Pređi na sadržaj

Ružina vodica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ružina vodica
Napitak od ružine vodice

Ružina vodica (pers. گلاب) je aromatizovana voda koja se dobija potapanjem latica ruže u vodi. Pored toga, to je hidrosolni deo destilata ružinih latica, nusproizvod proizvodnje ružinog ulja za upotrebu u parfemima. Ružina vodica se takođe koristi za aromatiziranje hrane, kao komponenta u nekim kozmetičkim i medicinskim preparatima, kao i u verske svrhe širom Azije i Evrope.

Sirup od ruže (ne treba mešati sa sirupom od šipka) je sirup napravljen od ružine vodice, sa dodatkom šećera. Gulkand u Južnoj Aziji je sirupasti pire od ruža.

Centralni Iran je dom godišnjeg festivala Golabgiri svakog proleća. Hiljade turista posećuju ovu oblast kako bi proslavili berbu ruža za proizvodnju golâb-a (گلاب). [1] [2] Iran daje 90% svetske proizvodnje ružine vodice. [3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Flaša ružine vodice iz 12. veka iz Irana (srebro sa zlatom i crnilom, Freer Gallery of Art)

Od davnina, ruže su se koristile u medicini, ishrani i kao izvor parfema. [4]

Parfemi ruže se prave od ružinog ulja, takođe zvanog attar ruža, koje je mešavina isparljivih eteričnih ulja dobijenih destilacijom zgnječenih latica ruža. Ružina vodica je nusproizvod ovog procesa. [5] Uzgoj različitog mirisnog cveća za dobijanje parfema, uključujući ružinu vodicu, možda je nastao u Persiji, [6] [7] [8] gde je bila poznata kao gulab (گلاب), od gul (گل cvet) i ab (آب voda). Termin je usvojen u srednjovekovnom grčkom kao zoulápin. Proces stvaranja ružine vodice destilacijom vodenom parom su oplemenili persijski hemičari u srednjovekovnom islamskom svetu što je dovelo do efikasnije i ekonomičnije upotrebe za parfimerijsku industriju. [9]

Primene[uredi | uredi izvor]

Dekorativni prikaz u maloj fabrici ružine vodice u Kašanu, Iran

Hrana[uredi | uredi izvor]

Ružina vodica se ponekad dodaje limunadi. Često se dodaje u vodu da prikrije neprijatne mirise i ukuse.

U južnoazijskoj kuhinji, ružina vodica je uobičajeni sastojak slatkiša kao što su laddu, gulab jamun i peda. [10] Takođe se koristi za aromatiziranje mleka, lassi-ja, pudinga od pirinča i drugih mlečnih jela.

U Maleziji i Singapuru slatka crveno obojena ružina vodica se meša sa mlekom, čime se dobija slatko ružičasto piće koje se zove bandung.[traži se izvor]

Američki i evropski pekari su često koristili ružinu vodicu sve do 19. veka, kada je vanila postala popularna.

U Iranu se dodaje u čaj, sladoled, kolačiće i druge slatkiše. Ružina voda se takođe koristi u nekim slanim jelima ili tokom parenja persijskog pirinča.[traži se izvor]

U bliskoistočnim kuhinjama, ružina vodica se koristi u raznim jelima, posebno u slatkišima kao što su ratluk, [11] nugat i baklava. Marcipan je dugo bio aromatizovan ružinom vodicom. [12] Na Kipru, Mahalebova kiparska verzija poznata kao μαχαλεπι, koristi ružinu vodu (ροδοσταγμα). Ružina vodica se često koristi kao halal (dozvoljena) zamena za crno vino i druge alkohole u kuvanju.[traži se izvor] Premijer liga nudi piće na bazi ružine vodice kao alternativu za šampanjac kada nagrađuje muslimanske igrače. [13] U skladu sa zabranom konzumiranja alkohola u islamskim zemljama, ružina vodica se koristi umesto šampanjca na podijumu za Veliku nagradu Bahreina i Veliku nagradu Abu Dabija. [14]

Kozmetika[uredi | uredi izvor]

U srednjovekovnoj Evropi, ružina vodica se koristila za pranje ruku za trpezom tokom gozbi. [15] Ružina vodica je uobičajena komponenta parfema. [16] Topikalni lek od ružine vodice se povremeno koristi kao emolijens, a ružina vodica se ponekad koristi u kozmetici za hladne kreme, tonike i sredstva za pranje lica. [16]

Neki ljudi u Indiji takođe koriste ružinu vodicu kao sprej koji se nanosi direktno na lice kao parfem i hidratant, posebno tokom zime.

