Sociologija prava

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks

Sociologija prava (ili pravna sociologija) se često opisuje kao poddisciplina sociologije ili međudisciplinarni pristup u okviru izučavanja prava.[1][2][3] Neki smatraju da sociologija prava "nužno" pripada oblasti sociologije[4], dok ga drugi smatraju za polje istraživanja između disciplina prava i sociologije.[5] Drugi je, ipak, ne smatraju ni za poddisciplinu sociologije, ni za granu pravnih studija, već za posebnu oblast istraživanja u okviru šire tradicije društvenih nauka. Shodno tome, može se opisati (bez pozivanja na tradicionalno shvatanje sociologije) kao "sistematsko, teoretski osnovano, empirijsko istraživanje prava kao skupa društvenih delovanja ili kao aspekta ili oblasti društvenog iskustva".[6] Sociologija prava se bavi pravom i pravdom, kao temeljnim institucijama osnovne građe društva koje posreduje "između političkih i ekonomskih interesa, između kulture i normativnog poretka društva, uspostavljanja i održavanja međuzavisnosti, i uloge izvora konsenzusa, prinude i društvene kontrole".[7]

Bez obzira na to da li je sociologija prava definisana kao poddisciplina sociologije, pristup u okviru pravnog izučavanja, ili nezavisna oblast istraživanja, ona ostaje intelektualno zavisna pre svega od tradicije, metoda i teorija tradicionalnog shvatanja sociologije i, u manjoj meri, od drugih društvenih nauka, kao što su socijalna antropologija, političke nauke, socijalna politika, kriminologija i psihologija; kao takva, ona odražava društvene teorije i upošljava društvene naučne metode prava, pravne institucije i pravno ponašanje.[8]

Uže govoreći, sociologija prava se sastoji od različitih pristupa izučavanja prava u društvu. Ti pristupi empirijski ispituju i teoretišu o međudelanju zakona, pravnih, ne-pravnih institucija i društvenih faktora.[9] Oblasti socio-pravne istrage uključuju: socijalni razvoj pravnih institucija, oblike društvene kontrole, zakonske regulative, međudelanje pravnih kultura, društvene konstrukcije pravnih pitanja, pravnu struku i odnos između prava i društvenih promena.

Sociologija prava takođe koristi i povremeno se oslanja na istraživanja sprovedena u okviru drugih oblasti, kao što su uporedno pravo, kritična studija prava, filozofija prava, pravna teorija, prava i ekonomija i prava i književnost. Njen cilj obuhvata istorijski pokret prava i pravde i njihovo nemilosrdnu savremenu konstrukciju (npr. u oblasti filozofije prava koja se bavi institucionalnim pitanjima uslovljenim društvenim i političkim situacijama, u interdisciplinarnim naukama, kao što je kriminologija, i kroz analizu ekonomske efikasnosti i društveni uticaj pravnih normi).[10]

Poreklo misli[uredi | uredi izvor]

Maks Veber

Koreni sociologije prava mogu se pratiti unazad do dela sociologa i pravnika na prelazu iz 20. veka. Odnos između zakona i društva je sociološki istražen u uticajnim delima Maksa Vebera i Emila Durkhajma. Radovi o zakonu ovih klasičnih sociologa su temelj celoj sociologiji prava danas.[11] Izvestan broj drugih naučnika, uglavnom pravnika, su takođe koristili društvene naučne teorije i metode u pokušaju da razviju sociološke teorije prava. Najznačajniji među njima su bili Leon Petrazicki, Eugen Erlih i Žorž Gurvič. Za Maksa Vebera, takozvani "racionalni pravni oblik" kao vrsta dominacije u društvu, se ne može pripisati ljudima već apstraktnim normama.[12] On je shvatao telo koherentnog i pouzdanog zakona u smislu racionalnog-pravnog autoriteta. Takav koherentan zakon na koji se može računati čini preduslov za moderna politička dešavanja i modernu birokratsku državu i razvija se paralelno sa rastom kapitalizma.[13] Ključno za razvoj modernog zakona je formalna racionalizacija zakona na osnovu opštih procedura koje se jednako i pravedno primenjuju na sve. Moderan racionalizovan zakon je takođe kodifikovan i bezličan u svojoj primeni na konkretne slučajeve. U principu, Veberovo stanovište može se opisati kao spoljašnji pristup zakonu koji proučava empirijske karakteristike zakona, za razliku od unutrašnjeg ugla pravnih nauka i moralnog pristupa filozofije prava.[14]

Emil Durkhajm

Emil Durkhajm je napisao u "Podeli rada u društvu" da kako društvo postaje složenije, telo građanskog prava, koje se pre svega bavi restitucijom i kompenzacijom, raste na račun krivičnih zakona i kaznene sankcije.[15][16] Vremenom, zakon je prošao kroz transformaciju od represivnog do restuitivnog zakona. Restuitivni zakon deluje u društvima u kojima postoji visok stepen individualne varijacije i naglasak na lična prava i odgovornosti.[16] Za Durkhajma, zakon je pokazatelj načina integracije društva, koja može biti mehanička - među istovetnim činiocima, ili organska - među različitim činiocima, kao što je u industrijskim društvima. Durkhajm je takođe tvrdio da se sociologija prava treba razvijati zajedno, i u bliskoj vezi sa, sociologijom morala - proučavanjem razvoja sistema vrednosti koji se ogleda u pravu.[17] U "Osnovnim principima sociologije prava", Eugen Erlih razvio sociološki pristup proučavanju zakona fokusirajući se na to kako društvene mreže i grupe organizuju društveni život.[18] On je istraživao odnos između zakona i opštih društvenih normi i razlikovao je "pozitivni zakon", koji se sastoji od kompulsivnih normi države koje zahtevaju zvaničnu primenu, i "živi zakon", koji se sastoji od pravila ponašanja koja ljudi poštuju i koja dominiraju društvenim životom."Živi zakon" se pojavio spontano, kako su ljudi u interagovali jedni sa drugima pri formiranju društvenih udruženja.[19]

Centar gravitacije pravnog razvoja, dakle, od pamtiveka nije ležao u aktivnosti države, već u samom društvu, i mora se tražiti tamo u ovom trenutku.

— Eugen Erlih, Osnovni principi sociologije prava[20]

Ovo je bilo podvrgnuto kritici od strane zagovornika pravnog pozitivizma, kao što je pravnik Hans Kelsen, zbog razlike između "zakona stvorenog od strane države i prava stvorenog zbog organizacionih imperativa od strane nedržavnih društvenih udruženja".[21] Prema Kelzenu, Erlih je pomešao "sein"("biti") i "sollen" ("trebati").[22] Međutim, neki tvrde da je Erlih uvideo razliku između pozitivnog (ili državnog) zakona, koji advokati uče i primenjuju, i drugih oblika "prava", što Erlih nazivao "živi zakon", koji reguliše svakodnevni život, obično sprečavajući sukobe od dospevanja do advokata i sudova.[23]

Leon Petrazicki

Leon Petrazicki je razlikovao oblike "zvaničnog zakona", podržanog od strane države, i "intuitivnog zakona", koji se sastoji od pravnih iskustava koja se sastoje od kompleksnih psihičkih procesa u umu pojedinca bez osvrta na spoljne autoritete.[24] Petrazickijev rad obraća se sociološkim problemima i njegov metod je empirijski, jer je tvrdio da se znanje o predmetima ili odnosima ne može steći samo pukim posmatranjem. Međutim, on je formulisao svoju teoriju na jeziku kognitivne psihologije i moralne filozofije, a ne sociologije. Shodno tome, njegov doprinos razvoju sociologije prava ostaje u velikoj meri nepriznat.[25] Na primer, Petrazickijevo "intuitivno pravo" uticalo je, ne samo na razvoj koncepta "socijalnog prava" Žorža Gurviča (vidi dole), što je za uzvrat ostavilo svog uticaja na društveno-pravno teoretisanje, već i na rad kasnijih društveno-pravnih stručnjaka. Među onima koji su bili direktno inspirisani radom Petrazickija je i poljski pravni sociolog Adam Podgorecki.[26]

