Stanfordski zatvorski eksperiment

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ploča koja se nalazi na mestu gde se odigrao eksperiment

[1]Stanfordski zatvorski eksperiment (SZE) bila je studija psiholoških efekata koje su izazivali zatočeništvo kod zatvorenika ili nadređeni položaj zatvorskih čuvara. Eksperiment je izveden na univerzitetu Stanford između 14. i 20. avgusta 1971. Tim istraživača na čelu sa profesorom psihologije Filipom Zimbardom je sproveo ovaj eksperiment koristeći studente kao test subjekte. Projekat je finansiran od strane Američke mornarice i bio je od interesa za vojsku radi istraživanja odnosa između vojnih čuvara i zatvorenika. Eksperiment predstavlja klasičnu studiju psihologije zatvora što je i tema koja se razmatra u većini udžbenika iz psihologije, gde se i ovaj eksperiment navodi kao primer.

Učesnici su se prilagodili ulogama i van Zimbardovih očekivanja, jer su čuvari sprovodili ekstremne autoritarne mere koje su na kraju izložile zatvorenike posledicama psihičke torture. Mnogi od zatvorenika su pasivno prihvatili psihičko zlostavljanje i, na zahtev stražara, čak i maltretirali druge zatvorenike, koji su pokušavali da spreče zlostavljanje. Eksperiment je pod uticaj stavio i samog Zimbarda, koji je u svojoj ulozi nadzornika, dozvolio da se zlostavljanje nastavi. Dva zatvorenika su napustila eksperiment ranije, a cela studija je naglo prestala posle samo šest dana, u izvesnoj meri zbog prigovora Kristine Maslah. Pojedini delovi eksperimenta su snimljeni i neki odlomci su dostupni javnosti.

Ciljevi i metode[uredi | uredi izvor]

Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka dolazilo je do preopterećenja kapaciteta velikog broja zatvora, što je dovelo do toga da je počela da se preispituje korisnost samih objekata, kao i da li se u njima pravilno postupa prema zatvorenicima. S obzirom na povećan broj pobuna od strane zatvorenika, došlo se do zaključka da su ljudi zaduženi za korekciju i praćenje ponašanja zatvorenih vršili psihičko i fizičko nasilje nad njima. Kako bi objasnili ovu pojavu, psiholog Filip Zimbardo i njegov tim naučnika napravili su simulaciju zatvora u podrumu univerziteta Stan.

Zimbardo i njegov tim su imali za cilj da testiraju hipotezu koja je smatrala da su osnovne osobine ličnosti zatvorenika i stražara glavni uzrok nasilnog ponašanja u zatvoru. Učesnici su regrutovani i rečeno im je da će učestvovati u simulaciji zatvora u trajanju od dve nedelje. Ispitanici su bili traženi putem oglasa u novinama širom SAD i Kanade. Od 75 ispitanika, Zimbardo i njegov tim su odabrali 24 muškaraca za koje su smatrali da su psihički najstabilniji i najzdraviji. Ovi učesnici su pripadali uglavnom srednjoj klasi. Grupa je namerno izabrana tako da se u njoj ne nađu osobe sa kriminalnom prošlošću, psihološkim poremećajima, ili zdravstvenim problemima, time omogućavajući da se ne dođe do ugrožavanja validnosti eksperimenta. Svi su se složili da učestvuju u periodu od 7 do 14 dana i za sumu od 15 dolara dnevno.

Eksperiment je izveden u podrumu Džordan hale (zgrade za psihologiju i psihološka istraživanja na Stanfordu). Kako bi proučavali odnose i dinamiku koji postoje unutar zatvora, naučnici su u podrumu univerziteta ’’izgradili’’ zatvor, u čemu su im pomogli nekadašnji zatvorenici, više se koncentrišući na njegovu funkcionalnost nego na stvaranje dosledne replike. Polovini učesnika je dodeljena uloga zatvorenika (9, plus 3 zamenika), dok je druga polovina imala ulogu čuvara (takođe 9, plus 3 zamenika). Ove uloge nasumično su dodeljene i niko od ispitanika nije imao ranija iskustva vezana za njih, osim onoga što je bilo predstavljeno u medijima. Zimbardo je uzeo ulogu nadzornika, a njegov asistent ulogu upravnika zatvora. Zimbardo je, takođe, i dizajnirao eksperiment kako bi izazvao dezorijentaciju, depersonalizaciju i deindividualizaciju učesnika.

