Rat za kastiljansko nasleđe
| Rat za kastiljansko nasleđe | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
|
Portugal Francuska nadbiskup Toleda (Alfonso Kariljo de Akunja); Kuća Sunjiga, sa teritorijom na granici između portugalskih i navarski predaka; Markiz od Viljena (Dijelo Lopes Paćeko); Markiz od Kadisa (Rodrigo Ponse de Leon); i veličanstveni vođa Reda Kalatrave (Rodrigo Teljez Hiron) |
Kruna Aragona moćna porodica Mendosa; Porodica Lara; Vojvoda od Medine Sidonije (Enrike Peres de Gusman); Beltran de la Kueva; Red Santjaga i Red Kalatrave | ||||||||
Rat za kastiljansko nasleđe je vojni sukob koji se vodio od 1475. do 1479. za nasleđe Krune Kastilje, borile su se pristalice Huane Beltranke, navodne ćerke starog monarha Enrikea IV od Kastilje, i pristlice Enrikeove polusestre, Isabele, koja je bila naslednica na kraju.
Rat je imao znatan međunarodni karakter, s obzirom da na to da je Isabela bila udata za Fernanda, zakonitog naslednika Krune Aragona, dok je Huana bila strateški udata za kralja Alfonsa V od Portugala, njenog ujaka, nakon predloga njenih pristalica. Francuska se umešala na stranu Portugala, s obzirom na to da je bila protivnik Aragona oko teritorije Italije i Roseljona.
Uprkos početnim uspesima pristalica Huane, nedostatak vojne agresivnosti Alfonsa V i pat pozicija[1] u Bici kod Toroa (1476) doveo je raspada Huaninog saveza i do prihvatanja Isabele na sudovima Madrigala i Segovije (April–Oktobar 1476).
Nastavio se sam rat između Kastilje i i Portugala. On je uključivao i pomorski oružani sukob u Atlantiku, koji je postao značajniji: borba za morski pristup bogatstvu Gvineje (zlato i robovi). Portugalska mornarica je pobedila Kastiljance u odlučujućoj bici kod Gvineje [2][3][4] 1478. godine.
Rat se završio 1479. Ugovorom iz Alkasobasa, kojim su Isabela i Fernando priznati kao suvereni kraljevi Kastilje i predata Portugalu prevlast nad Atlantikom, sa izuzetkom Kanarskih ostrva. Huana je izgubila pravo na presto Kastilje i ostala je u Portugalu do svoje smrti.
Nasleđivanje Krune Kastilje[uredi | uredi izvor]
Huana, rođena 1462.godine, bila je jedinica kralja Enrikea IV od Katilje i imala je nadimak Princeza Asturijasa kao navodna naslednica prestola. Proširila se glasina da ona zapravo nije bila ćerka kralja Enrikea, već Beltrana de la Kueve, navodnog ljubavnika Enrikeove žene, Žoane od Portugala. Otuda Huanin nadimak „Beltranka", koji podrugljivo ukazuje na njenog tobožnjeg oca. Pritisak članova plemstva naterao je kralja da joj oduzme titulu i postavi njenog polubrata Alfonsa za navodnog naslednika 1464. godine.
Grupa plemića okupila se u Avili 1465. i zbacila s prestola kralja Enrikea i zamenila ga Alfonsom. To je dovelo do rata koji je završio 1468. smrću četrnaestogodišnjeg Alfonsa.
Enrike IV povratio je presto, ali su se za titulu naslednika sukobili Huana, njegova ćerka, i Isabela, njegova polusestra. Spor je razrešen Mirovnim ugovorim u Bikovima Gyisanda, koji je dao Isabeli pravo na nasleđe, ali i ograničene bračne opcije. Isabela se u tajnosti udala za Fernanda sa 17 godina 1469.godine, zanemarajući želje Enrikea IV.
Bračni par je postepeno dobijao sve veći broj pristalica i primio papinu bulu, kojom je sancionisan njihov brak od strane Pape Siksta IV 1472. i kojim su zadobili podršku moćne porodice Mendosa 1473.
