Srčani mišić
Srčano mišićno tkivo (lat. textus muscularis cardiacus striatus) izgrađuje središnji sloj srčanog zida (miokard) i središnji sloj plućnih vena u blizini njihovog ušća u srce. Po strukturi je slično poprečno-prugastom, a po funkciji glatkom mišićnom tkivu.
Sastavljeno je od poprečno-prugastih vlakana, koja se razlikuju od skeletnih po dimenzijama (tanja su i kraća), rasporedu jedara, prisustvu tzv. prelaznih ploča, slabije izraženoj poprečnoj ispruganosti i dr. Srce se sastoji od dve vrste vlakana. Jedna vrsta izgrađuje radnu muskulaturu odgovornu za kontrakcije, a druga vrsta sprovodnu musklulaturu koja sadrži malo kontraktilnih fibrila i koja je odgovorna za stvaranje i sprovođenje impulsa do kontraktilnih vlakana.[1]
Srčana mišićna vlakna su sastavljena od serijski vezanih ćelija (kardiomiocita). One su široke 10-20 µm, a dugačke 50-120 µm. Svaka ćelija ima jedno ili dva centralno postavljena jedra, što omogućava razlikovanje srčanog i skeletnog mišićnog tkiva. Miofibrili takođe nemaju isti raspored kao kod poprečno-prugastih mišića, ali su aktinski i miozinski filamenti organizovani na isti način. Poprečna ispruganost nije tako izražena, zbog prisustva velikog broja mitohondrija (koje zauzimaju 40% volumena kardiomiocita). Između susednih ćelija nalaze se prelazne ploče (interkalatni diskovi).[2]
Interkalatni diskovi su specijalizovani spojevi, koji omogućavaju brzo i lako prenošenje impulsa od jedne ćelije do druge. Zahvaljujući ovoj činjenici, srčani mišić se često označava kao sincicijum. U srcu postoje dva sincicijuma: pretkomorski i komorski. Oni su u potpunosti odvojeni vezivnim tkivom i jedino atrio-ventrikularni snop može da prenese impuls iz pretkomora u komore.[1]
Srčani mišić se kontrahuje ritmično i automatski, a inerviše ga vegetativni nervni sistem (simpatikus i parasimpatikus). Signali koji izazivaju srčane kontrakcije nastaju u zidu desne pretkomore, ali nervni sistem utiče na njegov ritam.[3][4]
U ranom detinjstvu postoji blago izražena sposobnost regeneracije ovog tkiva, ali kod odraslih ona uopšte ne postoji. Najčešći uzrok oštećenja i propadanja miokarda je infarkt.[2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Guyton & Hall 1999
- ^ a b Z. Anđelković; Lj. Somer; M. Perović; V. Avramović; Lj. Milenkova; N. Kostovska; A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 86-7434-003-2.
- ^ Marija Mihalj; Danica Obradović (2000). Opšta anatomija. Novi Sad. 86-489-0276-2.
- ^ Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Z. Anđelković; Lj. Somer; M. Perović; V. Avramović; Lj. Milenkova; N. Kostovska; A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 86-7434-003-2.
- Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2.
