Pređi na sadržaj

Seneka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukoliko ste tražili članak o Seneki ocu, pogledajte članak Seneka Retor.
Lucije Enej Seneka
Seneka
Lični podaci
Puno imeLucije Enej Seneka
Datum rođenja4. p. n. e.
Mesto rođenjaKordoba, Betika, Rim
Datum smrti65
Mesto smrtiRim,
Platon, Seneka i Aristotel, srednjovekovna predstava

Lucije Enej Seneka Filozof (lat. Lucius Annaeus Seneca; rođen oko 4. p. n. e. u Kordobi[1] — umro 65) bio je rimski književnik, glavni predstavnik modernog, „novog stila” u vreme Neronove vladavine. Njegovo književno delo je veoma značajna pojava u istoriji rimske književnosti i svedok jednog stilskog pravca koji je ostavio traga i u potonjim vekovima ne samo rimske već i evropske književnosti uopšte. Čuvene njegove reči su: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste”.

Seneka je rođen u Kordobi u Hispaniji, a odrastao je u Rimu, gde je bio obučen u retorici i filozofiji. Otac mu je bio Seneka Stariji, stariji brat Lucija Junije Galio Aneja, a nećak pesnik Lukana. Godine 41, Seneka je prognan na ostrvo Korziku pod carem Klaudijem,[2] ali mu je dozvoljeno da se vrati 49. godine kako bi postao učitelj Nerona. Kada je Neron postao car 54. godine, Seneka je postao njegov savetnik i, zajedno sa pretorijanskim prefektom Sekstom Afranijem Burom, obezbedio je nadležnu vladu za prvih pet godina Neronove vladavine. Senekin uticaj na Nerona je s vremenom opao, a 65. godine Seneka je bio primoran da oduzme sebi život zbog navodnog saučesništva u Pisonijskoj zaveri za ubistvo Nerona, za koju je verovatno bio nevin.[3] Njegovo stoičko i smireno samoubistvo postalo je tema brojnih slika.

Kao pisac, Seneka je poznat po svojim filozofskim delima, i po svojim dramama, koje su sve tragedije. Njegovi prozni radovi obuhvataju 12 eseja i 124 pisma koja se bave moralnim pitanjima. Ovi spisi predstavljaju jedan od najvažnijih izvora primarnog materijala za drevni stoicizam. Kao tragičar, najpoznatiji je po dramama kao što su Medeja, Tiest i Fedra. Seneka je imao ogroman uticaj na kasnije generacije — tokom renesanse bio je „mudrac kome se divili i poštovali ga kao proročište moralne, čak i hrišćanske pouke; majstor književnog stila i uzor [za] dramsku umetnost“.[4]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poreklom iz bogate viteške porodice Seneka Filozof je imao lak i ugodan život u kome su neprilike dolazile samo od Senekinih političkih neprijatelja i državničkih ambicija. Pod okriljem svoga učenoga oca Seneke Retora studirao je retoriku i filozofiju u Rimu. Ceo niz moćnih i uvaženih Anaja, članova njegove uže porodice, nalazio se na visokim državnim položajima u Rimu i u provincijama. Tako je Seneka Filozof, rođen kao i njegov otac u španskoj Kordobi, imao sve uslove da dođe do najboljeg obrazovanja koje mu je njegovo vreme moglo pružiti i da brzo napreduje po lestvici visokih i najviših državnih položaja. Od kuće već je poneo ljubav za retoriku i poeziju, kojoj se pridružila i sklonost za filozofiju i nauku, naročito fiziku i etnografiju. Od filozofskih pravaca naročito ga je privlačila moralistička ozbiljnost i gotovo asketska strogost koju su propovedali mlađi stoičari, a u Rimu sprovodili u delo sekstijevci, spajajući stoička shvatanja sa platonskim i novopitagorskim. Pored sekstijevca Papirija Fabijana i Senekina sekstijevcima bliskog učitelja Sotiona (Sotio), na Seneku Filozofa utiče naročito stoičar Atal (Attalus) koji je bio prijatelj njegova oca. Efektnu besedničku rečitost staviće u službu svojih moralnih pouka i Seneka Filozof, pa u toj besedničkoj veštini i novoj stilistici leži glavni umetnički značaj Senekina filozofskog dela.

