Silovanje muškaraca

Neke žrtve silovanja ili drugih incidenata seksualnog nasilja su muškarci. Procenjuje se da je otprilike jedan od šest muškaraca doživeo seksualno zlostavljanje tokom detinjstva. Istorijski se smatralo da je silovanje i definisano kao zločin počinjen isključivo nad ženama. Ovo verovanje još uvek postoji u nekim delovima sveta, ali silovanje muškaraca je sada uobičajeno kriminalizovano i predmet je više diskusija nego u prošlosti.

Muškarci mnogo manje prijavljuju seksualno zlostavljanje nego žene. Silovanje muškaraca je još uvek tabu i ima negativnu konotaciju među heteroseksualnim i homoseksualnim muškarcima. Zajednica i pružaoci usluga često različito reaguju na muške žrtve na osnovu njihove seksualne orijentacije i pola njihovih počinilaca. Muškim žrtvama može biti teško da prijave seksualni napad koji su doživele, posebno u društvu sa jakim muškim običajima. Možda se plaše da će ljudi posumnjati u svoju seksualnu orijentaciju i označiti ih kao homoseksualce, posebno ako ih muškarac siluje, ili da će biti viđeni kao nemuževni jer su žrtve, pa stoga mnoge statistike potcenjuju koliko je muškaraca silovano zbog nespremnosti žrtava da prijave seksualni napad i silovanje. Većinu vremena, muškarci pokušavaju da sakriju i negiraju svoju viktimizaciju, slično kao i žene, osim ako imaju ozbiljne fizičke povrede. Žrtve mogu biti vrlo nejasne u objašnjavanju svojih povreda kada traže medicinske ili usluge mentalnog zdravlja.

Kako drugi vide silovanje muškaraca

Generalno gledano, silovanje je još uvek nešto "što se dešava ženama", kao slabijem i nezaštićenijem, krhkijem polu, i tako nas tradicija uči. Ali to nikako nije put ka antiseksizmu. Moglo bi se reći da žene nisu više one žene od pre stotinak godina, žene idu, tek je naravno počet put, ali idu nabolje, ali šta reći za muškarce? Reći da su krhkiji od svojih dedova bi bilo ravno "sami traže to" argumentu, jer idu na gore, a i neistinito. I dedovi su mogli isto to doživeti, silovanje nije samo odnos snaga krhkog i snažnijeg, što će upravo dokazati primeri nadalje, nego napasnička premoć jedne osobe nad drugom, pa to može biti i naoko slabija fizički osoba, ili i taj, slabiji pol. Uostalom silovanje muškaraca nije iz vremena unuka. I muškarci su napastvovali muškarce, a i žene su ih, verovatno u manjem broju, ali ne i u najmanjem, vekovima unazad. I to nije imalo skoro nikakve veze sa odnosom snage. Slabiji su prisiljavali jače, žene slabije su primoravale snažnije muškarce, i jači slabije, i svi sve. Ali to je, od strane tog, tada "snažnijeg pola" ostajalo skrivano, upravo zbog ovakvih nazadnjačkih tradicionalnih ubeđenja. Te su i "snažniji" patili i u mraku sami plakali. Do sad se ćutalo o tom tabuu, ali je počeo da dospeva u žižu javnosti. Najglavniji tabu oko toga je negativna konotativna povezanost sa homo-elementima, iz bilo kog slučaja silovanja, pa makar on bio i žensko silovanje muškarca, jer je "homo ako se žali" i još začinjeno i sa "sami su to tražili", a ako nisu, trebalo je. Doktor Iogan iz SATU odeljenja Rotunda bolnice u Dablinu i forenzički inspektor za seksualne delikte Dirdra Ričardson pozabavili su se ovom temom.

Nadležne službe i zajednica često prvo krenu sa pitanjima o seksualnim sklonostima tj. opredeljenju osobe koja je napastvovana, i odmah ih interesuje pol počinioca, kao da išta od toga ima veze. Zato i zbog mnogih drugih pitanja muške žrtve ovakvog jednog nasilja ostaju zatvorene, drže to za sebe, poriču ako ima ikakvih indikacija za to, pa čak ide dotle, da će prikriti i fizičke povrede ako je do njih došlo, ne zbog stida, nego zbog konotiranja, za razliku od ženskih žrtava, koje se ne stide da upere prstom u zločinca, iako je i njima teško da priznaju sve to. I ne samo ozbiljne fizičke povrede nego i psihičku povredu na kraju prikriju, a ona teže zarasta. Jednom rečju, zlostavljanim muškarcima, svejedno da li su homoseksualci ili heteroseksualci predstavlja znatnu teškoću da prijave silovanje, a to se sve više pojačava što je društvo patrijarhalnije. U Indiji na primer kako kaže savetnik za žrtve silovanja ADžej Satjan: "nemaju nikakav prostor da se izjasne. Čak ih se i porodica stidi i ne želi da prizna tako nešto i još više ih ograđuje i pritiska". Plaše se da će ih "obrukati", a zbog nečega što nije "toliko ni strašno", i da ćute o tome, jer su ionako izvukli dobar kraj(ako je u pitanju silovatelj ženskog pola, a žrtva heteroseksualna, ili ne). Ako se ponašaju kao slabići, onda će tek imati opravdanje zašto ih je neko, ili neka, napao. Ponavljamo, to nema nikakve veze sa slabićstvom.

Prva istraživanja o temi su uopšte počela tek pre oko tridesetak godina, i to koncentrisana oko nasrtaja na maloletnu decu muškog pola koja su uvedena u seksualni odnos bez pristanka. Otprilike u isto vreme uvedene su studije o seksualnim napadajima, ali samo u okviru popravnih domova i zatvora, a one su se fokusirale na silovanje muškaraca od strane istopolnih osoba koje su imale već kriminalnu prošlost, možda već i takvu i u uslovima zatvorenog prostora i drugim uslovima nepodobnim za normalan život i zdrav razvoj, pre svega ličnosti. Pre toga nije bilo nikakvih studija. Ali i danas se situacija ništa ne popravlja. Velika većina literature posvećene tome, piše i dalje o stvari kao da je samo ženska stvar. A jedna studija je, proverenim i dobro smišljenim, to jest formulisanim da ne ugrožavaju, pitanjima donela rezultate da je broj silovanih muškaraca u stvari vrlo sličan broju silovanih žena. Čak je i jedan članak u magazinu Slejt iz 2014. godine glasno izjavio da "... je skoro pola-pola odnos broja silovatelja u "korist" muškom polu kao žrtvi, čak visokih 46 procenata koje je izjavilo da ih je silovala žena".

Silovanje muškaraca od strane muškaraca nosi jaku stigmu. Po psihologu dr Sari Krom, manje od 10 posto njih prijavi silovanje. Kao razloge navode vrlo malu podršku žrtvama, i od institucija i od društva uopšte. A čak i zakon nema prave klauzule da se odnosi na pravi način sa ovim vidom zločina.

Mnoge studije dokazuju da su ovakva zlodela prisutna gotovo svakodnevno u zatvorskim jedinicama, gde je još i veća nemogućnost prijaviti počinioca i da su žrtve istopolnog silovanja (isto važi i u ženskim zatvorima) u mnogo mnogo većim brojevima u odnosu na običnu populaciju, mnogo viši nego što bi se moglo zamisliti. Tu su i ratovi, naravno širom planete u kojima takođe svakodnevno pod ruku napasnika padaju nebrojene žrtve, naravno i muškarci. Tamo se silovanje koristi za ponižavanje suparničke strane na najgori mogući način, i počinioci se čak u ratu ne smatraju nekim na koga bi se mogla nakačiti homoseksualna konotacija, oni su heroji koji suparnike "uče pameti". U građanskom ratu u Siriji, koji još uvek traje od 2011. godine osim konkretnog silovanja, ratni zarobljenici se sadistički muče seksualno tako što ih teraju prisilno da čak i jedni druge siluju, i tako što im razvlače skrotume tegovima ili teraju da nabiju polomljene flaše u anus dok to rade.

