Stari hrišćanin

Stari hrišćanin (šp. cristiano viejo; port. cristão velho) je bila društvena i pravna kategorija koja se koristila na Iberijskom poluostrvu u kasnom 15. i ranom 16. veku da obeleži one koji su imali dokazanu „čistu krv“ u odnosu na nove hrišćane, to jest, osobe koje su delimično ili potpuno bile jevrejskog ili mavarskog porekla i koje su su se pokrstile, kao i njihovi potomci. Status starog hrišćanina, iako nije donosio nikakve privilegije ni u okviru države ni na profesionalnom nivou, predstavljao je prestiž i ponos onome ko je to bio, jer mnogi bogati ljudi i ljudi na visokim položajima nisu bili stari hrišćani, za razliku od ogromnog dela običnog naroda i sirotinje koja je taj status dobijala po rođenju. Nacionalna svest Španaca onog doba je bila neka mešavina etničkih i verskih elemenata i predstavljala je savršen uvod u kasniji nacionalizam.

U praksi, da bi neko dokazao da je stari hrišćanin (što se često tražilo da bi se na primer, imao pristup određenim zanimanjima), trebalo je da podnese na uvid sedam krštenica — svoju, svojih roditelja i babe i dede i sa majčine i sa očeve strane, što se nazivalo „utvrđivanjem čistote krvi“. Ova procedura je bila neophodna za ulazak u službu na mnoga mesta u državi, univerzitetska udruženja, zanatlijska udruženja, vojne i religiozne redove i dr. Čak i sama inkvizicija, iako je i sama zahtevala čistotu krvi od svojih nižih članova, takođe je bila pod sumnjom da su mnogi njeni najugledniji i najuticajniji članovi bili novi hrišćani. Poznato je da postoje osnovane sumnje da je prvi glavni inkvizitor i ispovednik Izabele Katoličke, Tomas de Torkemada, verovatno bio novi hrišćanin.

Istorijski koreni

Pojam starog hrišćanina nastaje za vreme Rekonkiste, od momenta kada su teritorije pod hrišćanskom kontrolom gusto naseljene (11, 12. i 13. vek: prvo doline Ebra i Taha, a potim i Gvadalkivira i istočne obale poluostrva). Počev od krize u 15. veku, i uprkos završetku Rekonkiste, tenzije u društvu su sve jače, a netrpeljivost prema Jevrejima podstaknuta predrasudama sve intenzivnija. U tim uslovima dolazi do pogroma Jevreja 1391. godine, kome su sledila mnoga nasilna pokrštavanja i pojava manjinske grupe pokrštenih Jevreja (pogrdno zvanih maranosi) koja je konstantno bila progonjena (naročito od pobune Pedra Sarmijenta u Toledu 1449. godine). S druge strane, tu su bili i mudehari (muslimani koji su živeli u hrišćanskim kraljevinama), koji su takođe bili protagonisti jedne pobune već u 13. veku.

Uloga u društvu

„Čistota krvi“ ili „nemešana krv“ koja se pripisivala tzv. starim hrišćanima bila je, u suštini, ideja bez mnogo osnova. Ako izuzmemo stanovništvo u najsevernijim delovima Iberijskog poluostrva, gotovo da je nemoguće da je postojao neki stanovnik poluostrva koji nije imao nekog pretka muslimanske ili jevrejske veroispovesti. U doba Rekonkiste kad bi jedan grad bio osvojen, često se dešavalo da je stanovništvo veroispovesti gubitnika bežalo u egzodusima i ostavljalo grad skoro pust, da bi ga pobednici ponovo naselili stanovništvom sopstvene veroispovesti. Međutim, i pored ovog običaja, stanovnici Al-Andaluza, mahom muslimani, uglavnom su na kraju prelazili u hrišćanstvo i prilagođavali se društvu hrišćanskih osvajača, na isti način kako su to vekovima ranije uradili hrišćani nakon arapskog osvajanja poluostrva u 8. veku. Razlika između starih i novih hrišćana, prema tome, nalazi se u tome što su novi hrišćani plod poslednjih prisilnih konverzija koje su činile deo politike religijske jedoobraznosti poluostrva koje su započeli Katolički kraljevi.

Međutim, većina prostog naroda je mislila da potiče od hrišćana sa severnih teritorija (kantabrijskog i pirinejskog pojasa), koji nikad nisu bili pod muslimanskom vlašću i koji su započeli Rekonkistu i ponovno naseljavanje onih teritorija odakle su muslimani bili proterani. S tim u vezi, pripadanje nižoj klasi nije umanjivalo status starog hrišćanina, čak naprotiv, običan svet je s punim pravom mogao da optužuje više i bogatije klase da nisu stari hrišćani zbog poslova na osnovu kojih su se obogatili i koji su, po narodnom shvatanju, bili poslovi koje su obavljali samo Jevreji i novi hrišćani (greh zelenašenja je hrišćanima, a takođe i muslimanima, zabranjivao da se bave pozajmljivanjem novca uz kamate, a takođe je i koncept izvlačenja koristi bio teološki osuđen). Buržoazija (naročito bankari i trgovci) je prema tome, uvek budila sumnje i podozrenje, kao i visoko plemstvo, čiji su pripadnici retko kad mogli da dokažu da sigurno nemaju neku tamnu mrlju u svom rodoslovu. Godine 1560. Fransisko de Mendoza i Bovadilja (šp. Francisco de Mendoza y Bovadilla) napisao je „Mrlje španskog plemstva ili veze i sramote njihovih rodoslova“ (šp. El tizón de la nobleza española, o máculas y sambenitos de sus linajes) u kome dokazuje kako cela španska aristokratija ima jevrejske pretke. Takođe je poznata i „Zelena knjiga Aragona“ koja takođe datira iz 16. veka, i koja navodno dokazuje da je i sama kraljevska porodica, počev od dinastije Trastamara, imala pretke novohrišćane. Inkvizicija, koja je progonila kriptojudaizam, takođe je bila preplavljena novim hrišćanima koji su, da bi dokazali kako su iskreni hrišćani, bili mnogo oštriji i suroviji u svojim zadacima od starih hrišćana.

U Portugalu, zakonsko razlikovanje između starih i novih hrišćana je ukinuo markiz de Pombal, 1772. godine.

Bibliografija

• J. Lúcio de Azevedo (1989). História dos Cristãos Novos Portugueses. Lisboa: Clássica Editora.
• David M. Gitlitz (1996). Secrecy and deceit: the religion of the crypto-Jews. Philadelphia: Jewish Publication Society. ISBN 0-8276-0562-5.

• Contreras, Jaime: Curso de doctorado en la Universidad Autónoma de Madrid, 1988 Los conversos. (Conferencia) París: Instituto Cervantes, 1999 La identidad del converso en España y fuera de España