Pređi na sadržaj

Teodor II Laskaris

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Teodor II Laskaris
Teodor II Laskaris
Lični podaci
Datum rođenja1221.
Mesto rođenjaNikeja, Nikejsko carstvo
Datum smrti18. avgust 1258.
Mesto smrtiMagnezija, Nikejsko carstvo
Porodica
SupružnikJelena Asen
PotomstvoIrina Duka Laskaris, Jovan IV Laskaris, Eudoksija Laskaris
RoditeljiJovan III Duka Vatac
Irina Laskaris
DinastijaLaskaris
PrethodnikJovan III Duka Vatac
NaslednikJovan IV Laskaris

Teodor II Laskaris (grč. Θεόδωρος Β΄ Δούκας Λάσκαρις; rođen je 1221. ili 1222, umro je 18.08. 1258. godine) je bio nikejski car (1254—1258) iz porodice Laskarisa i sin Jovana III (1222 — 1254) kome je od 1241. godine pomagao u rukovođenju državom. Tokom svoje kratke vladavine, uspeo je da suzbije pokušaj širenja Bugara predvođenih Mihajlom II Asenom (1246—1257) 1255. godine, posle čega je nastavio svoju ofanzivu po Balkanskom poluostrvu i od Epirske despotovine oduzeo oblast oko Srpčišta i Drač. Na unutrašnjem planu se oštro sukobio sa osnaženim plemstvom što je umalo dovelo do građanskog rata, pošto je vođa plemstva Mihajlo (VIII) Paleolog (1259—1282) pokušao da zbaci cara uz pomoć Seldžuka, ali je njihov plan propao usled mongolske najezde. Njegova vladavina se iznenada okončala 18.08.1258. godine, kada je umro usled posledica epileptičnog napada. Nasledio ga je njegov sedmogodišnji sin Jovan (IV) (1258—1261) u čije ime je za regenta odredio svog prijatelja i saradnika Georgija Muzalona. Pored uspešnih ratnih pohoda i suzbijanja snaženja plemstva, njegovu vladavinu karakteriše i značajan kulturni procvat, zbog čega su savremenici Nikeju poredili antičkom Atinom.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Teodor II Duka Laskaris ili Vatac Laskaris ((Grčki: Θεόδωρος Δούκας Λάσκαρις, romanizovano: Theodōros Doukas Laskaris; novembar 1221/1222 – 16. avgust 1258) bio je car Nikejskog carstva od 1254. do 1258. godine. Bio je jedino dete Svetog cara Jovana III Duke Vataca i carice Irene Laskaris. Njegova majka je bila najstarija ćerka car Teodora I Laskarisa, koji je osnovao Nikejsko carstvo kao državu naslednicu Vizantijskog carstva u Maloj Aziji nakon što su krstaši zauzeli vizantijsku prestonicu, Konstantinopolj, tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine. Car Teodor I je dobio odlično obrazovanje od dva renomirana naučnika, Nićifora Vlemida i Georgija Akropolita. Sprijateljio se sa mladim intelektualcima, posebno sa pažem niskog roda, Georgijem Muzalonom. Car Teodor I je u mladosti počeo da piše rasprave o teološkim, istorijskim i filozofskim temama.

Car Jovan III je dogovorio da Teodor oženi Elenu Asen 1235. godine, kako bi sklopio savez sa njenim ocem, carem Jovanom Asenom II, bugarskim carem, protiv Konstantinopoljskog latinskog carstva. Prema rečima samog Teodora, njihov brak je bio srećan, a imali su petoro ili šestoro dece. Od 1241. godine, Teodor je delovao kao očev zamenik u Maloj Aziji tokom njegovih čestih vojnih pohoda na Balkansko poluostrvo. Od oko 1242. godine bio je očev savladar, ali nije krunisan za savladara. Tokom ovog perioda, njegov odnos sa nekim istaknutim aristokratama, posebno Teodorom Filom i Mihailom Paleologom, postao je napet.