.svg)
Kada je Enrike IV preminuo u decembru 1474. godine, oba kandidata za presto bili su proglašeni kraljicom Kastilje od strane svojih pristalica. Svesni svoje slabije pozicije u odnosu na Isabeline pristalice, Huanine pristalice predložile su da se 43-godišnji kralj Alfonso V od Portugala, udovac nekih 20 godina, oženi Huanom, svojom nećakom, i preuzme presto Kastilje sa njom.
Sukobi[uredi | uredi izvor]
Bitke 1475. godine[uredi | uredi izvor]
U korist Huane:
- Portugal
- Francuska
- Određeni pripadnici kastiljanskog plemstva i potomci portugalskih porodica koji su se posle 1385. preselili u Kastilju; nadbiskup Toleda (Alfonso Kariljo de Akunja); Kuća Sunjiga, sa teritorijom na granici između portugalskih i navarski predaka; Markiz od Viljena (Dijelo Lopes Paćeko); Markiz od Kadisa (Rodrigo Ponse de Leon);[5] i veličanstveni vođa Reda Kalatrave (Rodrigo Teljez Hiron).[6]
U korist Isabele:
- Kruna Aragona
- Ostatak kastiljanskog plemstva: moćna porodica Mendosa; Porodica Lara; Vojvoda od Medine Sidonije (Enrike Peres de Gusman); Beltran de la Kueva; Red Santjaga i Red Kalatrave, osim njegovog vođe.[6]
Burgundijsko vojvodstvo i Kraljevstvo Engleske bili su u ratu sa Francuskom 1475. godine, ali se njihovi postupci nisu poklopili sa pristalicama Isabele, tako da su retko smatrani delom Isabelinog saveza.
Borba za presto (maj 1475–septembar 1476)[uredi | uredi izvor]
Alfonso V upada u Kastilju[uredi | uredi izvor]
Portugalska vojska je upala na teritoriju Krune Kastilje po naredbi Alfonsa V 10. maja 1475. godine, i nastavila ka Plasensiji, gde ga je Huana očekivala.[7] Huana i Alfonso bili su proglašeni vrhovnim vladarima Kastilje 25. maja i bili su venčani; neophodan oproštaj Pape (Huana je bila Alfonsova nećaka) stigao je par meseci kasnije. Iz Plasensije nastavili su ka Arevalu, s namerom da se upute ka Burgosu. Tamo, Alfonso se nadao da će se ujediniti sa trupama koje je poslao njegov saveznik, Luj XI iz Francuske.
Zamak Burgosa i gradove Plasensije i Arevala kontrolisala je porodica Sunjiga, pristalica Huane. Grad Burgos, pod kontrolom porodice Fernandes de Velasko, podržao je Isabelu.
Alfonso je našao manji broj pristalica u Kastilji, nego što je očekivao, pa je promenio plan, preferirajući da učvrsti svoju kontrolu u najbližim oblastima Portugala, posebno u Torou, grad koji ga je rado primio, iako se garnizon zamka proglasio vernim Isabeli. Samora i druga leonska sela donjeg Duera takođe su ga prihvatila.
U La Manči, Rodrigo Teljez Hiron, vođa Reda Kalatrave, pristalica Huane, osvojio je Sijudad Real. Rodrigo Manrike, rizničar istog Reda (Odreda) i vođa Reda Santjaga, ponovo je osvojio grad Isabeli.[8]
Fernando je skoncentrisao vojsku u Tordesiljasu i naredio joj 15. jula da maršira u potrazi za susretom Alfonsu. Četiri dana kasnije, stigli su u Toroa, gde je kralj Portugala izbegao direktnu borbu. Fernando, usled nedostatka resursa da nastavi opsadu, bio je primoran da se vrati Tordesiljasu i raspusti vojsku. Zamak u Torou predao se Alfonsu V, koji se vratio u Arevalo da sačeka očekivanu francusku intervenciju.