Nasrtaj žena na muške žrtve je još i veća stigma. Istraživanja sprovedena u SAD od strane Centra za kontrolu i prevenciju bolesti 2010. godine otkrivaju da muškarci koji su silovani u nekom periodu svog života, prijavljuju da je to počinio drugi muškarac, u 93,3% slučajeva. Međutim ova studija državnog centra za prevenciju bolesti nije bila jasno definisana. U ispitivanje je uključila samo ljude koji su bez pristanka na seksualne radnje silovani činom penetriranja, bilo koje vrste, ostalo nisu ni razmotrili. Nije im ni palo na pamet da je napastvovanje i kada si na bilo koji način priteran na seks, bilo koje vrste. Na primer da vas neko/neka oralno iskoristi vezanog, bez naravno vašeg pristanka ili želje za tim, to se zove napastvovanje. Tako i bilo koja druga vrsta seksa. Kasnijom dodatnom analizom proširenije grupe žrtava, od muškaraca koji su na takav jedan način ili bilo koji drugi, na seks primorani, tj. silovani, 79,2% muškaraca je izjavilo da je počinioc bila počiniockinja.

Muške žrtve (silovateljki) često nailaze na dvostruke aršine, kako socijalne, politički raspravljane, tako čak i na zakonske. Skorašnji slučajevi iz SAD su podigli prašinu i javnosti otvorili oči za ovakve slučajeve strahovitog ponašanja. Od skora se to naziva legalnim terminom "iskorišćen za penetraciju" ili "prisiljena erekcija", jer se primoran na nevoljnu erekciju prisiljava daljem seksualnom neželjenom iskorišćavanju i torturi. Muške žrtve nasrtaja su naravno ili konkretno ili pod pretnjom fizički onemogućene da se odbrane ili reaguju ili je u pitanju psihički faktor, jer ko stvarno želi da mu se tako nešto dogodi. To bi se moglo nazvati Sukuba faktorom, jer i kada bi inače bili u mogućnosti da se fizički odbrane, sukube ih napadaju kada su iznemogli, nije malo slučajeva kada se za to koriste i droge za silovanje ili kada ih iznemognu i psihički i fizički. To je put silovatelja. Niko ne bi želeo da mu se to dogodi. To je jednostavno njihov način da dobiju to što žele i učiniće sve da dođu do cilja. Slučaj Sijere Ros iz Čikaga kada je prisilila jednog muškarca pištoljem da ima snošaj na zadnjem sedištu njenog auta naišao je na odjek u javnosti i u nacionalnim vestima, i gospođa Ros je osuđena na zatvorsku kaznu sa kaucijom od 75.000 američkih dolara. Da je ovo isto bio slučaj sa ženskom žrtvom, a da se doda i pljačka koja je obavljena posle seksualnog čina kada mu je odnesen novčanik i to isto pod pretnjom oružjem, muški počinioc bi dobio doživotnu zatvorsku kaznu. Drugi sličan slučaj se dogodio Džejmsu Lendritu, 19-togodišnjem marincu, koji se probudio usred noći i video da je napasnica već pri kraju. Veče pre toga je izašao sa prijateljem i sa trudnom prijateljevom poznanicom, i popio ne toliko mnogo, ali mu se zavrtelo u glavi (moguće droge za silovanje), a prijatelj je nestao, te je rešio da omamljen ne vozi kući trudnicu nego da podele sobu u motelu, samo za prespavanu noć. Omamljenom mu je skinula pantalone, i počela sama. Kada se probudio bilo je već kasno. I drugi put kada je nasrnula na njega izjutra, zapretila mu je da se ne pomera, inače će vrištati policiji da on nju siluje, pa nek vidi da li će poverovati trudnici ili njemu.

Od tada nailazimo često i na razotkrivanje seksualnih predatorki pod maskom profesorki (M. K. Leturno, Debra Lafave, često menjaju prezimena, pa se provuku). One, počinioci, misle da đacima čine itekakvu uslugu. Ali ne shvataju da su oni u tim godinama najranjiviji i podložni odlukama koje ne moraju nužno biti uz promišljeni pristanak. Federalni zakon nalaže da je svako ispod starosne granice u kojoj je određeno da daje svesni i nepovršno promišljeni pristanak silovan po zakonu. I svaki se seksualni čin sa maloletnikom a da ste vi punoletno lice smatra takvim. Federalna državna starosna granica za pristanak je 18, ali u nekim državama je snižena i na 16. Iako je u jednom takvom slučaju (slučaj Meri Kej Leturno) posle pokazano da je navodno silovani maloletnik oženio svoju profesorku po izlasku iz zatvora gde je bila po drugi put zbog njega, pa je ostao pri odluci kada je postao punoletno punosvestan, to i dalje ne znači ništa.

Zablude u vezi prisiljene penetracije i prisilne penetracije

Muškarci su nepodložniji silovanju

Po socijalnom klišeu maskulinizma muški pol je, makar bili i mladi i deca, nepodložan napastvovanju. Misli se čak da nisu ni dodirljivi. Odmalena su muška deca učena da je sramota ako pokažu ranjivost ili nešto slično, da muškarci to ne rade. Učeni su da su jaki i da mogu sa svim i svačim da se izbore. Što je daleko od dobrog ako im se ipak dogodi nešto slično. Tek će onda imati problema da se izbore sa tim. A može im se desiti i dok su mladi, kada su napasnici spremniji. A napasnici su uvek spremni. To se ne sme odbaciti tek tako.

Muškarci su uvek voljni i muškarci ne odbijaju seks nikada

Ljudi misle da ako neko već radi te "radnje" da je to pristanak. Da nema erekcije ili orgazma ako nisi "voljan". Ili ne mora da ima volje, ali da je uživanje svakako prisutno. Doktori sa Klinike forenzičke medicine Roj Dž. Levin i Vili van Berlo su objavili u medicinskom žurnalu članak o nečemu što nam je već i samima jasno. Da ne samo nevoljne erekcije da postoje, nego postoje i erekcije izazvane stresom. Bez ikakve želje ili volje. Što bi se prosto reklo, penis kao da ima svoju sopstvenu glavu, i ne pita vas za vaše mišljenje ili probleme. Ne samo stresne situacije, nevoljne erekcije se mogu dobiti i u bolnim i u traumatičnim vrlo situacijama. Bez ikakve vaše kontrole. I kako onda neko koga niti kontrolišete niti utičete na njega može da bude vaša odgovornost. A što se tiče orgazma, orgazam je lepa i željena stvar, ova prisiljena i ogavna stvar se ne može nazvati tako, ako ste ga i uopšte svesni i prisutni, naročito.

Kao i erektilni dotok krvi u klitoris, i muška erekcija je involuntarna, to jest nema veze sa uzbuđenjem u čoveka. Kad se uzbudiš krv ti svakako silazi dole i kreće sve to, ali obrnuto, obrnuto ne mora da znači, da kad ti je krv u genitalijama da si uzbuđen. Može strujanje krvi svašta još nešto da pokrene. Hladna ruka "Jukiđoro sukube, ledene bludnice iz japanske mitologije" na primer, ili bilo šta drugo. Na kraju krajeva, stimulans i voljna uzbuđenost nikako nisu isto. Stimulans može uzrokovati tu neželjenu erekciju, i na kraju krajeva i orgazam prostim trenjem, ali to neće biti isti orgazam i uživanje.

Muškarci su manje traumatizovani

Takođe još jedna zabluda ovog društva je da ovakav negativan događaj u životu jedne osobe manje utiče na muškarce nego na žene. Istina je da se muškarci trude da pređu preko toga i da im ne utiče na život previše, ali da li im to i uspeva. Studije pokazuju da na duže staze to čak i teže prime i shvate da ne mogu preći preko toga, baš zbog toga što nisu odmah pustili ventil. Sustigne ih i socijalna stigma i neprihvatanje okoline da "im se desilo išta toliko strašno" koja se sve više i više taloži. Dr Iogan iz SATU odeljenja iz Dablina i forenzička inspektorka Ričardson su primetile da muške žrtve pokazuju intenzivniju i zatvoreniju uznemirenost time, a da je osećaj nanesene boli i strahote i bespomoćnosti koji osećaju posle silovanja apsolutno isti. Frejžer studija je uključila 74 muškarca i 1.380 žena žrtava ovakvog nasilja i otkrila je da je potištenost tj. depresija i odbojnost u vidu zatvorenosti mnogo mnogo dublja kod muškh žrtava u periodu posle silovanja.

