Разарач Дубровник

Za druge upotrebe, pogledajte Dubrovnik (višeznačna odrednica).

Razarač Dubrovnik

Vođa flotile Dubrovnik 1932. godine
Pregled klase
Operatori:	JKM Ređia Marina Krigsmarine
Prethodnik:	Nema
Naslednik:	Klasa Beograd
Period izgradnje:	1930-1932.
U službi:	1932-1945.
Planirano:	3
Završeno:	1
Otkazano:	2
Izgubljeno:	1
Istorija
Kraljevina Jugoslavija
Ime:	Dubrovnik
Imenjak:	Grad Dubrovnik
Naručen:	1929.
Graditelj:	Jarou Šipbilders u Glazgovu
Broj brodogradilišta:	1585
Kolibica položena:	10. jun 1930.
Porinut:	11. oktobar 1931.
Kum:	Olga Karađorđević
Uveden u službu:	14. maj 1932.
Nadimak:	"Kraljevski kočijaš"
Sudbina:	Zarobljen od strane italijanske vojske 17. aprila 1941.
Kraljevina Italija
Ime:	Premuda
Imenjak:	Ostrvo Premuda
Stečen:	17. april 1941.
Uveden u službu:	Februar 1942.
Identifikacija:	Oznaka na trupu: PU
Sudbina:	Zarobljen od strane nemačke vojske 9. septembra 1943.
Treći rajh
Ime:	TA32
Stečen:	9. septembar 1943.
Uveden u službu:	18 avtust 1944.
Sudbina:	Potopljen od strane sopstvene posade 24. aprila 1945.
Opšte karakteristike
Tip:	Vođa flotile
Deplasman:	1.910 t (Standardni) 2.884 t (Puni borbeni)
Dužina:	113.2 m
Širina:	10.67 m
Gaz:	3.58-4.1 m
Instalirana snaga:	48.000 KS maksimalna (42.000 KS projektovano)
Pogon:	3 × Jarou kotla 2 × Parsons turbine 2 × Kertis turbine (svaka 900 KS)
Brzina:	40,3 čvora maksimalna (37 čvorova projektovano)
Autonomija plovljenja:	7000 nautičkih milja (13000 km) pri ekonomskoj brzini od 15 čvorova
Posada:	20 oficira i 220 mornara
Naoružanje:	4 × 1 Škoda 140 mm topovi 1 × 2 Škoda 83,5 mm PA topovi 2 × 2 i 2 × 1 Škoda 40 mm PA topovi 2 × 1 Zbrojovka 15 mm mitraljezi 2 × 3 533 mm torpedne cevi 4 bacača dubinskih bombi 2 klizača za dubinske bombe (po 6 komada na svakom) 40 morskih mina

Razarač Dubrovnik (zvanični naziv: Kraljevski brod Dubrovnik) bio je vođa flotile i prvi moderan razarač koji je izgrađen za potrebe Jugoslovenske kraljevske mornarice (JKM). Sagrađen je u škotskom brodogradilištu Yarrow Shipbuilders, u skladu sa specifičnim zahtevima JKRM. Dubrovnik je bio veliki razarač, vođa flotile, brod koji je u JKM trebalo da obavlja zadatke koje bi u drugoj mornarici obavljale lake krstarice. Sa topovima od 140 mm, skoro 10 godina je bio najbolje naoružan razarač na svetu.

Ušao je u službu JKRM 1932. godine, a kralj Aleksandar I je njime putovao u zvanične posete okolnih država koristeći ga kako bi demonstrirao jugoslovensku vojnu moć Kraljevini Italiji s kojom je Kraljevina Jugoslavija bila u konstantnom sukobu. Ostao je upamćen po tome što je upravo njime kralj Aleksandar I u oktobru 1934. otplovio za Marselj gde je ubijen. Kovčeg s kraljevim telom je Dubrovnik preneo u Jugoslaviju. Razarač Dubrovnik je tokom Aprilskog rata 1941. bio komandni brod 1. Torpedne divizije, dislocirane u Bokokotorskom zalivu. Bilo je planova da Dubrovnik i ostali ratni brodovi isplove iz zaliva i upute se ka Saveznicima, ali do ostvarenja ovih planova nije došlo. Brod, i ostatak jugoslovenske flote, su zarobili Italijani 17. aprila 1941. u Boki Kotorskoj.

Italijani su preimenovali razarač u Premuda i nakon izvršenih rekonstrukcija ušao je u operativnu upotrebu italijanske Regia Marina. Razarač je aktivno korišćen u operacijama na Sredozemlju. Služio je kao pratnja konvojima koji su putovali za Severnu Afriku te za prevoz trupa za i iz Severne Afrike. Učestvovao je i u ofanzivnim operacijama i napadima na britanske konvoje i Maltu. Usled itenzivnog korišćenja i neodržavanja razarač jula 1943. doživljava teško oštećenje pogonskih mašina te je odegljen u Đenovu na remont. Nakon kapitulacije Italije, u septembru 1943. brod, koji je bio u porcesu remonta i prenaoružavnja, preuzeli su Nemci. Premuda (bivši Dubrovnik) je bio najvažniji i najefektivniji italijanski brod-ratni plen Drugog svetskog rata.

Nemci su brod preimenovali u TA32 i izvršili dodatne rekonsturkcije i prepravke - montirali su radare i novo artiljerijsko naoružanje, pretvorivši razarač u radarski brod za noćno navođenje aviona i protivavionski brod. TA32 je učestvovao u nemačkim napadima na sevazničke snage na kopnu, ali i na moru te je korišćen za polaganje mina. Prilikom nemačkog povlačenja iz Đenove u aprilu 1945. godine, razarač TA32 je potopljen od strane sopstvene posade kako ne bi pao u ruke Saveznicima.

Nakon rata olupina bivšeg razarača Dubrovnik je izvađena s dna đenovljanse luke i izrezana u staro gvožđe.

Razvoj projekta

Nakon Prvog svetskog rata, novonastala država, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, nije dobila ni jedan veći ratni brod bivše austrougarske ratne mornarice. Kraljevina SHS, naslednica Kraljevine Srbije koja je bila pobednica u ratu, od ratnih brodova bivše austrougarske ratne mornarice dobila je samo 12 torpiljerki koje su 20-ih godina 20. veka bile moderni brodovi, ali vremenom postaće dotrajali; 8 torpiljerki klase 250t ( do 1941. u upotrebi će ostati 6 torpiljerki ) i 4 torpiljerke klase Kajman (u periodu 1928-1930. godine sve 4 torpiljerke ove klase biće razrezane i ispisane iz flotne liste) i jednu staru oklopnjaču SMS Kronprinz Erzherzog Rudolf koja će u mornarici Kraljevine SHS dobiti naziv Kumbor (usled starosti i neupotrebljivosti biće rashodovana i razrezana 1922. godine). Kraljevina Jugoslavija morala je da ni iz čega izgradi svoju ratnu mornaricu.

Ministarstvo vojske i mornarice i komanda mornarice odabrali su koncept male i efikasne udarne snage koja bi mogla da odrbani jugoslovensku obalu. Za jugoslovensku mornaricu i Jadransko more nije trebalo nabavljati, za jugoslovensku ekonomiju, preskupe bojne brodove i teške krstarice, već je flota trebalo da bude sastavljena od izvesnog broja brzih razarača, podmronica, torpiljera i hidroaviona koji su idealni za Jadran i koji bi mogli da orbazuju brzu i efikasnu udarnu snagu.

Prvi veći ratni brod koji se našao u sastavu JKRM bila je laka krstarice Dalmacija (bivša Niobe), kupljena od Nemačke 1925. godine. Krstarica Dalmacija je postala komandni brod flote i pretežno se koristila za obuku mornara. Sledeće jedinice koje su ušle u flotu JKM bile su dve podmornice klase Hrabri (izgrađene u Velikoj Britaniji 1927. godine) i dve podmornice klase Osvetnik (izgrađene u Francuskoj 1928-1929. godine). Godine 1930. u sastav JKRM ušao je nosač hidroaviona Zmaj, nabavljen u Nemačkoj.

