Pređi na sadržaj

Siniša Vučinić

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Siniša Vučinić
Siniša Vučinić
Lični podaci
Datum rođenja(1967-07-04)4. jul 1967. (56 god.)
Mesto rođenjaTrebinje, SFRJ
Državljanstvosrpsko
NarodnostSrbin
ReligijaPravoslavac
ProfesijaPolitičar
Porodica
DecaNikolina, Filip
Politička karijera
Politička
stranka		Srpska napredna stranka (od 2012)
Ranije:
Srpska radikalna stranka (2008)
Srpska partija socijalista (2005—2008)
Pokret srpskog jedinstva (2004)
Sabor srpskog jedinstva (2004)
Srpska levica (2001)
Jugoslovenska levica (2000)
Radikalna stranka levice Nikola Pašić (1996—2000)
Rojalistički pokret (1993—1996)
Udružena rojalistička omladina (1992)
Konzervativna stranka (1991)
Srpska narodna obnova (1990)
Činčetnički vojvoda[1]

Siniša Vučinić (Trebinje, 4. jul 1967) je srpski političar. Član je Srpske napredne stranke.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Trebinju, 4. jula 1967. godine. Završio je Mašinski fakultet, DIF i završio master na poslovnoj ekonomiji, Singidunum.

Počeo je kao fudbaler i stigao do Švedske gde je prestao da igra fudbal zbog problema sa ramenom i kičmom. U Upravnom odboru Crvene zvezde je od 1996. godine. Pre političke karijere radio je u Industriji motora i traktora na Novom Beogradu.[2] Bio je oženjen sa Mirjanom sa kojom ima dvoje dece Nikolinu i Filipa.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Karijeru političara je počeo u prvoj srpskoj nacionalnoj stranci nakon pada komunizma, Srpskoj narodnoj obnovi Mirka Jovića, ali ju je napustio posle nekoliko meseci. Postaje predsednik Omladine Konzervativne stranke koja se učlanjuje u Udruženu rojalističku omladinu (koju on formira).

Za vreme rata je okupio paravojnu jedinicu „Srpske sokolove“, kojih je bilo oko 1500.[3] 28. avgusta 1992. na Ozrenu, proglašen je za srpskog vojvodu, a inicijativu su poneli Srpski monarhistički pokret, Savez svih Srba sveta i Srpski narodni preporod, dok je sam čin proglašenja izvršio Vojvoda Milika Dačević Čeko.[4] Tih godina Vučinić je bio ortodoksni monarhista i predsednik „Svesrpskog saveza“ i jedan od glavnih organizatora Kongresa pravoslavnih monarhista 1993. Osniva Rojalistički pokret čiji je predsednik bio tri godine, i tada je iskazivao ultra desničarske ideje.[5] 1992. u intervjuu za nemački nedeljnik „Špigl“ (nem. Der Spiegel) je iskazivao divljenje Adolfu Hitleru i upoređivao svoju paravojnu jedinicu „Srpski sokolovi“ sa Himlerovom SS (Šucštafel) paravojnom organizacijom.[6]

Godine 1996. učlanjuje se u bivši ogranak Srpske radikalne stranke, Radikalnu stranku „Nikola Pašić“, čiji je predsednik bio Jovan Glamočanin. Dan nakon učlanjenja, 14. decembra 1996. izabran je za predsednika kada je Glavni odbor smenio dotadašnjeg predsednika Glamočanina. Za cilj, kako danas Vučinić tvrdi, nije imao da se suprotstavi Šešeljevoj radikalnoj stranci, već da približi SPS i SRS, međutim Šešelj je tvrdio da je Glamočanin imao zadatak da rasturi radikale dok je on u zatvoru, a da je Vučinić samo to nastavio.[7] 15. maja 1998. Vučinić menja naziv stranke u Radikalna stranka Levice „Nikola Pašić“.