Savetnik za oporavak posle traume Stefani Berd kaže da dečaci koji su napastvovani, na primer od strane gorenavedenih predatorki profesorki, često imaju takav stav "Ja sam bre pastuvčina, kresnuo sam..." upravo zbog tog nesvesnog odbrambenog prolaska kroz tu traumu stav je u stvari odbrambeni stav koji zauzimaju da se ne bi suočili sa traumom primoranog seksa od strane starije osobe. Stefani Berd kaže da je ovo njihov mehanizam kako bi pokazali sebi da su oni imali u stvari nadmoć i kontrolu nad tim događajem. Gospodin Karpenter, osvrćući se na ranije studije gospodina Mezeja iz 1987. godine kaže da ih ta nevoljna strategija da je tako nazovemo kojom muškarci i dečaci pokušavaju da se izbore sa tim nemilim događajem a karakterisana jakim celim odbrambenim sistemom poricanja i preuzimanja uloge kontrole, to, to ih još više zapravo oslabi i otera kasnije na put većih psihičkih nedaća. I istovremeno, uporedo, sve više smanjuje šansu da se nekom, makar i neznancu stručnom licu, otvore, a kamoli bližnjima.

Seksualna orijentacija

Henri Lik, predsedavajući Udruženja žrtava, napominje da je i kod silovanja muškaraca, isto kao i kod žena, u pitanju napasničko predatorstvo, i da nema veze sa snagom žrtve, jer predatori, i u društvu kao i u prirodi, mogu biti i manji i slabotelesniji od žrtve, pa ipak nadvladati, to su predatori, svi mogu biti žrtve, te tako nema veze ni sa jačim ni sa slabijim, jedinkama kao ni sa polom nikako, niti nikako sa polnom određenošću, pre svega moramo uzeti da je sama seksualna orijentacija vrlo složena stvar i da definitivno nije lako uključiti je kao faktor nasrtaja. A jasno je da se nasrtaji ne događaju samo u homoseksualnim krugovima. Muškarci koji nisu napaduti od strane muškaraca, nisu "izazvali" silovanje od strane žena zato što su gej. Činjenica je da ga niko pre svega ničim nije izazvao, tj.nije imao nameru da ga izazove, osim možda u bolesnom umu napasnika/napasnice. Ali, opet, naravno, nije ni isključeno da su žrtve tih predatorki gej orijentisane, jer bolesni um razmišlja - "Isteraću ja gejstvo iz tebe" što samo naravno dokazuje da je čitav čin od strane žrtve nevoljan. Isto važi i za žrtve muškaraca, naravno. Strejt, to jest heteroseksualna osoba može biti plen predatora, iako ni ona ne "izaziva" počinioce, ali ni počiniockinje, neka su i jači i heteroseksualniji od njih. Jednostavno nema nikakve veze, ni sa heteroseksualnošću ni sa jačinom. Velika većina pedofila (pošto su žrtve maloletne, to se uvek i u svakom slučaju računa za silovanje) koji traže dečake ni ne klasifikuje nit vidi sebe kao homoseksualce. Eksperti tvrde da isto tako, to neko rano nasilno iskustvo ne igra određujuću ulogu u seksualnosti, niti da ima uticaja da formiraju svoju neku devijantnost seksualne prirode. To su dokazala psihološka istraživanja Džejn Gilgan, Džudit Beker i Džona Hantera.

Ali, žrtve i homoseksualnog i heteroseksualnog nasrtaja često imaju problem da će biti viđene kao, nije problem u tome da će biti viđene kao gej osobe, nego što će biti viđene kao slabije osobe, a to im nanovo uteruje strahove od drugih predatora, i zauvek im je neprijatno i traumatično. Počinju da traže neke svoje crte koje bi da promene, jer umisle da im je možda to "donelo nevolju", ponekad shvate da nisu oni krivi šta manijak vidi, pa se ne menjaju, ali je strah ipak veći pa se svako malo promeni.

"a, neka se meni desilo da me neko napastvuje, bio bih srećan"

To je jedna od najnepromišljenijih da ne kažemo najglupljih i izuzetno štetnih rečenica, koju uglavnom izjavljuju neki ljudi koji nemaju pojma jer nisu bili žrtve, ili oni koji jesu, ali su u dubokoj psihozi poricanja. Krizne jedinice za pomoć žrtvama silovanja udružene u Koaliciju Ontarija i njihova predstavnica Nikol Pič stoje iza izjava da je muškarcima teže jer se svakodnevno moraju suočavati sa podsmesima ili kontra-produktivnim veličanjima i "tapšanjima po ramenu", ako je silovatelj žena. Stalno mu govore da je uboo premiju da ga je neko hteo čak i kada on "nije bio u raspoloženju". Da je srećan čovek i da je dobro prošao. Iako ne nikako nije.

Silovanje muškaraca u toku ratova

Silovanje muškaraca za vreme oružanih konflikata je jedan od prevalentnijih vidova nasilja i zastrašivanja u nekim zaraćenim delovima sveta, kao što je na primer basen Konga. Mnoge izbeglice koje su bežale pred ratom preko granice sa Ugandom, uhvaćene su i silovane, kako bi ih zastrašili da se vrate i da se bore. Ili iz jednostavnog iživljavanja. Širom Afrike, ti silovani muškarci najčešće pretrpljuju strahovitu stigmatizaciju društva, jer su "žene - što su bežali i dobili su šta treba", ženomušci, što je ilegalno biti, naravno, tamo i kažnjava se i gore. U severnoj Ugandi poslednjih godina dešavaju se upadi pobunjenika u gradove i sela pod kontrolom vladinih snaga, i tokom ovih prepada, ne samo vojnici suparničke strane, nego i civili se često otimaju, mučki napastvuju i primoravaju da se bore za njih. Dakle, nisu bežali, nisu ženomušci. Nego ste ih silom napastvovali.

Posledice

Fizičke posledice

Ne samo emocionalno povređeni, žrtve nasilja često izađu iz toga sa strašnim fizičkim ozledama. Oko 31,5% žena u odnosu na 16,1% muškaraca (uvek uzmite da je mnogo više neprijavljenih) žrtava seksualnih napada starijih od 18 godina, je izjavilo da je zadobilo povrede, a da nisu u vezi sa genitalnom regijom tokom svog poslednjeg silovanja.

Muške žrtve priznaju da su dobile više povreda zbog otimanja, i da su te povrede mogle biti i ozbiljnije, pošto se na muške žrtve, za svaki slučaj kreće što efektivnije, to jest sa efektivnijim oruđem i oružjem, sa vatrenim ili oštrim hladnim oružjem bilo koje vrste. Najčešće zabeležene fizičke povrede su povrede stiskom na grlo, podlivi, polomljene kosti, najčešće udova i vilice, ali ništa manje i druge i propratne, indukovane, kasnije posledice po fizičko zdravlje, raznih vrsta, od kolitisa, čira, opšte mučnine i jakih glavobolja. Ispitivanja dr. Stermak i saradnika iz 2004. Pronašla su da 45 odsto od ukupnog broja žrtava koje su potražile medicinsku pomoć u centru posebno određenom za pomoć žrtvama seksualnog nasilja je prijavilo neku vrstu fizičke povrede (25 odsto povreda je bilo na mekom tkivu u vidu udaraca koji uzrokuju podliv, a ostalih 20 posto je bilo poderotina, ozbiljnih poderotina, posekotina i zjapećih rana. Tu su uključene i poderane to jest polomljene kosti).

