Pređi na sadržaj

Svante Arenijus

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Svante Avgust Arenijus
Svante Arenijus
Lični podaci
Datum rođenja(1859-02-19)19. februar 1859.
Mesto rođenjaVik, Švedska
Datum smrti2. oktobar 1927.(1927-10-02) (68 god.)
Mesto smrtiStokholm, Švedska
ObrazovanjeUniverziteta u Upsali
Naučni rad
Poljehemija, fizika
Poznat poArenijusova teorija kiselina i baza
Nagrade Nobelova nagrada za hemiju

Svante Avgust Arenijus (šved. Svante August Arrhenius;[1][2] Vik, 19. februar 1859 — Stokholm, 2. oktobar 1927) je bio švedski istraživač, jedan od osnivača fizičke hemije kao moderne naučne discipline. Godine 1884. doktorskom disertacijom iz električne provodljivosti elektrolita nije impresionirao svoje profesore na univerzitetu u Upsali, ali je zato za istu 1903. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju.[3] U svojoj disertaciji izložio je 56 teza od kojih bi i danas većina bila prihvaćena sa nekim manjim izmenama. Najvažnija ideja iz disertacije je objašnjenje električne provodljivosti elektrolita - rastvor soli u vodi je odličan provodnik mada su i čista so i čista voda vrlo slabi provodnici. Arenijusovo objašnjenje je bilo da prilikom rastvaranja so disosuje u naelektrisane čestice (koje je Faradej mnogo ranije nazvao jonima). Faradej je verovao da joni nastaju u procesu elektrolize; Arenijus je, međutim, tvrdio da joni u rastvoru postoje čak i kada nema električne struje.

Godine 1889, Arenijus je objasnio zašto većina reakcija zahteva toplotnu energiju da bi se odvijala formulišući koncept energije aktivacije, energijske barijere koja mora biti savladana da bi dva molekula reagovala. Arenijusova jednačina daje kvantitativnu osnovu za odnos između energije aktivacije i brzine hemijske reakcije.

Arhenijus je bio prvi koji je koristio principe fizičke hemije da proceni u kojoj meri je povećanje atmosferskog ugljen-dioksida odgovorno za povećanje Zemljine površinske temperature. Njegov rad je odigrao važnu ulogu u nastanku moderne nauke o klimi.[4] Tokom 1960-ih, Čarls Dejvid Kiling je pokazao da je količina ugljen-dioksida izazvana ljudskim faktorom u vazduhu dovoljna da izazove globalno zagrevanje.[5]

Arenijusova jednačina, Arenijusova kiselina, Arenijus baza, lunarni krater Arenijus, Marsov krater Arenijus,[6] planina Arenijusfjelet i Arenijusova laboratorija na Univerzitetu u Stokholmu su tako nazvane u znak sećanja na njegov doprinos nauci.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Arenius je rođen 19. februara 1859. u Viku (koji se takođe piše Wik ili Wijk), blizu Upsale, Kraljevina Švedska, Ujedinjeno Kraljevstvo Švedske i Norveške, kao sin Svante Gustava i Karoline Tunberg Arenijus, koji su bili luterani.[7] Njegov otac je bio geodet na Univerzitetu u Upsali, prešao je na poziciju nadzornika. Sa tri godine, Arenijus je sam naučio da čita bez ohrabrivanja svojih roditelja i, gledajući očevo sabiranje brojeva u svojim knjigama računa, postao je aritmetičko čudo od deteta. U kasnijem životu, Arenijus je bio duboko strastven za matematičke koncepte, analizu podataka i otkrivanje njihovih odnosa i zakona.

Sa osam godina ušao je u lokalnu katedralsku školu, počev od petog razreda, istakao se u fizici i matematici, a diplomirao je kao najmlađi i najsposobniji učenik 1876.

Jonska disocijacija[uredi | uredi izvor]

Na Univerzitetu u Upsali, bio je nezadovoljan glavnim instruktorom fizike i jedinim članom fakulteta koji je mogao da ga nadgleda u hemiji, Perom Teodorom Klevom, te je otišao da studira na Institutu za fiziku Švedske akademije nauka u Stokholmu pod fizičarom Erikom Edlundom 1881.