Za člana Direkcije Jugoslovenske udružene levice izabran je 2000, ali već naredne godine 3. juna, zbog programskog neslaganja, izlazi iz JUL-a. Vučinić 14. juna 2001. osniva Srpsku levicu, koja je nastala ujedinjenjem Radikalne stranke Levice „Nikola Pašić“, Srpskog slobodarskog saveza i nevladinih organizacija i udruženja: Omladinska organizacija Srpski sokolovi, Nezavisno udruženje penzionera Srbije, Srpski seljački savez, Radnički pokret Srbije i Crne Gore, Evropska inicijativa, Forum za ženska prava. Njegova politika se apsolutno okrenula ka Slobodanu Miloševiću, te se deklariše kao levičar.

Učlanjuje se u Stranku srpskog jedinstva ali ubrzo dolazi u sukob sa Borislavom Pelevićem i 28. juna 2004. odvlači deo članstva SSJ-a u njegov Pokret srpskog jedinstva čiji je bio predsednik. Posle manje od godinu dana, 24. marta 2005. godine, on formira Srpsku partiju socijalista, koja je kao glavni cilj isticala očuvanje lika i dela Slobodana Miloševića. Tada je svoj akt objašnjavao time što je želeo da sačuva ogranke SPS-a, koji je se, prema njegovim rečima, raspadao.

Dana 3. februara 2008. godine, u drugom krugu predsedničkih izbora, partija je podržala Tomislava Nikolića. Vučinić je tada bio u pritvoru, ali kako je on tada tvrdio, da je ostao na slobodi izneo bi neke podatke o kriminalnim radnjama Milutina Mrkonjića, Ivice Dačića i Mlađana Dinkića, pa bi Nikolić dobio dovoljan broj glasova za pobedu.[8]

Dana 11. maja 2008. godine, na parlamentarnim izborima, stranka je podržala Srpsku radikalnu stranku.

Dana 27. septembra 2008. godine Srpska partija socijalista se, odlukom glavnog odbora, integriše u Srpsku radikalnu stranku, čime se Vučinić vratio desničarskim idejama. Kao razlog zbližavanja sa Šešeljem je naveo da je time ispunio poslednju Miloševićevu želju da se svi socijalisti priklone Srpskoj radikalnoj stranci.

Formirao je i nevladinu organizaciju „Ruska inicijativa“, ispred koje se sastao u par navrata sa ruskim predstavnicima u Beogradu.[9]

U Trebinju je Vučinić 21. jula 2009. formirao Inicijativni odbor nevladine organizacije Srpski četnički pokret Republike Srpske,[10] čiji je i predsednik. Organizovani su nastavni centri u kojima istoričari sa svih delova Balkana podučavaju omladinu od 16 do 22 godine o tome šta je to četništvo. Ovakav Vučinićev potez je uzdrmao političku scenu na prostorima bivše SFRJ, što je izazvalo burna negodovanja.[11]

Dana 27. marta 2012. godine postaje član Srpske napredne stranke.

Politički skandali[uredi | uredi izvor]

Tokom dvadesetogodišnje karijere bio je poznat po svojim skandalima, koje je sam izazivao ili je bio meta tuđih napada. Tih ranih devedesetih mnogi ga se sećaju kao glasnogovornika koji je držao zapaljive govore širom Jugoslavije. Maja 1993. zalagao se da imovina bogatih Jevreja i komunista koji su se obogatili u proteklih pedeset godina bude oduzeta zarad otkupa, da bi se isplatile stare devizne štediše. U istom periodu, smetali su mu i crnci u Beogradu. Pamti se i da je prebijao Rome po Zelenom vencu uz obrazloženje da „to nisu Cigani već dileri i da je sve to bilo u cilju odbrane nacionalnog interesa.“[12]

Krajem 1992. izjavio je za nemački nedeljnik „Špigl“ (nem. Der Spiegel) da je tokom rata ubio na stotine muslimana i Hrvata.[13]

Sredinom devedesetih osnovao je organizaciju „Zlatna ruka“, čiji je cilj bio likvidacija Genšera, Roberta Dola (engl. Bob Dole) i Vilija Klasa (engl. Willy Claes), proglašavajući ih za neprijatelje Jugoslavije.