Teodor je nasledio svog oca 4. novembra 1254. godine. Otpustio je mnoge visoke zvaničnike i vojskovođe aristokratskog porekla, zamenivši ih lojalnim prijateljima, uključujući neke nižeg porekla. Iste godine je sklopio odbrambeni savez sa sultanom Kejkavusom II, seldžučkim sultanom od Ruma, protiv Mongolskog carstva. Godine 1256. odbio je bugarsku invaziju na Trakiju i Makedoniju i primorao despota Mihaila II Komnina Duku, vladara Epira, da Nikeji ustupi Drač na obali Jadranskog mora. Reformisao je vojsku, regrutujući više vojnika iz redova domorodačkog seljaštva Male Azije. Na kraju je despot Mihailo II Anđel Epirski sklopio savez sa kraljem Stefanom Urošem I Velikim Nemanjićem, kraljem Srbije, i kraljem Manfredom od Sicilije protiv Nikejskog carstva. Teodorovi novoimenovani generali nisu mogli da odole njihovoj zajedničkoj invaziji 1257. godine. Car Teodor II se teško razboleo i retko je mogao da učestvuje u državnoj upravi tokom poslednjih meseci svog života. Imenovao je Đorđa Muzalona za namesnika za svog maloletnog sina, cara Jovana IV, pre nego što je umro od hronične epilepsije ili raka. Za deset dana, Muzalon je postao žrtva aristokratske zavere, a Mihailo Paleolog je preuzeo namesništvo, uzurpiravši presto ubrzo nakon toga.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Minijatura cara Teodora II Laskarisa iz rukopisa Istorije Georgija Pahimera, 14. vek.

Teodor je sin cara Jovana III Duke Vataca (1221–1254) i carice Irine Laskaris, rođen je u carskoj palati u Nikeji krajem 1221. ili početkom 1222. godine.[1] Carica Irena je bila najstarija ćerka cara Teodora I Laskarisa (1205–1221), osnivača Nikejskog carstva.[2] Nikeja je bila država naslednica Vizantijskog carstva, osnovana nakon što su katolički („latinski“) krstaši zauzeli Konstantinopolj tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine.[3][4] Jovan Duka Vatac je bio Irenin drugi ili treći muž. Rođen je u vizantijskoj aristokratskoj porodici rodbinskim vezama povezana sa carskim dinastijama Komnina i Anđela i služio je kao komandant carske garde. Iako su Irenina dva brata prerano umrla, car Teodor I nije imenovao Jovana Duku Vataca kao svog zvaničnog naslednika. Najverovatnije je očekivao da će njegova treća žena, Latinka carica Marija Kurtene, roditi sinove, ali sa njom nije imao decu.[5] Car Teodor I je umro u novembru 1221. godine. Jovan Duka Vatac je morao da pobedi braću pokojnog cara, Aleksija i Isaka Laskarisa, da bi preuzeo presto. Njegova pobeda nad njima i njihovim latinskim saveznicima u bici kod Poimanenona u zimu 1223–1224 otvorila je put za ponovno osvajanje vizantijskih teritorija izgubljenih od Latina u Maloj Aziji.[6]

Teodor je bio jedino dete svojih roditelja. Njegova majka je doživela nesreću na jahanju i nije mogla da rađa decu nakon njegovog rođenja. Usvojio je porodično prezime svoje majke.[7] Odgajan je kao i svako carsko dete, prema sopstvenim rečima, najverovatnije misleći na njegovo odrastanje u ženskom delu palate i luksuz koji ga okružuje. Njegovo detinjstvo je bilo radosno i „najveću utehu” je često dobijao od oca. Takođe se setio da ga roditelji nisu kaznili kada ga je vaspitač optužio za prekršaje.[8]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Ruševine zidina Nikeje (sada Iznik ​​u Turskoj).

Teodor je verovatno bio poveren osnovnom učitelju 1228. godine, pošto je formalno obrazovanje većine nikejske aristokratske dece počinjalo oko šeste godine. U okviru svog obrazovanja učio je napamet tekstove iz Biblije i molio se tri puta dnevno. Mogao je da citira napamet psalme i parabole Isusove do kraja svog života.[9] Teodorovo srednje obrazovanje počelo je oko 1230. godine. On je mrzeo svog glavnog učitelja (ili baioula) i opisao ga je kao „velikog brbljača“ u svojim delima, ne pominjući njegovo ime. Tri godine je studirao gramatiku (to je atički grčki), poeziju, retoriku, logiku, matematiku, astronomiju, geometriju i muziku. Njegove gramatičke studije podigle su njegovo doživotno interesovanje za reči sa više značenja i za etimologije. Mladi Teodor je bio opsednut govorom Demostena i Hermogena iz Tarsa. Takođe je veoma cenio teologa svetog Grigorija Nazijanskog. Njegov učitelj ga je ismevao zbog „filozofiranja“ i pozivao Teodora da više vremena posveti vojnim i diplomatskim studijama. Teodor je bio strastveni lovac i polo igrač sa izuzetnim veštinama jahanja.[10]