Teodor Geiger je razvio blisko povezanu analizu marksističke teorije prava. On je istakao kako zakon postaje "faktor u društvenoj transformaciji demokratskih društava te vrste koja su vođena saglasnošću iskazanom opštim pravom glasa stanovništva koje se praktikuje u redovnim intervalima".[27] Geiger nastavlja sa razvijanjem istaknutih karakteristika njegovog antimetafizičkog razmišljanja, dok ga nije premašio sa praktičnim nihilizmom. Geigerov nihilizam vrednosti popločao je put za oblik pravnog nihilizma, koji podstiče izgradnju trezvene demokratije "koja je sposobna da podigne sukob do intelektualnog nivoa i anestezije osećanja, jer je svesna vlastite nesposobnosti da proglasi vrednosti, etiku ili politiku o prirodi istine".[27] Žorž Gurvič je bio zainteresovan za fuziju istovremene manifestacije zakona u različitim oblicima i na različitim nivoima društvene interakcije. Njegov cilj je bio da osmisli koncept "socijalnog prava" kao zakona integracije i saradnje.[28] Gurvičev društveni zakon bio je sastavni deo njegove opšte sociologije. "To je takođe jedan od ranih socioloških doprinosa teoriji pravnog pluralizma, budući da osporava sve koncepcije zakona na osnovu samo jednog izvora pravnog, političkog ili moralnog autoriteta".[29]

Sociološki pristupi proučavanju zakona[uredi | uredi izvor]

Moderna sociologija prava[uredi | uredi izvor]

Sociologija prava postala je jasno uspostavljena kao akademska oblast učenja i empirijskih istraživanja posle Drugog svetskog rata.[30] Nakon Drugog svetskog rata, studija prava nije centralna u sociologiji, mada su neki poznati sociolozi pisali o ulozi zakona u društvu. U radu Talkota Parsonsa, na primer, zakon je viđen kao neophodan mehanizam socijalne kontrole.[31] Kao odgovor na kritike koje su razvile protiv funkcionalizma, pojavljuju se ostale sociološke perspektive zakona. Sociolozi kritičari,[32] razvili su perspektivu prava kao instrumenta moći. Međutim, drugi teoretičari u sociologiji prava, kao što je Filip Selznik, tvrde da se moderni zakon sve više menja u odnosu na potrebe jednog društva i da se mora sagledati i iz moralne perspektive.[33] Uprkos tome, drugi naučnici, pre svega američki sociolog Donald Blek, razvili su odlučno naučnu teoriju zakona na osnovu paradigme čiste sociologije. Isto tako široka u orijentaciji, ali opet drugačija, je teorija autopoezije (samostvaranja) sistema nemačkog sociologa, Niklasa Lumana, koji vidi pravo kao normativno zatvoreno, ali kognitivno otvoren sistem (u daljem tekstu, pod savremenim perspektivama, se raspravlja o autopoezisu).[34]

Sav kolektivni ljudski život direktno ili indirektno oblikuje zakon. Zakon je kao znanje, ključna i sveprisutna činjenica društvenog stanja.

— Niklas Luman, "Sociološke teorije zakona"[35]

Socijalni filozof Jirgen Habermas ne slaže se sa Lumanom i tvrdi da zakon može da uradi bolji posao kao institucija, vernije zastupajući interese običnih ljudi. Teorija advokata Pjera Bordjua i njegovih sledbenika je još jedna od socioloških teorija prava, koja vidi zakon kao društvenu oblast u kojoj se akteri bore za kulturni, simbolički i ekonomski kapital i na taj način razvijaju reproduktivni profesionalni habitus advokata[36] U nekoliko kontinentalnih evropskih zemalja, empirijsko istraživanje u sociologiji prava razvijalo se snažno od 1960-ih i 1970-ih. U Poljskoj rad Adama Podgoreckog i njegovih saradnika (koji su često bili pod uticajem Petrazickijevih ideja) je naročito primetno; u Švedskoj u empirijskom istraživanju u sociologiji prava u ovom periodu pionir je bio Per Stjernkvist, a u Norveškoj Vilhelm Aubert. U skorije vreme, veoma širok spektar teorija se pojavljuje u sociologiji prava kao rezultat širenja teorija u sociologiji kao celini. Među poslednjim uticajima može se pomenuti rad francuskog filozofa Mišela Fukoa, nemačkog socijalnog teoretičara Jirgena Habermasa, feminizma, postmodernizma i dekonstrukcije, neo-marksizma, i biheviorizma. Raznolikost teorijskih uticaja u sociologiji prava je takođe obeležila šire polje zakona i društva. Višedisciplinarno polje prava i društva je idalje veoma popularano, dok je disciplinski posebna oblast sociologije prava takođe "bolje organizovana nego ikada u institucionalnom i profesionalnom smislu."[37]

Zakon i Društvo[uredi | uredi izvor]

Zakon i Društvo je američki pokret, koji je osnovan posle Drugog svetskog rata kroz inicijativu uglavnom sociologa koji su se interesovali za proučavanje zakona.[38] Osnova pokreta Zakona i Društva se može sumirati u dve kratke rečenice Lorensa Friedmana:"Zakon je sveprisutan u Sjedinjenim Američkim Državama. Previše je važan da bi se prepustio advokatima."[39] Njegovi osnivači su verovali da bi "studija prava i pravnih institucija u njihovom društvenom kontekstu treba da bude definisana kao naučna oblast koja se odlikuje posvećenošću interdisciplinarnom dijalogu i multidisciplinarnim istraživačkim metodama".[40] Osnivanje Udruženja Pravo i društvo 1964. godine i naučnog časopisa "Zakonski i društveni pregled" 1966. godine je garantovao kontinuitet naučnih aktivnosti pokreta Zakon i Društvo i dozvoljavao svojim članovima da utiču na pravno obrazovanje i politiku u SAD.[41]

Po jednom mišljenju, glavna razlika između sociologije prava i pokreta Zakona i Društvo je da se pokret ne ograničava teoretski ili metodološki na sociologiji, već pokušava da primi uvide iz svih društvenih naučnih disciplina.[42]"Ne samo da pruža dom za sociologe i socijalne antropologe i političke naučnike sa interesovanjem za pravo, već takođe pokušava da uključi psihologe i ekonomiste koji proučavaju pravo."[43] S druge tačke gledišta, sociologija prava i pokret Zakon i Društvo treba posmatrati kao multidisciplinarne ili transdisciplinapne poduhvate, iako sociologija prava ima posebne veze sa metodama, teorijama i tradicijama sociologije. [44]

Tokom 1970-ih i 1980-ih veliki broj originalnih empirijskih studija su vodili naučnici pokreta Zakon i Društvo o sukobu i rešavanju sporova. U svojim ranim radovima, Vilijam Felstiner se, na primer, fokusirao na alternativne načinine rešavanja sukoba (izbegavanje, posredovanje, parnica i sl). Zajedno sa Rihardom Abelom i Ostinom Saraom, Felstiner je razvio ideju o piramidi sporova i formuli "imenovanje, okrivljavanje, dobijanje (odštete)", koji se odnosi na različite faze rešavanja sukoba i nivoe piramide.[45]

Sociološka filozofija prava[uredi | uredi izvor]

Sociologija prava se često razlikuje od sociologije pravne filozofije. Sociologija pravne filozofije se primarno ne bavi debatama u okviru tradicionalne sociologije, već se angažuje u nekim debatama u filozofiji prava i u pravnoj teoriji. Sociološka pravna filozofija nastoji da zasnuje pravne argumente o sociološkim uvidima i, za razliku od pravne teorije, bavi se svakodnevnim praksama koje stvaraju pravne institucije i društvena delanja koja vremenom stvaraju pravne sisteme. Razvili su je Lui Brandei i Roskou Paund u Sjedinjenim Američkim Državama. [46][47][48] Bili su pod uticajem rada pionira pravne sociologije, kao što su austrijski pravnik Eugen Erlih i rusko-francuskog sociologa Žorža Gurviča.[49] Iako nam razlikovanje između različitih grana društvenih naučnih studija prava omogućava da objasnimo i analiziramo razvoj sociologije prava u odnosu na tradicionalnu sociologiju i pravne studije, takve, potencijalno veštačke, razlike nisu nužno plodonosne za razvoj oblasti kao celine. Da bi društveno naučne studije prava prevazišle teorijske i empirijske granice, koji trenutno definišu njihov obim, moraju da izbegavaju takve veštačke razlike.[50]

