Struktura

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Struktura (lat. struere – rasporediti, sazdati) je način na koji ljudski um povezuje određeni broj izabranih pojava i daje im izvesno značenje. U novijoj antropološkoj, lingvističkoj i književnokritičkoj upotrebi – naročito u vezi s radom Levi-Strosa, Čomskog i Barta – struktura označava način na koji se konstituiše neka vrsta ljudskog izražavanja ili neki tip ljudske spoznaje. Struktura je i skup kompozicijskih obeležja koja su zajednička svim ili nekim delima, obično istog književnog roda. Isto i u drugim umetnostima, na primer, u slikarstvu ili muzici. Ona je i osnovno načelo krupnije formalne organizacije dela (kompozicija u romanu, slici, muzičkom delu).

Struktura je temeljni pojam koji obuhvata sistem elemenata i njihovog aktivnog međusobnog odnosa, te prepoznavanje, posmatranje, i stabilnost uzoraka. Koristi se za objašnjenje, na primer, od dečjeg verbalnog opisa snežnih pahuljica, do detaljne analize naučnih svojstva magnetnih polja: pojam strukture bitan je temelj za gotovo svaki način istraživanja i otkrića u nauci, filozofiji te umetnosti.[1]

Pojam struktura[uredi | uredi izvor]

Reč struktura potiče iz latinskog jezika. U latinskom jeziku reč structura (ae) ima tri značenja:

  1. zidanje, građenje
  2. način gradnje
  3. zgrada.[2]

Sve što čoveka okružuje (stvari, bića, ljudska dela) ima strukturu. Strukturu čine elementi ili delovi povezani u neku celinu. Ti elementi ili delovi povezani su na određeni način. Taj određeni način povezivanja elemenata ili delova u celinu gradi strukturu (sklop, poredak, sistem, celinu)[3][2][a][b]

Delovi spojeni u određenu celinu bez tačno određenog načina ili organizacije povezivanja ne čine strukturu već sastav. Strukturu i sastav treba razlikovati. Sastav su samo elementi ili delovi neke celine a način povezivanja tih elemenata gradi strukturu. Razlikovanje sastava i strukture značajno je zbog činjenice da se struktura neke pojave može promeniti a da sastav ostane isti. Od istih elemenata (sastava) mogu se dobiti različite strukture. Redosled i način povezivanja istih elemenata daje različite strukture. Dobre ilustracije su sledeći konkretni primeri iz različitih oblasti[2]:

  1. Od kamena, peska, kreča, cementa (sastav) mogu se graditi različite strukture (hram, kuća, ograda, spomenik). Ili od istog materijala (gomile cigala) građevine različitih stilova (romanski, gotski, barokni itd.). To znači da se promenom organizacije istog materijala dobijaju različite strukture.[7]
  2. U lingvistici (nauka o jeziku) brdo nagomilanih reči nema nikakvo značenje, niti smisao. Tek reči u međusobnim odnosima daju određeno značenje. „Jezik je višeslojna, hijerarhijski ustrojena struktura u kojoj jedinice nižeg reda svojim kombinovanjem obrazuju jedinice višeg reda“.[8] Tako, na primer, u srpskom jeziku od tri glasa — r, e, d — dobijamo reč red. U svakoj drukčijoj kombinaciji ovih glasova (der, edr, erd) ne dobijamo reč red. U jezicima od tridesetak glasovnih jedinica dobijamo hiljade i stotine hiljada reči, a njihovim kombinovanjem beskonačan broj rečenica. Tako se u jeziku „ograničena sredstva koriste u neograničene svrhe, i u tome je suština jezičke ekonomije“.[9][10] Iste reči u rečenici drukčije organizovane daju dve različite jezičke strukture: poetsku i proznu. Dučićeva rečenica „Poljubac je susret najveći na svetu“ primer je poetskoj jezika. Iste reči drukčijim redom složene ne daju poetski već prozni jezik: „Poljubac je najveći susret na svetu“.[11] Prema tome „ono što nam omogućuava da definišemo jedan jezik nije način na koji predstavlja predstave, nego izvesna interna arhitektura, isvestan način modifikovanja reči u zavisnosti od međusobnog položaja, to je fleksioni sistem.“[12][10]
  3. Strukturu organizama (životinjskog ili ljudskog) čine tkiva i organi razmešteni i ukomponovani tako da omogućavaju njegovo funkcionisanje kao celine u životnom toku.[10]
  4. U hemiji primer strukture vode: sastavljanje atoma kiseonika i vodonika (elemenata iz kojih se sastoji voda) bez određenog odnosa nikada neće dati molekul vode. Taj odnos u molekulu vode je dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. To je pravilo za sva jedinjenja u hemiji. Samo određeni odnosi atoma (elemenata ili delova) daju određeno jedinjenje.[13]
  5. Sava igra ima svoju strukturu. Na primer, sa istim kartama (sastavi) moguće su različite igre (tablić, preferans itd.). Ili u šahu — istim figurama moguće je odigrati bezbroj kombinacija. Ovde važi pravilo, kao i u jeziku, da se od malog broja jedinica (sastava) dobija mnogo kombinacija (struktura).[13]
  6. Od istog materijala (tekstila) dobija se različita odeća (haljine, suknje, pantalone, sakoi itd.). Takođe, kada je u pitanju moda, iste vrste odeće (na primer, haljina) dobijamo različite modne stilove (strukture). Moda pokazuje namere promotera, ali i društvena pravila koja joj se postavljaju. Prema strukturi oblačenja ljudi mogu se očitati njihov položaj ili funkcija u društvu.[13]
  7. U slikarstvu slike čine boje koje u različitim kombinacijama daju različite likovne stilove, ali i utiču na različite doživljaje, tumačenja i interpretacije slike u celini.[13]
  8. Jedna razvijena religija u strukturi ima sledeće elemente: dogmu, iskustvo, obred, simbole, vrednosti, norme, ustanove, verske ličnosti, sveta mesta i sveto vreme.[14] Dve razvijene religije mogu da imaju potpuno iste elemente a različite strukture. Kada se uspostave drukčiji odnosi elemenata onda nastaju različiti tipovi religija. Najznačajniji i najmoćniji element koji dominira može da izazove u vernikovom životu beznačajnost nekog od elemenata ili svih ostalih. Ako je za jednu religiju najbitnija dogma onda imamo dogmatski tip religije. Kod druge to može biti obred pa se takav tip naziva ritualistička religija. Ako su to verske vrednosti onda je to etička religija. Prema tome, oko najdominantnijeg elementa u strukturi religije raspoređuju se svi ostali elementi. „Strukturalna analiza religije ne bavi se, dakle, samo razlaganjem religije na njene sastavne delove, već traga za unutrašnjim načelom ili načinom organizacije tih delova u celinu“.[15][16]

