Sicilijanski rat

Ne poistovećivati sa Sicilijanski ratovi.

Sicilijanski rat
Deo građanskih ratova Rimske republike
Vreme 42–36. p. n. e. Mesto Sicilija, Rimska republika Ishod Pobeda Drugog trijumvirata Teritorijalne promene Siciliju preuzeo Trijumvirat
Sukobljene strane
Drugi trijumvirat	Sekst Pompej i ostaci optimata
Komandanti i vođe
Oktavijan Marko Agripa Marko Emilije Lepid Lucije Kornificije Tit Stacilije Taur Gaj Kalvizije Sabin	Sekst Pompej † Menas Menekrat † Demohar

Sicilijanski rat (lat. Bellum Siculum) je bio građanski rat u Starom Rimu koji su između 42. p. n. e. i 36. p. n. e. vodile snage Drugog trijumvirata i Seksta Pompeja, poslednjeg preživelog sina Pompeja Velikog i poslednjeg vođe frakcije optimata. Rat se sastojao uglavnom od brojnih pomorskih okršaja širom Sredozemnog mora i kopnene kampanje prvenstveno na Siciliji koja se na kraju završila pobedom Trijumvirata i smrću Seksta Pompeja. Sukob je značajan kao poslednji vid bilo kakve organizovane opozicije Trijumviratu.

Rezultat rata je rešio pitanje da li se politička prevlast autokratskih trijumvira može preokrenuti, okončavajući sve nade za obnovu ustavne vlasti Rimske republike. Rat je, međutim, takođe doveo do sloma samog Trijumvirata pošto je Oktavijan bio u mogućnosti da iskoristi nezadovoljstvo u Lepidovom taboru kako bi ostavio svog partnera po strani, ostavljajući Oktavijana i Marka Antonija kao jedine vladare rimskog sveta i postavljajući teren za građanski rat Oktavijana i Antonija.

Pozadina

Sekstov otac, Pompej, bio je neprijatelj Julija Cezara dugi niz godina, a ovo neprijateljstvo je konačno proključalo 49. p. n. e. sa početkom Cezarovog građanskog rata. Pompeja su 48. p. n. e. pogubili Egipćani, ali Sekst i njegov brat Gnej Pompej nastavili su borbu sve do 45. p. n. e, kada je postalo jasno da je Cezar pobednik. Posle Munde, Sekstov brat je progonjen i poginuo je u borbi, a sam Sekst je pobegao na Siciliju, ali se neko vreme držao u potaji.

Kada je Julije Cezar ubijen 15. marta 44. p. n. e, Sekstovo ime je stavljeno na spisak proskripcija koju su formirali Lepid, Marko Antonije i Oktavijan, članovi Drugog trijumvirata. Spisak je napravljen ne samo da popuni riznicu, već i da pomogne u ratu Drugog trijumvirata protiv Bruta i Kasija, i nabrojao je sve ostale Cezarove neprijatelje i njihove rođake.

Rane pobede

Kampanja 38. p. n. e.
↗ – akcije Oktavijana i njegovih admirala;
↗ – akcije Sekstovih admirala.

Kada je pronašao svoje ime na ovoj listi, Sekst je odlučio da nastavi tamo gde je njegov otac stao. Odabrao je Siciliju kao svoju bazu, zauzevši nekoliko gradova, uključujući Tindaris, Mile i glavni grad provincije, Mesinu. Drugi gradovi, poput Sirakuze, popustili su pred Sekstovom pobunom i pridružili se njegovim snagama. Sekst je ubrzo postao ozbiljna sila u građanskom ratu nakon Cezarove smrti. Skupio je ogromnu vojsku i veliku flotu ratnih brodova. Mnogi robovi i prijatelji njegovog oca, kao i ostaci frakcije Optimata, pridružili su se njegovom cilju, nadajući se da će sačuvati Rimsku republiku, koja se brzo pretvarala u autokratsko carstvo. Mnoštvo robova koji su se pridružili Sekstu često je dolazilo iz vila patricija, a ovo dezerterstvo je toliko povredilo Rimljane da su se Vestalke molile da to prestane.

Sa svojom velikom flotom brodova kojima su upravljali sicilijanski marinci i kojima su komandovali sposobni admirali kao što su Menas, Menekrat i Demohar, Sekst je zaustavio sve pošiljke (posebno pšenice) u Rim i blokirao Italiju kako bi onemogućio trgovinu sa drugim narodima na moru. Ova blokada je ozbiljno sakatila rimsku vojsku kao i italijansko poluostrvo. Konačno, kad se rimski narod pobunio, članovi Trijumvirata su odlučili da priznaju Seksta za vladara Sardinije, Korzike i Sicilije sve dok on pristaje da prekine blokadu i ponovo počne da šalje pošiljke žita. Sekst je pristao, a takođe je pristao da prestane da prihvata odbegle robove za svoju stvar. Ovaj ugovor je nazvan Mizenumski pakt po Mizenumu gde se o njemu pregovaralo.

Važnije borbe

Trijumvirat je 42. p. n. e. pobedio Bruta i Kasija u bici kod Filipa Kada je blokada okončana (nakon kratkog i krhkog mira), Trijumvirat, posebno Oktavijan i njegova desna ruka Marko Agripa, uspeli su da usmere svoju energiju na Seksta i započeli su agresivnu ofanzivu. Oktavijan je pokušao da izvrši invaziju na Siciliju 38. p. n. e, ali su brodovi bili primorani da se vrate nazad zbog lošeg vremena.

