Тајна историја
| Tajna istorija | |
|---|---|
| Orig. naslov | The Secret History |
| Autor | Dona Tart |
| Zemlja |  SAD |
| Jezik | engleski |
| Žanr / vrsta dela | triler, drama |
| Izdavanje | |
| Izdavač |  Laguna |
| Broj stranica | 520 (srpsko izdanje) |
| Tip medija | mek povez |
| Prevod | |
| Prevodilac | Nenad Dropulić |
| Datum izdavanja | 2004. |
| Klasifikacija | |
| ISBN ? | 86-7436-139-0 |
Tajna istorija (engl. The Secret History) je prvi roman američke književnice Done Tart objavljen 1992. godine.
Radnja romana smeštena je u Hempden, izmišljeni koledž u Novoj Engleskoj, koji pohađa elitna grupa studenata klasičnih nauka. Pisan u prvom licu od strane nepouzdanog pripovedača, Tajna istorija se otvara in medias res, ubistvom sa poznatim počiniocem i vodi otkriću motiva za ubistvo i događaja koji mu slede.
Roman je preveden na srpski 2004. godine.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Knjiga I[uredi | uredi izvor]
Ričard Papen napušta svoju siromašnu porodicu i rodni grad u Kaliforniji kako bi započeo studije na Hempden koledžu. U nadi da će moći da nastavi učenje grčkog jezika, Ričard se pridružuje odabranoj kliki studenata klasičnih nauka ekscentričnog profesora Džulijana Moroua. Ričard je očaran prestižom, bogatstvom i životnim stilom svojih novih kolega: tajnovitih blizanaca Čarlsa i Kamile Makoli, ekstravagantnog Frensisa Abernatija, lingvističkog genija Henrija Vintera i vedrog šoviniste Edmunda „Banija“ Korkorana. Kako bi se uklopio, Ričard skriva svoje poreklo. Džulijanova predavanja u studentima bude opčinjenost grčkom kulturom, jezikom, mitovima i legendama.
Ričard uočava napet odnos između ranije bliskih prijatelja Henrija i Banija. Uprkos tome, njih dvojica odlaze na zajedničko putovanje u Rim tokom zimskog raspusta. Kako se ne bi vraćao u Kaliforniju, Ričard se zapošljava i zakupljuje skladište bez grejanja, ne računajući na hladnoću vermontske zime. Izbegava smrt od hipotermije i upale pluća zahvaljujući Henrijevom preuranjenom povratku iz Italije.
Početkom prolećnog semestra jaz između Banija i ostalih članova grupe se produbljuje Banijevim stalnim prozivkama i insinuacijama o Frensisovoj homoseksualnosti i Čarlsovoj i Kamilinoj incestuoznoj vezi. Ni Ričard nije pošteđen, jer je Bani otkrio da Ričard nije iz bogate porodice kao što je tvrdio, i time ga ucenjuje. Ovo i Ričarda udaljava od Banija i ujedinjuje sa ostatkom grupe.
Prilikom posete Henrijevoj kući pronalazi četiri karte za Buenos Ajres u jednom pravcu. Ubeđen da su njegove kolege počinile ubistvo, zahteva objašnjenje od Henrija. Henri govori da je grupa, podstaknuta Džulijanovim predavanjima, poželela da održi bahanalije u nadi da će moći da prizovu grčkog boga Dionisa. Iako je i Bani u početku bio deo tog plana, isključen je jer nije mogao da se pridržava zahteva obreda koji su prethodili bahanalijama. Henri tvrdi da je obred uspeo, da su zaista videli Dionisa, govori o ekstazi koju je svako iz grupe osetio...kao i o svom gubitku sećanja, odeći prekrivenoj krvlju i lešu lokalnog farmera koji su pronašli kada su došli sebi. Niko ih nije povezao sa ubistvom do Henrijevog i Banijevog putovanja u Italiju, kada je Bani pročitao o tome šta se dogodilo u Henrijevom dnevniku. Kako bi izbegli da budu otkriveni, Henri, Čarls, Kamila i Frensis su planirali da odbegnu u Južnu Ameriku i tamo nastave život, ali zbog teškoća sa bankovnim računima ne bi imali sredstava za život, i plan se izjalovio. Ričard kasnije posumnja da je Henri namerno ostavio avionske karte na vidljivo mesto kako bi ih Ričard našao i bio umešan u slučaj.
Bani se opija tokom jednog od izlazaka i Ričardu priča o tome što je otkrio, ne znajući da je Ričard već sa svime upoznat. Ričard prenosi ostatku grupe incident, i oni zaključuju da Bani postaje prevelika pretnja i da mora biti eliminisan. Henri razmatra mogućnost da Baniju servira smrtonosnu porciju zelenih pupavki. Ipak, odlučuje se za drugi plan, kojim bi iskoristio Banijevu naviku da šeta kraj klisure obližnje reke. Henri, Čarls, Kamila, Frensis i Ričard prate Banija i suočavaju se s njim. Henri ga odgurne sa litice, nadajući se da će njegova smrt biti protumačena kao nesrećan slučaj.
Knjiga II[uredi | uredi izvor]
Sneg pada i pokriva Banijevo telo. Njegov nestanak je prijavljen i, kako bi izbegli da budu osumnjičeni, grupa se pridružuje poteri i prisustvuje sahrani kada je telo pronađeno.