Sredinom devedesetih je sa Isidorom Bjelicom, Simonidom Stanković (ćerka Milića od Mačve) i drugima osnovao „Metafizičku državu monarhije Srbske“.

U noći između 21. i 22. decembra 2000. u kafiću „Major“ Vučinić se sukobio sa gostima za susednim stolom nakon čega je izvadio pištolj i pretio njime. Ubrzo je priveden ali i pušten iz pritvora.[14]

Za vreme ratnih sukoba u SFRJ je bio protiv Miloševića ali je kasnije počeo da podržava režim i sa tadašnjim predsednikom postao prijatelj. Nakon pada Miloševićevog režima i Vučinić je postao meta DOS-a. U noći između 30. i 31. marta 2001. godine se istakao u akciji odbrane Slobodana Miloševića u vili „Mir“. Pred samo hapšenje bio je čovek od njegovog najvećeg poverenja.[15] Predlagao je kidnapovanje Čedomira Jovanovića i evakuaciju Miloševića iz zemlje. Nakon hapšenja Miloševića priveden je i Siniša Vučinić pod optužbom da je izvršio krivično delo „učestvovanja u skupini koja sprečava službeno lice u obavljanju službene radnje, neovlašćeno držanje oružja (eksplicitno Siniša se tereti da je nosio automatsku pušku kalašnjikov) i teško delo protiv sigurnosti“. Optužnicom su, pored Siniše, kao vođe grupe označeni: Bogoljub Bjelica, Ratko Zečević, Jovica Bojinović i Borivoje Drakulić, a na optuženičkoj klupi je ukupno 34 osobe. 2008. godine, na suđenju je isticao da mu je Mlađan Dinkić nudio milion evra za likvidaciju Miloševića, što bi se posle pripisalo njegovom suicidnom genu.[16] Vučinić je priznao da je pucao, ali je rekao da će dokazati da to nisu bila ovlašćena lica već pripadnici „zemunskog klana“[17]. Suđenje je trajalo dvanaest godina,[18] da bi 25. marta 2013. svi optuženi bili oslobođeni od optužnice.[19]

Februara 2002. godine pozvan je na informativni razgovor zajedno sa Vukom Obradovićem, zbog sumnje da je pretio funkcioneru Socijaldemokratije Mehi Omeroviću.[20]

Odmah nakon ubistva Zorana Điniđića 2003. godine u akciji „Sablja“ je ponovo uhapšen, zbog izjave da je Đinđić bio ratni zločinac, i da će ga narod kazniti ako se ne preda sam. U samici je zadržan mesec dana, ali mu je na kraju isplaćena odšteta od 357.000 dinara zbog „pretrpljenih duševnih bolova“. Tada je rekao da je ponosan za raspirivanje mržnje da se ubije Đinđić, jer je on poslao Miloševića u Hag da ga tamo ubiju.

Dana 27. juna 2003. Vučinić je izjavio da mu je u pritvoru BIA ponudila 500.000 dinara da posvedoči da je ubistvo Đinđića organizovao Vojislav Koštunica.[21]

Dana 18. aprila 2005. u 22 časa je upao sa naoružanom pratnjom u prostorije TV B92 da bi demantovao ono što je o njemu u „Insajderu“ rekao Čedomir Jovanović.[22]

Na dan sahrane Slobodana Miloševića se Vučinićevo vozilo sudarilo sa traktorom kod Požarevca. Vučinić je zadobio lakše povrede a potpredsednik njegove stranke Kisin je polomio dva rebra. Policija je utvrdila da se sudar desio zbog prebrze vožnje Vučinićevog ličnog šofera.[23]

