Pređi na sadržaj

Rogožarski R-100

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rogožarski R-100
Rogožarski R-100
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1939
Dužina7,35
Razmah krila10,20
Visina3,00
Površina krila20,56
Prazan1.024
Normalna poletna1.326
Klipno-elisni motorIAM K7 (420 KS)
Snaga309 kW
Maks. brzina na H=0251 km/h
Dolet473 km
Plafon leta7.000 m

Rogožarski R-100 je jugoslovenski školski avion za prelaznu-lovčku obuku jednosedi, jednomotorni visokokrilac koji je proizveden 1939. godine u jugoslovenskoj fabrici aviona Rogožarski iz Beograda[1].

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

ing. Sima Milutinović konstruktor aviona Rogožarski R-100

Nakon uspešne primene aviona PVT, Komanda VV donela odluku o daljem usavršavanju ovog aviona tj. izradi jednoseda za obuku pilota lovaca u višoj pilotaži. Rad na projektu novog aviona počeo je 1937. godine u fabrici Rogožarski a glavni konstruktor je bio inž. S. Milutinović. Na zahtev Komande avion je dobio naziv R-100. U odnosu na prethodnika (avion PVT) R-100 je zadržao isti motor, razmah krila je smanjen, motor kapotiran NAKA prstenom, izvršena je modifikacija sistema komandi, ojačana konstrukcija nekih sklopova, uvedeno dvodelno krilo i repni točak. Prototip je završen polovinom 1938. godine a prvi probni let je obavio fabrički probni pilot Miloš Gagić. Ispitivanje u opitnoj grupi su potvrdila da avion ima bolje karakteristike od svog prethodnika pa je na osnovu toga Komanda dala odobrenje za serijsku proizvodnju.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Avion je bio robusan visokokrilni jednokrilac (parasol) jednosed sa izvrsnim letačkim karakteristikama pogodan za akrobacije Avion je opremljen domaćim radijalnim, vazduhom hlađenim motorom sa sedam cilindara IAM K-7 snage 420 KS i drvenom dvokrakom elisom fiksnog koraka. Bio je opremljen karburatorom za leđni let. Avion je namenjen vojnoj upotrebi tj. višoj lovačkoj obuci i trenaži vojnih pilota lovaca. Pilotska kabina je bila opremljena standardnim instrumentima. Rezervoar goriva od 158 litara je bio ugrađen u težištu.

Trup aviona, elipsastog poprečnog preseka je u celosti izrađen od drveta obložen šperom. Krila su sa zaobljenim krajevima, sa svake strane, krila su poduprta sa parom kosih čeličnih upornica koje su se oslanjale na trup aviona. Konsrtukcija krila je izvedena od drveta presvučena šperom. Stajni trap je bio fiksan bez osovine, potpuno napravljen od čeličnih cevi odlikovao se velikom čvrstoćom što je omogućavalo avionu sletanje na veoma neravne terene.

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Proizvodnja i poboljšanja aviona R-100[uredi | uredi izvor]

Komande VV je krajem 1938. godine od fabrike Rogožarski naručila prvu seriju od 15 aviona R-100. Avioni prve serije su isporučeni krajem jula 1939. godine. Prvi primerci su odmah upućeni u Niš u Lovačku školu gde je od ovih aviona formirano posebno odeljenje. Drugu seriju od 10 aviona ovog tipa, Komanda VV je naručila iste 1939. godine. Ova serija je bila namenjena Školi gađanja i bombardovanja u Beloj Crkvi. Svi avioni R-100 druge serije su bili naoružani jednim mitraljezom Darn 7,7 mm i jednim fotomitraljezom.

Korišćenje aviona R-100[uredi | uredi izvor]

Neposredno pred rat deo aviona R-100 je bio raspoređen po lovačkim pukovima VV za trenažu rezervnih pilota lovaca. Svaki puk je dobio jedan do tri ova aviona.

Avioni R-100 u Drugom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

Italijani su zaplenili jedan avion R-100, a Nemci 11 ovih aviona, ostali su uništeni u Aprilskom ratu. Nemci su zarobljene avione R-100 predali svojim saveznicima Hrvatima (NDH) koji su ih osposobili i koristili sve vreme rata. U početnom periodu su korišćeni za preobuku i trenažu pilota, a kasnije su opremljeni nosačem za bombu od 90 ili 100 kg, pa su upotrebljavani za bombarovanje iz strmog poniranja. Nakon prelaska F. Kluza i R. Čajaveca na stranu partizana, nekoliko komada R-100 je u ulozi klasičnog lovca patroliralo na prilazima Zagrebu radi odbijanja napada partizanskih aviona. Zadnji borbeni let na ovom avionu izvršen je 26. aprila 1945. godine kada je poručnik Jelak bombardovao most na reci Kupi, kod sela Vinice, da bi usporio napredovanje partizanskih oslobodilačkih jedinica. Dva aviona ovog tipa su pred kraj rata preletela na partizansku stranu a dva su zaplenjena na aerodromu Lučko kraj Zagreba prilikom oslobođenja. Sva četiri aviona koja su preživela rat uključeni su u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske Armije (RV JA). Po jedan su korišćeni u 111. I 112. Lovačkom puku, treći je korišćen u VTC a četvrti je koristio komandant 4. Bombarderske divizije Sava Poljanec. U JRV ovi avioni su leteli do početka 50. -tih godina kada su prestali da se koriste. Delovi jednog R-100 se čuvaju u Muzeju Vazduhoplovstva na Beogradskom aerodromu.

Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Vazduhoplovne tradicije Srbije”. Arhivirano iz originala 23. 10. 2014. g. Pristupljeno 18. 10. 2014. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Petrović, M. Ognjan (mart 2004). „Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo II: 1931 – 1941)”. Let - Flight (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. 3: 30—87. ISSN 1450-684X. 
  • Janić, Čedomir (18. 02. 1983). „Za školovanje vrhunskih asova”. Front (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Narodna armija. br.1282. ISSN:. 
  • Mikić, V. Vojislav (2000). Zrakoplovstvo Nezavisne Države Hrvatske 1941—1945. godine (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije. ID=72669708. 
  • Ilić, Vidosava (mart 2004). „Škole vojnog vazduhoplovstva Kraljevine SHS/Jugoslavije”. Let - Flight (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. 3: 88—106. ISSN 1450-684X. 
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Nenadović, Miroslav (1967). Eksperimentalna istraživanja u razvoju koncepcije letelica (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: SANU (Posebna izdanja)- Spomenica knjiga 30. str. 167—189. 
  • Dimitrijević, Bojan; Miladinović P., Micevski M. (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8. 
  • Micevski, Milan (1991). „Pod tuđim zastavama”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. specijal: 36 — 40. ISSN 1450-6068. 
  • Bosnić, Petar (2003). „Domaći školski i prelazni avioni 1924-1941. godine”. Naša krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Jugoslovenski Aeroklub "Naša krila". 36: 7—9. ISSN 0354-5121. 
  • Đokić, Nebojša; Radovanović, Radovan (2017). „STVARANjE VAZDUHOPLOVSTVA KRALjEVINE SHS I FORMIRANjE RATNE DOKTRINE”. Zapisi (na jeziku: (jezik: srpski)). Požarevac: Istorijski Arhiv Požarevca. 6: 113 — 126. ISSN 2334-7082. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rogožarski R-100 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рогожарски_Р-100&oldid=27549314”