Rodrigo Alfonso Pimentel, grof od Benavente i pristalica Isabele, smestio se u Baltanasu sa malom snagom da nadzire Portugalce. Napadnut je 18. novembra 1475. godine i biva poražen i zatvoren. Iako je njegova pobeda otvorila put ka Burgosu, Alfonso V odlučio je ponovo da se povuče, sada ka Samori. Njegov nedostatak agresivnosti oslabio je Huanin savez u Kastilji, koji je počeo da se raspada.[9]
Isabelini protivnapadi[uredi | uredi izvor]
Pristalice Isabele su uzvratile napadima, osvojivši Truhiljo i uspostavivši kontrolu nad teritorijom Reda Alkantara, značajan deo teritorije Reda Kalatrava i Markizata od Viljene. Deo garnizona u Samori pobunio se 4. decembra protiv kralja Alfonsa, koji je morao da pobegne u Toro. Portugalski garnizon zadržao je kontrolu nad zamkom, ali je grad primio princa Fernanda narednog dana. Zamak u Burgosu predao se Isabeli paktom kojim su izbegnute odmazde protiv poraženih.
Bitka kod Toroa[uredi | uredi izvor]
U februaru 1476. godine, portugalska vojska, ojačana trupama koje je doveo Žoan II od Portugala, sin Alfonsa V, napustila je svoju bazu u Torou i opkolila je Fernanda u Samori. Opsada je krenula više naopako za Portugalce nego za one pod opsadom zbog kastiljanske zime, pa se Alfonso V prvog marta povukao ka Torou. Fernando i njegove trupe su krenuli u gonjenje i stigli su do jedne portugalske legije (oko 5 km) iz Toroa[10], pa je bitka počela.
Nakon tri sata borbe, prekinute kišom i mrakom, kralj Portugala se povukao u Kastronunjo sa delom trupe. Njegov sin, Žoan, ostao je u blizini Toroa, povlačeći se ka gradu na starmodan i organizovan način, čak uzimajući par protivničkih zatvorenika.[9] Glasnici obeju strana su proglašavali pobedu. Politički gledano, bitka je bila presudna, jer se ogroman deo portugalskih trupa naknadno povukao nazad u Portugal, zajedno sa Huanom, čija je strana jedva imala trupe u Kastilji.[11]
Rat na moru[uredi | uredi izvor]
Jedan od ciljeva Isabele i Fernanda bio je uguši portugalski monopol nad bogatim atlantskim teritorijama Gvineje. Zlato i robovi predstavljali su značajan izvor prihoda koji bi mogao biti upotrebljen da se finansira rat, a stoga su i pohodi u Gvineji postali prioritet za obe sukobljene strane.
Portugalski brodovi prešli su andaluzijsku obalu, zaplenivši ribarske i trgovačke brodove od početka rata. Kako bi zaustavili ovo, Isabela i Fernando poslali su galije pod komandom Alvara de la Nava, koji je zaustavio portugalske upade i opljačkao portugalski grad Alkoutim na reci Gvadijani.[12]
Moreplovci iz Palosa de la Frontere opljačkali su obalu Gvineje. Alfonso od Palensije, zvanični Isabelin hroničar, piše o dvema ekspedicijama u kojima su dva karavela iz Palosa uhvatila 120 Afrikanaca i prodali ih kao robove. Uprkos protestima monarha, ubrzo zatim je još jedna flota od tri karavela zarobila afričkog kralja i 140 plemića iz njegovog sela.[13]
U maju 1476. godine, Isabela je naredila oslobođenje „Kralja Gvineje" i njegove pratnje.[14] Naredbe je samo delimično izvršena, s obzirom na to da je kralj oslobođen i vraćen u Gvineju, ali su njegovi saputnici prodati kao robovi.[14]
Portugalska flota od 20 brodova, pod komandom Fernaoa Gomesa, 1476. zaplovila je ka Gvineji u pokušaju da povrati kontrolu tamo.[13] Kastiljanski kralj naredio je da se pripreme čete da privedu Portugalce i postavio je Karlosa de Valeru da komanduje.[10] Imao je brojne probleme dok se spremao za pohod, jer je bio osporen od strane markiza od Kadisa, vojvode od Medine Sidonije i porodice Sunjiga.[13]
Primere su takođe bile odložene zbog pomorske bitke, koja je zauzela mesta kada su Kastiljanci otkrili da su dva portugalska broda sa bogatim teretom napustila Sredozemlje da bi se vratila u Portugal pod pratnjom gusara Alvara Mendesa.[15] Flota od pet galija i pet karavela, čiji su kapetani bili Karlos de Valera i Andres Sonijer, presrela ih je u Sanlukaru de Barameda, gde je odnela pobedu nakon teške borbe.[13]
Valera je okupio flotu od tri baskijska broda i devet andaluzijskih karavela [16](prema Palensiji, 25 karavela), svi teško naoružani. Nije bilo više mogućnost da se presretne portugalska flota, pa je odlučio da, nakon zaustavljanja na ostrvo Porto Santo, nastavi ka ostrvu Antonija Nolija u arhipelagu Zelonortskih ostrva, u blizini obale Gvineje. Opljačkali su ostrvo i zarobili Antonija Nolija, koji je u to vreme držao feudalnu teritoriju za kralja Portugala.