Nova jedinica

Flotni program iz 1928. godine bio je veoma važan za JKM, jer je predviđao vanredni kredit za dodatno opremanje i naoružavanje Kraljevske mornarice. Između ostalog, u projektu je predviđeno nabavljanje jednog velikog razarača, tj. fođe flotile. Uslove koje je postavila komanda jugoslovenske mornarice zadovoljavali su francuski projekti velikih razarača koje su Francuzi zvali kontra-torpiljeri (contre-torpilleur), budući da su Francuzi kao osnovu svojih razarača koristili i gradili upravo velike razarače (fođe flotila) kakav je trebalo da bude i jugoslovenski razarač. Problem je bio to što je jugoslovenska strana zahtevala da se za kalibar glavne brodske artiljerije ugrade Škodini brodski topovi 140 mm, budući da je Kraljevina Jugoslavija bila članica Male Antante, a Škodini topovi su već uveliko bili u sastavu jugoslovenske kopnene vojske i važili su za topove odličnih sposobnosti i kvaliteta, što će se i pokazati kasnije, u Drugom svetskom ratu. Francuska strana je odbila jugoslovenski zahtev za montiranje Škodinih topova 140mm i ponudila svoj top, Šnajder 138,6 mm M1924. Jugoslovenska strana je ostala pri prvobitnom zahtevu za ugrađivanje Škodinih topova 140 mm. Potom se jugoslovenska strana zainteresovala za ponude dve kompanije iz Velike Britanije - kompanije Semjuel Uajt (Samuel White) i kompanije Jarou Šipbilders (Yarrow Shipbuilders) iz Glazgova.

Crtež razarača Dubrovnik.

Projekat kompanije Uajt predviđao je veliki razarač deplasmana 2.140 t, naoružan sa 7 topova kalibra 120 mm, 4 PA topa 40 mm, dva trocevna torpedna aparata, maksimalne brzine broda oko 37 čvorova, tri kotla bi bila smeštena svaki u svom prostoru, a dimovodi bi se spajali u jedan dimnjak. Po jugoslovenskoj oceni, brod ovog projekta je bio vrlo visoke cene i sa slabim naoružanjem, tako da je jugoslovenski izbor išao u korist kompanije Jarou. Po ovom projektu kompanije Uajt, kasnije će za poljsku mornaricu biti izgrađena dva razarača klase Grom koji će se u Drugom svetskom ratu pokazati kao odlični brodovi.

Ono što je bilo ključno u izboru brodogradilišta, a što je doprinelo pobedi kompanije Jarou, pored solidne cene broda, bila je spremnost brodogradilišta Jarou da montira Škodine topove 140 mm, pod uslovom da topove dopremi naručilac.

Kompanija Jarou je u periodu od deset godina (1924–1934) imala samo dve državne porudžbine i bila je u teškoj situaciji, pa je, shodno tome, morala da se okrene stranom tržištu. Pored toga što bi izgradila brod za JKRM, kompanija Jarou bi na njemu isprobala i predstavila neke tehničke inovacije koje bi se prvi put javile u svetu i uz čiju pomoć bi mogla da pridobije pažnju komande britanske mornarice. Zbog ovoga, jugoslovenski razarač Dubrovnik bio je praktično prototip za izgradnju nove klase velikih britanskih razarača, klase Trajbl (Tribal).

Ugovor o izgradnji vođe flotile koji će se zvati Dubrovnik potpisan je u lelo 1929. godine.

Dizajn i konstrukcija

Razarač Dubrovnik

Novogradnja nosila je broj 1585. Kobilica razarača Dubornvik postavljena je 10. juna 1930. godine, u brodogradilištu u Glazgovu. Dubrovnik je porinut 11. oktobra 1931. godine, a njegova „kuma” koja mu je dala ime bila je kneginja Olga Karađorđević. Već u proleće sledeće, 1932, godine razarač Dubrovnik bio je spreman za probne vožnje i generalno ispitivanje.

Razarač Dubrovnik tokom izgradnje u Glazgovu.

Oblik pramca kroz istoriju. Oblik pod broj 6 odgovara kliperskoj formi.

Dužina razarača Dubrovnik iznosila je 113,2 m, širina 10,67 m, a gaz između 3,58 i 4,1 m. Standardni deplasman broda iznosio je 1.910 t, a puni borbeni deplasman iznosio je 2.884 t.

Brod je po izgledu i unutrašnjosti bio tipičan britanski razarač tog vremena, ali s nekim novitetima i bio je veći u ondosu na ostale britanske razarače.

Povišena pramčana paluba prostirala se na oko jednu trećinu dužine broda, a pramac je imao „klipersku” formu, koja se, upravo na Dubrovniku, prvi put javlja kod britanskih razarača. Na pramčanom nadgrađu nalazila su se dva topa glavne artiljerije Škoda 140 mm, za njima sledio je komandni most. Komandni most bio je veoma prostran tako da se razarač mogao koristiti kao komandni brod eskadre. Na samom komandnom mostu nalazio se daljinometar, tj. sistem za urpavljanje vatrom glavne artiljerije. Iza komandnog mosta nalazio se uzdignuti prostor kotlarnice, a na njemu dva masivna dimnjaka. Između dimnjaka nalazila su se dva dvocevna PA topa Škoda 40 mm, jedan naspram drugog. Na bokovima drugog dimnjaka nalazile su se platforme s dva reflektora od 90 cm, po jedan reflektor na platformi. Iza su se nalazila dva trocevna torpedna aparata od 533 mm, a između njih platforma na kojoj je stajao veliki dvocevni PA top Škoda Škoda 83,5 mm. Iza drugog trocevnog torpednog aparata, nalazilo se krmeno nadgrađe. Na bokovima krmenog nadrgađa stajala su dva jednocevna PA topa Škoda 40 mm, jedan naspram drugog. Na samom krmenom nadrgađu nalazio se rezervni komandni most, a na njemu daljinometar. Iza rezervnog komandnog mosta, a na krmenom nadgrađu nalazio se treći Škodin top 140 mm. Iza krmenog nadgrađa bio je montiran četvrti top Škoda 140 mm, a na samoj krmi bile su postavljene šine za polaganje morskih mina.

Porinuće razarača Dubrovnik u Glazgovu, 11. oktobra 1931. godine.

Razarač Dubrovnik je imao dve pogonske osovine koje su bile pogonjene od strane dve parne turbine tipa Parsons. Sistem kotlova sastojao se od tri kotla tipa Jarou, ali se sada, po prvi put, ložošta kotlova nalaze na bokovima istih, što smanjuje dužinu kotlovnog prostora i prvi put se javlja kod britanskih razarača, a isti princip biće korišćen i kod razarača klase Trajbl. Uz svaki kompleks glavnih turbina tipa Parsons, išla je po jedna pomoćna turbina tipa Kertis snage 900 KS. Kertis turbine bile su namenjene vožnji pri ekonomskoj brzini od 15 čvorova. Projektovana snaga glavnog pogona razarača Dubrovnik iznosila je 42.000 KS, ali je prilikom jedne vožnje snaga pogona dostigla čak preko 48.000 KS. Projektovana maksimalna brzina razarača bila je 37 čvorova, ali je prilikom vožnje na Jadranu, leta 1934. godine, razarač Dubrovnik pri maksimalnom forsiranju pogonskih mašina dostigao brzinu od čak 40,3 čvora. Pogonski kompleks razarača bio je vrlo pouzdan, te je kansije, tokom Drugog svetskog rata, a usled neodržavanja pogonskog kompleksa, razarač uspevao da i dalje plovi brzinom od preko 30 čvorova. Kapacitet goriva u rezervoarima iznosio je 590 tona mazuta. Ova ogromna količina goriva omogućila je Dubrovniku da slobodno plovi čak 7.000 milja (oko 13.000 km) pri ekonomskoj brzini od 15 čvorova, na pogonu turbina tipa Kertis.

Naoružanje

Glavno ofanzivno naoružanje razarača Dubrovnik činila su 4 jednocevna Škodina topa kalibra 140 mm i dva trocevna torpedna aparata od 533 mm. Masa granate za topove Škoda 140 mm bila je 39,8 kg, brzina granate pri ustima cevi iznosila je 900 m/s, a kinetička energija granate pri ustima cevi bila je 16.119.000 J. Domet granate bio je 23.400 m. Iako impresivni i velike vatrene moći, ovi topovi imali su veliki problem. Pri elevaciji većoj od 15 stepeni, nije bilo moguće ponovno punjenje topa, pa se isti morao vraćati u nulti položaj radi punjenja. Ovaj proces, uz veliku masu granata, vremenom je zamarao posluge topova te je brzina ispaljenih granata u minuti, s početne od 5-6 granata po minuti, usled zamorenosti posluga opadala. Još jedan problem bio je to što su postojala samo dva lifta za dotur municije (jedan na pramčanom delu i jedan na krmenom delu), tako da je dotur municije do jednog pramčanog/krmenog topa bio lak, ali do drugog se morao obavljati ručno.

Veliki top Škoda 140mm i jugoslovenski podoficiri na palubi razarača Dubrovnik maja 1932. godine tokom posete Holandiji (luka Den Helder) radi ugradnje uređaja za kontrolu paljbe.

Dubrovnik je na sebi nosio dva trocevna torpedna aparata, a od torpeda je koristio britanska torpeda Mk IX 533 mm, dometa 9.600 m pri brzini od 36 čvorova, tj. dometa 12.350 m pri brzini od 30 čvorova. Jugoslavija, budući da je u to vreme bila pogođena ekonomskom krizom, kupuje najnužniji broj torpeda, svega 6 torpeda što je bilo dovoljno za samo jedanu torpednu salvu (plotun).