Dana 3. septembra 2006. godine Vučinić je saopštenjem obavestio medije da će strane službe najpre oteti, a potom i likvidirati Natašu Kandić, Biljanu Kovačević Vučo i Sonju Biserko s ciljem da međunarodna javnost stekne utisak da ih je, zbog podrške specijalnom izaslaniku UN za pregovore o Kosmetu Martiju Ahtisariju, likvidiralo državno rukovodstvo Srbije. On je još dodao da savetuje da njih tri hitno zamrznu svoje javno delovanje i da se sklone na bezbedne destinacije. Isto veče nakon gostovanja na televiziji B92 u televizijskoj emisiji Utisak Nedelje, Nataša Kandić je začula eksploziju dok je ulazila u taksi.[24] Simptomatičan je i podatak da je nekoliko dana nakon predaje Milorada Ulemeka Legije izjavio da će Legija za ubistvo Đinđića optužiti Bebu Popovića i Čedomira Jovanovića (scenario koji je kasnije potvrđen i koju će tabloidi bliski vlastima obrađivati).[25]

Godine 2007, je na molbu kumova Nebojše Pajkića i Isidore Bjelice zvao rediteljku Jelenu Golubović i uputio joj preteće poruke, zbog finansijskog sukoba koji su imali ova rediteljka i Isidora Bjelica.[26]

Povodom formiranja Srpskog četničkog pokreta, novinar Miloš Vasić i političar Žarko Korać napali su Vučinića preko novina „Glas Srpske“ zbog osnivanja te organizacije. On im je odgovorio da će „uskoro praviti društvo njihovom miljeniku Zoranu Đinđiću“ a nedeljniku „Vreme“ poslao telegram povodom „smrti“ Vasića.[27] Ubrzo je NUNS alarmantno zatražilo osudu za takve pretnje novinaru Vasiću i Koraću.[28] Za njim se raspisala poternica zbog „krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti“. 17. avgusta 2009. mu je određen pritvor do 30 dana. 7. oktobra 2009. u trećem opštinskom sudu u Beogradu je osuđen je na 6 meseci uslovno, na dve godine.[29] Kao olakšavajuću okolnost mu je uzeto da je porodičan čovek i to što nikada nije bio osuđivan. Vučinić je objasnio da je sve mislio metaforično i javno se izvinio Vasiću i Koraću. Presudu je okarakterisao kao želju vlasti da ga uklone sa političke scene Srbije.

Tužilaštvo za ratne zločine utvrdilo je da nema raspoloživih podataka da je Vučinić 1992. godine u BiH učestvovao u zločinima nad muslimanskim i hrvatskim stanovništvom. Siniša Vučinić je priznao da je dao intervju za nemački nedeljnik „Špigl“ (nem. Der Spiegel) i da je njegov glas na snimku, ali da je sve izmislio u cilju političke popularnosti.[3] Svoje lažne navode je objasnio željom da budu objavljeni njegovi politički stavovi i da nadmaši Vojislava Šešelja koga je u to vreme smatrao svojim političkim takmacem.

Vučinić je uhapšen 20. novembra 2007. godine na Bulevaru oslobođenja u Novom Sadu i određen mu je pritvor do trideset dana zbog navodne iznude novca od novosadskog biznismena i vlasnika kompanije „Gold auto” Zlatka Matušića.[30] Prilikom hapšenja policija je kod njega pronašla 2000 evra. U pritvoru je ostao 62 dana, a štrajkovao je glađu oko 15 dana. Siniša Vučinić je tvrdio da mu je sve bilo namešteno zbog drugog kruga izbora na kojima je hteo da podrži Tomislava Nikolića (SRS).[31] On je navodio da mu je Matušić dugovao zaostale plate, dok je strana optužbe navodila da je Vučinić reketirao Matušića i iznudio mu 140.000 evra. Nakon dužeg perioda suđenja, zbog Vučinićevog stalnog izbegavanja, on je 8. aprila smešten u pritvor sve do kraja postupka. 29. aprila 2011. sud ga je osudio na tri godine zatvora zbog iznude 1,5 miliona dinara, a njegovu bivšu ženu Mirjanu na šest meseci zatvora zbog pomaganja u iznudi, odnosno prenošenja reketiranog novca.[32] Odmah nakon donesene presude u jednom restoranu kraj auto-puta Novi Sad - Beograd, Vučinić je udario tri šamara Beograđaninu hrvatskog porekla.[33] 30. avgusta 2012. je poništena presuda u kojoj je bio osuđen na tri godine zatvora zbog toga što „presuda sadrži nejasne razloge o odlučnim činjenicama, odnosno o visini pribavljene imovinske koristi“.[34]