Poznato je da je mladi Seneka sa velikim oduševljenjem prihvatio učenja mlađih stoičara, pa i novopitagorsko učenje o selidbi duša i vegetarijanstvo. Ali bogati gospodin otac, koji nije mario mnogo za filozofiju (philosophiam oderat) vratio je sina „životu zajednice“ (ad civitatis vitam). A taj život znači za rimsku aristokratiju krenuti putem državnih službi, dokopati se što višeg i što uglednijeg položaja. Seneka Filozof će do smrti ostati u svakodnevnom životu umeren i skroman, čovek malih ličnih potreba. Ali njegove asketsko-filozofske tendencije presekao je njegov otac. Seneka Retor pošalje svoga odviše asketski i filozofski raspoloženog sina na neko vreme u Egipat, rođaku koji je bio prefekt te rimske provincije. Po povratku u Rim sasvim se predao državnoj službi i besedničkom poslu. Već za vreme Kaliguline vladavine istakao se kao pisac i besednik, ali je zbog nekih beseda u Senatu, pao u nemilost. Od smrtne kazne kao da ga je spaslo samo to što se činilo da će ga uskoro sahraniti tuberkuloza. I u vreme Klaudijevo bio je upleten u neke dvorske intrige, pa je na želju Klaudijeve žene Mesaline poslat u izgnanstvo na Korziku godine 41. n. e. Bio je prognan zbog nemorala, odnosno vanbračnih veza sa Julijom Livilom, sestrom Kaligulinom. Na Korzici ostaje sve dok se prilike na dvoru nisu promenile. Neronova majka Agripina izdejstvovala je njegov povratak u Rim, pa i mnogo više: Seneka Filozof zajedno sa Afranijem Burom, prefektom pretorijanske garde, postaje tutor maloletnome Neronu, njegov vaspitač i glavni savetnik u državnim poslovima. U stvari, u prvo vreme dok se Neron nije osamostalio i sasvim raspojasao, Seneka je bio stvarni vladar u Rimu, nešto nalik na prvog ministra.

To prvo vreme Neronove vladavine, kada je Seneka postao i konzul, bilo prilično mirno i podnošljivo, svakako i zahvaljujući ličnom uticaju Senekinu. Vremenom je Senaka postajao Neronu sve neugodniji, i ne samo kao vaspitač već naročito kao moćni prvi ministar. Tako se Seneka sve više pretvarao u dvorjanina, popustljiva i smerna. Kada je Neron ubio svoju majku Agripinu godine 59. n. e., knjiški moralista Seneka, kojega je Agripina dovela iz progonstva na najviše državne položaje, sastavio je za Nerona besedu u kojoj se Neron opravdavao i branio. Kada je umro ili kada je možda „uklonjen” i Bur, godine 62. n. e., izgubio je Seneka svoj glavni oslonac, pretorijansku gardu. Bio je stekao ogromno imanje pa je pokušao da se na lep način raziđe s Neronom. Povukao se u Kampanju na svoja dobra. Ali mu nije pošlo za rukom da izmakne nepoverljivom i okrutnom Neronu, koga je već ogromno imanje Senekino izazivalo. Upleten — stvarno ili ne, to se ne zna — u Pizonovu zaveru protiv Nerona, dobio je Seneka milostivu dozvolu da izvrši samoubistvo godine 65. n. e. I tada je, na kraju, ovaj bogataš, političar, i dvorjanin doista postao i u životu, a ne samo u knjigama, hrabar stoičar. Mirno i dostojanstveno se povukao iz života, kao „zasićeni gost” (conviva satur) (stoička terminologija). Bio je moralista Salustijeva stila, poznavao je kao političar dobro sve ljudske slabosti i sebe je samoga smatrao tek za čoveka. Kazivao je da piše ono što treba činiti i kako valja živeti, a ne ono što čini i kako živi. To je bila zgodna formula da se moralne pouke njegovih spisa spoje kako tako sa njegovim životom diplomate i multimilionara. Pa ipak Seneka se kao složena ličnost ne sme svesti na jednostavnu formulu pridvorice i licemera, iako je istinita stara optužba: „drugačije govoriš a drugačije živiš” (aliter loqueris, aliter vivis). Njegova ljubav za stoičku filozofiju i naučnu problematiku bila je realna, a nikakve naročite koristi ili praktične potrebe nije imao da velik deo svoga slobodnoga vremena pokloni književnoj delatnosti, filozofiji i nauci.