Njegov rad se fokusirao na provodljivosti elektrolita. 1884. godine. Na osnovu ovog rada, podneo je u Upsali disertaciju od 150 stranica o elektrolitičkoj provodljivosti za doktorat. To nije impresioniralo profesore, među kojima je bio i Klev, a on je dobio diplomu četvrte klase, ali je nakon njegove odbrane reklasifikovana u trećerazrednu. Kasnije, proširenje ovog dela donelo bi mu Nobelovu nagradu za hemiju 1903. godine.[8]

Arenijus je u svojoj disertaciji iz 1884. izneo 56 teza, od kojih će većina i danas biti prihvaćena nepromenjena ili sa manjim izmenama. Najvažnija ideja u disertaciji bila je njegovo objašnjenje činjenice da se čvrste kristalne soli rastvaraju u parne naelektrisane čestice, za šta će dobiti Nobelovu nagradu za hemiju 1903. godine. Arhenijusovo objašnjenje je bilo da se u formiranju rastvora soli razdvajaju u naelektrisane čestice kojima je Majkl Faradej dao naziv joni mnogo godina ranije. Faradejevo verovanje je bilo da se joni proizvode u procesu elektrolize, odnosno da je za formiranje jona neophodan spoljni izvor jednosmerne struje. Arenijus je predložio da, čak i u odsustvu električne struje, vodeni rastvori soli sadrže jone. Stoga je predložio da su hemijske reakcije u rastvoru reakcije između jona.[9][10][11]

Njegova disertacija nije impresionirala profesore u Upsali, ali ju je Arrenijus poslao velikom broju naučnika u Evropi koji su razvijali novu nauku fizičke hemije, kao što su Rudolf Klauzijus, Vilhelm Ostvald i Jakobus Henrikus van Hof. Oni su bili daleko više impresionirani, a Ostvald je čak došao u Upsalu da ubedi Arenijusa da se pridruži njegovom istraživačkom timu. Arenijus je, međutim, odbio, pošto je više voleo da neko vreme ostane u Švedskoj-Norveškoj (njegov otac je bio veoma bolestan i umro će 1885) i dobio je nameštenje u Upsali.[9][10][11]

U produžetku svoje jonske teorije Arenijus je 1884. godine predložio definicije za kiseline i baze. On je verovao da su kiseline supstance koje proizvode jone vodonika u rastvoru i da su baze supstance koje proizvode hidroksidne jone u rastvoru.

Srednji period[uredi | uredi izvor]

Lehrbuch der kosmischen Physik, 1903

Godine 1885, Arenijus je zatim dobio stipendiju od Švedske akademije nauka za putovanje, što mu je omogućilo da studira kod Ostvalda u Rigi (sada u Letoniji), kod Fridriha Kolrauša u Vircburgu u Nemačkoj, kod Ludviga Bolcmana u Gracu u Austriji i kod Jakobusa Henrikus van't Hofa u Amsterdamu.

Godine 1889, Arenijus je objasnio činjenicu da većina reakcija zahteva dodatnu toplotnu energiju da bi se nastavila formulisanjem koncepta energije aktivacije, energetske barijere koja se mora prevazići pre nego što dva molekula reaguju. Arenijusova jednačina daje kvantitativnu osnovu odnosa između energije aktivacije i brzine kojom se reakcija odvija.

Godine 1891, postao je predavač na Univerzitetskom koledžu u Stokholmu (Stockholms Högskola, sada Univerzitet u Stokholmu), unapređen u profesora fizike (uz mnogo protivljenja) 1895. i rektora 1896. godine.

Nobelove nagrade[uredi | uredi izvor]

Oko 1900. Arenijus se uključio u osnivanje Nobelovih instituta i Nobelovih nagrada. Za člana Kraljevske švedske akademije nauka izabran je 1901. Do kraja života biće član Nobelovog komiteta za fiziku i de fakto član Nobelovog komiteta za hemiju. Koristio je svoj položaj da organizuje nagrade za svoje prijatelje (Jakobus van't Hof, Vilhelm Ostvald, Teodore Ričards) i da pokuša da ih uskrati svojim neprijateljima (Pol Erlih, Valter Nernst, Dmitrij Mendeljejev).[12] Godine 1901, Arenijus je izabran u Švedsku akademiju nauka, uprkos jake opozicije. Godine 1903, postao je prvi Šveđanin koji je dobio Nobelovu nagradu za hemiju. Godine 1905, po osnivanju Nobelovog instituta za fizička istraživanja u Stokholmu, imenovan je za rektora instituta, i na toj poziciji je ostao do penzionisanja 1927. godine.