Protivavionska artiljerija razarača Dubrovnik bila je opremljena uređajima za prisluškivanje za noćna gađanja IWAC, firme Hazemajer. Granate za Škodin PA top 83,5 mm bile su mase 10 kg, dometa 17.000 m, efikasnog vertikalnog dometa 11.000 m. Šest topova Škoda 40 mm činili su blisku PVO. Brzina gađanja iz ovih topova bila je 40 granata u minuti, a masa granate bila je 0,95 kg. I PA topovi 40 mm i PA topovi 83,5 mm bili su poluautomatski. Tokom zime 1939/1940. godine, razarač Dubrovnik je na krilima komandnog mosta dobio dva češka mitraljeza Zbrojovka M38 15 mm (po jedan na svakom krilu).

Za protivpodmorničko ratovanje Dubrovnik je imao četiri bacača dubinskih bombi i dva klizača za dubinske bombe, po 6 bombi na svakom klizaču. Na krmenoj palubi je imao postavljene šine za 40 morskih mina.

Dovršavanje razarača Dubrovnik u Glazgovu 1932. godine.

Sistem za upravljanje vatrom glavne brodske artiljerije 140 mm bio je holandske proizvodnje. Sastojao se od mehaničkog računara elemenata gađanja i daljinomera za centralno nišanjenje i opaljenje, koje je moglo biti ručno ili automatski, pomoću žiroskopa. Optički daljinometar, baze 4 m, bio je proizvodnje Karl Cajs. Ovaj sistem smatran je vrlo savremenim, vrlo pouzdanim i efikasnim. S druge strane, sistem za urpavljanje vatrom za PA topove 83,5 mm, takođe holandske proizvodnje, s računarom i Karl Cajs optičkim daljinometrom, baze 4 m, bio je vrlo kompleksan i zahtevan. Za njegovo opsluživanje bilo je potrebno čak 14 ljudi, a za razliku od sistema za upravljanje vatrom glavne artiljerija, ovaj sistem bio je loš i nepouzdan, tako da je posada morala da nišani ručno. Najveći problem s razaračem Dubrovnik bio je njegov stabilitet. Iako su Britanci bili poznati po izgradnji stabilnih brodova, Dubrovnik, usled specifičnih jugoslovenskih zahteva i vrlo visoke povišene pramčane palube nije bio te sreće. Tokom probnih vožnji po Atlantiku, Britanci su uvideli ovaj veliki problem i pokušali da ga otklone ugrađivanjem 40 t gvozdenog balasta. Ovim je prolbem delimično otklonjen. Na sreću, Sredozemno more i Jadran, zahvaljujući svojim klimatskim uslovima, a za razliku od Atlantika, dopuštali su ovakav manjak stabiliteta.

Originalni jugoslovenski zahtevi za naoružanje razarača Duborvnik bili su 5 topova Škoda 140 mm i lansirna rampa sa hidroavionom koja bi bila smeštena između torpednih aparata. U to vreme nije bilo uobičajeno da razarači imaju lansirne rampe sa hidroavionima, samo su ih krstarice i bojni brodovi imali. Jedini izuzetak bili su holandksi razarači klase Admiralen koji su imali lansirnu rampu i hidroavion. Usled velikog problema sa stabilitetom, odustalo se od montiranja petog topa 140 mm i lasnirne rampe za hidroavion. Kasnije će u Tivatskom Arsenalu u Kraljevini Jugoslaviji na mestu gde je trebalo da bude postavljena lansirna rampa za hidroavion biti montiran dvocevni Škodin PA top 83,5 mm.

Posadu broda činilo je 240 ljudi - 20 oficira i 220 mornara. Kabine za oficire i podoficire bile su smeštene u krmenom delu, a prostor za mornare u pramčanom delu.

Neostvareni planovi

Vođa flotile Dubrovnik na putu za Jugoslaviju 1932. godine.

Pre, a i nakon izgradnje razarača Dubrovnik, javila se ideja za izgradnjom više od jedne jedinice. Komandant JKM, admiral Viktor Vikerhauzer, u svom memorandumu iz matra 1931. godine, između ostalog, zahteva izgradnju čak 6 velikih razarača klase Dubrovnik. Njegov nalsendik na položaju komandanta JKM, viceadmiral Nikola Stanković, govori britansom vojnom atašeu da bi za potrebe eventualnog rata Kraljevine Jugolavije s Italijom, mornarica, između ostalog, morala da ima 6 razarača klase Dubrovnik.

Kada je Italija počela da požuruje početak međunarodne konferencije o razoružavanju u Ženevi, zakazanu za februar 1932. godine, admiral Vikerhauzer je u žurbi, u opširnom referatu, obavestio ministra vojske i mornarice, armisjkog generala Dragomira Stojanovića, o potrebi da se što pre počne s izgradnjom novih razarača klase Dubrovnik, jer je bilo skoro sigurno da će od 15. novembra 1931. godine početi jednogodišnja pauza u izgradnji ratnih brodova. Admiral je zahtevao da se, između ostalog, hitno otpočne izgradnja još dva razarača klase Dubrovnik kako bi se Jugoslavija mogla pozvati na činjenicu da već ima ratne brodove u izgradnji i da oni ne mogu ući u sferu pauziranja. Usled svetske ekonomske krize koja je počela da zhavata i Jugoslaviju i nameri Vlade Kraljevine Jugoslavije da u 1932. godini priđe maksimalnoj štednji budžeta, ista nije htela da donese ishitrenu odluku.

Tokom 1932. godine, Komanda mornarice pozvala je britanske firme da se razmotri izgradnja još dva velika razarača klase Dubrovnik u domaćem brodogradilištu u Kraljevici čiju je većinu akcija otkupila komanija Jarou 1930. godine, tako da je brodogradilište imalo dobro zaleđe. Pored pregovora o izgradnji još dva velika razarača klase Dubrovnik, jugoslovenska strana je vodila pregovore i o izgradnji 6 torpiljera u brodogradilištu u Jugoslaviji.

Međutim, usled svetske ekonomske krize, izgradnja dva velika razarača klase Dubrovnik i 6 torpiljera u Kraljevici nije bila realizovana.

Karijera

Služba u Jugoslovenskoj kraljevskoj mornarici

Dana 29. februara 1932. godine, za prvog komandanta razarača Dubrovnik postavljen je kapetan bojnog broda (potonji kontraadmiral) Armin Pavić, koji je tu dužnost primio 19. maja iste godine. Nakon probnih vožnji, na kojima je pokazao odlične rezultate, razarač Dubrovnik je 14. maja 1932. godine zvanično preuzet i upisan u flotnu listu JKRM. Nakon toga, otplovio je u Holandiju kako bi tamo na njega bio ugrađen sistem za kontrolu paljbe. Razarač Dubrovnik je 14. jula uplovio u Boku Kotorsku gde ga je dočekao okupljeni narod. List Politika 15. jula, povodom ovog događaja, preneo je:

Razarač Dubrovnik privezan u luci Den Helder u Holandiji radi ugradnje uređaja za kontrolu paljbe, maj 1932. godine.

Doček razarača Dubrovnik u Boki, 14. jula 1932. godine.

→„Наш разарач Дубровник стигао је у Боку 
Још пре седам часова на хоризонту пред уласком у Бокељски залив појавио се наш ратни брод, разарач Дубровник. Појава Дубровника алармирала је читаво грађанство, које се са великом радошћу журило по терасама и обали да заузме што лепша места, одакле ће посматрати долазак брода. Адмирал г. Марјан Полић са начелником штаба, г. Вркљаном и осталим официрима дочекао је Дубровник на самом улазу у залив. Долазак брода поздрављен са свију страна пуцањем из прангија, звоњењем звона и френетичким аплаузом сакупљеног становништва, које је непрекидно клицало и поздрављало. Брод је пловио уз саму обалу од Херцег Новог кроз цео залив до Рисна и Котора. Како при уласку тако свуда редом, како је стизао дубље у залив, брод је био поздрављен од сакупљеног народа. Клицању није било краја. Поред саме обале морнари и војници такође су одушевљено поздрављали. Пошто је тријумфално прошао кроз Боку, Дубровник је морао пристати на Тиватском пристаништу. Ради његовог доласка ту је била сакупљена маса света, која је с нестрпљењем очекивала. Тачно у 10.10 Дубровник опет најбурније поздрављен, пристао у Тиватску луку.”

