Rozalin Karter

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rozalin Karter
Lični podaci
Puno imeEleonor Rozalin Smit Karter
Ime pri rođenjuEleonor Rozalin Smit
Datum rođenja(1927-08-18)18. avgust 1927.
Mesto rođenjaPlejns, Džordžija, SAD
Datum smrti19. novembar 2023.(2023-11-19) (96 god.)
Mesto smrtiPlejns, Džordžija, SAD
ReligijaBaptisti
Porodica
SupružnikDžimi Karter (v. 1946)
DecaDžek Karter
Džejms Erl Karter
Donel Džefri Karter
Ejmi Karter
Politička karijera
Politička
stranka		Demokratska partija SAD
20. januar 1977 — 20. januar 1981.
PredsednikDžimi Karter
PrethodnikBeti Ford
NaslednikNensi Regan
Potpis

Eleonor Rozalin Smit Karter (engl. Eleanor Rosalynn Smith Carter; Plejns, 18. avgust 1927 — Plejns, 19. novembar 2023) bila je supruga 39. predsednika SAD, Džimija Kartera, i nosilac titule prve dame SAD, od 20. januara 1977. do 20. januara 1981. Kao prva dama je bila politički aktivna tokom svog boravka u Beloj kući i prisustvovala je mnogim sastancima predsednikovog kabineta, i jedna je od najaktivnijih i politički najpismenijih prvih dama. Vršila je ulogu najbližeg savetnika svog muža, i često je boravila u zvaničnim posetama u inostranstvo, naročito u Latinskoj Americi.[1][2] Zajedno sa mužem je osnovala Karter Centar 1982, neprofitna organizacija koja za cilj ima očuvanje ljudskih prava, olakšavanje ljudskih teškoća i poboljšanje kvaliteta života u preko 80 država.[3][4] Preminula je u 97. godini života u svojem domu u Plejnsu u Džordžiji, 19. novembra 2023. godine.[5]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rozalin Smit sa oko 17 godina

Eleonor Rozalin Smit je rođena 18. avgusta 1927. u Plejnsu, savezna država Džordžija, kao najstarija od četiri dece. Dobila je ime po babi sa majčine strane, Rozi Vajz Marej. Otac, Vilburn Edgar Smit, je po zanimanju bio automehaničar, vozač autobusa, i farmer, a majka, Fransis Aletea „Eli” Marej Smit je bila učiteljica, radnik u pošti, i šila je haljine. Njena braća su bila Vilijam Džerold „Džeri” Smit (1929–2003), po zanimanju inženjer, i Marej Li Smit (1932–2003), učitelj i paroh. Njena sestra Lilijan Aletea (Smit) Vol (1936−) je po zanimanju trgovac nekretninama, i dobila je ime po majci Džimija Kartera (porodice Karter i Smit su bili prijatelji i pre venčanja Džimija i Rozalin).[2] Njena porodica je živela u siromaštvu, ali je Rozalin rekla da ni ona ni njena braća i sestra nisu toga bili svesni, jer iako njena porodica „nije imala novac, nije ga imala nijedna porodica, i što se nas tiče, mi smo bili veoma bogati”.[6] Crkva i škola su bile centralni deo u zajednici njene porodice u gradiću Plejnsu, i zbog veličine grada su se svi stanovnici međusobno poznavali.[7] Tokom ranog detinjstva se često igrala sa dečacima, jer u njenoj ulici nije bilo devojčica njenog uzrasta. Bila je zainteresovana za avione i crtala je zgrade, pa je smatrala da će jednog dana biti arhitekta.[8]

Kad je napunila 13 godina, otac joj umire od leukemije, i po njenim rečima je to bio kraj njenog detinjstva. Od tog trenutka je pomagala svojoj majci u odgoju i vaspitanju svoje braće i sestre, i u šivenju haljina koje je njena majka započela kako bi dopunila kućni budžet. Rozalin pripisuje svoju nezavisnost i radnu naviku svojoj majci i njenom nošenju sa tadašnjom teškom situacijom.[9] Završila je srednju školu u rodnom gradu Plejnsu, i upisala je koledž, međutim morala je da se ispiše sa njega zbog nedostatka novca i obaveza prema braćama i sestri, i u tom periodu se i udala za Džimija Kartera.

