Samoglasnik
U fonetici, samoglasnik (takođe vokal) je naziv za glas u govornom jeziku koji se stvara bez zapreke u govornom traktu tako da vazdušna struja slobodno prolazi od pluća do usana.[1]
U srpskom jeziku samoglasnici su: a, e, i, o i u.
U svakom prirodnom jeziku, slog uključuje samoglasnike. U nekim jezicima u toj funkciji mogu stajati uz samoglasnike i glasovi koji se fonetički smatraju suglasnicima, kao na primer r u srpskoj reči vrt [vr̩t].
Definicija[uredi | uredi izvor]
Idealizovana shema samoglasničkog prostora, zasnovana na formantima Danijela Džonsa i Džona Velsa koji izgovaraju kardinalne samoglasnike IPA. Skala je logaritamska. Sivi opseg je gde bi F2 bio manji od F1, što je po definiciji nemoguće. [a] je izuzetno nizak centralni samoglasnik. Fonemski može biti napred ili pozadi, u zavisnosti od jezika. Zaobljeni samoglasnici koji se nalaze ispred u jezičkom položaju su ispred centralno u formantnom prostoru, dok su nezaokruženi samoglasnici koji su pozadi u artikulaciji iza centralnih u prostoru formanta. Tako [y ɯ] ima verovatno slične vrednosti F1 i F2 kao visoki centralni samoglasnici [ɨ ʉ]; slično [ø ɤ] naspram centralnog [ɘ ɵ] i [œ ʌ] naspram centralnog [ɜ ɞ].
Ista tabela, sa nekoliko srednjih samoglasnika. Donji prednji [æ] je srednji između [a] i [ɛ], dok je [ɒ] srednji između [ɑ] i [ɔ]. Zadnji samoglasnici se postepeno menjaju u zaokruživanju, od nezaobljenog [ɑ] i blago zaobljenog [ɒ] do čvrsto zaobljenog [u]; slično blago zaobljeno [œ] do čvrsto zaobljenog [y]. Pošto se [a] posmatra kao (ekstra-)niski centralni samoglasnik, samoglasnici [æ ɐ ɑ] se mogu redefinisati kao prednji, centralni i zadnji (skoro)niski samoglasnici.
Postoje dve komplementarne definicije samoglasnika, jedna fonetska i druga fonološka.
- U fonetskoj definiciji, samoglasnik je zvuk, kao što je engleski „ah” /ɑː/ ili „oh” /oʊ/, proizveden sa otvorenim vokalnim traktom; on je srednji (vazduh izlazi duž sredine jezika), oralni (barem deo protoka vazduha mora izaći kroz usta), bez trenja i kontinuiran.[2] Ne postoji značajno povećanje vazdušnog pritiska u bilo kojoj tački iznad glotisa. Ovo je u suprotnosti sa suglasnicima, kao što je englesko „sh” [ʃ], koji imaju suženje ili zatvaranje u nekom trenutku duž vokalnog trakta.
- U fonološkoj definiciji, samoglasnik je definisan kao slogovni, zvuk koji čini vrh sloga.[3] Fonetski ekvivalentan, ali neslogovni zvuk je poluglas. U oralnim jezicima, fonetski samoglasnici obično čine vrh (nukleus) mnogih ili svih slogova, dok suglasnici formiraju početak i (u jezicima koji ih imaju) kod. Neki jezici dozvoljavaju drugim zvucima da formiraju jezgro sloga, kao što je slogovno (tj. vokalno) l u engleskoj reči table [ˈtʰeɪ.bl̩] (kada se ne smatra da ima slab samoglasnički zvuk: [ˈtʰeɪ.bəl]) ili slogovno r u srpskohrvatskoj reči vrt [ʋr̩̂t] „bašta“.
Fonetska definicija „samoglasnika” (tj. zvuka koji se proizvodi bez suženja u vokalnom traktu) ne poklapa se uvek sa fonološkom definicijom (tj. zvuka koji formira vrh sloga).[4] Aproksimanti [j] i [w] ovo ilustruju: oba su bez mnogo suženja u vokalnom traktu (tako da fonetski izgledaju kao samoglasnici), ali se javljaju na početku slogova (npr. u „yet“ i „wet”) što sugeriše da su fonološki suglasnici. Slična debata se vodi oko toga da li reč poput bird u rotičkom dijalektu ima samoglasnik r-boje /ɝ/ ili slogovni suglasnik /ɹ̩/. Američki lingvista Kenet Pajk (1943) predložio je termine „vokoid“ za fonetski samoglasnik i „vokal“ za fonološki samoglasnik,[5] te su korišćenjem ove terminologije [j] i [w] klasifikovani kao vokoidi, ali ne i samoglasnici. Međutim, Madison i Emori (1985) su pokazali iz niza jezika da se poluglasnici proizvode sa užim suženjem vokalnog trakta od samoglasnika, te se na osnovu toga mogu smatrati suglasnicima.[6] Bez obzira na to, fonetske i fonemske definicije i dalje bi bile u sukobu za slogovno /l/ u reči table ili slogovni nazali u rečima button i rhythm.