Uzorci podataka iz urgentnih centara bolnica pokazuju da je broj povreda, a koje nisu vezane za genitalno područje mnogo veći kod muških žrtava, zbog gorenavedene tzv. Pripreme predatora za svaki slučaj. Ako tome dodamo i da će muške žrtve i prikriti povrede a zbog stigmatizacije onda je šansa da će uopšte zatražiti medicinsku pomoć, fizičku ili psihičku i manja. A to može biti opasno. Seksualno prenosive bolesti prenesene silovanjem su retkost, ali ne i nezabeležene.

Psihološke posledice po zdravlje

Prijaviti počinioca gnusnog akta silovanja je jedna vrlo teška odluka. I za muškarce i za žene. Zbog straha od počinioca, ali i zbog straha kako će to primiti za početak bližnji, a verovatno i okruženje. Ovi osećaji nemira su višestruko pojačani ako ste muškarac nad kojim je izvršeno gnusno napastvovanje. Pored do sad navedenih razloga, tu je strah i od neprihvatanja, tu je strah od odbacivanja i podsmevanja bliskih osoba koje razjape malo zaraslu ranu, tu je strah od pomisli kojom se vlada veliki broj ljudi da ćete vi kao žrtva silovanja i sami postati silovatelj, iz odmazde. Ovaj lažni mit je izuzetno štetan po žrtve, jer su sve zle oči sada uprte u njih, niko im više ne veruje, i stalno ih napadaju za neke stvari koje nisu ni u pokušaju uradili, zato što im ne veruju, misle da su agresivni i kad nisu i potencijalni su dežurni krivci za sve. To izuzetno narušava mentalno zdravlje tih ljudi i kad ljudi koji im nisu ništa ih posmatraju tako, a kamoli bližnji, od kojih očekuju prihvatanje, utešenost i razumevanje. Niko im ne veruje, da nisu uživali u toj strahoti, i još se doda da im niko ne veruje, to jest drži ih pod istraživačkom lupom stalno, i oni se moraju suočavati sa tim iz dana u dan, pa stvarno ponekad možda i "puknu", kaže doktorka psihijatrijske medicine Elizabet Donovan.

Pošto većina istraživanja to jest anketnih pitanja kaže da ljudi uglavnom krive same žrtve za napad na njih, jedna studija nazvana "Polni doprinosioc pronalaženju podstreka za silovanje muškaraca" u Žurnalu koji se bavi interpersonalnim nasiljem je rešila da postavi pitanje o tome. Kada im je, određenom broju ljudi, postavljeno pitanje za slučaj silovanja žena, više je muškaraca odgovorilo nego žena da je žrtva sama kriva jer je izazvala napadača, što je bilo i očekivano. Da bi videli da li će rezultat možda biti obrnut, promenili su priču, naravno sa drugim ispitanicima. Priča o muškarcu koji je silovan, nije dala nikakve promene. Po završetku eksperimenta, istraživačka studija je doznala da i dalje statistički visok visok procenat muškaraca za razliku od žena ne nalazi za shodno da simpatetiše sa svojim polom ako ne sa ljudskim bićem. Tako je dokazano da su opet u nevolji barem jednaki i muškarci i žene, to jest da ih niko ne vidi kao povređene od onih ljudi kojima se to nije desilo.

Dugoročne posledice

Žrtve seksualnog uznemiravanja i same imaju povećane šanse da budu uznemirene, psihički. Za početak tu je post-traumatski stres i depresija, nemogućnost smirenja, pa uzimanje lekova i opijata, promišljanja o samoubistvu i pokušaji oduzimanja života, problemi sa poverenjem, pa onda i sa neuzvraćenom ili izigranom bliskošću, kao i neuspesi na poslu ili u školovanju, što takođe ima veze sa nemogućnošću povezivanja sa ljudima, ne sa žrtvine strane, nego kada naiđu na poteškoće, primera radi, kada im poslodavci stalno traže da "urade to muški\kao pravi muškarci" nešto što, recimo ni nema nikakve veze sa muškošću, učinak toga dela, ali se od njih, pošto već jesu muškarci društveno očekuje da ga urade tako, "bolje", da ne okolišaju, da se ne premišljaju, da ne pokazuju nikakvo povlačenje "kao žene", iako, ponavljamo neće imati nikakvog udela u krajnjem učinku, jednostavno se od njih očekuje to "čvršće", povređenima će to teže pasti nego da im se nije ništa dogodilo, tada ne bi ni primetili da ih neko primorava da budu nešto, ovako se samo opet okružuju prisiljavačima i "opravdavačima silovanja", a to ih još više povređuje. I kada ne uspevaju, na poslu, u školi, bilo gde, tada tek naiđu na osude i nerazumevanje, i nastavak osuda tipa "Ajde, saberi se malo, očvrsni malo" od bliskih osoba koje mogu još više da ih povrede.

Ako se silovanje dogodi u mlađoj dobi, dečak žrtva će, a zbog očekivanja koja se nameću njegovom polu, a od kojih on ne ume da se odbrani:

Biti pod pritiskom da dokazuje svoju muškost i fizički i u vezi sa seksualnim, a možda, opet, neće biti u stanju.
Imati problema oko pitanja svog seksualnog i polnog identiteta.
Imati osećaj da nije vredno ljudsko biće.
Imati osećaj nedostatka moći, kontrole, i poverenja u sebe.
Imati seksualne probleme.
A može razviti i homofobiju i strah da ne postane gej osoba.

Porast stope pokušaja samoubistva

Stopa po kojoj žrtve seksualnog nasilja pokušaju da počine samoubistvo i inače je vrlo velika. Kod muškaraca žrtava nasilja je dodatno veća, zbog svih tih pritisaka koje smo do sada pomenuli, a inače 14-15 puta veća od šanse da bilo koji drugi muškarac počini samoubistvo. Makdonald i Tiherino, eminentni naučnici u tom polju, otkrivaju da su im neki ispitanici govorili o tome kako im dođu neki sati kada se osećaju tako ostavljeni od svih, i pritisnuti i besni zbog svega, pa uzmu samima sebi da nanose bol kako im pod ruku padne. U tim momentima im često pada na um da dignu ruku na sebe. I druga istraživanja daju slične rezultate - žrtve napada imaju za 4,1 puta veću šansu da razmišljaju o samoubistvu i preko 13 puta veću šansu da to i učine od nekoga ko nije zlostavljan.

I još jedan podatak... muškarcima to mnogo više puta uspe nego ženama. Objašnjenje za ovo leži jednostavno u tome što smo pomenuli gore... U socijalnim konstrukcijama hegemonskog feminizma i maskulinizma. Ne zato što se žene više plaše da "povuku poslednji oroz", ne, nasuprot, muškarci, tako bar kaže literatura o vezi pola i samoubistava, muškarci imaju veću stopu "učinka" jer ne mogu da izdrže sve te pritiske, i dizanje ruke na sebe im u stvari predstavlja najmanji od svih problema. Baš zato što se od njih očekuje više, više snage, više otvorenosti, i više podnošenja rizika, te tradicionalne uloge njihovog pola ih najčešće dovedu do ruba. I što je još gore, ne daju im izbora da se požale nekome, da imaju takvih problema.

Terapije pomoći

Žrtvama primoranog seksualnog čina treba dug emocionalni i psihološki oporavak nakon seksualnog nasrtaja na njih. Ali da bi oporavak bio iznet do kraja mora i početi, to jest, žrtve se moraju nekome poveriti. Obično se krene sa vrlo bliskim osobama, ali ako se tu naleti na zid, oporavak postaje još teži, bolniji i duži. "Muškarci nose dodatni teret, breme otvaranja nekome ko ih možda neće shvatiti, niti im poverovati za početak, da su uopšte mogli doživeti tako nešto ili da je to što jesu doživeli u stvari njima bilo lepo, što je odvratno i strašno uopšte za pomisliti", kako kaže Elizabet Donovan, psihoterapeut.