Istraživači su održali sesiju orijentacije za stražare dan pre eksperimenta, tokom koje su im naložili da ne naškode fizički zatvorenicima. U snimku studije, Zimbardo se može videti kako razgovara sa stražarima: "Možete da izazivate u zatvorenicima osećanja dosade, osećaj straha do nekog stepena, možete da kreirate pojam proizvoljnosti da je njihov život potpuno kontrolisan od strane nas, po sistemu, ti, ja, i oni neće onda imati privatnost... Oduzećemo im njihovu individualnost na razne načine. U principu cilj svega ovoga je da osete nemoć. U takvoj situaciji, mi ćemo imati svu moć i oni neće imati ništa. "

Istraživači su snabdeli stražare drvenim palicama kako bi uspostavili svoj status. Dali su im odeću sličnu uniformi zatvorskih čuvara (braon košulja i pantalone), a na glavi su stalno nosili naočare kako bi sprečili kontakt očima sa zatvorenicima. Zatvorenici su nosili neudobne i grube haljine na kojima se nalazio broj zatvorenika, kao i kape na glavama napravljene od najlonskih čarapa koje je trebalo da predstavljaju obrijane glave (radi depersonalizacije). Pored toga na nogama su imali lanac oko jednog zgloba koji je bio konstantan podsetnik na zatvor i ograničenost. Stražari su dobili instrukcije da zovu zatvorenike po njihovim dodeljenim brojevima, nisu ih smeli zvati po imenu, što je doprinosilo gubljenju identiteta kod zatvorenika.

Ovako organizovano okruženje imalo je mogućnost da izazove lične, intenzivne i patološke reakcije ispitanika na osnovu predrasuda koje su im bile usađene putem masovnih medija. Takođe je došlo i do dezorijentisanosti i gubljenja osećaja o vremenu, jer nije bilo satova niti prozora unutar simulacije. Ispitanici su bili pod konstantnim nadzorom od strane naučnika koji su postavili kamere i audio rekordere širom simulacije zatvora. Radi boljeg uvida u mentalno stanje ispitanika izvršavani su intervjui i upitnici.

U zatvorskim ćelijama je moglo boraviti samo tri zatvorenika. Pored toga, ovaj lažni zatvor je obuhvatao malo zatvorsko dvorište, samicu i veću sobu preko puta zatvorenika za stražare i upravnika. Zatvorenici su bili u obavezi da ostanu u svojim ćelijama ceo dan i celu noć do kraja studije. Stražari su radili u timovima od po troje, za osam radnih sati. Stražari nisu morali da ostanu u zatvoru nakon završene smene.

Tok i rezultati eksperimenta[uredi | uredi izvor]

Prvog dana eksperimenta zatvorenici su "uhapšeni" u svojim domovima i "teretili" su ih za oružanu pljačku. Lokalna policija je pomogla profesoru Zimbardu sa hapšenjima, sprovodeći sveobuhvatne procedure nad zatvorenicima, koje su uključivale uzimanje otisaka prstiju, kao i fotografisanje. Zatvorenici su prebačeni iz policijske stanice u Zimbardov lažni zatvor. Pri dolasku u lažni zatvor, zatvorenicima je traženo da skinu odeću, a zatim su bili prskani sprejom kako bi se doprinelo iluziji da imaju vaške ili bacile - što je doprinelo degradaciji ispitanika, i potom su obučeni u uniforme. Dobili su svoje nove identitete. Kako bi vežbali autoritet nad zatvorenicima, čuvari su ih pištaljkama budili usred noći i neposlušne kažnjavali sklekovima, jer nijedna strana još uvek nije bila naviknuta na nove uloge.

Nakon relativno tihog prvog dana, drugog dana su zatvorenici u ćeliji 1 blokirali svoja vrata krevetima i skinuli kape, odbijajući da izađu ili prate uputstva nadređenih. Stražari iz druge smene su dobrovoljno radili prekovremeno, da bi pomogli u smirivanju otpora, a potom su prskali zatvorenike sa aparatom za gašenje požara bez dozvole nadzornika. Shvativši da je rukovanje nad devet zatvorenika sa samo tri stražara u smeni bio izazov, jedan od njih je predložio da se koriste psihološke metode kako bi se zatvorenici kontrolisali. Neke zatvorenike koji nisu bili uključeni u otpor su tretirali privilegovano i davali im posebne nagrade, kao što su veći obroci. "Privilegovani" zatvorenici su odlučili da ne jedu obrok radi saosećanja sa svojim kolegama zatvorenicima. Takođe su uveli i "ćeliju za privilegovane" u koju su stavili zatvorenike koji su najmanje učestvovali, a zatim preko dana menjali "dobre" i "loše" zatvorenika po dobroj i lošim ćelijama što je navelo zatvorenike da pomisle da među njima postoje oni koji su doušnici stražarima što je izazvalo nepoverenje.