Socio-pravne studije[uredi | uredi izvor]

"Socio-pravne studije" u Velikoj Britaniji su uglavnom izrasle iz interesovanja pravnih fakulteta za promociji interdisciplinarnih studija prava. [51] Da li se može posmatrati kao nova disciplina, poddisciplina ili metodološki pristup? Često se posmatra u svetlu njihovog odnosa prema, i suprotne uloge u okviru, zakona.[52] To ne bi, dakle, trebalo mešati sa pravnom sociologijom mnogih zapadnoevropskih zemalja ili sa pokretom Pravo i Društvo u SAD, što čini mnogo jače disciplinarne veze sa društvenim naukama. U prošlosti, bile su predstavljane kao primenjena grana sociologije prava i bilo im je zamerano što su empirijske i ateorijske.[53] Maks Travers, na primer, vidi socio-pravne studije kao potpolja socijalne politike, koje se "uglavnom bave uticanjem ili služenjem politike vlade u pružanju pravnih usluga "[54] i dodaje da se "odustalo od svih težnji koje su nekada imale da razviju opšte teorije o procesu donošenja zakona".[55] Poznati pobornici društveno-pravnih studija uključuju profesora Kerola Smarta, ko-direktora Morgan centra za proučavanje odnosa i ličnog života, (nazvan po sociologu, Dejvidu Morganu), kao i profesora Mejvisa Maklina i Džon Ekelara koji su zajednički direktori Oksfordskog centra za porodični zakoni politiku (OKSFLAP).

Društveno-pravne metode istraživanja[uredi | uredi izvor]

Sociologija prava nema metode istraživanja koji su specijalno razvijani za obavljanje društveno-pravnih istraživanja. Umesto toga, koristi se širok spektar društveno-naučnih metoda, uključujući i kvalitativne i kvantitativne istraživačke tehnike, kako bi se istražilo pravo i pravni fenomeni. Pozitivistički[56], kao i pristupi tumačenja (kao što su analize diskursa) i etnografski[57] pristupi prikupljanjima podataka i analize se koristi u okviru socio-pravne oblasti.[58]

Sociologija prava u Britaniji[uredi | uredi izvor]

Sociologija prava je bilo malo podpolje u razvoju britanske sociologije i pravne elite u vreme kada su Kembel i Vils napisali svoje istraživanje prava i društva u 1976. Nažalost, uprkos tome što je bila okarakertisana kao obećavajuća, ona je ostala malo polje. Vrlo malo empirijskih sociološki studija se objavljuju svake godine. Ipak, bilo je nekoliko odličnih studija, koje su predstavljale niz socioloških tradicija, kao i nekih većih teorijskih doprinosa. Dva najpopularnija pristupa tokom 1960-ih i 1970-ih bili interakcionizam i marksizam.

Simboličnan interakcionizam i marksizam[uredi | uredi izvor]

Interakcionizam je postao popularan u Americi 1950-ih i 1960—ih godina kao politički radikalna alternativa strukturalnog funkcionalizma. Umesto gledanja na društvo kao sistem regulisanja i kontrole aktivnosti pojedinaca, interactionisti tvrde da sociologija treba da se bavi onime što su ljudi radili u određenim situacijama, i kako su oni shvatili sopstvene postupke.[59] Sociologija devijacije (odstupanja), koja je obuhvatala teme kao što su kriminal, homoseksualnost, i mentalne bolesti, postala je fokus za ove teorijske debate. Funkcionalisti su predstavili kriminal kao problem kojim treba upravljati u okviru pravnog sistema. Drugi teoretičari, s druge strane, su usmereni na proces donošenja i sprovođenja zakona: kako je zločin izgrađen kao problem. Veliki broj britanskih sociologa, a neki istraživači na pravnim fakultetima, skrenuli su pažnju na na ove ideje u pisanoj formi o zakonu i kriminalu.[60]

Najuticajniji sociološki pristup tokom ovog perioda bio je, međutim, marksizam koji tvrdi da može da ponudi naučno i sveobuhvatno razumevanje društva u celini na isti način kao i strukturalni funkcionalizam, mada sa naglaskom na borbu između različitih grupa za materijalnu prednost, umesto konsenzus vrednosti. Ovaj pristup je zaokupio pažnju mnogih ljudi sa levice spektra političkih stavova na pravnim fakultetima, ali je takođe generisano neke zanimljive empirijske studije. Među njima su istorijska istraživanja o tome kako su pojedini zakoni bili korišćeni za unapređivanje interesa dominantnih ekonomskih grupa, kao i Pat Karlenina nezaboravna etnografija,[61] koja kombinuje analitičke izvore iz marksizma i interakcionizma, posebno sociologije Ervinga Gofmana, u pisanju o sudovima (Magistrates' courts).

Oksfordski centar za socio-pravne studije[uredi | uredi izvor]

Plodno vreme za empirijske sociologije prava u Velikoj Britaniji bile su i 1980-e, uglavnom zbog Donalda Harisa, koji je namerno krenuo sa stvaranjem uslova za plodnu razmenu između advokata i sociologa u Centru za socio-pravne studije pri Oksfordskom univerzitetu. Imao je dovoljno sreće da regrutuje veliki broj mladih i talentovanih naučnika, uključujući i J. Makvela Atkinsona i Roberta Dingvala koji su bili zainteresovani za etnometodologiju, analizu razgovora i sociologiju profesija, i Dorena MakBarneta koji je postao kultna figura nakon objavljivanja svoje doktorske teze,[62] koja je sadržala posebno jasanu i snažanu marksističku analizu sistema krivičnog pravosuđa. Etnometodologija nije prethodno bila pomenuta u ovom pregledu, i često se previdi od strane mnogih kritičara u ovoj oblasti, jer se ne može lako asimilovati sa njihovim teorijskim interesima. Može se primetiti, međutim, da je uvek nudila radikalniji i temeljniji način teoretisanja akcije od interakcionizma (iako ova dva pristupa imaju mnogo toga zajedničkog kada se porede u odnosu na tradiciju gledanja društva kao strukturne celine, kao što su marksizam ili strukturalni funkcionalizam). Tokom boravka u centru, J. Maksvel Atkinson je sarađivao sa Polom Druom, sociologom na Univerzitetu u Njujorku, u onome što je postao prvi razgovor analitičkog istraživanja interakcije u sudnici, koristeći transkripte saslušanja u Severnoj Irskoj.[63]

Još jedna oblast interesovanja razvijena u Oksfordu tokom ovog perioda je sociologija profesija. Roberta Dingval i Filip Luis[64]izmenili su ono što ostaje zanimljiva i teoretski razvijena kolekcija, okupljajući stručnjake iz sociologije prava i medicine. Najpoznatiji studija do sada je, međutim, objavljena od strane američkog naučnika Riharda Abela [65] koji je koristio ideje i koncepte iz funkcionalističkih, marksističkih i veberovskih sociologija kako bi objasnio visoke prihode i status koji su britanski advokati uživali tokom većeg dela dvadesetog veka.

Nedavni događaji[uredi | uredi izvor]

Od 1980-ih, relativno mali broj empirijskih studija prava i pravnih institucija su sproveli britanski sociolozi, odnosno studija koje su empirijske i koje se istovremeno bave i teorijskim problemima sociologije.[66] Postoje, međutim, neki izuzeci. Za početak, sociologije prava, zajedno sa mnogim područjima akademskog rada, je oživljena i obnovljena kroz saradnju sa feminizmom. Bilo je velikog interesovanja za implikacije Fukoove ideje o governmentalizmu i razumevanju zakona,[67] kao i za kontinentalne mislioce kao što su Niklas Luman i Pjer Burdije. Opet, može se tvrditi da je dosta manje empirijskih studija bilo izvedeno, ali veliki broj interesantnih radova je objavljeno.