Religija[uredi | uredi izvor]

Ružina vodica se koristi u verskim ceremonijama hinduizma, [17] islama, [17] hrišćanstva (u istočnoj pravoslavnoj crkvi), [18] zoroastrizma i vere Bahai.[traži se izvor]

Sastav[uredi | uredi izvor]

Ružina vodica se dobija iz čašica i latica ruže Rosa × damascena destilacijom vodenom parom. Sledeće monoterpenoidne i alkanske komponente se mogu identifikovati gasnom hromatografijom: najviše citronelol, nonadekan, geraniol i fenil etil alkohol, henikozan, 9-nonadeken, ikozan, linalol, citronelil acetat, metileugenol, heptadekan, oktadekan i pentakozan. Obično je feniletil alkohol odgovoran za tipičan miris ružine vodice, ali nije uvek prisutan u proizvodima od ružine vode. [19]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Golāb”. iranicaonline.org. Encyclopaedia Iranica Foundation. Pristupljeno 1. 6. 2021. 
  2. ^ „Rosewater festivals draw visitors to central Iran”. Tehran Times (na jeziku: engleski). 3. 5. 2018. Pristupljeno 1. 6. 2021. 
  3. ^ https://plus.google.com/113403756129291503583 (2019-06-15). „Iran Meets 90% of Global Rosewater Demand”. Financial Tribune (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-16. 
  4. ^ „GOLĀB”. iranicaonline.org. Pristupljeno 2021-03-24. 
  5. ^ Adamson, Melitta Weiss (2004-01-01). Food in Medieval Times. str. 29. ISBN 9780313321474. 
  6. ^ Adamson, Melitta Weiss (2004). Food in Medieval Times (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 29. ISBN 978-0-313-32147-4. „Rose petals were already used in Persian cookery to perfume and flavor dishes long before the technique of distilling rose water was developed. The person commonly credited with the discovery of rose water was the tenth-century Persian physician Avicenna.” 
  7. ^ Marks, Gil (2010). Encyclopedia of Jewish Food. HMH. str. 791. ISBN 978-0-544-18631-6. „In 800 CE, the Arab scholar Jabir ibn Hayyan in-vented an improved still. About two centuries later, the Bukharan-born physician ibn Sina (980-1037), whose name was latinized as Avicenna, discovered how to use the still to extract the essential oil from flower petals. This allowed for the steam distillation of floral waters, particularly rose water” 
  8. ^ Boskabady, Mohammad Hossein; Shafei, Mohammad Naser; Saberi, Zahra; Amini, Somayeh (2011). „Pharmacological Effects of Rosa Damascena”. Iranian Journal of Basic Medical Sciences. 14 (4): 295—307. ISSN 2008-3866. PMC 3586833 Slobodan pristup. PMID 23493250. „The origin of Damask rose is the Middle East and some evidences indicate that the origin of rose water is Iran” 
  9. ^ Ahmad Y. al-Hassan, Transfer Of Islamic Technology To The West, Part III: Technology Transfer in the Chemical Industries, History of Science and Technology in Islam.
  10. ^ KRISHNA GOPAL DUBEY (27. 9. 2010). HE INDIAN CUISINE. ISBN 9788120341708. 
  11. ^ „Rosewater recipes”. 
  12. ^ Adamson, Melitta Weiss (2004-01-01). Food in Medieval Times. str. 89. ISBN 9780313321474. 
  13. ^ „PL offers 'rosewater and pomegranate' drink instead of champagne to avoid offending Muslim players”. Yahoo! News. 26. 8. 2012. Pristupljeno 24. 10. 2014. 
  14. ^ Agency, Reuters News (2017-07-30). „Champagne to be sprayed on the F1 podium again after two years of sparkling wine”. The Telegraph (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 2020-01-14. 
  15. ^ Food in Medieval Times By Melitta Weiss Adamson
  16. ^ a b „Rose water: Benefits, uses, and side effects”. Medical News Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-07-03. 
  17. ^ a b KRISHNA GOPAL DUBEY (27. 9. 2010). HE INDIAN CUISINE. ISBN 9788120341708. 
  18. ^ „Journey through Holy Week & Pascha”. Holy Apostles Greek Orthodox Church. Arhivirano iz originala 2012-03-06. g. Pristupljeno 2016-06-07. 
  19. ^ Loghmani-Khouzani H, Fini Sabzi O, Safari J H (2007). "Essential Oil Composition of Rosa damascena". Scientia Iranica 14 (4), pp. 316–319. Sharif University of Technology, Research Note Arhivirano 2012-03-20 na sajtu Wayback Machine

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ружина_водица&oldid=27823932”