Nakon samo 36 sati, jedan zatvorenik je počeo da se ponaša nestabilno, kao što je i Zimbardo opisao: "# 8612 je počeo da deluje ludo, da vrišti, da proklinje, da besni van kontrole. Prošlo je dosta vremena pre nego što smo postali uvereni da je zaista patio i da smo morali da ga pustimo. "

Stražari su primoravali zatvorenike da ponavljaju svoje dodeljene brojeve kako bi pojačali ideju da je to njihov novi identitet. Stražari su uskoro ovo koristili kako bi maltretirali zatvorenike, koristeći fizičko kažnjavanje kao što su dugotrajne vežbe za greške u brojanju zatvorenika. Sanitarni uslovi su pogoršani ubrzo odbijanjem stražara da dozvole nekim zatvorenici da mokre ili vrše nuždu normalno, već su ih primoravali da to čine u kanti smeštenoj u ćeliji. Stražari često nisu dozvoljavali zatvorenicima da isprazne kante. Sređeni dušeci su bili vrednovana stavka u zatvoru, tako da bi stražari kažnjavali zatvorenike koji ih nisu sređivali tako što bi im uklonili dušeke, ostavljajući ih da spavaju na betonu. Neki zatvorenici su bili prisiljeni da budu goli radi metoda degradacije. Nekoliko stražara je postajalo sve okrutnije kako je eksperiment napredovao; istraživači su izvestili da je jedna trećina stražara izložila originalne sadističke sklonosti. Većina stražara se uznemirila kada je eksperiment zaključen posle samo šest dana.

Treći dan bio je rezervisan za posete roditelja i za ovu priliku Zimbardo je tražio da se zatvorenici dobro nahrane i da se zatvor očisti kako ne bi izazvao gnev roditelja koji su, igrajući ulogu posetilaca, i sami postali deo simulacije.

Zimbardo pominje svoju opsednutost eksperimentom i uživljavanje u sopstvenu ulogu nadzornika. Četvrtog dana, neki od stražara su izjavili da su čuli glasine da je pušteni zatvorenik otišao da se vrati sa svojim prijateljima kako bi oslobodi preostale ispitanike. Zimbardo i stražari su privremeno razmontirali zatvor i prebacili sve zatvorenike na drugi sprat zgrade. Zimbardo je sam čekao u podrumu, u slučaju da se oslobođeni zatvorenik pojavi, a planirano je da mu kaže da je eksperiment prekinut. Oslobođeni zatvorenik se nikada nije vratio, zatvor je bio obnovljen, a zatvorenici su zbog ove lažne dojave bili naterani da rade sklekove i čiste toalete.

Ono što je zatvor učinilo još uverljivijim bile su posete sveštenika i advokata koje su još više ubedile učesnike eksperimenta da nije u pitanju simulacija već pravi zatvor. Predstavljali su se zatvorskim brojem umesto imenom i izlazili pred odbor za uslovno puštanje iako su mogli da kažu da više ne žele da učestvuju u eksperimentu.

Zatvorenik br 416, novo prihvaćeni stend-baj zatvorenik, izrazio je zabrinutost zbog tretmana drugih zatvorenika. Stražari su to zloupotrebili. Kada je odbio da jede svoje kobasice, rekavši da je u štrajku glađu, stražari su ga poslali u "samicu", taman ormar. Stražari su zatim naterali druge zatvorenike da više puta udare u vrata i proderu se na zatvorenika 416. Stražar mu je rekao da će biti pušten iz samice samo ako zatvorenici daju svoju ćebad i prespavaju na svojim golim madracima. Svi osim jednog su odbili to da urade.