Zatim su zaplovili ka obali Afrike, gde su zarobili dva karavela pod vlasništvom Markiza od Kadisa, koja su sadržala 500 robova. Moreplovci iz Palosa su se u ovom trenutku odvojili od ekspedicije. Bili su najupućeniji u pomorskim plovidbama Gvineje, pa se Valera vratio u Andaluziju.[13]
Pohod je doneo samo nekoliko ekonomskih dobitaka, kako je većina robova vraćena Markizu od Kadisa, a Valera je bio prinuđen da nadoknadi vojvodi od Medine Sidonije za štetu izazvanu na ostrvu Nolija, koje je vojvoda smatrao svojim.[13]
Francuska intervencija[uredi | uredi izvor]
Luj XI od Francuske potpisao je ugovor o savezu sa Alfonsom V Portugalskim 23. septembra 1475.godine.[17] Između marta i juna 1476. godine, francuske trupe, pod kapetanom Alanom I od Alberta, pokušale su da pređu granicu kod Fuenterabije, ali su bile odbijene. Fernando je iskoristio situaciju da osigura poziciju u nestabilnom Kraljevstvu Navare. U avgustu, pregovori su počeli u Tudeli, što je kulminisalo potpisivanjem dogovora kojim će zaraćene strane građanskog rata u Navari okončati sukob. Fernando je zadobio kontrolu nad Vijanom, Puente la Reinom, i drugim uporišta, ujedno i pravo da zadrži garnizon sa 150 koplja u Pamploni.
Stoga, Kastilja je vojno ojačala protiv mogućeg francuskog prodiranja u Navaru.[18]
Alfonso V od Portugala otputovao je prema Francuskoj u avgustu 1476. godine, nakon potpisivanja primirja sa Isabelom i Fernandom. Tamo je pokušao da ubedi Luja XI da više uključi Francusku u rat. Luj je dobio, jer je bio usredsređen na pobedu svog glavnog neprijatelja Karla Smelog, vojvodu Burgundije.
Bitka kod rta San Visente[uredi | uredi izvor]
Kralj Francuske poslao je flotu normanskog gusara Gijoma Kulona kao pomoć Portugalu. U avgustu 1476. godine, kralj Alfonso je poslao dve portugalske galije napunjene vojnicima zajedno sa još 11 brodova Kulona da pristignu u pomoć zamku u Seuti. Ta flota je 7. avgusta naišla na pet naoružanih trgovačkih brodova koji su se iz Kadisa uputili ka Engleskoj: tri đenovska karaka, galija i flamanska plovila. Kulon je pokušao da zarobi u zamku, ali nije uspeo, pa je bio primoran da se upusti u borbu. Francusko-portugalska strana je izašla kao pobednik. Zbog uporebe zapaljivog oružja od strane Francuza, vatra je uništila dva đenovska broda, flamansko plovilo, dve portugalske galije i dva Kulonova broda. Prema Palensiji, poginulo je oko 2500 Francuza i Portugalaca.[13]
Ujedinjenje Isabele i Fernanda (septembar 1476 – januar 1479)[uredi | uredi izvor]
Nakon strateške pobede u bici kod Toroa, odbijanja francuskog napada i primirja sa Alfonsom V, Isabela i Fernando su bili u moćnoj poziciji da osvoje tron Kastilje. Plemići Huaninog saveza bili su primorani da prihvate okolnosti i da se postepeno zavetuju savezu sa Isabelom i Fernandom. Rat se ograničio na okršaje duž portugalske granice i na nastavak pomorskog rata za kontrolu trgovine na Atlantiku.