Politika[uredi | uredi izvor]

Prva dama Džordžije[uredi | uredi izvor]

Nakon pomoći mužu oko izbora za guvernera Džordžije 1970, Rozalin je odlučila da se posveti mentalnom zdravlju kada je postala Prva dama savezne republike. Postavljena je u Guvernerovu Komisiju za poboljšanje usluga za mentalno i emocionalno hendikepirane. Mnoge od preporuka Komisije su odobrene i postale su zakon. Avgusta 1971. započinje obilazak mentalnih institucija širom Džordžije,[10] i kao svoj najveći uspeh kao Prva dama Džordžije ističe svoje napore oko dece ometene u razvoju.[11] Volontirala u Regionalnoj bolnici Džordžije u Atlanti, i četiri godina je bila počasni predsedavajući u Specijalnoj Olimpijadi u Džordžiji.[12]

Supruge zakonodavaca Džordžije su smatrale Rozalin uzorom, i divile su joj se zbog izgleda i njenih odlika. Njene aktivnosti su uključivale zabavljanje do 75 osoba nedeljno u Guvernerovoj Rezidenciji Džordžije.[13]

Predsednička kampanja 1976.[uredi | uredi izvor]

Kada se mandat njenog muža kao guvernera Džordžije završio u januaru 1975, ona, Džimi, i ćerka Ejmi su se vratili u Plejns. Nakon nekog vremena je Džimi Karter najavio da će se kandidovati za preliminarne izbore u Demokratskoj stranci kako bi ušao u trku za predsednika, i Rozalin se ponovo vratila kampanji nalik na onoj za guvernera, s razlikom što je sada to radila na nacionalnom nivou. Pošto je Karter bio relativno nepoznat široj javnosti van Džordžije, Rozalin je odlučila da samoinicijativno poseti 41 državu i da objašnjava narodu ko je njen muž, i šta je odradio u Džordžiji zajedno sa njom.[14] Iako je bio autsajder, Džimi Karter je ipak uspeo da osvoji nominaciju za predsednika, i da 1976. izazove Džerala Forda.[15][16]

Nakon nominacije, Karterovi su se sastajali sa potencijalnim kandidatima za potpredsednika, i nakon susreta sa Volterom Mondejlom i njegovom suprugom Džoun Mondejl su odlučili da Volter Mondejl bude kandidat za potpredsednika. Nakon izbora, Karterovi su upoznali Fordove u Beloj kući[17] nakon čega Džeraldova supruga Beti Ford postaje Rozalinin uzor.[18]

Prva dama SAD[uredi | uredi izvor]

Velike inicijative[uredi | uredi izvor]

Rozalin, Džimi i ćerka Ejmi na Južnom travnjaku Bele kuće, 24. jul 1977.

Kada je njen muž preuzeo dužnost predsednika u januaru 1977, tokom parade povodom predsedničke inauguracije Rozalin i Džimi Karter su hodali niz Pensilvanijsku Aveniju držeći se za ruke, a Rozalin je obukla istu haljinu kao pre 6 godina u Atlanti, kada je Džimi postao guverner Džordžije.[19]

Rozalin Karter prisustvuje sastanku u Čikagu (savezna država Ilinois) Predsedničke Komisije za mentalno zdravlje, 20. april 1977.

Rozalin je izjavila da nema nameru da bude tradicionalna Prva dama. Tokom administracije svog muža, Rozalin je podržavala njegovu javnu politiku, kao i njegov društveni i privatni život. Da bi bila potpuno informisana, prisustvovala je sastancima predsedničkog kabineta na njegov poziv. Bila je prva supruga američkog predsednika koja je imala svoju kancelariju koja se nalazila u Istočnom krilu Bele kuće.[20] Na Dan žena 1977. se pridružila bivšim Prvim damama Lejdi Berd Džonson i Beti Ford zarad pružanja podrške neuspelom Amandmanu o jednakim pravima (engl. Equal Rights Amendment; ERA), koji je imao za cilj da garantuje jednaka legalna prava za sve Američke građane nezavisno od pola, i trebao je da okonča razlike u pravnom smislu po pitanju razvoda, vlasništva, zaposlenja, i drugih stvari.[21].