Učestalost

(ne znači da su ovo zemlje sa najvećim procentom žrtava niti šta slično, mada možda i jesu, nego su pomenute jer su karakteristične za ovo naše pitanje)

SAD

Izveštaji Centra za kontrolisanje i prevenciju bolesti u 2010. doneli su informacije da otprilike 1 u 5 žena i 1 od 71 muškarca u SAD doživi seksualni napad bilo koje vrste. Međutim, veruje se da ovo nije, muškaraca naročito što se tiče, ni približan broj.

Izveštaji Ministarstva pravde iz 2008. potvrđuje ovu priču. Čak ide i dalje - kaže da je moguće da je u SAD više napastvovanih muškaraca nego žena. A naročito ako se uzmu pritvorske jedinice u prosek. Po nekim njihovim procenama, oko 216.000 pritvorenika, u muškim zatvorima seksualno je zlostavljano za vreme služenja zatvorske kazne. Ali to su samo njihove procene. Zamislite koliko je teško van zatvora uperiti prstom u silovatelja, pa sad zamislite koliko je to teže u zatvoru. Isto važi i za popravne domove, gde plus imamo i maloletna lica.

Stefani Berd, savetnik pri oporavku od traumatičnog iskustva, ističe posebnost problema "učiteljica kompleks" koji je nekako pustio korene u američko, a i svako drugo društvo. Mladim muškarcima se toliko u glavu uvrte pogrešne vrednosti da oni potpuno nesvesno, što je nekako gledano, i najmasovniji vid obmane, pa tako dalje i iskorišćavanja i dalje neke "tihe prisile", potpuno ispranih mozgova, misle da je to nešto sasvim u redu, ako ne i poželjno, da je u redu da ih "iskoristi starija dama, profesorka, bejbi-siterka, čistačica u kući roditelja...", a obmana maloletnika koje je lako prevariti, jeste krivično delo, ako obmana završi i seksualnim iskorišćavanjem, onda i duplo gore. Lako ih je prevariti, i čak i ako ostanu pri toj odluci kao gorepomenuti đak koji je ostao sa profesorkom po njenom izlasku iz zatvora, to je loša stvar za uraditi, i kažnjiva je, a lako ih je prevariti jer da bi svojevoljno dao pristanak na tako nešto, na takvu jednu veliku stvar, to znači da "moraš biti odrastao, moraš imati telo odraslog čoveka, um odraslog čoveka, i odraslo rezonovanje da li stvarno hoćeš ili nećeš da stupiš u tako bitnu stvar", kako kaže Stefani Berd, a za decu se to nikad ne zna.

UK

Najnovije zvanične Vladine statistike u Ujedinjenom Kraljevstvu su dale procenu da je u zemlji silovano ili je pokušano napastvovanje na oko 78.000 ljudi, a od toga 9.000 muškaraca. Istraživanja veruju da je notorno nizak broj prijavljenih napada kod muškaraca nastao zbog neotvaranja problemu, zbog pritisaka kojima su okruženi. Oko 1.250 muškaraca je izašlo sa problemom u javnost i pred policiju samo u godini između 2011.-2012.! Te je u februaru 2014. Ministarstvo pravde rešilo da odreši kesu, da izdvoji 500.000 funti kako bi se obezbedio što bolji prostor za iskazivanje nevolja silovanih. Za podršku i savetovanje, i sve.

Godine 1978. U Britaniji je izvesna Džojs Makini osuđena na tek 12 meseci pritvora jer je prisilila muškarca da ima seks sa njom vezan. Što je, opet, značajniji sudski proces, s obzirom da je prva osuda za pokušaj muško-muškog silovanja (ne "protiv-prirodnog bludničenja" kako se to dotad zvalo) u UK uspešno donesena tek 1995. godine.

Kina

Po istraživanjima izvedenim na Xongkonškom univerzitetu i UBS optimus fondaciji, procenat napastvovanih dečaka je VEĆI za 2,7 procenata od napastvovanih devojčica. Možda upravo zbog neprecizno regulisanih zakona, i procenta od sredine pritisnutih muških žrtava da ne prijavljuju, pedofili (koji su uvek i u svakom slučaju i silovatelji), koji se ni ne smatraju homoseksualnima, ne biraju oni šta će napasti, vide bolji izlaz u silovanju dečaka, jer svoju predatorsku prirodu ne mogu da smire. Izveštaj koji je pratio ove događaje iz 2013. U provinciji Gvangdong u Centru za prevenciju i kontrolu bolesti pokazuje da je 2-3 procenata dečaka silovano, u tako jednoj mnogoljudnoj zemlji, dok je za devojčice procenat... duplo niži. U skorije vreme, mnogi Kinezi su shvatili šta se dešava, i rešili su da stanu na put tome.

Tajvan

Tajvan ima brojku od 12.066 žrtava koje su prijavile silovanje u 2012. - od toga je 1.335 muškaraca. Ministarstvo unutrašnjih poslova je iznelo podatak da je 7.608 maloletnika u pitanju, a da je od toga 1.063 dečaka. Kako bi stalo na put ovom nenadno brzo rastućem broju napastvovanja, Ministarstvo obrazovanja Tajvana je počelo da pušta kratki edukativni film o seksualnim pitanjima. I u školama i stavljen je i na internet. Netizeri (simpatizeri interneta kako ih tamo zovu) i đaci i studenti Tajvana su ga shvatili kao sprdnju. Međutim, skrenuo je pažnju, kako kaže Kvo Kung-pin, generalni sekretar Narodne akademije obrazovanja i njene katedre za istraživanje, omladini, da zapamte, ipak, i krajičkom mozga, da to i njima može da se dogodi, pa da paze, i time ispunio svoju svrhu.

Indija

Nasrtaji na muškarce u Indiji se redovno prijavljuju, te neki tvrde, da ovo ne može biti samo slučajnost, anomalija, nego da je već vreme da se shvati kao procentualni barem obrazac stalne, svakodnevne stvarnosti. Indija ima najveći problem sa okorelim feministkinjama, koje vuku unazad stavove države i naroda uopšte, jer su nazadne i okorele, i vrlo antipolno raspoložene. Jedna od najgrđih je Flavia Agnes, koja stoji iza izjave: "Izuzetno se protivim predlogu da se zakoni o seksualnom napastvovanju učine polno neutralnim. Protivili smo se čak i u slučaju maloletnika. Posle seksualnih revolucija tamo na zapadu, 1980-ih, mnoge zemlje su uradile to. Ali ubrzo su shvatile da su načinile strašnu grešku (navodno, prim.prev.), i da ovim izjednačavanjem nanose nepravdu ženama više nego što su je ispravili muškarcima. U silovanju ima nečeg fizikalnog, tu je u pitanju upotreba nadmoći. A žrtvi nije problem što je nadvladana ili ne, nego što je prisiljena i ponižena, i stigme koje će nositi do kraja života. Samo ćete izjednačavanjem pogoršati to stanje", kraj citata. O gluposti i nazadnosti ovoga izuzetno seksističkog citata bismo mogli raspravljati na 700 strana, ali je već dovoljno rečeno do sad. Reći ćemo samo: "Flavia, pa i mi se apsolutno slažemo u svemu što ste izjavili, to jest barem sa ovim drugim delom, da je i muškarcima takav isti osećaj, a vi ako ne mislite da jeste, onda ste vi neuka i retrogradna i insultujući, i naravno da vas ne bi trebalo slušati ako je tako. Advokatica Vrinda Grover iz Delhija je čak izjavila da slučajevi kada je žena napastvovala muškarca ne postoje!

Indonezija

Na vest o silovanju muške osobe u Indoneziji još uvek gledaju kao na sprdnju i\ili zbunjujuću vest u najmanju ruku. Indonežanska Komisija za zaštitu dece (KPAI) beleži oko 400 dece iz Indonezije koja postaju žrtve silovanja na godišnjem nivou, kako od napasnika koje ne poznaju, tako i od svojih bližnjih. Kome ona da se povere, kako smeju da upru prstom u svoje roditelje ili stričeve. Po navodima generalnog sekretara KPAI-ja, Erlinde, "većina žrtava su dečaci, jer je njih lakše nahvatati na sitne gluposti, na slatkiše, na bilo šta od strane pedofila". Uzmimo i to da je Indonezija pretežno muslimanska zemlja, pa se devojčice više štite... Od pogleda stranaca i tako dalje.