Drugi izuzetak može se naći u radovima istraživača koji su koristili izvore iz etnometodologija i simboličkog interakcionizma za proučavanje zakonskih postavki. [68] Ovaj tip istraživanja je jasno sociološki, pre nego društveno-pravni jer se stalno uključuje u rasprave sa drugim teorijskim tradicijama u sociologiji. Maks Traversova doktorska teza o radu kancelarije krivičnih advokata kritikovala je druge sociologe, a posebno marksiste, kako se ne bave ili ne poštuju kako advokati i klijenti shvataju svoje postupke (standardni argument koji koriste etnometodollozi u raspravama sa strukturnim tradicijama u disciplini). Takođe su se istraživala pitanja pravnih mislilaca iz njihovih kritika strukturalnih tradicija sociologije prava: do koje mere društvene nauke mogu da se bave sadržajem pravne prakse. Uprkos relativno ograničenim zbivanjima u nedavnim empirijskim istraživanjima, teorijske rasprave u sociologiji prava su važne u britanskoj književnosti tokom poslednjih decenija, uz doprinos Dejvida Nelkena koji istražuje probleme komparativne sociologije prava i potencijala ideje pravnih kultura.[69] Rodžer Koterel pokušava da razvije novi pogled na odnosa prava i zajednice kako bi zamenio ono što on vidi kao zastarelu paradigmu zakona i društva.[70] I drugi naučni radnici, kao što su Dejvid Šif i Ričard Nobles, ispituju potencijal od Lumanovih teorija sistema i u kojoj se meri zakon može videti kao samostalna društvena oblast, umesto kao intimno povezana sa drugim aspektima društvenog.[71] Takođe, značajna je bila brzonapredujuća oblast društveno-pravnog istraživanja o regulisanju i vladi, u kojoj su britanski naučnici istaknuti saradnici.

Izrada sociološkog pojma prava[uredi | uredi izvor]

Za razliku od tradicionalnog shvatanja prava, sociologija prava obično ne vidi niti definiše zakon samo kao sistem pravila, doktrine i odluka, koje postoje nezavisno od društva iz kojeg su se razvili. Aspekt zakona zasnovan na pravilima je, iako važan, daje neadekvatnu osnovu za opisivanje, analiziranje i razumevanje zakona u svom društvenom kontekstu.[72] Prema tome, pravna sociologija posmatra zakon kao skup institucionalnih praksi koje su evoluirale tokom vremena i razvile se u odnosu na, i kroz interakciju sa, kulturnim, ekonomskim i društveno-političkim strukturama i institucijama. Kao moderni društveni sistem, zakon se trudi da stekne i zadrži svoju autonomiju kako bi funkcionisao nezavisno od drugih društvenih institucija i sistema kao što su religija, politika i ekonomija. Ipak, ostaje istorijski i funkcionalno povezan sa ovim drugim institucijama. Tako, jedan od ciljeva sociologije prava ostaje da osmisli empirijske metode koje su sposobne da opisišu i objasne međuzavisnost savremenog zakona sa drugim društvenim institucijama.[73]

Neki uticajni pristupi u okviru sociologije prava su osporili definicije prava u smislu zvaničnog (državnog) prava. Sa ovog stanovišta, smatra se da pravo podrazumeva ne samo pravni sistem i formalne pravne institucije i procese, ali i razne neformalne oblike normi i propisa koji nastaju u okviru grupe, udruženja i zajednice. Sociološke studije prava, dakle, nisu ograničene na analiziranje kako su pravila ili institucije pravnog sistema u interakciji sa društvenim klasama, polom, rasom, religijom, seksualnosti i drugim socijalnim kategorijama. Oni se takođe fokusiraju na to kako interne normativne potražnje različitih grupa i "zajednica", kao što su zajednice advokata, privrednika, naučnika, članova političkih stranaka, odnosno članova mafije, komuniciraju jedne sa drugima. Ukratko, pravo se izučava kao sastavni i konstitutivni deo društvenih institucija, grupa i zajednica. Ovaj pristup se razvija dalje u delu o pravnom pluralizmu.[74]

Nezapadna sociologija prava[uredi | uredi izvor]

Interesovanje za sociologiju prava nastavlja da bude široko rasprostranjeno u zapadnim zemljama. Neka važna istraživanja su sproveli južnoamerički istraživači[75], kao i indijski naučnici,[76] ali nalazimo samo ograničenu količinu društveno-pravnih radova istraživača, na primer, sa Bliskog istoka ili centralnih i severnih delova Afrike.[77] Tako se globalno širenje socioloških studija prava pojavljuje neravno i koncentrisano, pre svega, u industrijalizovanim zemljama sa demokratskim političkim sistemima. U tom smislu, globalna ekspanzija pravne sociologije "se ne dešava ravnomerno preko nacionalnih granica i čini se da u korelaciji sa kombinacijom faktora kao što su nacionalno bogatstvo/siromaštvo i oblik političke organizacije, kao i istorijskih faktora kao što su rast blagostanja država... Međutim, nijedan od ovih faktora sam ne može da objasni ovaj disparitet ".[78]

Savremene perspektive[uredi | uredi izvor]

Pravni pluralizam[uredi | uredi izvor]

Pravni pluralizam je koncept razvijen od strane pravnih sociologa i socijalnih antropologa kako bi "opisao više slojeva prava, obično sa različitim izvorima legitimiteta, koje postoje unutar jedne države ili društva".[79]Takođe je definisan "kao situacija u kojoj dva ili više pravnih sistema obitavaju u istoj socijalnoj oblasti".[80] Pravni pluralisti definišu pravo široko kako bi taj pojam obuhvatio, ne samo sistem sudova i sudija iza kojih stoji prinudna moć države, već i "ne-pravne oblike normativnog uređenja".[81] Pravni pluralizam se sastoji od mnogo različitih metodoloških pristupa i kao koncepata, on obuhvatac"različite i često sporne perspektive zakona, počev od priznavanja različitih pravnih poredaka u okviru nacionalne države, do više dalekosežnih i otvorenih koncepata zakona koji ne moraju zavisiti od državnog priznanja valjanosti. Ovaj drugi koncept prava može nastati kad god dva ili više pravnih sistema postoje u istoj socijalnoj oblasti".[82]

Ideologija pravnog pozitivizma je imala tako snažno mesto u mašti advokata i društvenih naučnika da je njena slika u pravnom svetu bila u stanju da se uspešno maskira u činjenicu i formira kamen temeljac socijalne i pravne teorije.

— Džon Grifits, "Šta je Pravni pluralizam"[83]

Pravni pluralizam je zauzeo centralnu poziciju u socio-pravnom teoretisanju od samog početka sociologije prava. Sociološke teorije Eugena Erliha i Žorža Gurviča su bili rani sociološki doprinosi pravnom pluralizmu. To je, štaviše, obezbedilo najtrajniju temu socio-pravne rasprave preko više decenija u okviru sociologije prava i pravne antropologije[84] i primilo dosta kritika od zagovornika različitih škola pravnog pozitivizma.[85] Kritičari često pitaju: "Kako se pravo razlikuje u pluralističkom pogledu od drugih normativnih sistema? Šta čini sistem socijalnih pravila pravnim?"[86] Spor proističe uglavnom "od tvrdnje da je jedini pravi zakon, zakon napravljen i sprovođen od strane moderne države".[87] Ovo stanovište je takođe poznato kao "pravni centralizam". Sa pravno-centralistickog stanovišta, Džon Grifits piše: "zakon je i treba da bude zakon države, jedinstven za sve osobe, bez obzira na ostale zakone, i donesen od strane jedne grupe državnih institucija.[88] Tako, prema pravnom centralizmu, "običajni i verski zakoni nisu pravilno nazvani 'zakoni', osim u onoj meri u kojoj je država odlučila da usvoji i tretira takav normativni poredak kao deo sopstvenog zakona".[87] Razlika se često pravi između "slabih" i "jakih" verzija pravnog pluralizma. "Slaba" verzija nužno ne dovodi u pitanje osnovne pretpostavke "pravnog centralizma", već samo priznaje da u domenu zakona zapadnih država, drugi pravni sistemi, kao što su običajni ili islamski zakoni, mogu imati autonomni suživot.[89] Tako "slaba" verzija ne uzima u obzir i druge oblike normativnog uređivanja kao pravo. Kako Tamanaha, jedan od kritičara pravnog pluralizma, kaže: "Normativno uređivanje je normativno uređivanje. Pravo je nešto drugo, nešto što izolujemo i nazivamo pravom ..."[90] "Snažna" verzija, sa druge strane, odbacuje sva zakonski centralističke i formalističke modele prava, kao "mit, ideal, iluziju"[91] u vezi sa državnim zakonom kao jednim od mnogih oblika prava ili oblika društvenog uređivanja. Insistira na tome da je moderan zakon mnoštvo, da je privatan, kao i javan, ali što je najvažnije "nacionalni pravni sistem je često sekundarni, a ne primarni lokus regulacije".[92] Kritika usmerena na pravni pluralizam često koristi osnovne pretpostavke pravnog pozitivizma kako bi dovela u pitanje validnost teorije pravnog pluralizma koja se svodi na kritikovanje onih veoma pozitivističkih pretpostavki.[93] Kao što objašnjava Rodžer Koterel, pluralističku koncepciju treba shvatiti kao deo "napora pravnog sociologa da proširi perspektive o pravu. Specifikacija prava pravnog sociologa može biti drugačija od pretpostavljene od advokata u praksi, ali će se odnositi na ovo drugo jer mora uzeti u obzir advokatove perspektive o pravu. Takav pluralistički pristup u pravnoj teoriji će verovatno prepoznati šta advokati obično priznaju kao pravo, ali može sagledati zakon kao jednu vrstu većeg roda, ili tretirati advokatovu koncepciju zakona kao odraz određene perspektive utvrđene posebnim ciljevima ".[86]