Marta 1977. je dala svoj prvi intervju nakon što je postala Prva dama. Naglasila je da je njen glavni fokus mentalno zdravlje. „Svakoj osobi kojoj treba nega mentalnog zdravlja treba biti omogućeno da je primi u blizini svog doma, i potrebno je da se ukloni stigma sa mentalnog zdravlja kako bi ljudi mogli slobodno o tome da pričaju i da traže pomoć. Predugo je bio tabu da se prizna da neko ima problem sa mentalnim zdravljem”.[22] Služila je kao aktivni počasni član Predsednikove komisije za mentalno zdravlje, i u ime Sistemskog zakona za mentalno zdravlje iz 1980. je davala iskaz Kongresu, čineći je drugom Prvom damom koja je govorila u Kongresu, nakon Elenor Ruzvelt. Tokom 1978. se angažuje u reformi opšte bolnice u Vašingtonu, nakon što je kritikovala njen izgled,[23] i periodično je posećivala bolnicu tokom njene obnove.[24]

Politički uticaj[uredi | uredi izvor]

Dve godine nakon što je postala Prva dama, Tajm magazin ju je nazvao „drugom najuticajnijom osobom u SAD”. Predsednik Karter je mnogo puta izjavio da je ona njegov jednak partner, čak je jednom prilikom nazvao „moj savršeni produžetak”.[25] Tokom intervjua u 1977, Rozalin priznaje da se često raspravlja sa mužem oko njegovih politika, ali da je on ipak radio po svojim zaključcima, i demantovala je navode da utiče na predsednikove ključne odluke.[26] U intervjuu u narednoj godini je izjavila da svoje neslaganje sa muževljevim politikama ne iskazuje javno zbog mišljenja „da će izgubiti svoju efektivnost nad njim”, kao i njeno mišljenje da takav gest ne bi pomogao da on približi svoj ugao pogleda na stvari ka njenom.[27] Rekla je da Prva dama može da utiče na zvaničnike tako što će diskutovati o problemu, ili obratiti pažnju na isti.[28] Godinama nakon napuštanja Bele kuće, Rozalin je negirala navode kako je vršila preveliki uticaj na svog muža, insistirajući na tome da su imali jednako partnerstvo.[29] Džimi Karter je kasnije napisao da se sa suprugom upuštao u diskusije o različitim temama, i da je ona bila svesna svega unutar administracije, sem „nekih veoma poverljivih i osetljivih bezbednosnih stvari”.[30]

Međunarodne posete[uredi | uredi izvor]

Rozalin Karter, Džimi Karter i potpredsednik Volter Mondejl na ceremoniji dočeka gospođe Karter sa putovanja u Latinskoj Americi, 12. jun 1977.

Rozalin je predstavljala predsednika Kartera u sastancima sa domaćim i međunarodnim vođama, najznačajnije kao pratnja u poseti Latinskoj Americi 1977.[31] Namerno je napravila raspored koji omogućava da se ne sretne ni sa jednim šefom države.[32] Predsednik Karter je rekao da uprkos tome što je u početku njegova supruga primljena sa negodovanjem kao Američki predstavnik, „na zaključku tih sastanaka, sada se značajno oslanjaju na nju kako bi se osigurali da ja razumem osetljivosti naroda”.[27] Nakon sastanaka u Latinskoj Americi Dejvid Vidal je zapazio: „Gospođa Karter je postigla lični i diplomatski uspeh koji višestruko nadmašuje skromna očekivanja njenih tutora spoljašnje politike iz Stejt Departmenta, kao i njenih domaćina”.[33]Na konferenciji za novinare 7. juna 1977. Karter je izjavila da su njeni sastanci sa Brazilskim vođama sadržali i diskusije o ljudskim pravima i njene želje da se Brazil priključi državama koje žele smanjenje u nuklearnom naoružanju preko međunarodne studije.[34] Rozalin se sa državnim sekretarom za bezbednost Zbignjevom Bžežinskim 30. decembra 1977. sastaje sa poljskim kardinalom Stefanom Višinjskim u kardinalovoj rezidenciji u Varšavi. Predsednik Karter je izjavio da je poseta bila sa namerom da se pokaže Američko „uvažavanje stepena slobode izražavanja religijske veroispovesti u državi”.[35]

Predvodila je Američku delegaciju na inauguraciju Rodriga Karaza Odija kao predsednika Kostarike u maju 1978,[36] a u avgustu iste godine takođe predvodi delegaciju na sahranu Pape Pavla VI u Rimu.[37]

Predvodi i delegaciju u Tajland 1979. kako bi rešila problem izbeglica iz Kambodže i Laosa.[38] Obišla je kampove gde su izbeglice iz Kambodže pobegle od borbe između Vijetnamskih snaga i vlade Pola Pota.[39] Pomoć izbeglicama, naročito deci, postaje joj poseban cilj. Nakon što je bila pogođena patnjom kojoj je svedočila na svojoj poseti, vraća se u SAD i igra ključnu ulogu u ubrzavanju apela za pomoć tim izbeglicama.[40] U međuvremenu se odvila Iranska talačka kriza, i njen suprug se sastao sa porodicama ljudi koji su zarobljeni kao taoci u ambasadi SAD u Teheranu.

