Romansa (poezija)
Romansa je vrsta pesme karakteristična za narodnu špansku književnost (Španska romansa) koja koristi istoimenu metričku formu. Romansa je karakteristična za usmenu tradiciju i postaje popularna u 15. veku kada se po prvi put sakupljaju i zapisuju. Romanse su uglavnom narativne poeme sa raznovrsnom tematikom, prema narodnom ukusu i prema momentu svakog podneblja. Romase se interpretiraju recitovanjem, pevanjem ili mešanjem ova dva prethodna načina.
Poreklo[uredi | uredi izvor]
Sama reč romansa (šp. romance) se pojavljuje na samim počecima pismenosti na kastiljanskom jeziku, i označavala je sve jezike koji su nastali od latinskog[1]. Kasnije je postala sinonim za kastiljanski jezik, ili u još užem smislu, narodni jezik. U prvoj polovini 13. veka, reč počinje da obeležava sastav u stihu, pesmu bez obzira na tematiku i metričke forme. Zatim označava dužu, narativnu pesmu koja se ne peva već recituje, zatim junačku epsku pesmu, a potom priču u prozi. Takođe neki hispanisti smatraju da je u 14. veku reč romanz (stari oblik reči romance) bi sinonim za junačke pesme ili kantares de hesta (šp. cantares de gesta). U 15. veku, romansa dobija značenje koje je zadržala i do danas: epsko-lirska pesma utvrđenih metričkih oblika[1].
Romansero je naziv za zbirku romansi koje su počele da se štampaju u 15. veku. U početku, ovaj naziv je slabo korišćen. Kasnije je počeo da se koristi ne samo u Španiji nego i u drugim zamljama kao naziv za zbirke pesama slične španskim romansama[1].
Poreklo romansi nije moguće utvrditi. Smatra se da su nastale iz epskih junačkih pesama (šp. cantares de gesta), međutim, nisu nastajale kao posebne pesničke tvorevine, već su bile posebno popularni delovi već postojećih epskih junačkih pesama. Ti delovi su se zbog svoje popularnosti pevali ili recitovali odvojeno u svim slojevima društva dok se nisu potpuno odvojili od prvobitne celine i gubili svoj epski karakter a dobijali na lirskim elementima[1].
U 13. veku romansa i epska junačka pesma postoje naporedo. O momentu kada je nastalo definitivno razdvajanje ove dve književne vrste, govori Menendez Pidal:
Slušaocima duge epske recitacije dopala bi se neka srećnija epizoda; pljeskajući su postizali njeno ponavljanje, pa su se, pošto bi huglar završio svoju dugu pesmu, razilazili, noseći u pamćenju te ponovljene stihove, koje su zatim oni širili na sve strane. I tako, dakle, ti kratki odlomci, istrgnuti iz neke starinske junačke pesme koji su postali slavni i popularni, to su, ni manje ni više, najstarije romanse koje su postojale.[2]
U 14. veku dolazi do odumiranja dugih epskih junačkih pesama a na njihovo mesto dolaze romanse. Proces zamene je verovatno bio dug i spor. Sigurno su se dugo vremena istovremeno pevale i junačke pesme i romanse, ali sve više je bilo huglara koji su se posvećivali samo pevaju najzanimljivijih i najpopularnijih delova dugih epskih pesama.
Namena romansi je bila informativna, to jest njome se izveštavalo stanovništvo i važnim savremenim događajima. Prvom takvom informativnom romansom (šp. romance noticiero) smatra se romansa koja opisuje pobunu starešine manastira San Huan protiv kralja Alfonsa XI i za koju se veruje da opisuje stvarni istorijski događaj[1].
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
