Rimski sporazumi

Rimski sporazumi predstavljaju niz sporazuma između Francuske i Italije sklopljenih na sastancima između francuskog ministra inostranih poslova Pjera Lavala i italijanskog dučea Benita Musolinija u Rimu tokom januara 1935. godine.

Laval je krenuo iz Pariza u Rim kao vesnik mira. Primio ga je lično Musolini i tom prilikom bio izuzetno predusretljiv. Sa njim je Laval imao četiri duge konferencije, tri u prisustvu savetnika i jednu u četiri oka. Posle prve dve konferencije objavljeno je da je postignut sporazum oko austrijskog pitanja. Posle trećeg tajnog ugovora Laval je objavio da je postignut sporazum po svim pitanjima.

Zajednička deklaracija posle rimske konferencije od 7. januara 1935. objavljena je 11. januara. U njoj je saopšteno da obe vlade imaju nameru da razvijaju tradicionalno prijateljstvo koje udružuje obe nacije i da sarađuju u duhu uzajamnog poverenja na stvari očuvanja opšteg mira.

Tek kasnije 15. aprila 1935. objavljen je sporazum između Lavala i Musolinija o ispravci francusko-italijanske granice u Africi. Sam Musolini govoreći o dobicima Italije do besmisla je umanjivao njihov značaj:

Dobio sam nedavno od Francuza 110 hiljada kvadratnig milja pustinje Sahare... Znate li koliko stanovnika ima na toj besplodnoj teritoriji ? 62... Morali smo ih tražiti kao iglu u plastu sena. Najzad su nađeni u jednoj dolini izgubljenoj u pesku gde se, međutim, nije našlo dovoljno vode za njenu obradu.

Vrednost teritorijalnog povećanja nikako nije bila tako mala. Musolini je dobio 22 km obalske linije prema moreuzu Bab-el-Mandeb. Sa gledišta Musolinijevih strateških planova ovaj sektor imao je izuzetan značaj. Uznemireni su bili i Englezi, plašeći se za Aden, i francuski vojni krugovi ističući opasnost po Francusku Somaliju.

Uz to je Italiji dato ostrvo Dumeira i ustupljeno 20% akcija železnice koja spaja Francusko pristanište Džibuti sa prestonicom Abisinije Adis Abebom.

Sa svoje strane Musolini je delimično zadovoljio pretenzije francuske vlade u pogledu podanstva italijanskih naseljenika u Tunisu. Ugovorene strane su se dogovorile da italijansku nacionalnost zadržavaju deca italijanskih roditelja u Tunisu koja se rode pre 1945. godine. Posle 1965. italijani naseljenici u Tunisu gube pravo da dobiju italijansko državljanstvo.

Sporazum od 7. januara predviđao je zaključenje Dunavskog pakta. Priznajući nezavisnost Austrije za nužan uslov održanja mira u evropi, Laval i Musolini predviđali su započinjanje pregovora o garantijama nepovredivosti austrijskih granica. U tom sporazumu imale su da uzmu učešća u prvom redu Italija, Francuska, Poljska, Rumunija a za njima i druge države.

Dana 22. marta svi sporazumi postignuti između Lavala i Musolinija ratifikovani su u francuskoj Narodnoj skupštini. Podnoseći izveštaj skupštini a zatim i Senatu o Rimskim sporazumima Laval je uveravao da je postigao sve o čemu je Bartu mogao samo da sanja: oslabljena je veza između Italije i Nemačke, Italija je počela da se orijentiše ka Francuskoj, obezbeđena je nezavisnost Austrije, učvršćeni su temelji evropskog mira.

Ali je Laval prećutao ono što se nasamo dogovorio sa Musolinijem. Kasnije je javnost saznala da su u francuskoj ambasadi u Rimu, u palati Farneze Musolini i Laval odredili sudbinu Abisinije. Laval je Musoliniju dao do zannja da francuska vlada neće ometati ostvarenje njegove zamisli.

Kasnije je Lavalu postavljeno pitanje zašto je postupio na ovaj način u vezi Abisinije. Laval je tom prilikom izneo svoje diplomatske račune. Govorio je da je Italija prenaseljena i da su njena prirodna bogastva ništavna pa se ona mora izboriti za nova tržišta i teritorije. Smatrao je da bi bila nesreća za čitavu Evropu da Italija svoje ekspanzionističke planove usmeri ka Balkanu ili Bliskom istoku što bi neminovno dovelo do opšteevropskog rata. Na osnovu ovoga on je tvrdio da je bolje kanalisati italijansku agresivnost ka afričkim predelima. Tamo će se ona razliti i možda umiriti. Onda će, smatrao je Laval, Francuska sa svojim saveznicima biti zaštićena u Evropi.