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Izgubljena dela[uredi | uredi izvor]

Književni rad Seneke Filozofa bio je veoma opsežan i prilično raznolik. Bavio se pre svega pisanjem filozofskih dijaloga, rasprava i pisama, zatim prirodnim naukama, koje su uvek privlačile stoičare, etnografijom i geografijom, pa pesništvom, kao pisac epigrama i tragedija, da i ne govorimo o pojedinim delima i o Senekinu besedništvu, koje nije poznato. Osim beseda su izgubljena dela filozofska i naučna, čiji naslovi govore o širini Senekina interesovanja. To su Filozofija morala (Moralis philosophiae libri), O moralnim obavezama (De officiis), Pozivi na filozofiranje (Exhortationes), O preranoj smrti (De immatura morte), O praznoverju (De superstitione), O braku (De matrimonio), Kako treba čuvati prijateljstvo (Quomodo amicitia continenda sit), pa geografski i prirodnjački spisi O položaju Indije (De situ Indiae), O položaju Egipta i njegovim hramovima (De situ et sacris Aegyptiorum), O zemljotresu (De motu terrarum), O obliku sveta (De forma mundi), O prirodi kamenja (De lapidum natura), O prirodi riba (De piscium natura).

Sačuvana dela[uredi | uredi izvor]

Veliki korpus koji čine Senekina sačuvana dela obuhvata spise grupisane i pod zajedničkim naslovima. Deset spisa sastavljeno je pod zajedničkim naslovom Dijalozi (Dialogi, 12 knj.) netačnim stoga što oni nemaju svi redom dijaloški oblik. Tri „dijaloga“ su retorske utehe — consolationes — i nazvane su prema licima kojima su upućene. Mada su predmeti ovih „uteha“ uzeti iz životne stvarnosti, čak i iz života samoga pisca, to su ipak pretežno eseji u kojima se teorijski raspravlja o ljudskoj prirodi, o bolu i tuzi, o „lekovima“ koje valja primeniti da bi se čovek utešio. Mahom Seneka samo iznosi opšta mesta stoičke mudrosti. Ipak je svaki od ovih eseja vezan različitim nitima za život, a u svakome se cilj piščev i njegov ton menjaju.

Dijalozi[uredi | uredi izvor]

Prva uteha upućena je Markiji, kćeri istoričara republikanca Kremutija Korda, i to povodom smrti njenog deteta. Slavi Seneka slobodni duh i slobodnu reč Kremutija Korda, slavi njegovu smrt, i smrt uopšte. Ha ovome ranom primeru Senekine umetničke proze već se jasno mogu uočiti njegove deklamatorske, moralizatorske i stoičke crte, koje su potom dobrodošle hrišćanskim besednicima i njihovim predikama.

Druga uteha upućena uticajnom oslobođeniku cara Klaudija, Polibiju, povodom smrti Polibijeva brata, u stvari je pokušaj Seneke da se iz izgnanstva dodvori ovome moćnom čoveku i samome caru Klaudiju.

Iz izgnanstva piše i treću utehu, majci Helviji. Mada u njoj ima dosta mesta koja zvuče iskreno i ona je krcata konvencionalnim i šablonskim elementima stoičke filozofije i završava ponešto komičnim savetom majci, rastuženoj zbog njegova progonstva, da potraži utehu u izučavanju filozofije.

Ostalih sedam „dijaloga“ su monografije o moralnim i filozofskim pitanjima, sve prema uobičajenim stoičkim šablonima: O proviđenju (De providentia), O postojanosti mudraca (De constantia sapientis), O gnevu.

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Prva stranica dela Naturales Quaestiones, napravljenog za aragonski dvor

Kao „glavna filozofska figura rimskog carskog perioda“,[5] Senekin trajni doprinos filozofiji bio je u školi stoicizma. Njegovo pisanje je veoma dostupno[6][7] i bilo je predmet pažnje od renesanse nadalje od strane pisaca kao što je Mišel de Montenj.[8] On je opisan je kao „visoka i kontroverzna figura antike“[9] i „najzanimljiviji stoik na svetu“.[10]