Nakon što je njen muž upadljivo izostao sa Titove sahrane,[41] nešto manje od mesec dana kasnije oboje posećuju Beograd.[42] To je bila poslednja poseta nekog američkog predsednika Jugoslaviji, i kasnije zvaničnom Beogradu.

Utisak javnosti[uredi | uredi izvor]

Tokom izbora 1976. novinari su je nazvali „čeličnom magnolijom” zbog njenog krhkog i ženstvenog izgleda koji je sakrivao njenu čvrstu unutrašnjost.[43] Bila je poznata po tome što nije puno vodila računa o modi, i tu činjenicu je učvrstilo to što je na predsedničkoj inauguraciji odlučila da ponovo obuče haljinu koju je nosila na inauguraciji svog muža za guvernera Džordžije.[44] Njeno javno interesovanje za nacionalnu politiku je motivisalo Kendi Straud iz Njujork tajmsa da napiše kako Rozalin može postati najveći aktivista među Prvim damama još od Elenor Ruzvelt.[45] Uprkos padu rejtinga podrške tadašnjem predsedniku Karteru, Rozalin održava veoma povoljnu sliku u javnosti o sebi, i bila je izjednačena sa Majkom Terezom kao žena kojoj se svet najviše divi.[46] Tokom govora u skupu u Njujorku aprila 1979. izjavljuje da njena borba i isticanje problema ne dobija odobravanje zbog nedostatka privlačnosti jer spadaju u teme o kojima Prva dama govori.[47]

Predsednička kampanja 1980.[uredi | uredi izvor]

Ted Kenedi je 1980. iz redova Demokratske stranke izazvao predsednika Kartera u nameri da dobije podršku stranke za mesto kandidata za presednika.[48] Džimi Karter je kasnije napisao da je tadašnja Iranska talačka kriza umnogome uticala na odluku da se, sem ostalih ljudi iz svoje administracije, osloni i na svoju suprugu da predstavlja njegovu politiku u kampanji.[49] Potpredsednik Mondejl i Rozalin Karter su često bili direktni posrednici predsednika Kartera tokom prolećnog dela njegove kampanje.[50] Rozalin je prestala da pridodaje značaj Kenedijevim napadima nakon što ga je Karter u preliminarnim izborima u stranci pobedio 59.16% prema 31.23% u Ajovi.[51] Iako je Karter uspeo da dobije nominaciju svoje stranke,[52] Rozalin je smatrala da je Ted Kenedi svojom kampanjom oštetio Demokratsku stranku, i da nije adekvatno pružio pomoć u predsedničkim izborima: „Bio je loš gubitnik. Mislila sam da će pokušati da pomogne Demokratskoj stranci nakon što je video da ne može da pobedi, jer sam smatrala da je veoma važno da Ronald Regan ostane van Bele kuće, i smatrala sam da je trebao da pomogne. Umesto toga, on cepa Demokratsku stranku na parčiće”.[53]

Rozalin je u poslednjih nekoliko meseci predseništva svog muža bila ubeđena da će ona i njen muž moći da pobede Ronalda Regana u predstojećim predsedničkim izborima 1980. Na njen rođendan su ankete pokazale da Karter sustiže Regana, i da se razlika u Reganovu korist smanjila sa 25% na 7%.[54] Na izborima koji su se održali 4. novembra 1980. Regan zadaje veoma težak poraz Džimiju Karteru.[55] Rozalin je tada navela da su Hrišćanski konzervativci, Iranska talačka kriza, inflacija, i želja građana da daju glas protesta tadašnjoj administraciji uticala na Karterov poraz u izborima.[56] Poraz njenog muža je usledio ubrzo nakon prolaska Sistemskog zakona o mentalnom zdravlju, koji je trebao da uradi mnogo toga oko čega se ona zalagala tokom svog boravka u Beloj kući. Međutim nakon dolaska Ronalda Regana na mesto predsednika, izjavila je "da su finansije za naš zakon ukinute filozofijom novog predsednika. Bio je to težak poraz".[57]