Slučajevi muškog napastvovanja koji su iscureli u javnost, pre svega u medije, pokazuju da je nasrtano uglavnom na dečake u tinejDžerskim godinama ali i na mlađe. Godine 1996. beskućnik svima poznat kao Robot Gedek (doslovno Rasklimani Robot) sodomisao je i potom ubio osmoro dečaka u rasponu od 11 do 15 godina. A 2010. Baekuni (Babe, "Babo", tata na lokalnom jeziku), koji je i sam bio žrtva sličnog zločina u mladosti sodomisao je čak 14 dečaka ispod 12 godina i osakatio četvoro njih. Osuđen je na smrtnu kaznu. Dakle, nisu to baš nepoznati slučajevi, niti tako bezazleni ni naročito za sprdnju. Emajartini je 2013. postala prva žena u Indoneziji koja je dobila robiju zbog silovanja šestoro dečaka. Zamalo se nije izvukla bez kazne kada se pozvala na neuračunljivost i psihičke smetnje. Umesto da je kao i muške prestupnike kazne po istom zakonu, suđena je po zakonu o zaštiti dece, stavu 23 iz godine 2002, umesto za silovanje. Sigurno je dobila mnogo mnogo blažu kaznu.

Najnoviji slučaj zlostavljanja dece i sodomije nad muškarcima desio se u Internacionalnoj školi u Džakarti, u kojem je petogodišnjaka brutalno sodomisalo četvoro školskih domara. O umešanosti i/ili podstrekavanju na zločin profesora i direktora škole se trenutno raspravlja.

Zakoni po raznim državama

SAD

Izveštaj Federalnog biroa za istrage iz 2012. je radi uniformisanja zakona morao da redefiniše zakonsku definiciju napastvovanja u: "Penetracija, nebitno kolika, niti vremenski bitno koliko duga, vagine i\ili anusa bilo kojim delom tela, i\ili stranim objektom, što ne važi za ostale telesne šupljine, važi samo penetracija isključivo seksualnim organom druge osobe, u šta se računa cela genitalna regija (penetracija tj.guranje ruke, noge, bilo kog dela tela u usnu duplju, nosnu duplju, ušne školjke ili šta slično se smatra i shodno tome i kažnjava kao maltretiranje, ali ne i seksualno), bez pristanka žrtve". Prethodna definicija koja se razvlačila po zakonima Sjedinjenih Američkih Država nepromenjena još od 1927. je morala na osnovu žalbi mnogih grupa koje glasnogovore o seksualnom napastvovanju da se promeni, jer jednostavno nije odgovarala svim žrtvama, te nije "pokrivala" zločin počinjen nad njima. Nije ni da je ova nova zakonska definicija potpuna. Prvo... penetracija samo seksualnim organom, jeste definisala celu genitalnu regiju i analno-genitalni deo pod seksualni organ, ali šta je sa, na primer ženskim grudima? Ako počiniockinja prisilno gura svoje grudi u nečiju usnu šupljinu i pritom to nju uzbudi onda i grudi postaju seksualni organ, zar ne? Još, da li je seksualno pomagalo predmet, ili seksualni predmet? Ako neko koristi dildo, vibrator, strep-on ili šta slično kao predmet u vašoj usnoj šupljini, da li je to samo maltretiranje ili i seksualno maltretiranje? Ili to zavisi da li je ugurano samo plitko, samo u usta, kao neki predmet, ili je prisilno ugurano u grlo? Šta znači uopšte to penetracija negenitalnih šupljina i organa negenitalnim organima (i predmetima) nije silovanje? I zašto uopšte penetracija samo? To znači da je samo penis uključen, jer je on penetrator, misli se od genitalnih seksualnih organa. Dakle ako neka žena pokuša nepenetrativno da svojom vaginom ili drugom genitalnom šupljinom dodiruje vaginu ili drugu šupljinu druge osobe, do uzbuđenja, to nije silovanje? Ili se i to uključuje u početnih nekoliko reči "penetracija, nebitno kolika"? Šta ćemo sa nimalom penetracijom? Na primer istim odnosom kao genitalna šupljina na genitalnu šupljinu, samo sa genitalnim organima, konkretno - penisima? Kada bi počinioc nepenetrativno, što za razliku od anus-vagina i vagina-vagina jeste apsolutno stoprocentno nepenetrativno, dakle nepenetrativno ušao u seksualni odnos sa nevoljnom žrtvom, ako se neko pita kako, odgovor je frotaž, ili na primer prisiljena međusobna masturbacija, i mnogi drugi načini, da li je penetrativni seks, makar i mali, presudan u seksualnom odnosu, i dalje, u seksualnom iskorišćavanju? Ili se i penetracija ruke, koja se koristi kao pomagalo pritom, klasifikuje kao penetrirana seksualnim organom? Šta ćemo ako neko ne koristi penetrativno ruku? Ne da... na primer umrtvi žrtvinu ruku (što je takođe i prisiljavanje i nepristajanje iako je ruka van kontrole i neosetilna) i frikcijom tare svoje genitalije o nju, i to je ajde da prihvatimo obuhvaćeno terminom blaga penetracija, nego... da ukombinujemo nekoliko prethodnih primera da... Ukočenom rukom... nepenetrativno, ni blago ni stvarno ni samo rukopenetraciono, neko gladi svoju "mlečnu žlezdu (seksualnu)", to jest dojku, O ruku, ne U ruku ili KROZ ruku.

Samo su bezveze sebi (a na korist predatorima, verovatno) zakomplikovali, jedva, ali jedva pokrivši prisilni kunilingus ili anilingus prisiljen na bilo koji pol od bilo kog pola (u slučaju anilingusa) ubacivanjem da je samo penilingus silovanje, ako i to, pošto mora da bude dublja, blaža ili ne penetracija (ne razume se da li su pokrili ako je samo jezik žrtve primorano izbačen, pa žrtvu niko ne penetrira uopšte, već samo počinioca, ili ni toliko, ako je počinioc penisodržac, pa nema ni govora o ičijem "penetriranju") i tako takođe i jedva jedva, terminom blaga penetracija pokrili vagina na anus (oba pola), vagina na vaginu, anus (oba pola) na vaginu i anus (oba pola) na anus (oba pola) odnose genitalnih šupljina posebnih i zajedničkih za oba pola, pokrivši samo "pravu penetraciju" to jest penilnu penetraciju anusa (oba pola), i vagine. Ovde je čak ostalo nepokriveno ono najvažnije ovde, iskorišćavanje nekog ZA penetriranje, to jest kao subjekt, a ne objekt penetriranja. Odnosno iskorišćavanje penetrativnog organa penisa, za zadovoljavanje napasnika, vaginalno ili analno za oba pola. A tek nije oralno pokriveno ni za ženske ni za muške žrtve. Bezveze ukomplikovano. Može to mnogo jednostavnije... a tačnije: "Bilo kakav kontakt bilo kog dela tela\stranog predmeta sa bilo kojim delom tela nevoljne žrtve (pošto neki napasnici mogu orgazmirati i ako ti gurnu nožne prste u usta) koji će dovesti do zadovoljenja bilo kakve vrste i nebitnog trajanja kod počinioca i mogućeg neželjenog orgazma (ili ne) kod žrtve smatra se seksualnim iskorišćavanjem", pa makar to bilo trljanje i leđa o leđa, ili nekome prenadražujući "eksimski poljubac" nosevima, a kamoli trljanje "neseksualnih" dojki, na bilo koji način, trenjem, umakanjem u oko, pa čak i primoranim duvanjem vazduha hladnog do orgazma je napastvovanje. Ručna masaža stopala pod prisilom do orgazma, bez ikakvih genitalija je silovanje, a kamoli tzv.interkruralni (interfemoralni) seks, ili tzv. "doking" ko god od dvoje da je subjekt a ko objekt. Čak iako nema zvaničnog dodirivanja kad ima kontakta to je to, makar to bio slučaj da je žena na primer vezana, bez donjeg veša u haljinici samo i silovatelja raspomami svojim (tj.vaginalnim) mirisima i njemu\njoj se pomuti pamet i ispred nje, a ni ne dodirnuvši je, izmasturbira recimo, znači bilo kakav kontakt, makar i čulni, ne mora dodir ni blizu... to jeste zlostavljanje. Takođe nebitno ko je subjekt a ko objekt ako je prisila. Kada pogledamo onu definiciju iz '27. - "Telesno opštenje sa ženom silom, a protiv njene volje", jasno nam je da nisu pokrili ni dvadesetinu problema, čak nisu razmišljali ni o čemu osim o vaginalnom seksu. Dobija se utisak da čak nisu slučajno ni stavili prvo "silom", pa onda i "protiv njene volje" da bi bilo "uz primenu sile je ok, ali protiv volje... to nije ok".