Autopoiezis[uredi | uredi izvor]

Umberto Maturana i Francisko Varela, prvobitno su skovali pojam autopoezisa u teorijskoj biologiji da bi opisali samo-reprodukciju žive ćelije.[94]Ovaj koncept je kasnije pozajmljen, obnovljen u sociološkom smislu, i uveden u sociologiju zakona od strane Niklasa Lumana.[95] Lumanova teorija sistema prevazilazi klasično razumevanje objekta / predmeta gledajući na komunikaciju (a ne 'akciju') kao osnovni element svakog društvenog sistema. On raskida sa tradicionalnom teorijom sistema Talkota Parsonsa i opisima zasnovanim na kibernetskim povratnim informacijama petlje i strukturnih shvatanja samoorganizovanja 1960-ih. To mu omogućava da radi na osmišljavanju rešenja za problem humanizovanog "subjekta".[96] "Možda je najizazovnija ideja ugrađena u teoriji autopoezisa da društveni sistemi ne bi trebalo da budu definisani u smislu ljudske radnje ili normi, već u smislu komunikacija. Komunikacija je zauzvrat jedinstvo iskaza, informacija i razumevanja i predstavlja socijalne sisteme stalnom reprodukcijom komunikacije. Ova sociološki radikalna teza, koja povećava strah od dehumanizovane teorije prava i društva, nastoji da naglasi činjenicu da su društveni sistemi stvoreni od komunikativnog."[97]

Prema Rodžeru Koterelu, "Luman ... tretira teoriju kao osnovu za sve opšte sociološke analize društvenih sistema i njihovih međusobnih odnosa.[98] Međutim, njegove teorijske tvrdnje o autonomiji zakona su veoma snažni postulati, predstavljeni pre (i čak, možda, umesto)detaljnog empirijskog istraživanja društvenih i zakonskih promena koje komparatisti i većina pravnih sociologa verovatno više poštuju. Postulati teorije autopoiezis ne vode empirijsko istraživanje, toliko koliko ga konačno objašnjavaju kako da se tumači šta god to istraživanje može otkriti."[99]

Pravne kulture[uredi | uredi izvor]

Pravna kultura je jedna od centralnih pojmova sociologije prava. Studija pravnih kultura može se, u isto vreme, smatrati kao jedan od opštih pristupa u okviru sociologije prava. Kao koncept, ona se odnosi na "relativno stabilne obrasce pravno-orijentisanog društvenog ponašanja i stavova", i kao takav se smatra potkategorijom koncepta kulture.[100] To je relativno nov koncept koji se, prema Davidu Nelkenu, može pratiti do "termina kao što su pravne tradicije ili pravni stil, koji imaju mnogo dužu istoriju u uporednom pravu ili u počecima političkih nauka. On pretpostavlja i poziva nas da istražujemo postojanje sistematskih varijacija u obrascima 'zakona u knjigama' i 'prava u praksi', i, iznad svega, u odnosu između njih".[101]

Kao pristup, fokusira se na kulturne aspekte prava, pravnog ponašanja i pravnih institucija i, samim tim, bliska je kulturnoj antropologiji, pravnom pluralizmu i uporednom pravu. Lorens M. Fridman je jedan od društveno-pravnih stručnjaka koji su uveli ideju pravne kulture u sociologiji prava. Za Fridmana, pravna kultura "se odnosi na javno znanje o stavovima i obrascima ponašanja prema pravnom sistemu".[102] Takođe se može sastojati od "običajnih organa organski vezanih za kulturu u celini. [103] Fridman ističe pluralizam pravnih kultura i ističe da se pravna kultura može istraživati na različitim nivoima apstrakcije, npr. na nivou pravnog sistema, države, zemlje ili zajednice. Fridman je takođe poznat po uvođenju razlike između "unutrašnje" i "spoljne" pravne kulture. Pomalo prepojednostavljeno, unutrašnja pravna kultura se odnosi na opšte stavove i shvatanja zakona među funkcionerima pravnog sistema, kao što je pravosuđe, dok se spoljna pravna kultura odnosi na stav građana o pravnom sistemu ili zakonu i redu uopšte.

Feminizam[uredi | uredi izvor]

Zakon je oduvek smatran za jedan od važnih mesta angažovanja feminizma. Kako ističe Rut Flečer, feministički angažman je sa zakonom preuzeo mnoge oblike tokom godina, što takođe ukazuje na uspešno spajanje teorije i prakse: "Kroz parnice, kampanje za reformu i pravno obrazovanje, feministkinje su se eksplicitno bavile zakonom i pravnom profesijom. Uzimajući osnovu odredaba specijalističkih savetodavnih usluga, ženske grupe su odigrale ulogu u donošenju zakona dostupnih onima kojima su potrebni. Po izlaganju pravnih koncepata i metoda kritičke analize, feministkinje su dovele u pitanje uslove pravne rasprave."[104]

Globalizacija[uredi | uredi izvor]

Globalizacija se često definiše u smislu ekonomskih procesa koji donose radikalne kulturne promene na nivou svetskog društva. Iako je zakon bitan sastojak u procesu globalizacije, značaj zakona se ogleda u kreiranju i održavanju procesa globalizacije, a ova funkcija se često zanemaruje u okviru sociologije globalizacije i ostaje, verovatno, nešto nerazvijenija u okviru sociologije zakona.[105] Kako su istakli Halidaj i Osinski, "Ekonomska globalizacija ne može se razumeti nezavisno od globalne poslovne regulative i pravne konstrukcije tržišta o kojima sve više zavisi. Kulturna globalizacija se ne može objasniti bez osvrta na prava intelektualne svojine koja su institucionalizovana u pravu i režimima globalnog upravljanja. Globalizacija zaštite za ugrožene populacije ne može shvatiti bez traganja za uticajem međunarodnog krivičnog i humanitarnog prava ili međunarodnih sudova. Svetska osporavanja institucija demokratije i izgradnje država ne može biti smislena, osim ako se ne razmotriti u odnosu na konstitucionalizam."[106] Socio-pravni pristupi u proučavanju globalizacije i globalnog društva često se preklapaju sa, ili iskorišćavaju, studije pravnih kultura i pravnog pluralizma.[107]