U periodu nakon izbora, Rozalin upada u depresiju, što je navelo njenog muža da iskaže prednosti neizbežnog života nakon predsedništva. Telefonirala je sve koji su podržali kampanju za ponovni izbor kako bi im se zahvalila na podršci.[58] Tokom tranzicionog perioda se sastaje sa Reganovom suprugom Nensi Regan i vodi je u obilazak Bele kuće.[59] Sprijateljila se sa Nensi zbog njihove zajedničke podrške neuspelom Amandmanu za jednaka prava.[60] Takođe je izrazila zadovoljstvo što su taoci iz Irana pušteni na dan predsedničke inauguracije Ronalda Regana.[61]

Reference[uredi | uredi izvor]

Rozalin Karter na Vikimedijinoj ostavi.
  1. ^ Caroli, Betty Boyd. „Rosalynn Carter”. Encyclopedia Britannica. 
  2. ^ a b „Rosalynn Smith Carter”. The White House. Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  3. ^ „About Us”. The Jimmy Carter Presidential Library and Museum. Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  4. ^ Grillo, Jerry (31. 10. 2012). „The Carter Center At 30 Years” [Trideset godina Karter Centra]. GeorgiaTrend (na jeziku: engleski). Atlanta. Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  5. ^ „Former First Lady Rosalynn Carter Passes Away at Age 96”. The Carter Center (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-11-19. 
  6. ^ Carter, Rosalynn (1984), p. 17.
  7. ^ Carter, Rosalynn (07. 06. 2010). „Solving the Mental Health Crisis for Our Children” [Rešavanje krize mentalnog zdravlja za našu decu]. Huffpost (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  8. ^ „Where I'm From”. Atlanta. 1. 2. 2012. Arhivirano iz originala 21. 4. 2014. g. 
  9. ^ Weldon, Michelle (6. 11. 2002). „Rosalynn Carter at peace with her work...” [Rozalin Karter u miru sa njenim radom]. Chicago Tribune (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  10. ^ Curry, Nan (13. 8. 1971). „First Lady lauds Battey progress on mental aid”. Rome News-Tribune. 
  11. ^ PsychiatryLectures (25. 9. 2011). „Rosalynn Carter on mental health policy 1982”. Youtube.com. 
  12. ^ Rosalynn Carter, First Lady from Plains, Houghton Mifflin Co., Boston, 1984: pp. 74–111
  13. ^ Godbold, str. 217
  14. ^ Strong, Robert A. „JIMMY CARTER: CAMPAIGNS AND ELECTIONS” [Džimi Karter: kampanja i izbori]. Miller Center (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  15. ^ Salam, Reihan (27. 5. 2003). „Double Scoop”. The New Republic Online. 
  16. ^ „Jimmy Carter's Big Breakthrough”. Time Magazine. 10. 5. 1976. Arhivirano iz originala 2014-10-13. g. 
  17. ^ „Remarks Following a Meeting on the Transition With President-elect Carter. | The American Presidency Project”. www.presidency.ucsb.edu. 
  18. ^ Krietz, Andrew (8. 4. 2014). „Former first lady Rosalynn Carter calls Betty Ford 'a role model,' touts their support for equal rights”. mlive.com. 
  19. ^ Rosalynn Carter, First Lady from Plains, Houghton Mifflin Co., Boston, 1984: p. 6, 148
  20. ^ „Dolley Madison, North Carolina's Legendary First Lady”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2019. g. Pristupljeno 28. 11. 2020. 
  21. ^ Rosalynn Carter, First Lady from Plains, Houghton Mifflin Co., Boston, 1984: pp. 143–300
  22. ^ „Mrs. Carter Says She Tells The President 'What I Think'”. New York Times. 10. 3. 1977. 
  23. ^ Cohen, B.D. „Rosalynn Carter Pledges Help for District Hospital”. Washington Post. 
  24. ^ Colen, B.D. (26. 10. 1978). „Rosalynn Carter Returns”. 
  25. ^ Wertheimer, str. 145
  26. ^ „Rosalynn says husband is doing a 'great job'”. Ellensburg Daily Record. 12. 10. 1977. 
  27. ^ a b „Interview With the President and Mrs. Carter Question-and-Answer Session With Barbara Walters of the American Broadcasting Company. | The American Presidency Project”. www.presidency.ucsb.edu. 