Pokoravanje Huaninog saveza Isabeli i Fernandu[uredi | uredi izvor]
Tokom 1476. godine, plemićke pristalice Huane su nastavile da se pokoravaju Isabeli i Fernandu, naročito oni iz loze Paćeko-Hiron: Huan Teljes- Giron i njegov brat Rodrigo, Luis de Portokarero i, u septembru, Makriz od Viljene.[8]
U novembru 1476. godine, Isabeline trupe zauzele su zamak u Torou. Narednih meseci, preuzeli su kontrolu nad pograničnim teritorijama, koje su kontrolisali Portugalci, i postarali se za njihove protivnike u Ekstremaduri.
U julu 1477. godine, Isabela je stigla u Sevilju, najnaseljeniji grad Kastilje, sa ciljem da utrvdi svoju vlast nad plemstvom u Andaluziji.
U aprilu 1476. godine, Isabela i Fernando su izvršili svoju prvu ekskulpaciju Markiza od Kadisa. On je bio na putu da povrati svoju moć, dok se njegov suparnik, vojvoda od Medine Sidonije, u početku glavna Isabelina pristalica u Andaluziji, okrenuo beščašću.[7] Veštim pregovaranjem, kraljica je uspela da preuzme kontrolu nad glavnim uporištima Sevilje, koje su bile pod okupacijom markiza i vojvode, ali, umesto da ih vrati legitimnim vlasnicima, imenovala je druge kao njihove vođe.
Zabranila je plemstvu da uđe u Sevilju, pod izgovorom da bi njihovim prusustvom rizikovala da dođe do nasilnih konflikata.[7] Na ovaj način politička dominacija vojvode nad Seviljom je nestala, pa je Kruna je preuzela kontrolu nad Seviljom.
Jedan od retkih plemića koji je odbio da se potčini monarsima bio je maršal Fernan Arijas de Saavedra. Izabeline trupe krenule su u opsadu njegove tvrđave u Utreri i osvojile je do marta 1478. godine. Poraženi su pretrpeli ogromne gubitke.[7]
Prvorođeni sin monarha, Huan od Aragona i Kastilje, rođen je 30. juna 1478. godine, što je otvorilo vrata za stabilnost dinastije sa Isabeline strane.
Povratak Alfonsa V[uredi | uredi izvor]
Nakon njegovog diplomatskog neuspeha u Francuskoj, Alfonso V odlučio je da se vrati u Porugal. Vrativši se u Portugal u oktobru 1477. godine, saznao je da se njegov sin Huan proglasio kraljem. Međitim, Huan je drage volje prihvatio povratak oca i vratio mu istog trenutka Krunu.[19]
Ekspedicije u Gvineji i Kanarskim ostrvima[uredi | uredi izvor]
Flota koja je krenula iz Andaluzije uputila se ka Gvineji 1477. godine.[16]
Početkom 1478. godine, monarsi su pripremili dve nove ekspedicije iz luke Sanlukar de Barameda, jedna usmerena Elmini i druga, koja se sastojala od najmanje 35 brodova, sa ciljem da zauzmu ostrvo Gran Kanarija.