Istraživački centri[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ehrlich 1936 (orig 1912); Timasheff 1939; Pound 1943
  2. ^ Selznick 1965
  3. ^ Aubert 1969 and 1980, Black 1972, Stjernquist 1983, Hydén 1986, Tomasic 1987, Ferrari 1989, Podgorecki 1991, Cotterrell 1992, Banakar 2003 and 2011; Mathiesen 2005, Deflem 2008, Travers 2009, Nelken 2009, Scuro 2010, Banakar and Travers 2013, Banakar 2014.
  4. ^ See Deflem 2008:3.
  5. ^ Banakar 2003 and 2009, Banakar and Travers 2013.
  6. ^ Cotterrell 2007
  7. ^ Scuro 2010, str. 64
  8. ^ Banakar & Travers 2005, str. 1–25
  9. ^ See Black 1976; Cotterrell 1992; Hunt 1993; Santos 2002; Banakar 2003; Banakar and Travers 2002; Ferrari 1989; Luhmann 1985; Trevino 2008; Travers 2009, Nelken 2009.
  10. ^ Scuro 2010, str. 12
  11. ^ Deflem 2007
  12. ^ Rheinstein, Max Weber on Law and Economy in Society, 336
  13. ^ Jary, Collins Dictionary of Sociology, 636
  14. ^ For a discussion on Weber's typology see Kronman 1983: 8-14.
  15. ^ Johnson, The Blackwell Dictionary of Sociology, 156
  16. ^ a b Cotterrell 1999
  17. ^ For a detailed discussion of Durkheim's sociology of law see Cotterrell 1999.
  18. ^ Ehrlich 1936 (orig. 1912).
  19. ^ Ziegert 1979
  20. ^ Ehrlich 1936, str. 390
  21. ^ For a discussion see Banakar 2008.
  22. ^ For a presentation of this debate and references to the original sources of the debate see van Klink 2006. For an analysis of the debate between Kelsen and Ehrlich see Banakar 2008. Banakar argues that Kelsen could not help but miss the point that Ehrlich was making by his distinction.
  23. ^ Rottleuthner, La Sociologie du Droit en Allemagne, 109
    * Rottleuthner, Rechtstheoritische Probleme der Sociologie des Rechts, 521
  24. ^ Petrazycki 1955
  25. ^ Banakar 2006; also see Podgórecki 1980; Kurczewski 2009.
  26. ^ See Podgórecki 1991.
  27. ^ a b Ghezzi 2007
  28. ^ see Gurvitch, Georges, L'idée du droit social (1932)
  29. ^ Banakar 2000
  30. ^ For a discussion on the emergence of the "sociological movement" in law after World War II see Deflem 2009: 1.
  31. ^ Trevino 2008
  32. ^ For a discussion see Cotterrell 1992: 122-3
  33. ^ Selznik 1969
  34. ^ See Luhmann 2004 and 1995.
  35. ^ Niklas Luhmann, 1985: 1.
  36. ^ See for example Dezalay and Garth 1996.
  37. ^ Deflem 2007
  38. ^ Friedman 1986
  39. ^ Friedman 1986, str. 780
  40. ^ Austin et al, 1998:2.
  41. ^ See Munger 1998 and Simon 1999.
  42. ^ For an example see Friedman 1975.
  43. ^ For a discussion see Banakar 2009
  44. ^ Cotterrell 2007.
  45. ^ "See, Felstiner, Abel and Sarat 1981.
  46. ^ Faigman 2005, str. 97.
  47. ^ Pound, Roscoe (1911). „The Scope and Purpose of Sociological Jurisprudence [Continued]”. Harvard Law Review. 25 (2): 140—168. JSTOR 1324392. doi:10.2307/1324392. 
  48. ^ Rumble, Wilfrid E. (1965). „Legal Realism, Sociological Jurisprudence and Mr. Justice Holmes”. Journal of the History of Ideas. 26 (4): 547—566. JSTOR 2708499. doi:10.2307/2708499. 
  49. ^ See Banakar 2002
  50. ^ Banakar 2009
  51. ^ Banakar 2009.
  52. ^ Thomas 1997
  53. ^ Campbell 1976
  54. ^ Travers 2001.
  55. ^ Travers 2001, str. 26
  56. ^ See Black 1976.
  57. ^ See Travers 1997, Flood 2005 and 1979.
  58. ^ For an overview of various methods see Banakar and Travers 2005.
  59. ^ See, for example, Becker 1963.
  60. ^ See, for example, Paterson 1982; Flood 1983.
  61. ^ Pat Carlen 1976.
  62. ^ Doreen McBarnet 1981
  63. ^ Atkinson & Drew, 1979
  64. ^ Robert Dingwall and Philip Lewis 1983.
  65. ^ Abel 1988.
  66. ^ Travers 2001
  67. ^ Hunt & Wickham 1994
  68. ^ Travers 1997, str. 1999.
  69. ^ Nelken 2004; 2007; 2009.
  70. ^ Cotterrell 2006, str. 2008. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFCotterrell2006 (help)
  71. ^ Nobles & Schiff 2006; 2013.
  72. ^ Banakar 2009; Nelken 2009.
  73. ^ For a discussion see Banakar and Travers 2005 and Banakar 2009.
  74. ^ For studies of legal pluralism see Dalberg-Larsen 2000; Merry 1988; Chiba 1989; John Griffiths 1986; Olgiati 2009.
  75. ^ For an overview, see Lista, 2004
  76. ^ Deva, 2005; Baxi, 1986
  77. ^ For an earlier overview of the field, see Ferrari, 1990
  78. ^ For a discussion on the disparity between Western and non-Western sociology of law see Banakar 2011 at http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1761466
  79. ^ Olgiati 2007; also see Olgiati 2009.
  80. ^ Sally Engle Merry 1988.
  81. ^ Merry 1988
  82. ^ Ann Griffiths 2002.
  83. ^ John Griffiths, 1986:5.
  84. ^ Banakar 2003
  85. ^ See for example Tamanaha 2001.
  86. ^ a b Cotterrell 2006, str. 37 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFCotterrell2006 (help)
  87. ^ a b Woodman 2008, str. 25
  88. ^ John Griffiths 1986: 3)
  89. ^ Ann Griffiths, 2002: 291.
  90. ^ Tamanaha 1993, str. 1999
  91. ^ John Griffiths 1986: 4.
  92. ^ Galanter 1981, str. 20
  93. ^ See Banakar 2008
  94. ^ Maturana & Varela 1980.
  95. ^ See Ziegert 2002.
  96. ^ Luhmann 2004
  97. ^ Banakar & Max Travers 2005: 28.
  98. ^ Luhmann 1995
  99. ^ Cotterrell 2006, str. 138 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFCotterrell2006 (help)
  100. ^ Nelken 2004, str. 1
  101. ^ Nelken 2007
  102. ^ Friedman 1975, str. 193 But for criticism of the vagueness of this and other formulations of the concept of legal culture in sociology of law, see Cotterrell, 2006, ch. 5
  103. ^ Friedman 1975, str. 194.
  104. ^ Fletcher 2002
  105. ^ For one of the relatively early empirical studies see Dezalay and Garth 1996. For a collection of empirical studies of law and globalization see Gessner and Budak 1998.
  106. ^ Halliday & Osinsk 2006.
  107. ^ See Teubner 1996; Feest and Nelken 2007, Friedman and Perez-Perdomo 2003.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Faigman, David L. (2005). Laboratory of Justice: The Supreme Court's 200-Year Struggle to Integrate Science and the Law. Henry Holt. str. 97. ISBN 9781429923392. 
  • Abel, Richard L. (1980) "Redirecting Social Studies of Law" in 14 Law and Society Review 803-29.
  • Agersnap, Torben (2000) "Theodor Geiger: Pioneer of Sociology in Denmark" in Acta Sociologica, Vol. 43, No. 4. str. 325–330.
  • Arnaud, André-Jean (2007) "Carbonnier, Jean" in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives (Thousand Oaks: SAGE).
  • Arnaud, André-Jean; Olgiati, Vittorio (1993). On Complexity and Socio-Legal Studies : Some European Examples. (Oñati Proceedings 14). 
  • Atkinson, J. Maxwell and Paul Drew(1983) Order in Court: The Organisation of Verbal Interaction in Courtroom Settings. London: Macmillan.
  • Aubert, Vilhelm (1969). Sociology of Law. (London, Penguin). 
  • Aubert, Vilhelm (1994). Continuity and Development in Law and Society. (Oslo, Norwegian University Press). 
  • Aubert, Vilhelm (1969) "Law as a Way of Resolving Conflicts: The Case of a Small Industrialized Society" in Laura Nader (ed.) Law in Culture and Society (Chicago, Aldine Publishing Company).
  • Banakar, Reza (2014). Normativity in Legal Sociology: Methodological Reflections on Law and Regulation in Late modernity. (Heidelberg: Springer). 
