Sergej Jesenjin

Sergej Jesenjin
Sergej Aleksandrovič Jesenjin
Lični podaci
Puno ime	Sergej Aleksandrovič Jesenjin
Datum rođenja	(1895-10-03)3. oktobar 1895.
Mesto rođenja	Konstantinovo, Ruska Imperija
Datum smrti	28. decembar 1925.(1925-12-28) (30 god.)
Mesto smrti	Lenjingrad, Sovjetski Savez
Obrazovanje	Moskovski državni univerzitet Lomonosov
Književni rad
Period	1910—1925
Književni pokret	Imažinizam
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.esenin.ru

Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.

Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.

Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.

Biografija

Rodna kuća Jesenjina u selu Konstantinovo, sada muzej Sergeja Jesenjina

Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka.

Pesnik

Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki

U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim.

Prva zbirka pesama S. Jesenjina

Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu.

Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom, koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog.

U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“.

Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu.

Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu.

Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“.

Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe.

U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo "Delo četыrёh poэtov", u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave.

Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“.

Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“.

U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima.

Privatni život

Potomci u Srbiji

Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.

Brakovi i deca

Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica, i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold.

Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva.

Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925.

Sa Isidorom Dankan, godine 1923.

U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu.

Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“. U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.

Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident.

Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja

Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957), unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.

Smrt

Hotel Angleter

Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je Do viđenja, druže moj, do viđenja (rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…). Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.

Posmrtna fotografija Jesenjina

Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju.

Namešteno samoubistvo

Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina.

Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna

U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov. Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005).

Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“.

Grob Sergeja Jesenjina 1983.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.

Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.

Poezija

Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“.

Tematika stvaralaštva

Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923

Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.).

Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi.

Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike.

Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama.

„

Ne vidatь konca i kraя,
Tolьko sinь sosёt glaza…

”

Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“.

U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

I na zemlji i na nebu, on suprotstavlja samo dobre i zle, „čiste“ i „nečiste“. Zajedno s Bogom i njegovim slugama, nebesnim i zemaljskim, kod Jesenjina od 1914—1918. deluje moguća „nečistoća“: šumska, vodena i domaća. Zla sudbina, kako je mislio pesnik, dotakla se i njegove otadžbine, i položila svoj pečat na njen oblik:

„

Nisi ti u mog boga verovala,
Rusijo, otadžbino moja!
Ti si, kao čarobnica, daljine merila,
I bio sam, kao posinak tvoj, ja.

”

Ali i u te, predrevolucionarne godine, pesnik je verovao u to, da će začarani krug biti razoren. Verovao je, jer je smatrao sve „uskom rodbinom“: znači, treba da nastupi takvo vreme, kada će svi ljudi postati „braća“.

Poznate pesme

• Breza (1913)
• Jesen (1914)
• Pesma o keruši (1915)
• Mangup (1919)
• Ispovest mangupa (1920)
• Ja sam poslednji pesnik sela (1920)
• Molitva za umrle (1920)
• Ne žalim, ne zovem, ne plačem (1921)
• Pugačov (1921)
• Pismo majci (1924)
• Kafanska Moskva (1924)
• Ko sam, šta sam? (1925)
• Ana Snjegina (1925)
• Snežno polje (1925)
• Crni čovek (1925)
• Kačalovljevom psu (1925)
• Do viđenja, druže moj, do viđenja (1925)
• Ti me ne voliš (1925)

Publikacije

Za života

1916:

• S. A. Jesenjin, Radunica. — Petrograd: Izdavač M. V. Averjanov

1918:

• S. A. Jesenjin, Isus-mladenac. — Petrograd
• S. A. Jesenjin, Plavetnilo. — Moskva
• S. A. Jesenjin, Radunica. — drugo izdanje — Moskva
• S. A. Jesenjin, Seoski časoslov. — Moskva
• S. A. Jesenjin, Preobraženje. — Moskva

1920:

• S. A. Jesenjin, Plavetnilo. — drugo izdanje — Moskva
• S. A. Jesenjin, Ključevi Marije. — Moskva
• S. A. Jesenjin, Rusejanj. - Moskva: Aljciona
• S. A. Jesenjin, Trerjadnica. - Moskva: Zlak
• S. A. Jesenjin, Triptih. Poeme. — Berlin: Skifы
• S. A. Jesenjin, Rossiя i Inoniя. — Berlin: Skifы

1921:

• S. A. Jesenjin, Ispovest huligana. — Moskva
• S. A. Jesenjin, Ražani konji. - Moskva: Aljciona
• S. A. Jesenjin, Preobraženje. — drugo izdanje — Moskva: Imažinisti
• S. A. Jesenjin, Trerjadnica. — drugo izdanje — Moskva: Imažinisti
• S. A. Jesenjin, Radunica. — 3-e izd. — Moskva: Imažinisti
• S. A. Jesenjin, Pugačov. — Moskva: Imažinisti

1922:

• S. A. Jesenjin, Autobiografija // Savremeno obozrenie: Časopis novog tipa (Književnost — umetnost — život). — Petrograd: Izdavač «Ars». (Prva publikacija autobiografije Sergeja Jesenjina u Rusiji za života).
• S. A. Jesenjin, Pugačov. — drugo izdanje — Petrograd: Eljzevir
• S. A. Jesenjin, Pugačov. — treće izdanje — Berlin: Rusko univerzalno izdavaštvo
• S. A. Jesenjin, Izabrana dela. — Moskva: Gosizdat
• S. A. Jesenjin, Sabrane pesme i poeme. - Moskva — Tom 1. — Berlin
• S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (prevod na francuski: Franc Elens i Marija Miloslavska)

1923:

• S. A. Jesenjin, Pesme kavgadžije. — Berlin: Izdavač I. T. Blagov.

Godine 1924,

• S. A. Jesenjin, Kafanska Moskva. — L., 1924. — 44 s.
• S. A. Jesenjin, Pesme (1920—24). — Moskva: Krug
• S. A. Jesenjin, Rusija sovjetska. — Baku: Bakinski radnik

1925:

• S. A. Jesenjin, Zemlja sovjetska. — Tiflis: Sovjetski Kavkaz
• S. A. Jesenjin, Pesma o velikom pohodu. — Moskva: Gosizdat
• S. A. Jesenjin, O Rusiji i revoluciji. — Moskva: Sovremennaя Rossiя
• S. A. Jesenjin, Brezin cic. — Moskva: Gosizdat, 1925. — 100 s.
• S. A. Jesenjin, Izabrane pesme. — Moskva: Ogonek, 1925. — 44 s.
• S. A. Jesenjin, Persidski motivi. — Moskva: Sovremennaя Rossiя

Međunarodne

• S. A. Jesenjin, Ana Snjegina. Poema / Izdanje na 12 jezika (ruski, engleski, srpski, bugarski, mađarski, italijanski, nemački, rumunski, slovenački, slovački, hrvatski, češki). — Moskva: Centar knjige VGBIL, M. I. Rudomino, 2010

Drugi o pesniku

• N. Vinogradska, Kako je živeo Jesenjin. — L.: Ogonek, 1926. — 36 s.
• N. Buharin, Zle zabeleške. — Moskva, GIZ, 1927. — 20 s.
• A. Marijenhof, Roman bez laži. - L.: 1928.
• V. Belousov, Sergej Jesenjin. Književna hronika. Tom 1. (1895—1920). — Moskva: Sov. Rossiя, 1969.
• V. Belousov, Sergej Jesenjin. Književna hronika. Tom 2. (1921—1925). — Moskva: Sov. Rossiя, 1970.
• Jesenjin i savremenost. Zbornik. — Moskva: Sovremennik, 1975. — 406 s.
• P. Epifanov Dvoboj pri mesečevoj svetlosti. Još jednom o duhovnom svetu poezije Sergeja Jesenjina // Krila golubova : Almanah. — 2007. — № 1. — S. 50—79.
• O. Lekmanov, M. Sverdlov, Sergej Jesenjin: Biografija. — Moskva: Astrelj, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9.
• A. M. Marčenko, Jesenjin: Put i bespuće. — Moskva: Astrelj, 2012.
• Sergej Aleksandrovič Jesenjin / Sastavio S. Kunjajev. Moskva: Russkiй Mirъ, Žiznь i mыslь, — 736 s., il. — (Russkiй Mirъ v licah). — 5000 эkz. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3.