Krajem septembra i početkom oktobra 1933. godine, kralj Aleksandar I i kraljica Marija će razaračem Dubrovnik ploviti u zvanične posete Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj i Grčkoj. Razarač Dubrovnik stigao je u Konstancu, gde je komandant razarača, kapetan bojnog broda Pavić, preko jugoslovenskog poslanika u Bukureštu, stavio brod na raspolaganje Maršalu dvora, divizijskom generalu Aleskandru Dimitrijeviću. U doček razaraču Dubrovnik pristigli su rumunski razarač Регеле Фердинанд i jedna topovnjača. Kralj Aleksandar I i kraljica Marija će zajedno s rumunskim kraljem Karolom II učestvovati u otkrivanju spomenika rumunskom kralju Karolu I i u Medžidiji položiti venac na spomenik palim srpskim dobrovoljcima na frontu u Dobrudži. Nakon toga, vraćajući se nazad, kraljevski par će razaračem Dubrovnikom iz luke Balčik otploviti u Varnu gde će posetiti bugarskog kralja Borisa III u dvorcu Evksinograd, a pri njihovom odlasku, bugarski kralj Boris III i njegova surpuga udostojiće razarač Dubrovnik svojim prisustvom. Istog dana, predveče, kralj i kraljica sa svitom napuštaju Varnu i razaračem Dubrovnik plove za Carigrad gde će biti održana zvanična poseta jugoslovenskog kralja Turskoj.

Veliki razarač Dubrovnik u Boki Kotorskoj.

Razarač Dubrovnik je ujutru, 4. oktobra doplovio u Carigrad, gde je pri dočeku u znak pozdrava ispalio 21 topovski hitac, potom je napravio krug i stao ispred palate Dolmabahče. Nakon toga kralj Aleksandar I je napustio palubu razarača i stupio na carigradsko tle gde ga je dočekao turski predsednik Kemal-paša Ataturk. Potom su svi skupa otišli u palatu Dolmabahče. Nakon toga kralj i predsednik Turske su se urkcali na jahtu i otplovili na razarač Dubrovnik gde je bila priređena zakuska i gde je predsednik Kemal-paša Ataturk pozdravio kraljicu Mariju koja je bila ostala na brodu. Nakon ponoći, sada već 5. oktobra, razarač Dubrovnik s kraljevskim parom napušta Carigrad u pratnji dva turska razarača prolazi krod Dardanele i ulazi u Egejsko more. Dubrovnik je do Krfa stigao 7. oktobra. Razarač se zaustavio na mestu gde se nalazila Plava grobnica i na palubi broda održan je pomen palim srpskim vojnicima. Zatim, s Dubrovnika ispaljeno je 11 topovskih hitaca u čast vojnicima koji počivaju na dnu mora. Nakon toga, kralj i kraljica su s palube broda u more bacili bukete cveća. Kralj i kraljica su potom posetili ostrvo Vido gde su položili lovorov venac na groblje srpskih vojnika; na vencu je pisalo „Aleksandar i Marija”. Zatim su se kralj i kraljica vratili na razarač Dubrovnik s koga su kasnije, motornim čamcem, posetili ostrvo Krf. Razarač Dubrovnik je u 16 časova, istog dana, s kraljevskim parom napustio krfsku luku i uputio se ka Boki Kotorskoj. Sledećeg dana, 8. oktobra, razarač Dubrovnik se pojavio pred Tivtom. U čast povratka kralja i kraljica, s ratnih brodova ipaljen 21 topovski hitac, s razarača Dubrovnik, u znak otpozdrava, takođe je ispaljen 21 topovski hitac. Nakon toga, održana je pomorska vojna parada u kojoj su učestvovali krstarica Dalmacija, podmronice, torpiljerke i pomorsko vazduhoplovstvo.

Kapetan bojnog broda Vladimir Šaškijević (desno), komandant razarača Dubrovnik od 1933 do 1941, u Boki Kotorskoj 31. oktobra 1940. godine

Krajem 1933. godine, kapetan bojnog broda Armin Pavić je prekomandovan, a novi komandant razarača Dubrovnik postaje kapetan fregate (potonji kapetan bojnog broda) Vladimir Šaškijević. Kapetan Šaškijević ostaće na položaju komandanta razarača sve dok brod nisu zarobili Italijani u Drugom svetskom ratu. Tokom Drugog svetskog rata, kapetan Šaškijević će biti u JVuO, a kasnije će uspeti da se prebaci na Maltu i ponovo bude u sastavu JKRM.

Kralj Aleksandar s ministrima Pjetriem i Bogoljubom Jevtićem na palubi razarača Dubrovnik pre iskrcavanja u Marselj 9. oktobra 1934. godine.

Razarač Dubrovnik će opet biti angažovan u prevozu kralja Aleksandra I, ovog puta u Francusku. Duborvnik je bio usidren u luci Zelenika, gde se na njega ukrcao kralj Aleksandra I 6. oktobra 1934. godine. Istog dana razarač je s kraljem otplovio put Francuske, u Marselj, dok je kraljica Marija putovala odvojeno, vozom. Razarač Dubronvik u Marselj stigao je 9. oktobra. U blizini Marselja u doček jugoslovenskom razaraču pristigla je divizija francuskih velikih razarača (kontra-torpiljera) kakav je bio i sam Dubrovnik. Francuska divizija kontra-torpiljera sastojala se od kontra-torpiljera Вокелан, Шевалије Пол, Жерфо, Форбан, Тромб i Мистрал. U marseljskoj luci razarač Dubrovnik pozdravile su francuske teške krstarice Колбер i Фош. Iznad razarača preletali su francuski avioni, a u samom Marselju bilo je okupljeno mnoštvo naroda. Francuski ministar mornarice Pjetri u motornom čamcu prilazi razaraču i ukrcava se na njega. Na palubi razarača Dubrovnik našli su se kralj Aleksandar I u svečanoj admiralskoj uniformi, francuski ministar mornarice Pjetri, divizijski general Aleskandar Dimitrijevi i ministar insotranih dela Bogoljub Jevtić. Ministar Pjetri zamolio je jugoslovenskog kralja da stupi na francusko tle. Potom se kralj s palube razarača spustio na motorni čamac i njime otplovio do pristaništa. U samom Marselju kralja su dočekali francuski ministar insotranih dela Luj Bartu, jugoslovenski veleposlanik u Fracnuskoj Miroslav Spalajković i francuski armsijki general Žozef Žorž.

Veliki razarač Dubrovnik u Splitu 14. oktobra 1934. godine.

Nekoliko trenutaka nakon što su kralj, ministar Bartu i general Žorž seli u automobil i krenuli do policijske stanice gde je trebalo da se odviju prvi razgovori kralja s minsitrom Bartuom, na kralja Aleskandra I izvršen je atentat. U sveopštem rasulu koje je nastalo, ranjen je ministar Bartu koji je usled nemara lekara, takođe preminuo. General Žorž je teško ranjen, ali je nakon višesatne operacije preživeo.
Sledećeg dana, kovčeg s telom pokojnog kralja ukrcan je uz vojne počasti na palubu razarača Dubrovnik. Kovčeg je bio smešten u kupoli krmenog topa Škoda 140 mm. Pri izlasku iz marseljske luke, pratnju razaraču Dobrovnik činili su francuske teške krstarice Дукен i Колбер i francuski veliki razarači Вотур i Жерфо. Kako ne bi došlo do daljeg rušenja, već uzdrmanih odnosa s Kraljevinom Italijom, odlučeno je da se dopusti italijanskoj mornarici da čini pratnju razaraču Dubrovnik u italijanskim vodama. Tako su jedna italijanska krstarica i divizija italijanskih razarača činili pratnju jugoslovenskom razaraču dok je prolazio kroz italijanske vode. Razarač Dubrovnik je 14. oktobra stigao u Split. U samom splitu bio je okupljeno više hiljada ljudi, a na doku, pored broda bila je organizovana povorka u čast pokojnog kralja. Kovčeg s kraljevim telom iz kupole izneli su mornarički oficiri predvođeni komandantom razarača Dubrovnik, kapetanom bojnog broda Vladimirom Šaškijevićem. Mornarički oficiri su s palube broda spustili kovčeg na splitsko tle, gde je održan pomen ubijenom kralju. Potom je kovčeg s telom mrtvog kralja putovao po zemlji dok nije stigao u Beograd, gde se 18. oktobra održala kraljeva sahrana.