Akustika[uredi | uredi izvor]
U trećem izdanju svog udžbenika, Peter Ladefoged je preporučio korišćenje dijagrama F1 u odnosu na F2 – F1 da bi se prikazao kvalitet samoglasnika.[7] Međutim, u četvrtom izdanju, promenio je preporuku da bi usvojio jednostavnu zavisnost F1 od F2,[8] i ova jednostavna zavisnost F1 od F2 je zadržana u petom (i poslednjem) izdanju knjige.[9] Katrina Hejvord upoređuje ove dve vrste dijagrama i zaključuje da crtanje F1 naspram F2 – F1 „nije baš zadovoljavajuće zbog njegovog uticaja na postavljanje centralnih samoglasnika“,[10] te takođe preporučuje korišćenje jednostavan dijagram F1 naspram F2. Zapravo, ovakvu vrstu grafa F1 vs. F2 koristili su analitičari da pokažu kvalitet samoglasnika u širokom spektru jezika, uključujući RP,[11][12] kraljičin engleski,[13] američki engleski,[14] singapurski engleski,[15] brunejski engleski,[16] severnofrizijski,[17] turski kabardijski[18] i različite autohtone australijske jezike.[19]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ladefoged & Maddieson 1996, str. 281.
- ^ Cruttenden, Alan (2014). Gimson's Pronunciation of English (Eighth izd.). Routledge. str. 27. ISBN 9781444183092.
- ^ Cruttenden, Alan (2014). Gimson's Pronunciation of English (Eighth izd.). Routledge. str. 53. ISBN 9781444183092.
- ^ Laver, John (1994) Principles of Phonetics, Cambridge: Cambridge University Press, p. 269.
- ^ Crystal, David (2005) A Dictionary of Linguistics & Phonetics (Fifth Edition), Maldern, MA/Oxford: Blackwell, p. 494.
- ^ Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. str. 323. ISBN 978-0-631-19815-4.
- ^ Ladefoged, Peter (1993) A Course in Phonetics (Third Edition), Fort Worth: Harcourt Brace Jovanovich, p. 197.
- ^ Ladefoged, Peter (2001) A Course in Phonetics (Fourth Edition), Fort Worth: Harcourt, p. 177.
- ^ Ladefoged, Peter (2006) A Course in Phonetics (Fifth Edition), Boston: Thomson Wadsworth, p. 189.
- ^ Hayward, Katrina (2000) Experimental Phonetics, Harlow, UK: Pearson, p. 160.
- ^ Deterding, David (1997). „The formants of monophthong vowels in Standard Southern British English Pronunciation”. Journal of the International Phonetic Association. 27 (1–2): 47—55. S2CID 146157247. doi:10.1017/S0025100300005417.
- ^ Hawkins, Sarah and Jonathan Midgley (2005). „Formant frequencies of RP monophthongs in four age groups of speakers”. Journal of the International Phonetic Association. 35 (2): 183—199. S2CID 53532910. doi:10.1017/S0025100305002124.
- ^ Harrington, Jonathan, Sallyanne Palethorpe and Catherine Watson (2005) Deepening or lessening the divide between diphthongs: an analysis of the Queen's annual Christmas broadcasts. In William J. Hardcastle and Janet Mackenzie Beck (eds.) A Figure of Speech: A Festschrift for John Laver, Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, pp. 227-261.
- ^ Flemming, Edward and Stephanie Johnson (2007). „Rosa's roses: reduced vowels in American English” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 37: 83—96. CiteSeerX 10.1.1.536.1989
. S2CID 145535175. doi:10.1017/S0025100306002817.
- ^ Deterding, David (2003). „An instrumental study of the monophthong vowels of Singapore English”. English World-Wide. 24: 1—16. doi:10.1075/eww.24.1.02det.
- ^ Salbrina, Sharbawi (2006). „The vowels of Brunei English: an acoustic investigation”. English World-Wide. 27 (3): 247—264. doi:10.1075/eww.27.3.03sha.
- ^ Bohn, Ocke-Schwen (2004). „How to organize a fairly large vowel inventory: the vowels of Fering (North Frisian)” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 34 (2): 161—173. S2CID 59404078. doi:10.1017/S002510030400180X.
- ^ Gordon, Matthew and Ayla Applebaum (2006). „Phonetic structures of Turkish Kabardian” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 36 (2): 159—186. CiteSeerX 10.1.1.233.1206 . S2CID 6665600. doi:10.1017/S0025100306002532.
- ^ Fletcher, Janet (2006) Exploring the phonetics of spoken narratives in Australian indigenous languages. In William J. Hardcastle and Janet Mackenzie Beck (eds.) A Figure of Speech: A Festschrift for John Laver, Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, pp. 201–226.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Handbook of the International Phonetic Association, 1999. Cambridge University ISBN 978-0-521-63751-0
- Johnson, Keith, Acoustic & Auditory Phonetics, second edition, 2003. Blackwell ISBN 978-1-4051-0123-3
- Korhonen, Mikko. Koltansaamen opas, 1973. Castreanum ISBN 978-951-45-0189-0
- Ladefoged, Peter, A Course in Phonetics, fifth edition, 2006. Boston, MA: Thomson Wadsworth ISBN 978-1-4130-2079-3
- Ladefoged, Peter, Elements of Acoustic Phonetics, 1995. University of Chicago ISBN 978-0-226-46764-1
- Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-19815-4.