Zimbardo je shvatio da mora obustaviti eksperiment nakon pregledanja noćnih snimaka na kojima su bili prikazani mnogo gori i ponižavajući načini kažnjavanja i dehumanizacija zatvorenika i kada je Kristina Maslah, student psihologije sa kojom je i kasnije bio u braku, uložila prigovor na uslove u zatvoru nakon što je uvedena u eksperiment da sprovede intervjue. Zimbardo je primetio da, pored više od 50 ljudi koji su posmatrali eksperiment, Maslah je bila jedina koja je ispitivala moral studije. Nakon samo šest dana trajanja od planirane dve nedelje, zatvorski eksperiment u Stanfordskom univerzitetu je prekinut.[2] [3]

Zaključak[uredi | uredi izvor]

20. avgusta 1971. godine, Zimbardo je učesnicima objavio kraj eksperimenta. Eksperiment je korišćen kako bi ilustrovao kognitivne teorije nesaglasnosti i moći vlasti.

Rezultati eksperimenta odgovaraju situacionom ponašanju, pre nego dispozicijama ličnosti testiranih subjekata. Drugim rečima, izgledalo je da je situacija, pre nego njihove individualne ličnosti, izazvala nasilničko ponašanje učesnika. Prema tom tumačenju, rezultati su u skladu sa rezultatima Milgramovog eksperimenta (engl. Milgram experiment), u kojem je jednoj grupi ljudi dato naređenje da upravljaju strujnim udarima, time nanoseći štetu drugoj grupi ljudi.

Ubrzo nakon kraja studije, bilo je krvavih pobuna u obližnjim zatvorima, a Zimbardo je prijavio svoje zaključke o eksperimentu Američkom komitetu za pravosuđe (engl. United States Senate Committee on the Judiciary).

Ponašanje učesnika je bilo promenljivo. Bez obzira na to što su bili svesni toga da ih neko posmatra, čuvari i zatvorenici su postupali drugačije nego što je uobičajeno. Stražari su osetili potrebu da pokažu svoju nadmoć, čak i kada to nije bilo potrebno.

Zatvorenici se nisu poštovali od strane stražara na razne načine. Bili su obeleženi brojem umesto svojim pravim imenom. To dehumanizovanje zatvorenika je dovelo do gubitka ličnog identiteta. Bez kontrole, zatvorenici su saznali da su imali malo uticaja na ono što im se desilo. Na kraju su počeli da popuštaju. Brzo su shvatili da su stražari bili najviši u hijerarhiji, i onda su počeli da prihvataju svoje uloge kao manje važni ljudi.

Uniforme su dobili da bi svim učesnicima bio izbrisan individualni identitet, a učesnici su nasumično odabrani da budu zatvorenik ili čuvar. Cilj je bio dakle svesti individualnost na najniži nivo. Čuvari su dobili palice i naočare kako bi pokazali svoju snagu. Zatvorenici su dobili spavaćice i lance kako bi se potvrdila njihova ranjivost i nemoć. Ovi rekviziti su bili stalni podsetnik koliko su bili nebitni u položaju zatvorenika tokom eksperimenta.

Cilj studije je takođe bio da se promeni način na koji se upravlja u američkim zatvorima.

Etički problemi[uredi | uredi izvor]

Eksperiment je nastavljen čak i kada učesnici to nisu želeli. Učesnicima je prethodno rečeno da imaju pravo da napuste eksperiment u bilo kom trenutku, ali Zimbardo to tokom eksperimenta nije dozvolio. To je dovelo do etičke dileme. Eksperiment je mogao imati mogućnost izvanrednih rezultata da se nastavio, međutim, uticao je loše na učesnike.

Trenutno, za eksperimente postoje etičke smernice koje izvršioci eksperimenata treba da prate. Štetan tretman učesnika je formalno priznat. Nakon ovog eksperimenta, pa i danas, pre nego što se sprovedu studije, mora se izvršiti obiman pregled od strane etičkog komiteta u skladu sa propisanim etičkim principima. Ovako se nadmašuje mogući rizik za fizičke i psihičke povrede učesnika.