  • Banakar, Reza; Travers, Max (2013). Law and Social Theory. (Oxford: Hart Publishing). 
  • Banakar, R. (2011) "The Sociology of Law: From Industrialisation to Globalisation", Sociopedia.isa, 2011 ; U. of Westminster School of Law Research Paper No. 11-03. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1761466
  • Banakar, R. (2000) "Integrating Reciprocal Perspectives: On Georges Gurvitch's Theory of Immediate Jural Experience" 16 (1) Canadian Journal of Law and Society. Available at SSRN http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1777167
  • Banakar, R. (2002) "Sociological Jurisprudence" in R. Banakar and M. Travers, eds, Introduction to Law and Social Theory, Oxford, Hart.
  • Banakar, Reza (2009) "Law Through Sociology's Looking Glass: Conflict and Competition in Sociological Studies of Law" in THE NEW ISA HANDBOOK IN CONTEMPORARY INTERNATIONAL SOCIOLOGY: CONFLICT, COMPETITION, AND COOPERATION, Ann Denis, Devorah Kalekin-Fishman, eds., (London: Sage). An e-copy available at: http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1327025.
  • Banakar, Reza (2008) "The Politics of Legal Cultures" in Retfærd: The Nordic Journal of Law and Justice, 2008. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1323371.
  • Banakar, R. (2006) "Sociological Jurisprudence" in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives. Thousand Oaks, SAGE.
  • Banakar, R. and Travers, M. (2005) "Law, Sociology and Method" in Theory and Method in Socio-Legal Research. str. 1–25. Edited by Banakar, R. and Travers, M. (Oxford: Hart Publishing, 2005).
  • Banakar, R. (2003). Merging Law and Sociology: Beyond the Dichotomies of Socio-Legal Research. (Berlin/Wisconsin: Galda and Wilch). 
  • Banakar, R.; Travers, Max (2002). Introduction to Law and Social Theory. (Oxford: Hart Publishing). 
  • Barzilai, Gad (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. (Ann Arbor: University of Michigan Press). 
  • Baxi U (1986) Towards a Sociology of Indian Law. New Delhi: Stavahan.
  • Black, D. (1976). The Behavior of Law. (New Haven, Conn. Yale University Press). .
  • Black, D. (1972) "The Boundaries of Legal Sociology" in Yale Law Journal 81.
  • Campbell, C. M. and Wiles, P. (1976) "The Study of Law in Society in Britain" in Law and Society Review 10: 547-78.
  • Chiba, Masaji (1989). Legal pluralism : toward a general theory through Japanese legal culture. (Tokyo, Japan: Tokai University Press). 
  • Cotterrell, Roger (1999). Emile Durkheim: Law in a Moral Domain. Stanford University Press. 
  • Cotterrell, Roger (2007) "Sociology of Law" in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives (Thousand Oaks: SAGE).
  • Cotterrell, Roger (2006). Law, Culture and Society: Legal Ideas in the Mirror of Social Theory. (Aldershot: Ashgate). 
  • Cotterrell, Roger (1992). The Sociology of Law: An Introduction. (Oxford: Oxford University Press). 
  • Cotterrell, Roger (1995). Law's Community: Legal Theory in Sociological Perspective. (Oxford: Clarendon Press). 
  • Cotterrell, Roger (2008). Living Law: Studies in Legal and Social Theory. (Aldershot: Ashgate). ISBN 9780754627104. 
  • Cotterrell, Roger (2006). Law in Social Theory. (Aldershot: Ashgate). 
  • Cotterrell, Roger (2001). Sociological Perspectives on Law. (2 vols) (Aldershot: Ashgate). 
  • Czarnota, Adam "Podgórecki, Adam" in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives (Thousand Oaks: SAGE).
  • Dalberg-Larsen, Jørgen (2000). The Unity of Law: An Illusion. (Berlin, Galda + Wilch Verlag). 
  • Deflem, Mathieu (2008). Sociology of Law: Visions of a Scholarly Tradition. (Cambridge: Cambridge University Press). [1].
  • Deflem, Mathieu (2007) "Sociological Theories of Law" pp. 1410–1413 in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives, edited by David S. Clark. Thousand Oaks, CA: Sage Publications.[2].
  • Dezalay, Yves; Garth, Bryant G. (1996). Dealing in Virtue: International Commercial Arbitration and the Construction of a Transnational Legal Order. Chicago Series in Law and Society. 
  • Deva I (ed.) (2005) Sociology of Law. New Delhi: Oxford University Press.
  • Durkheim, Emile (1984). The Division of Labour in Society. (transl. W. D. Halls). London: Macmillan (orig.  1893 De la division du travail social)..
  • Ehrlich, Eugen (1936). Fundamental Principles of the Sociology of Law. Cambridge, MA: Harvard University Press (orig.  1912 Grundlegung der Soziologie des Recht)..
  • Feest, Johannes; Nelken, David (2007). Adapting Legal Cultures. Oxford, Hart. 
  • Felstiner, W., Abel, R. and Sarat, A. (1981) "The Emergence and Transformation of Disputes: Naming, Blaming, Claiming", coauthored with Richard Abel and Austin Sarat, 15 Law and Society Review 401.
  • Ferrari, V. (1989) "Sociology of Law: A Theoretical Introduction" in Ferrari, V. and Uusitalu, P. Two Lectures on the Sociology of Law. str. 7–31 (Helsinki : University of Helsinki, 1989) Sociology of Law Series, no. 6/101.
  • Ferrari, Vincenzo (1990) ed., Developing Sociology of Law. A World-Wide Documentary Enquiry (Milano, Giuffré).
  • Ferrari, V. (2007) "Treves, Renato" in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives (Thousand Oaks: SAGE).
  • Fletcher, Ruth (2002) "Feminist Legal Theory" in Reza Banakar and Max Travers, An Introduction to Law and Social Theory (Oxford, Hart Publishing, 2002).
  • Flood, John, (2005) "Socio-Legal Ethnography in Theory and Method in Socio-Legal Research" 33-48 in R Banakar & M Travers (Hart Publishing: Oxford).
  • Flood, John, (1979) "Barristers' Clerks" 4 Journal of the Legal Profession 23-39.
  • Friedman, L. M. (1986) "The Law and Society Movement" in Stanford Law Review 38: 763-780.
  • Friedman, L. M. (1975). The Legal System: A Social Science Perspective. (New York: Russell Sage Foundation). 
  • Friedman, L. M. and Rogelio Perez-Perdomo (2003), eds., LEGAL CULTURE IN THE AGE OF GLOBALIZATION: LATIN AMERICA AND LATIN EUROPE (Stanford University Press).
  • Friedman, L. M. (2002). American Law in the 20th Century. (New Haven: Yale University Press). 
  • Galanter, Marc "Justice in many rooms: courts, private ordering and indigenous law" in (1981) 19 Journal of Legal Pluralism and Unofficial Law.
  • Gessner, Volkmar; Ali Cem Budak (1998). Emerging Legal Certainty: Empirical Studies on the Globalization of Law. (Onati International Series in Law & Society). 
  • Ghezzi, M. L. (2007) "Un precursore del nichilismo giuridico. Theodor Geiger e l'antimetafisica sociale" in SOCIOLOGIA DEL DIRITTO Issue: 3.
  • Griffiths, John (1986) "What is Legal Pluralism" in Journal of Legal Pluralism 24: 1-55.
  • Griffiths, Ann (2002) "Legal Pluralism" in Banakar and Travers, 2002.
  • Gurvitch, Georges; Hunt, Alan (2001). „Max Weber and Eugene Ehrlich”. Sociology of Law. Athens: Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0704-5. 
  • Jary, David; Jary, Julia (1995). Collins Dictionary of Sociology. HarperCollins. ISBN 978-0-00-470804-1. 
  • Johnson, Alan (1995). The Blackwell Dictionary of Sociology. Blackwells publishers. ISBN 978-1-55786-116-0. 