Princ Žoan od Portugala, svestan kastiljanskih planova, pripremio je armadu da iznenadi neprijatelje na Kanarskim ostrvima. Kastiljanska flota na Kanarskim ostrvima je još uvek iskrcavala svoje trupe, kada je stigla vest da im se približavala portugalska eskadrila. Kastiljanska flota je istog trenutka zaplovila, ostavljajući za sobom 300 svojih vojnika. Ove trupe uspele su da spreče iskrcavanje Porugalaca. Odvajanje od obale nije bilo dovoljno da se osvoji ostrvo, pa su ostale neaktivne, sve do dolaska kastiljanskog pojačanja na ostrvo sledeće godine.[13]
Druga kastiljanska flota stigla je do Elmine i izdejstvovala ogromne količine zlata. Flota je ostala stacionirana tu nekoliko meseci, po naredbi trgovačkog zastupnika krune. Porugalska flota je stigla i napala Kastiljance. Bili su poraženi i kao zatvorenici odvedeni u Lisabon. Prema rečima Ernanda del Pulgara, zlato koje je kralj Alfonso zaplenio omogućilo mu je da pokrene novi rat protiv Kastilje.[20] Porugalski izvori su uveravali da su i zatvorenici i značajan deo zlata vraćeni u Kastilju nakon potpisivanja mira 1479. godine.[21]
Mir između Kastilje i Francuske[uredi | uredi izvor]
Pri kraju 1478. godine, pre nego što je reč o porazu kod Elmine stigla do Kastilje, ambasada francuskog kralja Luja ponudila je primirje Isabeli i Fernandu. Potpisan je u Gvadalupeu i sastojao se iz sledećih tačaka:[13]
- Luji XI prihvatio je Isabelu i Fernanda za monarhe Kastilje i Leona.
- Fernando je pristao da prekine savez sa Maksimiljanom I, vojvodom od Burgundije.
- Obe strane su pristale na arbitražu afera povezanih sa Rousiljonom.
Poslednje faze (januar – septembar 1479)[uredi | uredi izvor]
Pri kraju 1478. godine, neki od Huaninih pristalica pobunili su se u Ekstremaduri, La Manči (markiz od Viljene) i Galisiji. Portugal, ojačan pomorskom pobedom u Gvineji, opet je intervenisao u Kastilji kao pomoć saveznicima.
Portugalska odbrana[uredi | uredi izvor]
U februaru 1479. godine, portugalska vojska pod komandom Garsije de Menesesa, biskupa od Evora, prodrla je u Ekstremaduru. Njegov cilj je bio da okupira i ojača uporišta u Meridi i Medeljinu, koje kontroliše Beatris Paćeko, grofica Medeljina i pristalice Alfonsa V. Prema Palensiji, portugalsku vojsku su činili oko 1000 vitezova (250 su bili Kastiljanci), plus pešadija. 180 vitezova Reda Santjaga bili uz njega, pod komandom njihovog rizničara Alfonsa de Monroja.
U blizini brda Albuera, vojska je 24. februara bila izazvana od strane Isabelinih snaga, kojima je komandovao Alonso de Kardenas, vođa Red Santjaga. Vojsku je činilo 500 vitezova Reda, 400 vitezova Svetog Bratstva (uglavnom iz Sevilje), i 100 članova pešadije. Borili su se teško. Isabelina pešadija je pretrpela ozbiljan udarac od strane Huanine konjice i izgubila je organizovanost, ali intervencija vođe Reda Santjaga pomogla je pešadiji u panici. Portugalci su bili primorani da se povuku, ostavivši značajan deo plena iz rata na vojnom polju, kao i 85 vitezova. Samo 15 Isabelinih vitezova je ubijeno.[13]
Veliki deo portugalske vojske je mogao da nađe zaklon u Meridi i odatle da nastavi da maršira ka Medeljinu, koji je ona okupirala. Pristalice kralja Fernanda stavile su Medeljin i Meridu pod opsadu.
Poslednje kastiljanske inicijative na moru[uredi | uredi izvor]
U februaru 1479. godine, Isabela i Fernnado su pokušali da organizuju novu flotu od 20 karavela, kako bi izbacili Portugalce iz Elmine.[22] Međutim, nisu mogli da sakupe neophodne brodove, a nakon toga nijedna značajnija ekspedicija nije pokrenuta do primirja sa Portugalom.