Pregovori o Teodorovom braku sa Elenom Asen počeli su ubrzo nakon bitke kod Klokotnice, gde je Elenin otac, car Jovan Asen II od Bugarske (1218–1241), naneo težak poraz solunskom caru i vladaru Epira, caru Teodoru Anđelu Komninu Duki (1215–1230). Bitka je oslabila Epir-Solun, zapadnog rivala Nikeje za obnovu Vizantijskog carstva, i učinila Bugarsku dominantnom silom na Balkanskom poluostrvu.[11] Brak Teodora i Elene zapečatio je savez njihovih očeva protiv Konstantinopoljskog latinskog carstva 1235. godine. Iste godine bugarske i nikejske trupe su opsele Carigrad, ali nisu mogle da zauzmu grad. Godine 1237. car Jovan Asen II je tada preokrenuo svoju politiku, udruživši se sa Latinima kako bi zaustavio nikejsku ekspanziju u Trakiji, da bi se pre kraja godine vratio svom savezu sa Nikejom. Taktički potezi njegovog tasta su uverili Teodora da ne može u potpunosti da veruje Bugarima – ovaj stav je zadržao do kraja života.[12]

Teodor je pohađao časove filozofije kod najpoznatijeg učitelja Nićifora Vlemida. Pošto je Vlemid bio iguman jednog manastira u Efesu, Teodor je pohađao njegove časove dok je boravio u zimskoj palati svog oca u obližnjem Nimfeju. Vlemidov revnosni aristotelizam imao je snažan uticaj na Teodora, koji je u svojim spisima često pominjao aristotelovske pojmove, poput potencijalnosti i aktuelnosti. Vlemid je optužen za proneveru od strane jednog od njegovih učenika početkom 1240-ih. Iako ga je intervencija cara Jovana III Duke Vataca, spasila od zatvora, on je napustio podučavanje. Teodor je nastavio da redovno posećuje Vlemida i održavao je prepisku sa njim. Mladi naučnik, Georgije Akropolit, zamenio je Vlemida kao Teodorovog glavnog učitelja. Rođen u Carigradu, Akropolit je imao iskustva iz prve ruke sa latinskom vladavinom u gradu. Završio je Teodorovo obrazovanje iz logike i matematike.[13][14] Takođe kao istoričar, Akropolit je završio najdetaljniju hroniku Nikejskog carstva.[15]

Teodorova majka je umrla kasno 1239. godine.[16] Car Jovan III Duka Vatac se ponovo oženio krajem leta 1240. godine. oženivši vanbračnu ćerku Fridriha II, cara Svetog rimskog carstva (1220–1250), Konstancu, čije je ime promenjeno u Ana nakon što je prešla u pravoslavlje. Imala je oko deset godina i car Jovan III Duka Vatac je započeo skandaloznu aferu sa jednom od njenih italijanskih dvorskih dama, po imenu Marčesina. Dobila je pravo da nosi purpurne cipele i da upregne svog konja purpurnim ukrasima, kao najbliži carevi srodnici.[17]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Prvi administrativni poslovi[uredi | uredi izvor]

Ako je car Jovan III Duka Vatac sledio praksu svojih prethodnika, car Teodor II je još kao dete proglašen za savladara. Akropolit je u svojoj "Istoriji" pominjao Teodora kao savladara kada je pripovedao o događajima koji su se desili od 1235. do 1237. i 1242.godine. Teodor je u svojoj prepisci sebe nazivao „moje carsko veličanstvo“ od oko 1242. godine. Nije krunisan za vreme očevog života — verovatno objašnjenje za poricanje njegovog savladarstva od strane dvojice kasnijih vizantijskih istoričara, Georgija Pahimera i Nićifora Grigore.[18] Teodorov autoritet je bio značajan: davao je imanja i plate i mešao se u pravne sporove. Na Vlemidovu molbu, naredio je Nićiforu, mitropolitu Efesu, da vrati navodno nezakonito kupljeno zemljište u Vlemidov manastir. Tokom očevog odsustva, on je predsedavao sednicama tajnog saveta i predlagao kandidate za upražnjene crkvene službe.[19]