Iako su uspešno izbegli optužbu i krivično gonjenje, psihološki teret počinjenih ubistava postaje previše za kliku. Čarls, koji je više nego ostali bio uznemiren zločinima i više sumnjičen i ispitivan tokom istrage, odaje se alkoholu i postaje nasilan prema Kamili. Ričard otkriva da su Henri i Kamila u vezi kada je Henri odvodi iz njenog i Čarlsovog stana na bezbedno. Frensis predočava Ričardu pravu prirodu Čarlsovog i Kamilinog odnosa – Čarlsovi ispadi proizvod su ljubomore, a njih dvoje zaista jesu bili ljubavnici kao što je Bani tvrdio. Frensis takođe otkriva da i se i sam teško nosi sa posledicama ubistva i da pati od napada panike, kao i da su on i Čarls bili u intimnim odnosima.
Profesor Džulijan pronalazi Banijevo pismo u kojem mu ovaj opisuje svoje otkriće i moli za pomoć. Džulijan ne prijavljuje zločin i bez reči napušta univerzitet.
Čarlsova odvojenost od Kamile potpiruje njegovu ljubomoru i ubrzava njegov pad u alkoholizam. On doživljava nesreću tokom vožnje u alkoholisanom stanju i završava u bolnici. Ričard i Frensis posreduju između Henrija, koji strahuje da će Čarls pokleknuti i otkriti policiji o počinjenom zločinu, i Čarlsa, koji veruje da je Henri spreman da ga ubije kako bi ga ućutkao. Ostavljen bez nadzora dok Ričard i Frensis posećuju Henrija i Kamilu u obližnjem hotelu, Čarls se dokopa Frensisovog pištolja i i sam odlazi do hotelske sobe. Optužuje Henrija da im je svima uništio živote i pokušava da nacilja. Dolazi do komešanja – Henri i Čarls se bore oko pištolja koji slučajno okida i metak pogađa Ričarda u stomak. Ovaj incident svi zanemaruju jer Henri uspeva da preuzme kontrolu nad pištoljem i, poljubivši Kamilu, prislanja sebi cev pištolja na slepoočnicu i oduzima sebi život.
Epilog[uredi | uredi izvor]
Nakon Henrijeve smrti veze između članova grupe se kidaju. Ričard jedini završava koledž i vraća se u Kaliforniju, gde i dalje gaji neuzvraćena osećanja prema Kamili. Frensis, nakon neuspešnog pokušaja samoubistva, živi u Bostonu i prisiljen je na brak sa ženom koju prezire kako bi zadržao pravo na nasledstvo svog dede. Kamila živi izolovano brinući se o bolesnoj babi. Ona više nema nikakvog dodira sa Čarlsom, koji je odbegao iz centra za rehabilitaciju u Teksasu sa udatom ženom. Džulijan živi negde preko okeana i u potpunosti se ogradio od svega što je proisteklo[1][2].
Ideje i motivi[uredi | uredi izvor]
Pišući za Njujork tajms, književna kritičarka Mičiko Kakutani pravi paralelu između Tajne istorije i Zločina i kazne Fjodora Dostojevskog zbog glavnih likova ubica u oba dela, saosećajnog pripovedanja o likovima koji racionalizuju svoje zločine i istraživanja psihe i psiholoških stanja počinilaca[3].
Drugi autori nalaze da su u pozadini dela prisutna načela apolonskog i dioniskog koje Fridrih Niče predstavlja u delu Rođenje tragedije, ukazujući da su oni sjedinjeni u likovima - apolonski princip prisutan u prividnoj uređenosti života, njihovim interesovanjima i statusu intelektualaca, te dioniski u njihovoj spremnosti da se predaju opijenosti, zaluđenosti i brutalnosti[4][5].
Kritike[uredi | uredi izvor]
Roman je postao bestseler i dobio većinski pozitivne kritike. Njujork tajms je pohvalio ritam i narativni tok dela, kao i izgrađenost književnog stila Tartove[3], a Veniti fer je delo nazvao „senzacionalnim“[6]. Boston gloub piše da „glas Done Tart ne liči ni na jednog njenog savremenika. Njen prelepi jezik, zamršena priča, opčinjujući likovi i intelektualna energija učinili su njen prvi roman do sada najzanimljivijom knjigom njenog pokolenja“[2].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Tartt, Donna (1992). The secret history (1st izd.). New York: Knopf. ISBN 0-679-41032-5. OCLC 26515217.
- ^ a b Tartt, Donna (2004). Tajna istorija. Beograd: Laguna. ISBN 86-7436-139-0. OCLC 224669993.
- ^ a b Kakutani, Michiko (1992-09-04). „Books of The Times; Students Indulging In Course of Destruction”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-16.
- ^ Karabayir, Meltem. „Revealing the Apollonian and the Dionysian motives in Donna Tartt’s The Secret History” (na jeziku: engleski).
- ^ Grip, Maria. „Aspects of Control in Donna Tartt's The Secret History”.
- ^ Peretz, Evgenia. „Why Are Literary Critics Dismayed by Donna Tartt’s The Goldfinch and Its Success?”. Vanity Fair (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-16.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tartt, Donna (1992). The Secret History. Knopf. ISBN 0-679-41032-5.. OCLC 26515217.
- Tartt, Donna (2004). Tajna istorija. Laguna. ISBN 86-7436-139-0.. OCLC 224669993.