Razgovori o miru[uredi | uredi izvor]
U aprilu 1479. godine, kralj Fernando je stigao u Alkantaru da učestvuje u razgovorima o primirju, koje je organizovala Beatris, ćerka Alfonsa V i ujna Isabele od Kastilje. Pregovori su trajali 50 dana, ali do dogovora nisu došli.
Dve strane su nastavile sukob pokušavajući da poboljšaju svoje položaje u nadi za novim pregovorima o miru. Isabela i Fernando su pokrenuli napad na Alfonsa Karilja de Akunja, nadbiskupa Toleda, koji je bio primoran da se preda, što je dozvolilo monarsima da izazovu Markiza od Viljena. U međuvremenu, portugalski garnizoni u Ekstremaduri uspešno su se odupreli kastiljanskoj opsadi.
Pregovori su počeli ponovo leti i uspeli su da dođu do dogovora.
Primirje[uredi | uredi izvor]
Primirje je sklopljeno u portugalskom gradu Alkasovasu 4. septembra 1479. godine. Dogovor je potvrdio portugalski kralj 8. septembra 1479. godine, a monarsi Kastilje i Aragona u Toledu 6. marta 1480. godine. Takođe je poznat i kao ugovor Alkasovas-Toledo.
U primirju, Alfonso V se odrekao svojih želja za kastiljanski presto, dok su se Isabela i Fernando odrekli svojih za portugalski presto. Dve Krune su podelile područja od uticaja u Atlantiku: Portugal je dobio kontrolu većeg dela teritorija, sa izuzetkom Kanarskih ostrva (ostrvo Gran Kanariju, La Palmu, Tenerife tek treba osvojiti).
Huana Beltranka odrekla se svojih kastiljanskih titula i dobila je opciju ili da se uda za naslednika Isabele i Fernanda, princa Huana, ili da se povuče u manastir. Huan se odlučila za drugo, iako je ostala politički aktivna do smrti.
Isabela, princeza Asturijasa (1470-1498), ćerka Isabele i Fernanda, udala se za Alfonsa, portugalskog princa, naslednika portugalske krune; roditelji mlade su dali veliki miraz koji je u praksi predstavljao ratnu odštetu, koju je zadobio Portugal.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Brunelle, Gayle K. (2013-09-01). „1494: How a Family Feud in Medieval Spain Divided the World in Half. By Stephen R. Bown. (New York, NY: Thomas Dunne Books/St. Martin's Press, 2011. Pp. 292. $27.99.)”. The Historian. 75 (3): 604—605. ISSN 0018-2370. S2CID 145539050. doi:10.1111/hisn.12016_45.
- ^ Newitt, Malyn (2004-11-05). A History of Portuguese Overseas Expansion 1400-1668. ISBN 9781134553044. doi:10.4324/9780203324042.
- ^ Dutra, Francis A.; Diffie, Bailey W.; Winius, George D. (februar 1981). „Foundations of the Portuguese Empire, 1415-1580”. The History Teacher. 14 (2): 264. ISSN 0018-2745. JSTOR 493270. doi:10.2307/493270.
- ^ Haggard, H. Rider (2016-02-11), „Chapter IV: An Elephant Hunt”, King Solomon's Mines, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-872295-3, doi:10.1093/owc/9780198722953.003.0005, Pristupljeno 2020-12-24
- ^ Ponce de León, Alfonso. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00144213.
- ^ a b Torres Fontes, Cristina (2003-12-01). „DON RODRIGO TÉLLEZ GIRÓN, MAESTRE DE CALATRAVA”. Miscelánea Medieval Murciana (3). ISSN 1989-4597. doi:10.6018/j4241.
- ^ a b v g Sainz y Sainz, Casimiro. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00159349.
- ^ a b Ruiz, Agustín (januar 2000). „A. Ruiz”. Medicina Clínica. 114 (2): 77—78. ISSN 0025-7753. doi:10.1016/s0025-7753(00)71195-x.