  • Halliday, Terence C. and Pavel Osinsk (2006) "Globalization of Law" in Annual Review of Sociology.
  • Hammerslev, Ole (2007). Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives. (Thousand Oaks: SAGE). 
  • Hunt, Alan (1993). Explorations in Law and Society. New York: Routledge. 
  • Hunt, Alan; Wickham, Gary (1994). Foucault and law: Towards a sociology of law As Governance. London: Pluto Press. 
  • Hydén, Håkan (1986) "Sociology of Law in Scandinavia" in 13 Journal of Law and Society.
  • Kalleberg, Ragnvald (2000) "The Most Important Task of Sociology is to Strengthen and Defend Rationality in Public Discourse: On the Sociology of Vilhelm Aubert" in Acta Sociologica 43; 399.
  • Kronman, Anthony T. (1983). Max Weber. Stanford University Press. ISBN 9780804711401. 
  • Kurczewski, Jacek (2009) "The Legancy of Leon Petrażycki in Law & Society Studies / Editorial Debate" Societas/Communitas (1(7)).
  • Lista C (2004) The Development of Sociology of Law: the Case of Argentina. RCSL Newsletter Autumn 3-4.
  • Luhmann, Niklas (2004). Law As a Social System. translated by Klaus A.  Ziegert (Oxford University Press)..
  • Luhmann, Niklas (1995). Social Systems. Stanford CA, Stanford University Press. 
  • Luhmann, Niklas (1985). A Sociological Theory of Law. (London: Routedge & Kegan Paul). ISBN 9780710097477. 
  • Macaulay, S. (1963) "Non-Contractual Relations in Business" in American Sociological Review, at 28: 55-67.
  • McBarnet, Doreen (1981). Conviction: The Law, the State and the Construction of Justice. (Macmillan). ISBN 9780333255360. 
  • Malinowski, Bronisław (1926) Crime and Custom in Savage Society.
  • Merry, Sally Engle (1988) "Legal Pluralism" in 22 Law and Society Review 869-901 at 870.
  • Maturana, H. R.; Varela, F. J. (1980). Autopoiesis and Cognition. (Boston, MA, Reidel). 
  • Mathiesen, Thomas (2005). Rätten i samhället : en introduktion till rättssociologin. (Lund, Studentlitterature). 
  • Munger, Frank (1998) "Mapping Law and Society" in A. Sarat, ed., Crossing Boundaries (Northwestern University Press).
  • Nelken, David (2009). Beyond Law in Context. (Asghate). 
  • Nelken, David (2007) "Culture, Legal" in Clark, David S. (ed.) Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives. London: Sage. str. 369–70.
  • Nelken, David (2004) "Using the Concept of Legal Culture", Australian Journal of Legal Philosophy vol 29.
  • Nobles, Richard; Schiff, David (2006). A Sociology of Jurisprudence. Oxford: Hart. 
  • Nobles, Richard; Schiff, David (2013). Observing Law Through Systems Theory. Oxford: Hart. 
  • Nonet, Philippe; Selznick, Philip (1978). Law and Society in Transition. Toward Responsive Law. New York: Octagon Books. 
  • Papachristou, T.K. (1999). „The Sociological Approach of Law”. Sociology of Law (na jeziku: grčkom). Athens: A.N. Sakkoulas Publishers. ISBN 978-960-15-0106-2. 
  • Olgiati, Vittorio (2007) "Pluralism, Legal" in Encyclopedia of Law and Society: American and Global Perspectives (Thousand Oaks: SAGE).
  • Olgiati, Vittorio (2009) "The Notion of Legal Pluralism: A Theoretical Assessment" in Societas/Communitas 1(7).
  • Petrazycki, Leon (1955). Law and Morality. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
  • Podgórecki, Adam (1991). A Sociological Theory of Law. Milano: Dott.  A. Giuffre Editore..
  • Podgórecki, Adam (1980) "Unrecognized Father of Sociology of Law: Leon Petrazycki." Law and Society Review 15: 183-202.
  • Podgórecki, Adam (1973). Knowledge and Opinion about Law. London: M.  Robertson..
  • Podgórecki, Adam (1974). Law and Society. London: Routledge. 
  • Pound, Roscoe. (1943). "Sociology of Law and Sociological Jurisprudence." University of Toronto Law Journal 5.
  • Rheinstein, M. (1954). Max Weber on Law and Economy in Society. Harvard University Press. 
  • Rottleuthner, H. La Sociologie du Droit en Allemagne, 109.
  • Rottleuthner, H. Rechtstheoritische Probleme der Sociologie des Rechts, 521.
  • Rumble, Wilfrid E. (1965). „Legal Realism, Sociological Jurisprudence and Mr. Justice Holmes”. Journal of the History of Ideas. 26 (4): 547—566. JSTOR 2708499. doi:10.2307/2708499. 
  • Santos, Boaventura de Sousa (2002). Toward a New Legal Common Sense. London: Butterworths. ISBN 9780406949974. 
  • Sarat, Austin, ed, Blackwell Companion to Law and Society (Malden, Mass. and Oxford: Blackwell, 2004).
  • Scuro Neto, P. (2010). Sociologia Geral e Jurídica. São Paulo: Saraiva, 7th ed. 
  • Selznick, P. (1965) "The Sociology of Law" in Sociology Today edited by Robert Merton et al. New York: Harper and Row.
  • Selznick, P. (1969). Law, Society and Industrial Justice. New York: Russell Sage Foundation. 
  • Simon, Jonathan (1999) "Law after Society" in 24 Law and Social Inquiry 143-94 at 144.
  • Stjernquist, Per (1983) "En aspekt på rättssociologisk forskning" i 1 Tidskrigt för rättssociologi 7.
  • Tamanaha, B. (1993) "The folly of the 'social scientific' concept of legal pluralism" in Journal od Law and Society 20: 192-217.
  • Thomas, P. (1997) "Socio-Legal Studies: The Case of Disappearing Fleas and Bustards" in Phil Thomas (ed.) Socio-Legal Studies. str. 1–22. Aldershot: Dartmouth.
  • Teubner, Gunther (1996). Global Law Without a State. Dartmouth. 
  • Timasheff, Nicholas S. (1939). An Introduction to the Sociology of Law. (Westport, Greenwood Press reprint, 1974). 
  • Tomasic, Roman (1987). The Sociology of Law. (London, SAGE Publications). ISBN 9780803997165. 
  • Travers, Max (2009). Understanding Law and Society. (London). 
  • Travers, M. (2001) "Sociology of Law in Britain" in American Sociologist 32: 26-40.
  • Travers, M. (1997). Law in Action: The Reality of Law: Work and Talk in a Firm of Criminal Lawyers. (Aldershot: Ashgate). 
  • Trevino. Javier (2008). The Sociology of Law: Classical and Contemporary Perspectives. New York: St.  Martin's Press (1996) Reissued with a New Introduction. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers..
  • Trevino, A Javier (2008). Talcott Parsons: On Law and the Legal System. (Newcastle: Cambridge Scholars Publishing). 
  • van Klink, Bart (2006) "Facts and Norms: The Unfinished Debate between Eugen Ehrlich and Hans Kelsen". Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=980957.
  • Woodman, G. R. (2008) "The possibilities of Co-Existence of Religious Laws with Other Laws" in Mehdi, R. et al. (eds.) Law and Religion in Multucultural Societies. Copenhagen: DJOF Publishing.
  • Ziegert, Klaus A. (2002) "The Thick Description of Law: An Introduction to Niklas Luhmann's Theory of Operatively Closed Systems" in R Banakar and M Travers, (eds), An Introduction to Law and Social Theory (Oxford, Hart Publishing).
  • Ziegert, Klaus A. (1979). "The Sociology behind Eugen Ehrlich's Sociology of Law." International Journal of Sociology of Law 7: 225-73.
  • Zippelius, Reinhold (2012). Grundbegriffe der Rechts- und Staatssoziologie. 3rd.  ed. (Tübingen, Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-151801-0).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социологија_права&oldid=27754726”