  28. ^ Watson, Robert P. (2000). The Presidents' Wives: Reassessing the Office of First LadyNeophodna slobodna registracija. Lynne Rienner Publishers. str. 29. ISBN 978-1555879488. 
  29. ^ Curtis, Charlotte (23. 6. 1983). „Criticism that still hurts Rosalynn Carter”. The Glasgow Herald. 
  30. ^ Carter, Jimmy (2004). Sharing Good Times. Simon & Schuster. str. 33–34. ISBN 978-0743270335. 
  31. ^ „Mrs. Carter to Visit 7 Countries In Latin America Starting May 30”. 12. 5. 1977. 
  32. ^ Carter, Rosalynn (1984), p. 184.
  33. ^ Vidal, David (14. 6. 1977). „Ambassador Rosalynn Carter”. New York Times. 
  34. ^ „Mrs. Carter Keeps Stress on Rights”. New York Times. 8. 6. 1977. 
  35. ^ Andelman, David A. (31. 12. 1977). „Mrs. Carter and Brzezinski Hold Discussion With Polish Cardinal”. New York Times. 
  36. ^ „Mrs. Carter Attending Costa Rica Ceremony”. New York Times. 8. 5. 1978. 
  37. ^ „Death of Pope Paul VI Statement by the President. | The American Presidency Project”. www.presidency.ucsb.edu. Arhivirano iz originala 17. 03. 2022. g. Pristupljeno 29. 11. 2020. 
  38. ^ Burgess, John (10. 11. 1979). „Mrs. Carter: Camp 'Overwhelming'”. 
  39. ^ Kaufman, str. 122
  40. ^ Kamm, Henry (10. 11. 1979). „Mrs. Carter Visits Thai Camp: 'It's Like Nothing I've Seen'”. New York Times. 
  41. ^ Živić, Petra (8. 5. 2020). „Četiri decenije od Titove smrti: Sahrana koja je zaustavila svet”. BBC News na srpskom. Pristupljeno 29. 11. 2020. 
  42. ^ Nikolić, Zoran (18. 12. 2019). „Beogradske priče: Najznačajniji Amerikanac na Kalemegdanu”. Novosti. Pristupljeno 29. 11. 2020. 
  43. ^ „First Ladies: Rosalynn Carter”. www.classroomhelp.com. 
  44. ^ Duella, Georgia (13. 1. 1977). „Something New, Something Old For Sentimental Rosalynn Carter”. New York Times. 
  45. ^ „ROSALYNN'S AGENDA IN THE WHITE HOUSE”. The New York Times. 20. 3. 1977. 
  46. ^ „Rosalynn Carter”. kansaspress.ku.edu. Arhivirano iz originala 12. 12. 2020. g. Pristupljeno 29. 11. 2020. 
  47. ^ Klemesrud, Judy (27. 4. 1979). „Rosalynn Carter, in Speech to Communicators, Makes Strong Feminist Appeal”. New York Times. 
  48. ^ Allis, Sam (18. 2. 2009). „Chapter 4: Sailing into the Wind: Losing a quest for the top, finding a new freedom”. The Boston Globe. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  49. ^ Carter, Jimmy (2004). Sharing Good Times. Simon & Schuster. str. 473. ISBN 978-0743270335. 
  50. ^ Mondale, Walter. The Good Fight: A Life in Liberal Politics. Scribner. str. 268. ISBN 978-1439158661. 
  51. ^ Carter, Rosalynn (1984), p. 341.
  52. ^ „Remarks Accepting the Presidential Nomination at the 1980 Democratic National Convention in New York | The American Presidency Project”. www.presidency.ucsb.edu. 
  53. ^ „Rosalynn Carter said today that Sen. Edward Kennedy was...”. UPI. 1. 5. 1984. 
  54. ^ Carter, Rosalynn (1984), p. 359.
  55. ^ „Remarks on the Outcome of the 1980 Presidential Election | The American Presidency Project”. www.presidency.ucsb.edu. 
  56. ^ „Rosalynn Carter looks ahead”. UPI. 19. 11. 1980. 
  57. ^ Caroli, str. 273
  58. ^ Carter, Jimmy (1995). Keeping Faith: Memoirs of a President. University of Arkansas Press. str. 583–584. ISBN 978-1557283306. 
  59. ^ „Meeting With President-Elect Ronald Reagan Remarks to Reporters Following the Meeting.”. American Presidency Project. 20. 11. 1980. „I understand that Rosalynn and Nancy have had a good visit, too, and Mrs. Reagan has had a chance to look at the White House and the place where they will be living in the future.” 
  60. ^ „NOTES ON PEOPLE; Politics Isn't Any More Important Than Friendship”. New York Times. 17. 2. 1981. 
  61. ^ Gould, str. 390
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Розалин_Картер&oldid=27751632”