Struktura je ono čvrsto, oblikovano u stvarnosti. Kada su u pitanju društvene pojave odnosno njihove strukture neminovno je da su one podložne promenama.[17] Tako se iz jedne strukture prelazi u drugu. U strukturi se održava dinamička ravnoteža elemenata. Kada nastane bitna promena kod jednog elementa ili dela onda se menjaju i drugi elementi ili delovi strukture. Posle narušavanja ravnoteže u strukturi uspostavlja se ravnoteža na novom nivou. Struktura je „proces zaustavljanja u našoj svesti“.[18] Ona je „presek jedne pojave u jednom trenutku njenog razvoja“.[19]

„Svet je pun struktura što izranjaju iz njegova toka — ono što je našlo svoje čemu u svome šta! Struktura, kao izboreni oblik, logički je nužan pojam, jer upućuje na ono što je dovršeno i odlučeno, za razliku od onoga što je u vrenju, kolebljivo i još u zamahu. Ali, kako ćemo uskoro videti, ponekad nije bitno ono što je već dobilo čvrst oblik već ono što još nije uobličeno, što je još neostvareno i nepostvareno, što se tek najavljuje. Iza svega gotovog pomalja se još i ono što se može učiniti. Analiza mora da zapazi i sve ono što ispada izvan strukture i njenog govora, ono podzemno i prepuno bunta, što može biti izvor promene. Ako jedna jedina pojava u svetu nije dovršena, onda ni svet sam nije dovršen, a to znači da je otvoren za nadu. Sve što nije struktura otvoreno je za više od jedne mogućnosti objašnjenja i razumevanja.“[20][21]
— Đuro Šušnjić

Vrste struktura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „O strukturi govorimo onda kada su elementi povezani u celinu koja, kao takva, ima svoje specifične karakteristike, i kad su osobine elemenata, od kojih je ta celina sastavljena, sasvim ili delimično zavisne od osobina celine.“[4][5]
  2. ^ „Ukratko rečeno, struktura obuhvata tri svojstva: svojstvo totaliteta, svojstvo transformacija i svojstvo autoregulacije“[6][5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pullan, Wendy (2000). Structure. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-78258-9. 
  2. ^ a b v Čupić 2002, str. 11.
  3. ^ Đuro Šušnjić, KRITIKA SOCIOLOŠKE METODE, Gradina, Niš. (1973). str. 183.
  4. ^ Žan Pjaže u Boris Majer, STRUKTURALIZAM, Komunist, Beograd. (1976). str. 17.
  5. ^ a b Čupić 2002, str. 18.
  6. ^ Žan Pijaže, STRUKTURALIZAM, BIGZ, Beograd. (1978). str. 19.
  7. ^ Čupić 2002, str. 11–12.
  8. ^ Ranko Bugarski, UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd i Zavod za izdavanje udžbenika Novi Sad, Beograd-Novi Sad. (1991). str. 12.
  9. ^ Bugarski 1991, str. 72.
  10. ^ a b v Čupić 2002, str. 12.
  11. ^ Šušnjić 1973, str. 184.
  12. ^ Mišel Fuko, RIJEČI I STVARI, Nolit, Beograd. str. 284.
  13. ^ a b v g Čupić 2002, str. 13.
  14. ^ Đuro Šušnjić, RELIGIJA II, Čigoja štampa, Beograd. (1998). str. 201.
  15. ^ Šušnjić 1998, str. 202.
  16. ^ Čupić 2002, str. 13–14.
  17. ^ „Kako su bez promene mogući nastanak i nestanak“. Aristotel, METAFIZIKA, Globus, Zagreb. (1998). str. 30.
  18. ^ Šušnjić 1998, str. 203.
  19. ^ Čupić 2002, str. 14.
  20. ^ Šušnjić 1998, str. 205.
  21. ^ Čupić 2002, str. 19.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Структура&oldid=27614624”