Seneka je napisao niz knjiga o stoicizmu, uglavnom o etici, sa jednim delom (Naturales Quaestiones) o fizičkom svetu.[11] Seneka se nadovezao na spise mnogih ranijih stoika: često pominje Zenona, Kleanta i Hrisipa;[12] i često citira Posejdonija, sa kojim je Seneka delio interesovanje za prirodne pojave.[13] Često citira Epikura, posebno u njegovim Pismima.[14] Njegovo interesovanje za Epikura uglavnom je ograničeno na korišćenje njega kao izvora etičkih maksima.[15] Isto tako, Seneka pokazuje izvesno interesovanje za platonističku metafiziku, ali nikada sa jasnom posvećenošću.[16] Njegovi moralni eseji su zasnovani na stoičkim doktrinama.[7] Stoicizam je bio popularna filozofija u ovom periodu i mnogi rimljani više klase su u njemu našli vodeći etički okvir za političko angažovanje.[11] Nekada je bilo popularno da se Seneka smatra veoma eklektičnim u svom stoicizmu,[17] ali ga moderna nauka vidi kao prilično ortodoksnog stoika, iako slobodoumnog.[18]

Njegovi radovi razmatraju i etičku teoriju i praktične savete, a Seneka naglašava da su oba dela različita, ali međusobno zavisna.[19] Njegova Pisma Luciliju prikazuju Senekinu potragu za etičkim savršenstvom[19] i „predstavljaju neku vrstu filozofskog testamenta za potomstvo“.[9] Seneka smatra filozofiju melemom za rane života.[20] Razorne strasti, posebno gnev i tuga, moraju biti iskorenjene,[21] ili umerene u skladu sa razumom.[22] On govori o relativnim zaslugama kontemplativnog života i aktivnog života,[20] i smatra da je važno suočiti se sa sopstvenom smrtnošću i biti u stanju da se suoči sa smrću.[21][22] Čovek mora biti voljan da praktikuje siromaštvo i pravilno koristi bogatstvo,[23] i piše o uslugama, pomilovanju, važnosti prijateljstva i potrebi da se koristi drugima.[23][20][24] Prema njemu, univerzumom najbolje upravlja racionalno proviđenje,[23] i to mora biti pomireno sa prihvatanjem nevolja.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Encyclopædia Britannica, s.v. Seneca.
  2. ^ Fitch, John (2008). Seneca. New York: Oxford University Press. str. 32. ISBN 978-0199282081. 
  3. ^ Bunson, Matthew (1991). A Dictionary of the Roman Empire. Oxford University Press. str. 382. 
  4. ^ Watling, E. F. (1966). „Introduction”. Four Tragedies and Octavia. Penguin Books. str. 9. 
  5. ^ Vogt, Katja (2016), „Seneca”, Ur.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 izd.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Pristupljeno 19. 8. 2019 
  6. ^ Gill 1999, str. 49–50
  7. ^ a b Gill 1999, str. 37
  8. ^ Seneca, Lucius Annaeus (1968). Stoic Philosophy of Seneca. W. W. Norton & Company. ISBN 0393004597. 
  9. ^ a b „Massimo Pigliucci on Seneca's Stoic philosophy of happiness – Massimo Pigliucci | Aeon Classics”. Aeon (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 8. 2019. 
  10. ^ „Who Is Seneca? Inside The Mind of The World's Most Interesting Stoic”. Daily Stoic (na jeziku: engleski). 10. 7. 2016. Pristupljeno 19. 8. 2019. 
  11. ^ a b Gill 1999, str. 34
  12. ^ Sellars 2013, str. 103
  13. ^ Sellars 2013, str. 105
  14. ^ Sellars 2013, str. 106
  15. ^ Sellars 2013, str. 107
  16. ^ Sellars 2013, str. 108
  17. ^ "His philosophy, so far as he adopted a system, was the stoical, but it was rather an eclecticism of stoicism than pure stoicism"  Long, George (1870). „Seneca, L. Annaeus”. Ur.: Smit, Vilijam. Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija. 3. str. 782. 
  18. ^ Sellars 2013, str. 109
  19. ^ a b Gill 1999, str. 43
  20. ^ a b v Colish 1985, str. 14
  21. ^ a b v Asmis, Bartsch & Nussbaum 2012, str. xv
  22. ^ a b Colish 1985, str. 49
  23. ^ a b v Asmis, Bartsch & Nussbaum 2012, str. xvi
  24. ^ Colish 1985, str. 41

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сенека&oldid=27549257”