- ^ a b Sánchez-Paniagua, M.; Palenzuela-Batista, S.; Manzanares-Palenzuela, C.L.; López-Ruiz, B. (maj 2020). „Electrochemical genosensor for Klotho detection based on aliphatic and aromatic thiols self-assembled monolayers”. Talanta. 212: 120735. ISSN 0039-9140. PMID 32113527. S2CID 211725052. doi:10.1016/j.talanta.2020.120735.
- ^ a b Serís, Homero; Paz, Julián (1932). „Catálogo de la colección de documentos inéditos para la historia de España”. Books Abroad. 6 (2): 201. ISSN 0006-7431. JSTOR 40070681. doi:10.2307/40070681.
- ^ Carrión Ordóñez, Enrique (1995-06-30). „Maria Beatriz Fontanella (Comp.) Documentos para la historia lingüística de Hispanoamérica siglos XVI a XVIII. Madrid, ALFAL, 1993. xii. 440 p (Anejos del Boletín de la Real Academia Española, LIII)”. Boletín de la Academia Peruana de la Lengua: 202—205. ISSN 2708-2644. doi:10.46744/bapl.199501.012.
- ^ Mallo Sainz, J.; García-Aranda Encínar, J.M.; Navarro Cabello, E. (decembar 2004). „Optimización del rendimiento de los árbitros de fútbol con ayuda del análisis biomecánico”. Biomecánica. ISSN 1885-9518. doi:10.5821/sibb.v12i2.1709.
- ^ a b v g d đ e ž z i „Palencia, Alfonso Fernández de”. Encyclopedia of the Medieval Chronicle. doi:10.1163/9789004184640_emc_sim_00079. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ a b Céspedes, Guillermo (1958-02-01). „Indices del Boletín de la Real Academia de la Historia. Suplemento primero”. Hispanic American Historical Review. 38 (1): 168. ISSN 0018-2168. doi:10.1215/00182168-38.1.168.
- ^ Corfis, Ivy A.; Monti, Silvia; de Valera, Diego (1986). „Diego de Valera, Doctrinal de principes”. Hispanic Review. 54 (1): 89. ISSN 0018-2176. JSTOR 473791. doi:10.2307/473791.
- ^ a b En busca de la infancia perdida, Ediciones UC, 1905-07-11, str. 33—54, ISBN 978-956-14-2410-4, doi:10.2307/j.ctv14rmqs9.5, Pristupljeno 2020-12-24
- ^ Castelot, André. (1993). Le procès de Marie-Antoinette. Paris: Perrin. ISBN 2-262-00040-9. OCLC 29633706.
- ^ Martínez Zarzuelo, Angélica; Rodríguez Mantilla, Jesús Miguel; Roanes Lozano, Eugenio; Fernández Díaz, María José (2020-11-30). „Efecto de Scratch en el aprendizaje de conceptos geométricos de futuros docentes de primaria”. Revista Latinoamericana de Investigación en Matemática Educativa. 23 (3): 357—386. ISSN 1665-2436. S2CID 229437684. doi:10.12802/relime.20.2334.
- ^ de Oxenedes, Johannis (2012), Chronica Johannis de Oxenedes, Cambridge University Press, str. xi—xii, ISBN 978-1-139-16282-1, doi:10.1017/cbo9781139162821.002, hdl:2027/coo.31924028041303, Pristupljeno 2020-12-24
- ^ „Hernando del Pulgar”. Encyclopedia of the Medieval Chronicle. doi:10.1163/9789004184640_emc_sim_01290. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ „Rui de Pina”. Encyclopedia of the Medieval Chronicle. doi:10.1163/9789004184640_emc_sim_02235. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ Larco, Laura (2008), „Archivo Arquidiocesano de Trujillo Sección Idolatrías. (Años 1825-1834)”, Más allá de los encantos, Institut français d’études andines, str. 381—392, ISBN 978-9972-46-397-6, doi:10.4000/books.ifea.4954, Pristupljeno 2020-12-24
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