Ove ovakve nove, i sve preciznije definicije će, nadamo se, stati u odbranu napastvovanih žrtava u raznim situacijama i ohrabriti ih da potraže preko potrebnu pomoć, a i u nov zakonski sistem uneti nova merila u oceni silovanja i silovatelja koja ranije nisu bila uzimana u obzir, te su em dozvoljavala napasnicima da se provuku, em obeshrabrivala žrtve da ne potraže zaštitu. Kada se brojke budu propustile kroz nova merila videće se primetne razlike, što je i svrha ove promene. Po statistikama zasad, obezbeđenim od strane Vladinih institucija kao što su Ministarstvo pravde SAD i Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, iz mnogobrojnih studija svaki 71. muškarac u Americi je silovan ili je pokušano silovanje nad njim, zasad samo ubrojeno ono "pravo penetriranje". A ova definicija ne ubraja ljude u zatvorskim jedinicama. Neseksistički novi zakon ima nameru da se bori protiv percepcije da niko ne siluje muškarce.

Ujedinjeno Kraljevstvo

Ranije engleski Zakon nije uključivao silovanje muškaraca u svoj legalni sistem kao kriminalni prestup, i jednostavno se opisivalo i upisivalo kao protiv-prirodni blud, što je bila označenica i za običan oralni ili analni seks, sa ženom, čak i sopstvenom, ali i za protiv-prirodni blud sa, recimo, životinjama, i ništa više. Nije se smatralo prestupom, iako jedan od njih nije to uradio iz želje za tim. U to vreme, uhvaćeni silovatelj, silovatelj žena je mogao da dobije i doživotnu robiju, kako navodi Xenri Lik, dok bi "sodomit" mogao izaći i pre desete godine robije, i ta kazna je bila više zbog širenja pederastrije (ili nedoličnog ponašanja, ako je u pitanju seks sa ženom, sa manjom kaznom), a ne zbog napasničkog ponašanja. To se međutim promenilo. Kriminalno pravo i Opšti akt o javnom redu iz 1994. čl.142 je jedan od prvih koji je istančao nova merila i prihvatio da i muškarci mogu biti napastvovani. U Aktu o seksualnim deliktima iz 2003. izjavljeno je da penetracija bilo koje vrste je već dovoljna da se to smatra seksualnim nasrtajem. I oni zasad čine korake, ali to nisu i dalje strogo definisani koraci. U na primer Škotskoj Akt o seksualnim prestupnicima iz 2009. i Izvršni akt o seksualnim deliktima Severne Irske iz 2008. jasno kaže da i muškarci mogu biti žrtve seksualnog nasilja. Ali i dalje se samo muškarcima pripisuje uloga silovatelja. Ni u Velsu, ni Engleskoj, kao ni u Škotskoj i S. Irskoj se žena ne može još ni nazvati silovateljicom, bar ne legalno. Može joj se prikačiti za sad samo nešto drugo.

Kina

Trenutni Zakon u Kini gleda na silovanje jednostavno kao na nešto što se može dogoditi samo ženama, i jasno štiti ženino pravo na seksualnu autonomiju, ali sa muškarcima nije tako. Isto iz osnovne zablude, da se to njima ni ne dešava. Godine 2011. se desio prvi slučaj osude napastvovanja muškarca. U pitanju je bilo nasilno napastvovanje radnika obezbeđenja u Pekingu kao počinioca, ali je "objašnjeno" samo da je prekoračio svoja ovlašćenja i da je uradio na svoju ruku nešto što je mislio da će zaplašiti povređenog. Osuđen je samo na godinu dana zatvora i novčanu nadoknadu od 20.000 jena (oko 3.000 američkih dolara). Silovatelji žena dobijaju najmanju kaznu od tri godine.

Najnoviji standardi oko zaštite dece od silovanja u Kini pojačali su kaznene mere za seksualne prestupe usmerene ka maloletnim devojčicama, ali za maloletne dečake ne nude isti tretman zaštite. Na seksualno nasilje se gleda isto i za dečake i za devojčice, da se ne razumemo loše, ali kaznene mere su daleko od istih. Silovatelj maloletnih dečaka može da dobije najviše 5 godina u zatvoru. A za odrasle muškarce da se ni ne priča. Na njih ni ne misle. U septembru 2013. preko 27 Nevladinih organizacija je zatražilo da se izmeni Zakon kako bi dao ista prava i dečacima i muškarcima.

Indonezija

Na osnovu Ćitapa undang-undang hukum pidane (knjige Zakona u Indoneziji) muškarci nikako ne mogu biti žrtve seksualnog nasilja. U paragrafu 285, silovanje je jasno definisano kao seksualno nasilje učinjeno ženi i kažnjava se kaznom zatvora do 12 godina, a dalje u paragrafu 289, postoje neke naznake o nekom "vulgarnom ponašanju", mada nije jasno na šta se tačno odnose, gde se izriče kazna na maksimum 9 godina zatvora. I nije specifično određeno da li žrtva može biti samo žena. Dodatni komentar na paragraf 285 od strane R. Sosila nam objašnjava da ljudi koji su zakon pisali nisu nešto posebno obraćali pažnju da li će ubaciti definiciju muškog silovanja, to jest kazne, naročito za silovateljke koje prisiljavaju muškarce na seks sa njima, ne zato što tako nešto nije moguće, nego zato što smatraju da nikakve dugoročne posledice neće ostaviti po muške žrtve. A pod posledicama, naravno, smatraju, decu koju će možda poneti žene posle akta silovanja i roditi ih i morati da žive s tim. "Muškarci nemaju nikakvih problema".

Singapur

Po singapurskom Zakonu takođe, silovanje muškaraca ne postoji. Po njihovom Krivičnom zakonu muškarac ne može biti žrtva jer silovanje znači penetriranje vagine penisom bez želje ili volje žene. Sve ostalo, to jest svako ostalo penetriranje bilo kakvih telesnih šupljina ne vidi se kao silovanje nego kao protivzakonita penetracija. Mada se i jedno i drugo isto kažnjavaju, zatvorom u trajanju do 20 godina, plus novčana kazna i\ili javno bičevanje, to ne znači da je žrtvama isto, kada znaju za šta njih osuđuju. Jednom rečju neke zemlje su sada tu gde je Britanija bila pre nekoliko stotina godina, a ni u Britaniji se nije još to lepo izdefinisalo, ni u SAD, pa se provlače, a žrtve ostaju zatvorene (u sebe), umesto da se počinioci zatvaraju.