Juna 2013. je Nebojša Pajkić prijavio policiji da je primio preteće poruke od Vesne Vukelić Vendi, na šta je ona tvrdila da je to Vučinić uradio u dogovoru sa svojim kumom Pajkićem i da je na saslušanju saznala da Vučinić ima posebnu karticu sa koje šalje preteće poruke.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ www.vreme.com | Vojvode po zanimanju - Đujić i uveoci
  2. ^ „Ko je Siniša Vučinić?”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  3. ^ a b Albunović, Marko (16. 10. 2009). „Lagao zbog političke popularnosti”. Politika.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  4. ^ „Srbin Radikalni”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 07. 04. 2012. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  5. ^ „Siniša monarhista”. Glas-javnosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  6. ^ Intervju za Špigl
  7. ^ „Intervju sa Šešeljem”. Srpskadijaspora.info. 25. 4. 2001. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  8. ^ „Nakon izlaska iz pritvora”. Kurir-info.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. [mrtva veza]
  9. ^ „Susret sa ruskim ambasadorom”. Rtv.rs. 20. 10. 2009. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  10. ^ „Vučinićev četnički pokret”. Trebinjedanas.com. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  11. ^ „Oštre reakcije na Vučinićeve najave”. B92.net. 25. 8. 2009. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  12. ^ „Vojvoda od reketa”. Politika.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  13. ^ „Ubio sam stotine muslimana i Hrvata”. www.24sata.info. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. 
  14. ^ „Priveden zbog sukoba u kafiću”. B92.net. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  15. ^ „Čovek od Slobinog najvećeg poverenja”. Vreme.com. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  16. ^ „Milion evra za likvidaciju Miloševića”. Glas-javnosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  17. ^ E. H. „Pucao na pripadnike zemunskog klana”. Novosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  18. ^ „Suđenje ponovo odloženo”. Smedia.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  19. ^ {{http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1291782/Oslobo%C4%91eni+optu%C5%BEbi+za+ometanje+hap%C5%A1enja+Milo%C5%A1evi%C4%87a.html Oslobođen od optužbi za ometanje hapšenja Miloševića}}
  20. ^ „Pretio Mehi Omeroviću”. Dnevnik.rs. 
  21. ^ „BIA Vučiniću nudila novac da optuži Koštunicu”. Milovanbrkic.com. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  22. ^ „Pretnja Čedi Jovanoviću”. Arhiva.kurir-info.rs. Arhivirano iz originala 07. 02. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  23. ^ Sudar zbog prebrze vožnje[mrtva veza], Pristupljeno 25. 4. 2013.
  24. ^ „Vučinić „upozorava“ Kandićku, Biserko i Vučo”. B92.net. 4. 9. 2006. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  25. ^ „Obavešteni Vučinić”. Helsinki.org.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  26. ^ (I. M.) (26. 11. 2007). „Pretnja za kumove”. Pressonline.rs. Arhivirano iz originala 17. 05. 2012. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  27. ^ „Pretnja Koraću i Vasiću”. Glassrpske.com. 28. 7. 2009. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  28. ^ „NUNS osudio pretnje”. Rtv.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  29. ^ „Uslovna presuda”. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  30. ^ Lj. P. - A. M. „Uhapšen u Novom Sadu”. Novosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. [mrtva veza]
  31. ^ „Vučinić traži odštetu od države”. B92.net. 24. 1. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  32. ^ [http://www.blic.rs/Vesti/Politika/251063/Vucinic-osudjen-na-tri-godine-zatvora-zbog-iznude Osuđen na 3 godine zatvora |publisher=www.blic.rs |date=|accessdate=}}
  33. ^ Lj. P. - M. T. K. „Lupao šamare”. Novosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  34. ^ „Poništena presuda od 3 godine”. Dnevnik.rs. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  35. ^ „Dve kartice sa jednog telefona”. Dnevnik.rs. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 12. 6. 2013. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синиша_Вучинић&oldid=27006571”