Tokom kasijih godina, razarač Dubrovnik je ostao najmoćniji ratni brod u JKM. U septembru 1936. godine razarač Dubrovnik spremao se da u popodnevnim časovima isplovi iz luke Šibenik. Iako je dan bio lep, duvao je jak vetar. Do razarača nalazio se čamas sa 6 mornara i jednim podoficirom, a sam razarač bio je lancem vezan za plutaču. Komandant je naredio da se odreši lanac sa plutače, a posada je to brzo obavila. Čim je brod bio slobodan za pokret, jak vetar počeo je da zanosi visoki pramac. Kako bi usmerio razarač ka izlazu iz luke, komandant je započeo manevar mašinama, pritom, neobraćajući pažnju šta se dešava s čamcem. Čamac je trebalo da dođe do razarača kako bi se mornari ukrcali na brod. Taj posao bio je u nadležnosti pomoćnika komandanta. Iako se redvono obavljao bez problema, ovog puta to nije bio slučaj. Komandant se nalazio na suprotnoj strani komandnog mosta i naredio je hod jedne mašine „krmom”. Čamac se iznenada prevrnuo i sva sedmorica mornara bila su u vodi, a jaka morska struja nosila ih je pravo u vihore propelera. U jendom trenutku neko je povikao „Čovek u moru!”, a za njim i ostali koji su to videli. Komandant, neverujući, otrčao je na drugu stranu komandnog mosta i naredio zaustavljanje obe mašine. Komandant i posada, ukočeno i nemo su gledali u pravcu vode, prebrojavajući mornare koje vide na površini vode. U tom trenutku videli su samo dvojicu mornara. Jaka morska struja odvukla je ostale mornare ispod krme broda. Na sreću, zbog isključivanja pogonskih mašina na vreme, sva sedmorica mornara uspela su da isplivaju i ne budu uvučeni u vihore propelera koji bi ih samleli.

Razarač Dubrovnik tokom plovidbe po Jadranu, 1936. godine.

Kapetan fregate (potonji kapetan bojnog broda) Vladimir Šaškijević (treći zdesna) i kapetan bojnog broda (potonji kontraadmiral) Vladimir Mariašević (peti zdesna) s kolegama oficirima na krmi razarača Dubrovnik pored velikih topova Škoda 140 mm.

JKRM imala je običaj da često šalje svoje jedinice u velika i duga krstarenja po Sredozemlju, u posete savezničkim lukama, kako bi se posade brodova navikle na duga putovanja, nepoznate vode i uvežbavali navigaciju, tj. kako bi se navikli na uslove u ratu, gde brod više nedelja ne posećuje matične luke već je na zadatku i krstari nepoznatim vodama. Tokom avgusta i septembra 1937. godine preduzeto je jedno veliko krstarenje jednog dela eskadre JKRM ali i pomorskog vazduhoplovstva Sredozemin morem. Jedinice koje su uzele učešće u ovom krstarenju bile su: razarač Dubrovnik, podmornice Hrabri i Smeli, nosač hidroaviona Zmaj, pomoćni brod Spasilac i 3 hidroaviona. Na razaraču Dubrovnik bio je ukrcan komandant ove eskadre, kapetan bojnog broda Armin Pavić, nekadašnji komandant razarača Dubrovnik. Razarač Dubrovnik je s komandantom eksadre, Pavićem, trebalo da poseti Carigrad, a nosač hidroaviona Zmaj i podmornice Hrabri i Smeli trebalo je da posete ostrvo Krit. Potom bi svi brodovi trebalo da se spoje u luci Pirej, a hidroavioni bi po planu leteli direktno u Pirej. Pomoćni brod Spasilac je trebalo da bude na kraćem krstarenju po Jonskom moru gde bi posetio luku Argostoli na ostrvu Kefalonija i tu bio, da bi se u slučaju potrebe našao hidroavionima koji će iz Boke Kotorske vršiti prelet ka Pireju. Razarač Dubrovnik je nakon trodnevne plovidbe došao u Carigrad i tamo se zadržao četiri dana, tokom koja su posada razarača i komandant eskadre imali više zvaničnih susreta s turskim predstavnicima. Potom se uputio ka luci Pirej. Dubrovnik se ispred luke Pirej susreo s ostalim brodovima koji su bili deo ovog krstarenja, podmornicama Hrabri i Smeli i nosačem hidroaviona Zmaj. Potom su svi brodovi zajendo uplovili u luku Pirej. Nosač hidroaviona Zmaj i podmronice Hrabri i Smeli su na krstarenje krenuli 24. avgusta 1937. godine. Nakon dva dana stigli su na sever Krita, gde su boravili tri dana. Nakon toga uputili su se ka Pireju, gde su se ispred luke susreli s razaračem Dubrovnik koji je doplovio iz Carigrada.
Nakon što su brodovi uplovili u luku Pirej usledile su brojne svečansoti prilikom dočeka jugoslovenskih ratnih brodova. Sledećeg dana su u obližnju hidro-bazu doleteli jugoslovenski hidroavioni. Eskadra se u Pireju zadržala više dana. Jugoslovenski mornari iskoristili su priliku i obišli su znamenitosti glavnog grada Kraljevine Grčke - Atine, grčki pomorski Arsenal, oklopni krstaš Averof (najveći grčki ratni brod), a posebna čast bila im je ukazana kada se prilikom ručka u hotelu „Sisil” pojavio i grčki premijer Joanis Metaksas. Podmorncie Hrabri i Smeli napustile su luku Pirej 4. septembra, a sutradan su istu napustili i razarač Dubrovnik i nosač hidroaviona Zmaj. Tokom povratka u Boku, 7. septembra razarač Dubrovnik se zaustavio nad Plavom grobnicom kako bi mornari, bacanjem venca u more, odali počast srpskim vojnicima koji tu leže. Sledeće, 1938. godine, komanda mornarice odlučila je da se više ne održavaju velika krstarenja po Sredozemlju, već da se posade intenzivno uvežbavaju na prostorima Jadranskog mora.

Tokom 1936. godine u Francuskoj, u Nantu, počela je izgradnja nove klase razarača, klase Beograd. Prvi razarač gradio se u Nantu, a druga dva u Splitu. Ova tri razarača iz klase Beograd (razarači Beograd, Zagreb i Ljubljana) su zajendo s velikim razaračem Dubrovnik sačinjavali 1. Torpednu diviziju, čiji je komandni brod bio upravo veliki razarač Dubrovnik. Takođe, u saradnji s Francuzima, u Splitu 1939. godine počela je izgradnja novog vođe flotile, velikog razarača Split. Razarač Split je bio veći i jači u odnosu na razarač Dubrovnik i trebalo je da zameni Dubrovnika na mestu komandnog broda 1. Torpedne divizije.

Aprilski rat

Nakon vojnog puča 27. marta 1941. godine, Adolf Hitler odlučuje da sile Osovine moraju nemilosrdno napasti i slomiti Kraljevinu Jugoslaviju. Komandant Kraljevske mornarice bio je kontraadmiral Julijan Luteriti, a komandant Ratne flote kontraadmiral Emil Domainko.

Razarači Dubrovnik (levo) i Beograd (desno) fotografisani u luci Kotor 1941. godine nakon što ih je zarobila italijanska vojska.

Tada se u floti javljaju prve naznake ratne opasnosti i mogućeg prelaska u stanje uzbune - sprovodi se popunjavanje brodova zalihama i municijom. Takođe, počinje mobilizacija i brodovi se popunjavaju po ratnom rasporedu. Dana 30. marta u Komadnu Mornarice u Zemunu stiže obaveštenje iz Štaba Obalske Komande iz Splita da Nemci i Italijani povlače svoje državljane koji žive na jugoslovenskoj obali. Istog dana, iz komande Ratne Mornarice, komandantu Flote stigle su instrukcije (detalji instrukcija nisu poznati, ali se zna da se u krajnjem slučaju predviđalo potapanje brodova). Dana 3. aprila stiglo je naređenje da se brodovi prebace u Kotorski zaliv. Sledećeg dana, 4. aprila, stiže upozorenje da, prema engleskom obaveštajcu, Nemci nameravaju da napadnu Beograd 6. aprila izjutra. Dana 5. aprila iz komande Ratne Mornarice stiže upozorenje da je sledećeg dana ujutru moguć napad. Posade brodova maskiraju iste uz obalu; razarač Dubrovnik bio je u Kotoru, razarači Beograd i Zagreb kod Dobrote, a razarač Ljubljana se nalazio na popravci u Tivatskom Arsenalu nakon što je potonuo u katastrofi od 24. januara 1940. godine.

Rat je počeo 6. aprila 1941. godine. Ogroman broj italijanskih bombardera, 3-4 eskadrile, nadleću Boku Kotorsku i vrše bombardovanje Tivta, Đenovića i Zelenike, kao i brodova. Istog dana, u popednevnim časovima italijanski bombarderi ponovo napadaju Boku Kotorsku, i obrušavaju se na ratne brodove i Kumbor. Ratni brodovi i obalska PVO otvaraju nekontrolisanu vatru na italijanske bombardere, uspevaju da obore 4 italijanska aviona tog dana. Razarači iz sastava 1. Torpedne divizije se pomeraju s početnih položaja i tokom dana i noći vrše česta pomeranja s jendog položaja na drugi. Sledećeg dana, 7. aprila, italijanski bombarderi ponovo napadaju Boku Kotorsku; bombarderi napadaju krstaricu Dalmaciju, ali bez uspeha. Mlađi oficiri zahtevaju od pretpostavljene komande da razarači isplove na područje Bari-Drač radi presecanja italijanskih komunikacija i presretanja italijanskih konvoja, ali jedinice flote i dalje ostaju neaktivne. Do 8. aprila svi razarči bili su vezani kod ostrva Stradioti.