Car Jovan III Vatac je ponovo opsedao Carigrad u maju 1241. godine, ali je brzo shvatio da ne može da zauzme grad. Otpočeo je mirovne pregovore, a Teodor je pratio oca na sastanke sa latinskim poslanicima. Oni su 24. juna potpisali dvogodišnje primirje. Car Jovan II Asen je umro istog meseca i njegova smrt je oslabila Bugarsku. Car Jovan III Duka Vatac je pokrenuo vojni pohod na bugarske Epirske saveznike krajem 1241. godine. Pre polaska u vojni pohod, postavio je Teodora za svog zamenika u Maloj Aziji. Teodor je, kao i njegov otac i deda, držao putujući sud i posetio je većinu nikejskih gradova i sela u Anadoliji.[20]

U to vreme, mongolski general, Bajdžu, napao je istočnog suseda Nikeje, Seldžučki sultanat Rum, sa istoka i zauzeo Erzurum. Teodor je obavestio svog oca, koji je opsedao Solun, ali car Jovan III Duka Vatac nije odustao od opsade. Njegova upornost je nagrađena kada se solunski vladar Jovan Komnin Duka (1237–1244) odrekao titule cara u zamenu za vizantijsku dvorsku titulu despota i tako je postao vazal cara Jovana III Duke Vataca. Mongoli su pokrenuli novu vojnu kampanju protiv Seldžuka i razbili sultana Kejhusreva II (1237–1246) u bici kod Kese Daga 26. juna 1243. godine. Nakon što su Seldžuci pristali da plaćaju godišnji danak Mongolima, Nikejsko carstvo je ostala jedina Anadolska država koja je sačuvala punu nezavisnost. Strah od mongolske invazije postao je stalni element nikejske diplomatije.[21][22]

Car Jovan III Duka Vatac je ponovo zadužio Teodora za upravljanje Malom Azijom kada je pokrenuo novi vojni pohod na Trakiju 1246. godine. Nakon što je car Jovan III Duka Vatac zauzeo Ser, vodeći građani Soluna nisu rizikovali produženu opsadu. Otvorili su kapije svog grada i dobrovoljno se poklonili caru Jovanu III Duki Vatacu. Kako je većina makedonskih gradova sledila njihov primer, car Jovan III Duka Vatac je skoro udvostručio teritoriju svog carstva.[23][24]

Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor]

Teodor II je bio jedino dete Jovana III i Irine Laskaris. On se 1235. godine oženio Jelenom Asen, ćerkom bugarskog cara Jovana II Asena (1218—1241), čime je utvrđen savez između njihovih očeva koji je doveo da zajedničke opsade Carigrada. U tom braku je rođeno nekoliko dece, među kojima su:

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan III Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Teodor II Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Irina Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Nikejski carevi
(1254 — 1258)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Angelov 2019, p. 57. 
  2. ^ Angelov 2019, p. 57. 
  3. ^ Nicol 1993, pp. 10–11. 
  4. ^ Lascaratos & Zis 1998, p. 296. 
  5. ^ Angelov 2019, pp. 32–34. 
  6. ^ Angelov 2019, pp. 57–59. 
  7. ^ Treadgold 1997, p. 721. 
  8. ^ Angelov 2019, pp. 59–60, 257 (notes 21–22). 
  9. ^ Angelov 2019, pp. 64–66. 
  10. ^ Angelov 2019, pp. 68–72, 75–77. 
  11. ^ Angold 2017, p. 738. 
  12. ^ Angelov 2019, pp. 65, 73–75. 
  13. ^ Lascaratos & Zis 1998, p. 296. 
  14. ^ Angelov 2019, pp. 79, 85, 117–118. 
  15. ^ Angelov 2019, p. 9. 
  16. ^ Angelov 2019, p. 88. 
  17. ^ Angelov 2019, pp. 90–91. 
  18. ^ Angelov 2019, pp. 61, 258 (notes 34 and 36). 
  19. ^ Angelov 2019, pp. 98–101. 
  20. ^ Angelov 2019, pp. 92, 100. 
  21. ^ Korobeinikov 2017, pp. 720–721. 
  22. ^ Angelov 2019, pp. 92–96. 
  23. ^ Fine 2009, pp. 156–157. 
  24. ^ Angelov 2019, pp. 92, 96–97. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теодор_II_Ласкарис&oldid=27843464”