Godine 1911, osvojio je prvu Vilard Gibsovu nagradu.[13]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Svante Arrhenius, 1884, Recherches sur la conductivité galvanique des électrolytes, doctoral dissertation, Stockholm, Royal publishing house, P.A. Norstedt & söner, 89 pages.
  • Svante Arrhenius, 1896a, Ueber den Einfluss des Atmosphärischen Kohlensäurengehalts auf die Temperatur der Erdoberfläche, in the Proceedings of the Royal Swedish Academy of Science, Stockholm 1896, Volume 22, I N. 1, pages 1-101.
  • Svante Arrhenius, 1896b, On the Influence of Carbonic Acid in the Air upon the Temperature of the Ground, London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science (fifth series), April 1896. vol 41, pages 237-275.
  • Svante Arrhenius, 1901a, Ueber die Wärmeabsorption durch Kohlensäure, Annalen der Physik, Vol 4, 1901, pages 690-705.
  • Svante Arrhenius, 1901b, Über Die Wärmeabsorption Durch Kohlensäure Und Ihren Einfluss Auf Die Temperatur Der Erdoberfläche. Abstract of the proceedings of the Royal Academy of Science, 58, 25-58.
  • Svante Arrhenius, 1903, Lehrbuch der Kosmischen Physik, Vol I and II, S. Hirschel publishing house, Leipzig, 1026 pages.
  • Arrhenius, Svante. Die Verbreitung des Lebens im Weltenraum. Die Umschau, Frankfurt a. M., 7, 1903, 481–486.
  • Lehrbuch der kosmischen Physik (na jeziku: nemački). 1. Leipzig: Hirzel. 1903. 
  • 1906, Die vermutliche Ursache der Klimaschwankungen, Meddelanden från K. Vetenskapsakademiens Nobelinstitut, Vol 1 No 2, pages 1–10
  • Svante Arrhenius, 1908, Das Werden der Welten, Academic Publishing House, Leipzig, 208 pages.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Arrhenius, Svante August”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Pristupljeno 16. 8. 2021. 
  2. ^ „Arrhenius”. Merriam-Webster Dictionary. Pristupljeno 16. 8. 2021. 
  3. ^ "Arrhenius, Svante August" in Chambers's Encyclopædia. London: George Newnes, 1961, Vol. 1, p. 635.
  4. ^ Dessler, Andrew E. (2021). Introduction to Modern Climate Change (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 222. ISBN 978-1-108-84018-7. 
  5. ^ Baum, Sr., Rudy M. (2016). „Future Calculations: The first climate change believer”. Distillations. 2 (2): 38—39. Pristupljeno 22. 3. 2018. 
  6. ^ de Vaucouleurs, G.; et al. (septembar 1975). „The new Martian nomenclature of the International Astronomical Union”. Icarus. 26 (1): 85−98. Bibcode:1975Icar...26...85D. doi:10.1016/0019-1035(75)90146-3. 
  7. ^ The Who's Who of Nobel Prize Winners, 1901-1995. Oryx Press. 1996. ISBN 9780897748995. 
  8. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1903”. www.nobelprize.org. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  9. ^ a b Harris, William; Levey, Judith, ur. (1975). The New Columbia EncyclopediaNeophodna slobodna registracija (4th izd.). New York City: Columbia University. str. 155. ISBN 978-0-231035-729. 
  10. ^ a b McHenry, Charles, ur. (1992). The New Encyclopædia Britannica. 1 (15 izd.). Chicago: Encyclopædia Britannica, Inc. str. 587. ISBN 978-085-229553-3. 
  11. ^ a b Cillispie, Charles, ur. (1970). Dictionary of Scientific Biography (1 izd.). New York City: Charles Scribner's Sons. str. 296—302. ISBN 978-0-684101-125. 
  12. ^ Patrick Coffey, Cathedrals of Science: The Personalities and Rivalries That Made Modern Chemistry, Oxford University Press, 2008,
  13. ^ „Willard Gibbs Award”. chicagoacs.org. Pristupljeno 18. 3. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сванте_Аренијус&oldid=27619803”