Dana 9. aprila stiže naređenje da se na brodovima pripreme navigacione karte, dopune tankovi s gorivom, torpeda napune vazduhom i nameste upaljači na dubinskim bombama. Dve podmornice, Nebojša i Smeli tog dana isplovljavaju iz Boke ka području Bari-Brindizi-Drač s ciljem presretanja italijanskih komunikacija. Prethono dato naređenje ostalim brodovima flote, istog dana uveče, je opozvano. Tokom narednih dana naređenja konfuzno pristižu i opozivaju se. U to vreme, Vrhovna Komanda tražila je jednu podmornciu i razarač Dubrovnik da se spreme za izvršavanje specijalnog zadatka (verovatno evakuacija jednog dela vojnog i državnog vrha).

Na frontu, 10. aprila, celokupna 1. Grupa armija doživljava kolaps, kada su celokupan štab i komanda grupe armija, ali i samih armija u njoj zarobljeni od strane ustaša, a Zagreb pada; proglašena je Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Nakon što se u Šibeniku pročulo za proglašenje NDH došlo je do potpunog rasula; mnogi mornari hrvatske nacionalnosti su dezertirali, neki od njih su se odmah stavili na raspolaganje NDH, a neki su otišli kućama zabrinuti za svoje porodice. U oficirskoj menzi u Tivtu, komandant razarača Zagreb, kapetan bojnog broda Nikola Krizomali, govori kako je rat završen i kako se Jugoslavija raspala usled proglašenja NDH. Na ovo mu poručnik bojnog broda Milan Spasić uzvraća rečima da se za takve izjave tokom rata ide na streljanje.

Razarač Dubrovnik u Aprilskom ratu 1941. godine - retuširana fotografija.

Od 11. aprila se u štabu Flote razmatra mogućnost za isplovavanje i povlačenje ka nekoj od Savezničkih luka u Sredozemnom moru, poput Krfa, Krita ili Aleksandrije. Ali za isplovljavanje flote nije bilo odlučnosti u samom Štabu Flote, niti kod komandanata brodova. Tokom narednih dana, usled propagande radio stanice „Zagreb”, mnoštvo mornara hrvatske i slovenačke nacionalnosti napušta brodove i dezertira.

Italijanski bombarderi ponovo napadaju Boku 13. aprila. Razarači Dubrovnik, Zagreb i Beograd izbegavaju bombe vožnjom cik-cak i ispuštaju dimnu zavesu, potom se okreću ka Risnu. Sledećeg dana, 14. aprila, stiže naređenje da se razarači privežu uz obalu i zamaskiraju. Istog dana se iz misije vraćaju podmornice Nebojša i Smeli s izveštajem da nisu ostvarile kontakt s neprijateljem. Razarač Dubrovnik bio je na sidru blizu ostva Stradioti, razarač Beograd kod stare ciglane u Krtolima, a razarač Zagreb u uvali Sveto Trojstvo, tako čineći „protivavionski trougao”.
15. aprila od novog načelnika Štaba Vrhovne Komande, armisjkog generala Danila Kalafatovića, stiže vest da se vode pregovori o primiriju te da se na Nemce i Italijane ne otvara vatra. Istog dana, predstednik Vlade, armisjki general Dušan Simović šalje poruku komandantu Ratne Mornarice, kontraadmiralu Luterotiju, da se ratni brodovi smesta pripreme za isplovljavanje i da što pre isplove i da se priključe Saveznicima. Komandanti brodova odlaze na konsultacije u Štabu Flote gde im je saopšteno da nema ni govora o isplovljavanju ili potapanju brodova, ali da komandanti zajedno sa svojim posadama mogu da odluče kakva će biti sudbina jedinice na kojoj oni služe.

16. aprila general Simović iz Atine, preko šifrovane depeše, ponavlja prethodno naređenje da brodovi smesta isplove.

Od strane mlađih oficira bilo je pokušaja da se komandanti razarača Zagreb i Beograd, Nikola Krizomali i Mihailo Lepetić smene i na njihova mesta postave komandanti koji bi svojim autoritoetom nagnali posade brodova da isplove.

Uveče, 16. aprila, podmornica Nebojša je na svoju ruku isplovila i uputila se ka Aleksandriji. Potom, 17. aprila, rano ujutru, motorni torpedni čamci Kajmakčalan i Durmitor takođe su isplovili put Aleskandrije. Poručnici bojnog broda Milan Spasić i Sergej Mašera, nakon neuspelog sakupljanja mornara kako bi razarači isplovili, razneli su razarač Zagreb, pritom, svesno žrtvujući svoje živote. Italijani su potom, istog dana, ušli u Boku i zarobili sve jugoslovenske ratne brodove koji su se tu našli.

Na razaraču Dubrovnik se 25. aprila zavijorila italijanska pomorska zastava, a razarač je preimenovan u Premuda, po ostrvu Premuda u čijoj su blizini italijanski torpedni čamci 1918. godine uspeli da potope austrougarski bojni brod Sent Ištvan.

Služba u Ređia Marina

Razarač Premuda

Razarač Premuda 1942. godine
Opšte karakteristike
Posada:	204 oficira i mornara
Naoružanje:	4 × 1 Škoda 140 mm topovi 2 × 2 37 mm PA topovi 6 × 1 Breda 20 mm PA topovi 2 × 1 Zbrojovka 15 mm mitraljezi 2 × 3 533 mm torpedne cevi morske mine dubinske bombe

21. maja 1941. godine, razarači Premuda i Sebeniko (preimenovani razarač Beograd) su u pratnji jednog italijanskog torpiljera otplovili iz Boke Kotorske za italijansku luku Brindizi. U Brindiziju je razarač Premuda remontovan i izvršene su određene rekonstrukcije, shodno potrebama italijanske mornarice (Regia Marine).

Topovi Škoda 140 mm i torpedni aparati su ostavljeni na svojim mestima, na mestu dvocevnog topa Škoda 83,5 mm je trebalo da bude montirana italijanska haubica 120 mm, ali se usled problematičnog stabiliteta samog broda odustalo od toga i montiran je dvocevni PA top 37 mm. Šest Škodinih PA topova 40 mm je demontirano, a na njihova mesta montirano je 6 italijanska PA topa 20 mm Breda (dva između dimnjaka, dva na pramčanom nadgrađu kod drugog pramčanog topa 140 mm i dva na krmenom nadgrađu). Vrhovi dimnjaka su skraćeni kako bi na vrhove istih mogle biti montirane „kapice”. Rezervni komandni most na krmenom nadgrađu je odrezan, a na njegovo mesto montiran je sistem za upravljanje protivavionskom vatrom. Mitraljezi Zbrojovka 15 mm su ostavljeni na krilima komandnog mosta. Iza komandnog mosta ugrađena je jedna platforma koja se spajala s krilima istog tako da je posada mogla da kruži oko samog komandnog mosta. Ove rekonstrukcije i remont trajali su sve do početka 1942. godine. Posada razarača Premuda brojala je 204 člana (13 oficira i 191 mornar).

Razarač Premuda (bivši Dubrovnik) u luci Patras 5. avgusta 1942. godine.

Razarač Premuda u službu Italijanske kraljevske ratne mornarice, ušao je u januaru 1942. godine, a od početka februara iste godine počelo je njegovo aktivno korišćenje u pomorskim misijama. Razarač Premuda ušao je u sastav 10. Eskadre (Flotile/Divizije) razarača. Od 5. do 15. februara razarač Premuda učestvuje u pratnji konvoja sa Sicilije do Tripolija i od Tripolija nazad do Sicilije. Razarač Premuda i jedan torpiljer 5. februara isplovljavaju iz luke Palermo na Siciliji i čine pratlju jednom tankeru ploveći za Tripoli. Tokom misije izbegavaju vazdušni i podmornički napad torpedima. 7. februara konvoj bez oštećenja stiže u Tripoli. 13. aprila Premuda i jedan torpiljer isplovljavaju za Palermo čineći pratnju jednom konvoju od dva teretna broda. Sledećeg dana britanska podmornica torpedovala je i potopila jedan teretni brod, a razarač Premuda je pokupio preživele.

Od 21. do 23. februara razarač Premuda učestvuje u misiji „K7”, koja je za cilj imala da do Libije istovremeno sporvede dva konvoja, jedna iz grada Mesine i jedan s Krfa. U obezbeđivanju konvoja učestvovali su: jedan bojni brod, tri krstarice, 17 razarača i dva torpiljera, a vazdušnu pdoršku činili su nemački teški lovci. Oba konvoja su neoštećena stigla do Tripolija.