Mnogi psiholozi su kritikovali rezultate Zimbardovog eksperimenta kao neargumentovane, kao i način na koji je sproveden[4].[5][6][7][8][9][10][11][12][13][14][15]

Praktična primena rezultata eksperimenta[uredi | uredi izvor]

Na osnovu eksperimenta 1992. godine snimljen je dokumentarni film "Tihi bes: Stanfordski zatvorski eksperiment". Korišćen je od strane mnogobrojnih agencija u sklopu civilnog i vojnog pravnog sistema, kao i u sigurnim kućama za žene. Takođe je korišćen u "SEAR" programu Američke ratne mornarice u obuci o potencijalnim opasnostima zloupotrebe moći pri igranju uloga špijuna i terorista.[16]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Haney, Craig; Zimbardo, Philip (1998). „The past and future of U.S. prison policy: Twenty-five years after the Stanford Prison Experiment.”. American Psychologist. 53 (7): 709—727. ISSN 0003-066X. doi:10.1037//0003-066x.53.7.709. 
  2. ^ „Stanford Prison Experiment, The Story: An overview of the experiment”. Pristupljeno 21. 12. 2017. 
  3. ^ Zimbardo, Philip G (1973). „On the ethics of intervention in human psychological research: With special reference to the Stanford prison experiment”. Cognition. 2 (2): 243—256. PMID 11662069. doi:10.1016/0010-0277(72)90014-5. 
  4. ^ Le Texier, Thibault (2019). „Debunking the Stanford Prison Experiment.”. American Psychologist. 74 (7): 823—839. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/amp0000401. 
  5. ^ Carnahan, Thomas; McFarland, Sam (2007). „Revisiting the Stanford Prison Experiment: Could Participant Self-Selection Have Led to the Cruelty?”. Personality and Social Psychology Bulletin. 33 (5): 603—614. PMID 17440210. S2CID 15946975. doi:10.1177/0146167206292689. .
  6. ^ Griggs, Richard A. (2014). „Coverage of the Stanford Prison Experiment in Introductory Psychology Textbooks”. Teaching of Psychology. 41 (3): 195—203. S2CID 145707676. doi:10.1177/0098628314537968. .
  7. ^ Haney, C., Banks, W. C., & Zimbardo, P. G. (1973). "Study of prisoners and guards in a simulated prison", Naval Research Reviews, 9, 1–17. Washington, DC: Office of Naval Research.
  8. ^ Haney, C.; Banks, W. C.; Zimbardo, P. G. (1973). "Interpersonal dynamics in a simulated prison". International Journal of Criminology and Penology 1: 69–97.
  9. ^ Haslam, S. A.; Reicher, S. D. (2003). "Beyond Stanford: questioning a role-based explanation of tyranny". Dialogue (Bulletin of the Society for Personality and Social Psychology) 18: 22–25.
  10. ^ Haslam, S. Alexander; Reicher, Stephen (2006). „Stressing the group: Social identity and the unfolding dynamics of responses to stress”. Journal of Applied Psychology. 91 (5): 1037—1052. PMID 16953766. doi:10.1037/0021-9010.91.5.1037. .
  11. ^ Haslam, S. Alexander; Reicher, Stephen D. (2012). „When Prisoners Take over the Prison”. Personality and Social Psychology Review. 16 (2): 154—179. PMID 21885855. S2CID 30021002. doi:10.1177/1088868311419864. .
  12. ^ Musen, K. & Zimbardo, P. G. (1991). Quiet rage: The Stanford prison study. Videorecording. Stanford, CA: Psychology Dept., Stanford University.
  13. ^ Reicher; Haslam, S. A. (2006). "Rethinking the psychology of tyranny: The BBC Prison Study". British Journal of Social Psychology 45: 1–40.
  14. ^ Zimbardo, P. G. (1971). "The power and pathology of imprisonment", Congressional Record (Serial No. 15, 1971-10-25). Hearings before Subcommittee No. 3, of the United States House Committee on the Judiciary, Ninety-Second Congress, First Session on Corrections, Part II, Prisons, Prison Reform and Prisoner's Rights: California. Washington, DC: U.S. Government Printing Office. Zimbardo, P. G (2007) Understanding How Good People Turn Evil. Interview transcript. Democracy Now!, March 30, 2007. Pristupljeno 17 January 2015.
  15. ^ Haney, C., Banks, W. C., & Zimbardo, P. G. (1973). A study of prisoners and guards in a simulated prison. Naval Research Review, 30, 4-17. Pristupljeno November 12, 2015
  16. ^ „Demonstrating the Power of Social Situations via a Simulated Prison Experiment”. American Psychological Association. Pristupljeno 22. 12. 2017. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станфордски_затворски_експеримент&oldid=27770402”