Literatura

• Coxell, A.; King, M.; Mezey, G.; Gordon, D. (1999). „Lifetime prevalence, characteristics, and associated problems of non-consensual sex in men: Cross sectional survey”. BMJ. 318 (7187): 846—850. PMC 27803 . PMID 10092264. doi:10.1136/bmj.318.7187.846. .
• Rabin, Roni Caryn (23 January 2012). "Men Struggle for Rape Awareness". The New York Times. Retrieved 30 November 2013.
• Deborah Condon. April 4th 2014. Irish Health. Male rape 'still a taboo subject'. Comments of Dr Maeve Eogan and Deirdra Richardson in Modern Medicine, the Irish Journal of Clinical Medicine.
• Richard Tewksbury. Departement of Justice Administration, University of Louisville. Effects on Sexual Assaults on Men: Physical, Mental and Sexual Consequences. International Journal of Men's Health, Vol 6, No 1, Spring 2007.
• Priya M Menon. February 16, 2013. The Times of India, Lacking support, male rape victims stay silent.
• Rosin, Hanna (April 29, 2014). "When Men Are Raped". Slate. Retrieved February 12, 2015.
• "Male rape victims left to suffer in silence". abc.net.au. February 9, 2001. Retrieved 2007-05-30.
• Storr, Will (17 July 2011). "The rape of men : Society : The Observer". The Observer (London: Guardian.co.uk). Retrieved 17 July 2011. "Sexual violence is one of the most horrific weapons of war, an instrument of terror used against women. Yet huge numbers of men are also victims."
• Amnesty International. 2012. 'I Wanted to Die': Syria's torture survivors speak out. London: Amnesty International Publications.
• Black, Michele C.; et. al. (November 2011). "The National Intimate Partner and Sexual Violence Survey: 2010 Summary Report" (PDF). Centers for Disease Control and Prevention. pp. 24. Retrieved 23 March 2015.
• Black, Michele C.; et. al. (November 2011). "The National Intimate Partner and Sexual Violence Survey: 2010 Summary Report" (PDF). Centers for Disease Control and Prevention. pp. 27. Retrieved 27 March 2015.
• Black, Michele C.; et. al. (November 2011). "The National Intimate Partner and Sexual Violence Survey: 2010 Summary Report" (PDF). Centers for Disease Control and Prevention. pp. 34. Retrieved 23 March 2015.
• Krahé, Barbara; Scheinberger-Olwig, Renate; Bieneck, Steffen (2003). „Men's Reports of Nonconsensual Sexual Interactions with Women: Prevalence and Impact”. Archives of Sexual Behavior. 32 (2): 165—175. PMID 12710831. S2CID 21015424. doi:10.1023/A:1022456626538. .
• Denov, Myriam S. (2004). Perspectives on Female Sex Offending: A Culture of Denial. Ashgate. ISBN 978-0-7546-3565-9. .
• Cierra Ross, Chicago Mom, Charged With Raping Man At Gunpoint, Huffington Post, September 6, 2013.
• "Against his will: The reality of male rape". CNN.com. 2013-10-10. Retrieved 2014-01-11.
• http://goodmenproject.com/featured-content/ive-got-the-t-shirt-and-the-trauma-response-to-go-with-it/
• Hidden Hurt. 2011. Male Victims of Domestic Violence.
• Male Survivor. Male Sexual Victimization Myths & Facts.
• Sarah LeTrent. October 10, 2013. CNN, Against his will: Female-on-male rape.
• Sarrel, Philip M.; Masters, William H. (1982). „Sexual molestation of men by women”. Archives of Sexual Behavior. 11 (2): 117—131. PMID 7125884. S2CID 35328701. doi:10.1007/BF01541979. .
• "Male Rape". The National Center for Victims of Crime. 1997. Retrieved 2006-03-12.
• When Women Sexually Abuse Men: The Hidden Side of Rape, Stalking, Harassment ... - Philip W. Cook, Tammy J. Hodo. Google Books. Retrieved 2014-01-11.
• Frazier, Patricia A. 1993. A comparative study of male and female rape victims seen at a hospital-based rape crisis program. Journal of Interpersonal Violence 8, no. 1: 64-76. Cited from Jai Vipra. July 2013. CCS working Paper #286, A Case for Gender-Neutral Rape Laws in India.
• Carpenter, Simon. 2009. The Psychological Effects of Male Rape. Counselling Directory. Cited from Jai Vipra. July 2013. CCS working Paper #286, A Case for Gender-Neutral Rape Laws in India.
• Kathy Marks. 15 October 1992. The Independent, Man abducted from train and raped.
• Christine Salek. April 8, 2013. 19-Year-Old Toronto Man Sexually Assaulted By 4 Women, Police Say.
• Melhado, L. (2010). „Rates of Sexual Violence Are High in Democratic Republic of the Congo”. International Perspectives on Sexual and Reproductive Health. 36 (4): 210. JSTOR 41038670. 
• Autesserre, Séverine (2012). "Dangerous Tales: Dominant Narratives on the Congo and their Unintended Consequences". African Affairs (Oxford University Press) 111 (443): 202–222.
• National Institute of Justice. 2006. Extent, Nature, and Consequences of Rape Victimization: Findings From the National Violence Against Women Survey.
• S. McDonald and A. Tijerino (Research and Statistics Division-Department of Justice Canada. 2013. MALE SURVIVORS OF SEXUAL ABUSE AND ASSAULT: THEIR EXPERIENCES.
• Whatley, Mark A.; Riggio, Ronald E. (1993). „Gender Differences in Attributions of Blame for Male Rape Victims”. Journal of Interpersonal Violence. 8 (4): 502—511. S2CID 143150274. doi:10.1177/088626093008004005. 
• Living Well. Dealing with the effects.
• Holmes, W. C., M.D., MSCE, and G.B. Slap, M.S., Sexual Abuse of Boys. 280(1) Journal of the American Medical Association (1998): 1855-1862, citing numerous studies.
• Health Consequences of Sexual Abuse. 9(7) The Harvard Mental Health Letter (Jan. 1993).
• Canetto, Silvia Sara; Sakinofsky, Isaac (1998). „The Gender Paradox in Suicide”. Suicide and Life-Threatening Behavior. 28 (1): 1—23. PMID 9560163. S2CID 12699944. doi:10.1111/j.1943-278X.1998.tb00622.x. .
• Payne, Sarah; Swami, Viren; Stanistreet, Debbi L. (2008). „The social construction of gender and its influence on suicide: A review of the literature”. Journal of Men's Health. 5 (1): 23—35. doi:10.1016/j.jomh.2007.11.002. .
• m�Ller-Leimk�Hler, Anne Maria (2003). „The gender gap in suicide and premature death or: Why are men so vulnerable?”. European Archives of Psychiatry and Clinical Neuroscience. 253 (1): 1—8. PMID 12664306. S2CID 23629557. doi:10.1007/s00406-003-0397-6.  .
• Daily Mail. 8 October 2013. More men are raped in the US than women, figures on prison assaults reveal.
• Theo Merz. 24 February 2014. The Telegraph, Men and boys get raped too.
• Xie Caifeng, a staff member with Shunyi District People's Court, Beijing. 5 November 2013. Global Times, Reality of male rape needs legal recognition.
• Lin Chih-cheng. 17 July 2013. Want China Times, Sex assault education video becomes pop culture in Taiwan.
• Brian Canave. July 31, 2013. The New Asian Media, TAIWAN: Yes, Young Man, You Could Be a Rape Victim, Too.
• Jai Vipra. July 2013. CCS working Paper #286, A Case for Gender-Neutral Rape Laws in India.
• TNN. Jul 20, 2012. The Times of India, Activists oppose making rape gender-neutral.
• Suara Pembaruan. May 4, 2014. KPAI: 400 Anak Per Tahun Jadi Korban Kekerasan Seksual.
• Robert W. Dumond, "Ignominious Victims: Effective Treatment of Male Sexual Assault in Prison," August 15, 1995. pp. 2; states that "evidence suggests that [male-male sexual assault in prison] may a staggering problem"). Quoted in Mariner, Joanne; (Organization), Human Rights Watch (2001-04-17). No escape: male rape in U.S. prisons. Human Rights Watch. Mariner, Joanne (2001). No Escape. Human Rights Watch. str. 370. ISBN 978-1-56432-258-6.