11. maja razarač Premuda isplovljava iz Napulja kako bi zajendo s četiri torpiljera bio pratnja jednom konvoju koji se kretao za Libiju. Na jednom od teretnih brodova izbio je kvar pa se okrenuo nazad za Italiju, a razarač Premuda je odvojen kako bi mu činio pratnju. Ostatak konvoja je neoštećen stigao do Libije.

8. juna razarač Premuda i razarač Usodimare učestvuju u misiji zaštite konvoja koji se kreću ka Libiji. Jedna italijanska podmornica, neobaveštena o tom konvoju, ispaljuje tri torpeda na razarače. Torpeda su promašia Premudu ali su pogodia i prepolovila na pola susedni razarač Usodimare, konvoj je smesta otišao u Palermo.

Razarač Premuda (bivši Dubrovnik).

Razarač Premuda učestvuje u operaciji Harpun, od 12. do 15. juna 1942. godine. Cilj operacije bio je da se presretne britanski konvoj koji se kretao iz Gibraltara. Italijanske snage bile su sačinjene od: 7. Divizije krstarica (dve lake krstarice), 10. Eskadre razarča (tri razarača) i 14. Eskadre razarača (dva razarača), a njima je komandovao kontraadmiral Alberto da Zara. Britanci su imali više brodova od Italijana: 2 nosača aviona, 1 bojni brod, 4 lake krstarice, 17 razarača, 1 minopolagač, 4 minolovca, 6 torpednih čamaca koji su pratili konvoj sačinjen od 6 teretnih brodova. U zoru 15. juna kod ostrva Pantelerija odigrala se veća pomorska bitka. Tri razarača 10. Eskadre razarača, među njima i Premuda, nalazili su se na čelu formacije. Kada su naišli na britanski konvoj, razarač Premuda je prvi otvorio paljbu na teretni brod koji je bio na čelu britanskog konvoja. Granate su pale vrlo blizu teretnog broda, ali ga nisu pogodile. Potom se razvila bitka; četiri britanska razarača izlaze iz konvoja, a razarač Premuda otvara vatru na njih. Britanski razarači prave dimnu zavesu kako bi zaštitili konvoj. Potom, usled dimne zavese, Premuda otvara paljbu na britansku laku krstaricu i pogađa je. Potom se i laka krstarica skriva u dimnoj zavesi. Britanski brodovi pogađaju i teško oštećuju italijanski razarač Vivaldi i prouzrokuju požar na njemu te ovaj postaje nepokretan. Razarač Premuda izvlači nepokretnog Vivaldija i tegli ga u pratnji razarača Maločelo do ostrva Pantelerija. Iako su Britanci bili nadmoćniji, ipak su imali veće gubitke od Italijana: dva potopljena razarača, četiri potopljena trgovačka broda, a dve lake krstarice, tri razarača, jedan trgovački brod i jedan minopolagač su bili oštećeni. Poginulo je preko 100 Britanaca, a Italijani su iz mora pokupili i zarobili 216 britanskih vojnika. Italijani su imali jedan oštećen razarač i 29 oborenih aviona. Tokom ove bitke, razarač Premuda je ispalio 168 granata iz topova Škoda 140 mm.

Od 6. januara do 7. februara 1943. godine razarač Premuda, zajedno s još 13 italijanskih razarača, učestvuje u prevozu trupa iz Sicilije za Tunis i iz Tunisa za Siciliju. Od 9. februara do 22. marta Premuda učestvuje u još dve transportne operacije evakuacija trupa sile Osovine iz Tunisa.

Razarač Premuda tokom prenaoružavanja u Đenovi, 23. avgusta 1943. godine.

Razarač Premuda je 17. jula u Ligurskom moru doživeo ozbiljno oštećenje pogonskih mašina, usled njihovog neodržavanja. Brod je otegljen u Đenovu kako bi se tamo izvršila popravka i remont na glavnom kotlu i pogonskim mašinama. Takođe, utvrđeno je da su zalihe municije za topove Škoda 140 mm, koje su zarobljene još u Jugoslaviji 1941. godine, usled intenzivne upotrebe potrošene i ako se namerava dalje korišćenje broda u borbenim misijama, treba izvršiti zamenu topova glavne artiljerije. Trebalo je montirati italijanske topove 135 mm, predviđene za italijanske brze lake krstarice.

Kralj Vitorio Emanuele III, 25. jula 1943. godine, oduzima Musoliniju mandant premijera i naređuje njegovo hapšenje. Kralj na mesto novog premijera postavlja maršala Pjetra Badolja. Kraljevina Italija 3. septembra iste godine potpisuje kapitulaciju, koja će biti objavljena 8. septembra. Dana 13. oktobra iste godine, Italija objavljuje rat Nemačkoj. Nemačka vosjka 9. septembra 1943. godine zarobljava sve italijanske brodove koji su se našli u lukama u kojima su Nemci imali pristup. Među zarobljenim brodovima, našao se i razarač Premuda (bivši Dubrovnik) koji je bio na remontu u Đenovi.

Razarač Dubrovnik je u italijanskoj službi uzeo je učešće u ukupno 136 borbenih zadataka, od toga 57 zadataka pratnje konvoja i 14 transportnih zadataka. Razarač Dubrovnik je tokom službovanja u italijanskoj mornarici prešao nešto manje od 60.000 km. Ovakvo intenzivno korišćenje razarača Duborvnik, pri oskudevanju s rezervama nafte i bez održavanja pogonskog kompleksa, govori koliko je sam brod bio pouzdan i ekonomičan. Takođe, trebalo bi napomenuti, da je razarač Dubrovnik, pored toga što je u JKM bio najveći i najmoćniji razarač, takođe bio jedan od najvećih i najznačajnijih italijanskih razarača tokom Drugog svetskog rata.

Od oktobra 1941. sve do maja 1943. razaračem Premuda komandovao je kapetan fregate Mario Bartalesi.

Služba u Krigsmarine

Razarač TA32

Razarač TA32 1944. godine
Opšte karakteristike
Posada:	220 oficira i mornara
Senzori i sistemi obrade:	Radar FuMO21 Radar "Freja" (kasnije uklonjen)
Naoružanje:	4 × 1 105 mm topovi 4 × 2 i 2 × 1 37 mm PA topovi (ukupno 10) 7 × 4 i 4 × 2 20 mm PA topovi (ukupno 36) 1 × 3 533 mm torpedne cevi morske mine dubinske bombe

U nemačkoj ratnoj mornarici (Krigsmarine), razarač dobija ime TA32 (Torpedobood, Ausland, Nr. 32 - Torpedni brod iz insotranstva, Broj 32). Ovim imenom brod je „degradiran”, tj. „ražalovan” s razarača u torpiljer.

Budući da su Nemci zarobili brod u trenutku prenego su Italijani montirali svoje topove 135 mm, odlučili su da ga preurede u brod za noćno navođenje aviona Luftvafea. Nemci su na komandnom mostu ugradili radar FuMO21, skinuli su krmeni jarbol, a na njegovo mesto su montirali radar „Freja”. Montirali su tri jednocevna topa 105 mm (dva na pramcu, jedna na krmi), ostavili su PA topove Breda 20 mm, a umesto dvocevnog topa 37 mm montirali svoj PA top 37 mm. Demontirana su dva italijanska trocevna torpedna aparata i planirali su da montiraju svoja dva dvocevna torpedna aparata, ali se od toga odustalo i vraćen je jedan trocevni torpedni aparat 533 mm. Međutim, usled nedostatka ratnih brodova za borbena dejstva, odlučeno je da se razarač dodatno opremi kako bi bio sposoban za borbene akcije; radar „Freja” je uklonjen, a na njegovo mesto montiran je četvrti top 105 mm, a protivavionsko naoružanje je znatno pojačano - duž čitave palube prostirali su se „načičkani” PA topovi: četiri dvocevna i dva jednocevna topa 37 mm (ukupno 10), sedam četvorocevnih i četiri dvocevna topa 20 mm (ukupno 36). Takođe je montirana nova, nemačka, radio-oprema i šine za polaganje mina. Posadu činilo je ukupno 220 ljudi.

Razarač TA32 tokom vožnje.

Razarač TA32 je pod komandom kapetan-lajtnanta (poručnika bojnog broda) Emila Kopke 18. avgusta 1944. godine uvršten u sastav 10. Torpedne flotile. 10. Torpedna flotila, patila je od nedostatka borbenih brodova, tako da se u trenutnu uvođenja razarača TA32 u nju, flotila sastojala samo od torpiljera TA24, TA29 (bivši italijanski torpiljeri) i novouvedenog razarača TA32, koji je bio najveći brod u ovoj flotili. Komandant flotile bio je kapetan korvete fon Garcen. 10. Torpedna flotila operisala je u Ligurskom i Tirenskom moru. Tokom avgusta 1944. godine, 10. Torpedna flotila intenzivno je korišćena u misijama izviđanja, artiljerijskog gađanja savezničkih trupa na italijanskoj obali i obezbeđivanja konvoja. Krajem avgusta iste godine, razarač TA32 vršio je artiljerijsko gađanje savezničkih položaja na italijanskoj obali, kod ušća reke Serkjo u more. Početkom septembra saveznička avijacija je teško bombardovala Đenovu, pritom, oštetivši jedan razarač i jedan torpiljer. Tokom noći 1. i 2. oktobra, TA32 zajendo s TA24 i TA29 vrši izviđanje u Đenovskom zalivu. Brodovi su naišli na jedan britanski razarač i torpedovali ga. Britanski razarač je uspešno izbegao torpeda i artiljerijskom vatrom oštetio TA29 posle čega se flotila povlači u Đenovu.