TV ostvarenja

Godina	Zemlja	Naziv	Režiser	Sergej Jesenjin
1968.	Ujedinjeno Kraljevstvo Francuska	«Isidora» (film)	Karel Rajš	Zvonimir Črnko
1969.	SSSR	«Ana Snjegina» (film-opera)	Viktor Serkov	Vitalij Bezrukov
1971.	SSSR	«Pevaj pesmu, pesniče»	Sergej Urusevski	Sergej Nikonenko
2004.	Rusija	«Zlatna glava na gubilištu»	Semjon Rjabikov	Dmitrij Muljar
2005.	Rusija	«Jesenjin» TV serija»	Igor Zajcev	Sergej Bezrukov
2007.	Rusija	«Jaruga»	Marina Razbežkina	Sergej Umanov

Sećanje

Moskovski državni muzej Sergeja Jesenjina

• Državni muzej-spomenik kulture S. A. Jesenjina u selu Konstantinovo
• Moskovski državni muzej Sergeja Jesenjina
• Muzej Jesenjina u Spas-Klepikama
• Park Jesenjina u Nevskom rajonu Sankt Peterburga.
• Narodni muzej S. A. Jesenjina u Voronježu (otvoren 3. oktobra 2011. g.)
• Rjazanjski državni univerzitet S. A. Jesenjina
• Međunarodna književna nagrada Sergeja Jesenjina «O Rusijo, mahni krilima…», koju je osnovao Savez pisaca Rusije i Nacionalni Fond razvoja kulture i turizma.
• Ekspres Moskva — Rjazanj «Sergej Jesenjin»
• Dom-muzej Sergeja Jesenjina i ulica gradu Mardakan (Baku, Azerbejdžan)
• Dom-muzej Sergeja Jesenjina u gradu Taškent (ulica Kari-Nijazova, 20, stanica «Darhan»)

U 2013-oj godini, ime Jesenjina nosi 610 trgova i ulica u gradovima i selima Rusije

Zanimljivosti

Poznata jugoslovenska rok grupa Bolero, snimila je pesmu gde spominje ovog ruskog pesnika pod nazivom — «O Jesenjinu».

Spomenici

Spomenici pesniku postoje u mnogim gradovima Rusije, ali i sveta. Među poznatijima su spomenik u Belgorodu (u ulici S. Jesenjina), 2 spomenika na Tverskom bulevaru i Bulevaru Jesenjina u Moskvi, u Rjazanju na kremljovskoj obali, u selu Konstantinovo, u Voronježu, Krasnodaru, Taškentu, i Čerkesku, kao i dva u Tavričkom vrtu i Jesenjinovoj ulici u Sankt Peterburgu. Zatim spomen-ploča u Rostovu na Donu, i biste na Aveniji Fridriha Engelsa u gradu Ivanovu i u gradovima Spas-Klepike i Orjol

• 
  Spomenik Jesenjinu u Sankt Peterburgu

U filateliji

• Poštanske marke SSSR
• 
  Istaknuti ruski pesnik,
  1958, 40 kopejki
• 
  Marka, posvećena S. A. Jesenjinu, 1975, 6 kopejki

Literatura

• Ojcevič G., Vlodarčik R. Kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina
• Eduard Hlistalov. „Kako su ubili Sergeja Jesenjina" 1991.
• Zaklюčenie ob obosnovannosti prekraщeniя 23.01.26 g. doznaniя po faktu ubiйstva S. A. Esenina 1993 god
• Akt o ubiйstve Esenina 1925. god (rus.)
• Akt patologoanatomičeskogo vskrыtiя tela Esenina 1925 god (rus.)
• Spravka o smerti Esenina Leningradskogo ZAGSa 1926 god (rus.)

Spoljašnje veze

• Misterija Jesenjin, Vitalij Bezrukov, Večernje novosti, feljton, 13 nastavaka, 5 - 18. januar 2006.
• Portret Sergeja Jesenjina
• Biografija, fotografije i poezija (rus.)
• Jesenjinova poezija (rus.)
• Citati Sergeja Jesenjina
• Sergeй Esenin v Antologii russkoй poэzii
• Saйt o S. A. Esenine
• Saйt o Sergee Esenine
• Sergeй Esenin — «Poй že, poй. Na proklяtoй gitare»
• Sergej Jesenjin - biografija i pesme
• «Taйna smerti Esenina» Filьm Alekseя Pivovarova (NTV) iz serii «Delo temnoe»
• Izbrannыe stihotvoreniя i poэmы Sergeя Esenina na russkom i angliйskom яzыkah Perevod Peter Tempest
• Simić Jakuš, Slađana (3. 10. 2020). „Sergej Jesenjin – omiljeni ruski pesnik, poslednje stihove napisao je svojom krvlju”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 3. 10. 2020. 

Video

• Bolero, O Jesenjinu