- Ladefoged, Peter, Vowels and Consonants: An Introduction to the Sounds of Languages, 2000. Blackwell ISBN 978-0-631-21412-0.
- Lindau, Mona. (1978). „Vowel features”. Language. 54 (3): 541—563. JSTOR 412786. doi:10.2307/412786.
- Stevens, Kenneth N. (1998). Acoustic phonetics. Current studies in linguistics (No. 30). Cambridge, MA: MIT. ISBN 978-0-262-19404-4.
- Stevens, Kenneth N. (2000). „Toward a model for lexical access based on acoustic landmarks and distinctive features”. The Journal of the Acoustical Society of America. 111 (4): 1872—1891. PMID 12002871. S2CID 1811670. doi:10.1121/1.1458026.
- Watt, D. and Tillotson, J. (2001). A spectrographic analysis of vowel fronting in Bradford English. English World-Wide 22:2, 269–302. Available at https://web.archive.org/web/20120412023624/http://www.abdn.ac.uk/langling/resources/Watt-Tillotson2001.pdf
- Allen, W. Sidney (1978). Vox Latina: A Guide to the Pronunciation of Classical Latin (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 0-521-37936-9.
- Catford, J. C (1982). Fundamental Problems in Phonetics. Indiana University Press. ISBN 0-25320294-9.
- Collins, Beverley; Mees, Inger M. (1990). „The Phonetics of Cardiff English”. Ur.: Coupland, Nikolas; Thomas, Alan Richard. English in Wales: Diversity, Conflict, and Change. Multilingual Matters Ltd. str. 87—103. ISBN 1-85359-032-0.
- Connolly, John H. (1990). „Port Talbot English”. Ur.: Coupland, Nikolas; Thomas, Alan Richard. English in Wales: Diversity, Conflict, and Change. Multilingual Matters Ltd. str. 121—129. ISBN 1-85359-032-0.
- Cruttenden, Alan (2014). Gimson's Pronunciation of English (8th izd.). Routledge. ISBN 9781444183092.
- Deibler, Ellis (1992). „Alekano Organised Phonology Data”.
- Dolphyne, Florence Abena (1988). The Akan (Twi-Fante) Language: Its Sound Systems and Tonal Structure. Ghana Universities Press. ISBN 9964-3-0159-6.
- Engstrand, Olle (1999). „Swedish”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. str. 140—142. ISBN 0-52163751-1.
- Flemming, Edward S. (2002). Auditory Representations in Phonology. Routledge. ISBN 0-81534041-9.
- International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. ISBN 0-52163751-1.
- Kelly, John; Local, John (1989). Doing Phonology: Observing, Recording, Interpreting. Manchester University Press. ISBN 0-7190-2894-9.
- Labov, William; Ash, Sharon; Boberg, Charles (2006). The Atlas of North American English. Berlin: Mouton-de Gruyter. str. 187—208. ISBN 978-3-11-016746-7.
- Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-19815-4.
- Lass, Roger (1984). Phonology: An Introduction to Basic Concepts. Cambridge University Press. ISBN 0-521-28183-0.
- Lass, Roger (2002). „South African English”. Ur.: Mesthrie, Rajend. Language in South Africa. Cambridge University Press. ISBN 9780521791052.
- Okada, Hideo (1999). „Japanese”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. str. 117—119. ISBN 0-52163751-1.
- Paulian, Christiane (1975). „Le Kukuya, langue teke du Congo: phonologie – classes nominales”. Bibliothèque de la SELAF. 49–50.
- Pullum, Geoffrey K.; Ladusaw, William A. (1996). Phonetic Symbol Guide (2nd izd.). University of Chicago Press. ISBN 0-226-68536-5.
- Robins, R. H. (2014). General Linguistics (4th izd.). Routledge. ISBN 978-0-582-29144-7.
- Sweet, Henry (1877). A Handbook of Phonetics. Clarendon Press.
- Trask, R. L. (1996). A Dictionary of Phonetics and Phonology. Routledge. ISBN 0-415-11260-5.
- Watt, Dominic; Allen, William (2003). „Tyneside English”. Journal of the International Phonetic Association. 33 (2): 267—271. S2CID 195784010. doi:10.1017/S0025100303001397 .
- Westerman, D.; Ward, Ida C. (2015) [1933]. Practical Phonetics for Students of African Languages. Routledge. ISBN 978-1-138-92604-2.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- IPA chart with MP3 sound files
- IPA vowel chart with AIFF sound files
- Materials for measuring and plotting vowel formants Arhivirano 2019-09-03 na sajtu Wayback Machine
- Vowels and Consonants Arhivirano 2005-07-03 na sajtu Wayback Machine Online examples from Ladefoged's Vowels and Consonants, referenced above.