Razarač TA32 (bivši Premuda, bivši Dubrovnik).

U novembru 1944. godine, novi komandant flotile postao je kapetan korvete Burkhart. Početkom sledeće godine, usled sve većeg nedostatka u gorivu, brodovi nisu mogli da se koriste tako intenzivno. Dana 18. marta 1945. godine, flotila je uveče isplovila kako bi postavila mine u Ligurskom moru. Te noći, TA32 je položio 76 mina. U jednom trenutku, uprkos radaru, TA32 gubi kontakt s ostatkom flotile, ali kako ne bi narušio radio-tišinu, ne obaveštava komandanta flotile koji se nalazio na TA24. Blizu severozapadne obale Korzike, flotilu su napala tri britanska razarača. Britanski razarači su granatama i torpedima teško oštetili torpiljere TA24 i TA29 koji su ubrzo i potonuli. Najjači i najveći brod u flotili, razarač TA32, ostao je po strani, opalivši samo par granata i izvrši torpedni napad na neprijatelja, ali bez rezultata. Britanski razarči se potom povlače. Razarač TA32 uspeo je da se s manjim oštećenjima izvuče i vrati u luku. Britanci su iz mora pokupili 244 preživala člana posada TA24 i TA29, a među njima i kapetana korvete Burkharta. Komandant razarača TA32, kapetan-lajtnant Emil Kopka, postaje vršilac dužnosti komandanta 10. Torpedne flotile. Bitka u Ligurskom moru bila je poslednja akcija površinske flote nemačke Krigsmarine.

Nemci su pred sam kraj rata, usled totalnog rasula i propasti Trećeg rajha, kako ne bi pao u ruke saveznika, 24. aprila 1945. godine, prilikom povlačenja iz grada Đenove, miniranjem potopili razarač TA32. Istovremeno, Nemci su potopili i razarač TA31 koji se zatekao u luci na popravci.

Olupina razarača TA32 (bivšeg Dubrovnik) ostaće sve do 1950. godine na dnu luke Đenove. Nakon Drugog svetskog rata, tokom proleća 1950. godine, Italijani su razarač Dubrovnik podigli s dna đenovljanske luke. Potom su razarač oteglili u lokalno rezalište gde je brod razrezan. Ostaci od rezanja bačeni su u staro gvožđe.

Vađenje razarača TA32 (bivšeg Dubrovnik) u Đenovi 1950. godine.

Komandanti

Kao i svaka druga jedinica, i Dubrovnik je imao više komandanata, s tim, što su Dubrovnikom komandovali i saveznički i osovinski ofirici.

• Kraljevina Jugoslavija:
  • Kapetan bojnog broda Armin Pavić (29. februar 1932 - 3. novembar 1933)
  • Kapetan bojnog broda Vladimir Šaškijević (3. novembar 1933 - 17. april 1941)
• Kraljevina Italija:
  • Kapetan fregate Mario Bartalesi (oktobar 1941 - maj 1943)
• Treći rajh:
  • kapetan-lajtnant Emil Kopka (avgust 1944 - mart 1945)

Zanimljivosti

• Prilikom povratka s diplomatskog krstarenja kralja Aleskandra I oktobra 1933. godine, u časopisu „Jadranska straža”, razarač Dubrovnik i njegova posada dobili su nadimak „Kraljevski kočijaši”.

Izdanje ruskog časopisa Morskaя kampaniя (Morska kampanja) za januar 2017. godine posvećeno razaračima JKRM na čijoj se naslovnoj strani nalaze portret i crtež razarača Dubrovnik

• Po Vašingtonskoj (1922), kasnije i po Prvoj Londonskoj pomorskoj konferenciji (1930), razarač Dubrovnik spadao je u lake krstarice. Maksimalan standardni deplasman za razarače iznosio je 1850 imperijalnih tona (1880 metričkih tona), a Dubrovnik je imao standardni deplasman veći od toga (1910 metričkih tona). Takođe, po Vašingnonskoj i Prvoj Londonskoj pomorksoj konferenciji, maskimalan kalibar glavne artiljerije za razarače bio je 130 mm (za francuske kontra-torpiljere 138,6 mm), a razarač Dubrovnik je imao kalibar glavne artiljerije 140 mm. Shodno ovome, prilikom posete kralja Aleksandra I Francuskoj, američki, engleski i frnacuski mediji koji su prenosili vest o atentatu na jugoslovenskog kralja, govorili su da je kralj Aleskandar I u Marselj stigao na „(lakoj) krstarici” Dubrovnik.
• Na dan polaska za Marselj, 6. oktobra 1934. godine, posada razarača Dubrovnik je u 15.00 časova primetila jedan torpedo koji je plutao vodom. Najvišom dozvolom, razarač je skrenuo s kursa i prišao torpedu i posada je digla torpedo na palubu. Torpedo je bio britanski, tipa R. N. T. F, sa manevarskom glavom, a na njoj je pisalo „D-65”. Kralj Aleksandar I je s naročitim interesovanjem posmatrao hvatalje, dizanje, utvrđivanje porekla i proces konzerviranja torpeda.
• Po originalnom planu, što je u ranijem delu teksta već spomenuto, na razarač Dubrovnik je trebalo ugraditi lansirnu rampu (katapult) za hidroavione. U to vreme bilo je nezamislivo da razarači nose hidroavione na sebi.
• Iako je italijanska mornarica bila ogromna, nije se proslavila izgradnjom velikih razarača. Razarač Dubrovnik je bio najveći italijanski razarač sve dok Italijani nisu zarobili dva francuska velika razarača klase Гепард koji su od Dubrovnika bili veći.
• Dubrovnik je bio najvažniji i najefektivniji italijanski brod-ratni plen Drugog svetskog rata.
• Među italijanskim mornarima na razaraču Premuda kružile su priče, poput legendi, da je Premuda učestovovao u potapanju austrougarskog bojngo broda Sent Ištvan 1918. godine. Razlog nastanka ovih legendi je taj što su italijanski mornari pobrkali Dubrovnik s jendim drugim italijanskim razaračem koji je pre njega nosio ime "Premuda" - nakon Prvog svetskog rata kao ratni plen Italija je dobila jedan nemački razarač koji je nazvan Premuda u čast potapanja Sent Ištvana kod ostrva Premuda (a ne zato što je učestvovao u samom potapanju). Taj razarač je pred Drugi svetski rat izrezan, a ime "Premuda" je kasnije dobio razarač Dubrovnik.
• Tokom službovanja u Krigsmarine, iako pogosnki kompleks nije održavan, usled njegove same pouzdanosti, razarač TA32 (bivši Dubrovnik) je i dalje uspevao da plovi brzinom većom od 30 čvorova.

Galerija

• 
  Crtež profila razarača Dubrovnik.
• 
  Crtež profila razarača Premuda.
• 
  Crtež profila razarača TA32.
• 
  Razarač Dubrovnik u Tivtu, 14. jul 1932. godine.
• 
  Razarač Dubrovnik plovi ka Boki, jul 1932. godine.
• 
  Razarač Dubrovnik plovi po Bokokotorskom zalivu.
• 
  Kralj Aleksandar I na razaraču Dubrovnik u Zelenici pri polasku za Francusku 6. oktobra 1934.
• 
  Top Škoda 140 mm i kovčeg s telom ubijenog kralja Aleksandra I na krmi razarača Dubrovnik, Split 1934. godina.
• 
  Spuštanje kovčega s telom kralja Aleksandra I s razarača Dubrovnik u Splitu 14. oktobra 1934. godine.
• 
  Crtež razarača Dubrovnik na doplatnoj markici Jadranske straže.

Vidi još

• Razarači klase Beograd
• Razarač Zagreb

Literatura

• Bjelajac, Mile (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. INIS. ISBN 978-86-7005-039-6. 

Spoljašnje veze

• Kneginja Olga Karađorđević i porinuće razarača Dubrovnik, Glazgov 1931.
• Atentat na kralja Aleskandra I of Jugosalavije Na 0:31 sekundi narator Dubrovnika naziva „krstaricom”.
• Vađenje razarača TA32 (bivšeg Dubrovnik)