Agripa je presekao deo Vija Ercolane i iskopao kanal za povezivanje Lukrinskog jezera sa morem, da bi ga pretvorio u luku, nazvanu Portus Julius. Nova luka je korišćena za obuku brodova za pomorske bitke. Izgrađena je nova flota, sa 20.000 veslača okupljenih oslobađanjem robova. Novi brodovi su građeni mnogo veći, da bi nosili mnogo više jedinica pomorske pešadije, koje su se u isto vreme obučavale. Štaviše, Antonije je za svoj partski pohod razmenio 20.000 pešaka za 120 brodova, pod komandom Tita Statilija Bika. U julu 36. p. n. e, dve flote su isplovile iz Italije, a druga flota, koju je obezbedio treći trijumvir Marko Emilije Lepid, isplovila je iz Afrike da napadne Sekstovo uporište na Siciliji.

Kampanja 36. p. n. e.
↗ – akcije Oktavijana i njegovih komandanata;
↗ – akcije Seksta Pompeja i njegovih komandanata.

U avgustu je Agripa uspeo da konačno pobedi Seksta u pomorskoj bici kod Mile (današnjeg Milaca); istog meseca Oktavijan je poražen i teško ranjen u bici kod Taormine.

Kod Nauloha, Agripa je sreo Sekstovu flotu. Obe flote su bile sastavljene od 300 brodova, sve sa artiljerijom, ali je Agripa komandovao težim jedinicama, naoružanim harpaksom i korvusom. Agripa je uspeo da blokira pokretnije Sekstove brodove i da, posle duge i krvave borbe, porazi svog neprijatelja. Agripa je izgubio tri broda, dok je 28 Sekstovih brodova potopljeno, 17 je pobeglo, a ostali su spaljeni ili zarobljeni. U međuvremenu, Lepid je uspeo da iskrca većinu svoje vojske i opustoši sicilijanska sela.

Oko 200.000 ljudi je ubijeno i 1.000 ratnih brodova je uništeno u borbama koje su usledile, a mnoge žrtve su odneli Sekst i njegova vojska i mornarica. Tindaris i Mesina su bili posebno teško pogođeni, a područje između je opustošeno.

Posledice

Sekst je 36. p. n. e. pobegao sa Sicilije (što je efektivno okončalo rat) u Milet gde ga je 35. p. n. e. uhvatio i pogubio bez suđenja Marko Ticije, jedan od vojskovođa Marka Antonija. To je bilo nezakonito, pošto je on bio rimski građanin, pa je stoga imao pravo na suđenje. Oktavijan je iskoristio ovu grešku kada je odnos između njega i Marka Antonija postao zaoštren.

Konačni kraj pompejanskog otpora odmah je istakao rastuće nepoverenje između trijumvira. Kada je Oktavijan posetio Lepidov logor i kada su ga vojnici pozdravili kao Cezarovog sina, Lepid je napravio nepromišljen potez da istera svog gosta van granica logora. Ovo je dovelo do toga da veliki deo Lepidove vojske pređe na Oktavijanovu stranu i Oktavijanu je dalo izgovor koji mu je bio potreban da u potpunosti ukloni Lepida. Oktavijan je Lepida optužio za uzurpaciju vlasti na Siciliji i za pokušaj pobune. Lepid je bio primoran da se pokori, prognan u Kirkej i lišen je svih svojih funkcija osim pontifeksa maksimusa. Oktavijan je preuzeo njegove bivše provincije.

Veliki deo ogromnog poljoprivrednog zemljišta na Siciliji je ili uništen ili ostavljen prazan, a veliki deo ove zemlje je oduzet i podeljen pripadnicima legija koje su se borile na Siciliji. Ono što je ovim postiglo bilo je dvostruko: poslužilo je da se Sicilija ispuni lojalnim, zahvalnim stanovnicima, i obećalo je da će Siciliju vratiti nekadašnju produktivnost.

Oko 30.000 robova je zarobljeno i vraćeno svojim gospodarima, a još 6.000 je nabijeno na drvene kolce kao primer.

Istorijski izvori

• Apijan: Građanski ratovi. Knjiga 5 (onlajn kopija)

Literatura

• Si Sheppard: Actium 31 BC: Downfall of Antony and Cleopatra. Osprey Publishing. 2009. ISBN 978-1-84603-405-3. str. 6–18.(excerpt, str. 6, na sajtu Gugl knjige)
• Spencer C. Tucker (ed.): A Global Chronology of Conflict. ABC-CLIO. 2009. ISBN 978-1-85109-672-5. str. 131.(excerpt, str. 131, na sajtu Gugl knjige)
• Anthony Everett: Augustus: The Life of Rome's First Emperor. Random House. 2006. ISBN 978-1-58836-555-2. str. 116–143.(excerpt, str. 116, na sajtu Gugl knjige)
• Shelley C. Stone, III: Sextus Pompey, Octavian and Sicily. American Journal of Archaeology, Vol. 87, No. 1 (Jan., 1983), pp. 11–22 (JSTOR)