Pređi na sadržaj

Teorija apsurda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sizif, simbol apsurda postojanja, slika Franca Staka (1920)

Teorija apsurda ili apsurdizam odnosi se na čovekovu težnju ka jasnoći i smislu u svetu koji je besmislen, haotičan i iracionalan, usled čega nastaje apsurd. Pojedinačno, ni čovek ni svet ne izazivaju apsurd, već on proističe iz njihove uzajamne prisutnosti.

Kao deo filozofije, apsurdizam se bavi i problemom ljudskog suočavanja sa apsurdom, onda kada ga čovek postane svestan. Pisac i filozof Alber Kami tvrdio je da pojedinac treba da prihvati apsurd ljudskog postojanja dok u isto vreme prkosno nastavlja da traga za smislom. [1]

Apsurdizam je usko povezan sa egzistencijalizmom i nihilizmom. Korene vuče iz 19. veka, kada je danski filozof Seren Kirkegor razvio sopstvenu egzistencijalističku filozofiju kao odgovor na nevolju suočavanja ljudi sa apsurdom.[2] Ovo je kasnije bila osnova egzistencijalističkog pokreta u Evropi, iz koga nastaje i apsurdizam. U svom eseju Mit o Sizifu, Alber Kami odbacio je određene stavove egzistencijalističke linije mišljenja i time izdvojio apsurdizam kao zasebnu filozofiju. Stanje u društvu tokom 20. veka, razorenom Prvim i Drugim svetskim ratom, omogućilo je apsurdu da postane primarna misao velikih umova, posebno u Francuskoj.

Pregled[uredi | uredi izvor]

Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo. Odgovor na suštinsko pitanje filozofije jeste zapravo razmišljanje o tome da li život vredi ili ne vredi da se proživi.

— Alber Kami, Mit o Sizifu[3]

U filozofiji apsurdizma, sam apsurd proizilazi iz nesklada između čovekove potrage za smislom i besmisla univerzuma. Kao bića koja traže smisao u besmislenom svetu, ljudi imaju tri načina da reše dilemu. Kirkegor i Kami opisuju rešenja u svojim delima Bolest na smrt (1849) i Mit o Sizifu (1942):

  • Samoubistvo (ili "izbegavanje postojanja"): rešenje u kojem osoba okončava sopstveni život. I Kirkegor i Kami odbacuju ovu opciju. Kami tvrdi da se ovo rešenje ne protivi apsurdu, već, u činu okončavanja sopstvenog postojanja, postojanje postaje još apsurdnije.
  • Versko, duhovno ili apstraktno verovanje u transcendentnu dimenziju, biće ili ideju: rešenje u kojem čovek veruje u postojanje stvarnosti koja je izvan apsurda i, kao takva, ima značenje i smisao. Kirkegor je tvrdio da verovanje u nešto što je izvan apsurda zahteva iracionalan, ali možda i potreban religijski "skok" u neopipljivo i empirijski nedokazivo (ustaljen izraz "skok vere"). Međutim, Kami je ovo, i mnoga druga rešenja, smatrao "filozofskim samoubistvom".
  • Prihvatanje apsurda: rešenje u kome se apsurd priznaje i prihvata i uprkos njemu nastavlja da se živi. Ovaj stav zastupao je Kami, verujući da se tako može postići najveći stepen slobode. Neuvažavanje bilo kakvih religijskih ili drugih moralnih ograničenja i suprotstavljanje apsurdu (kroz stvaranje značenja i smisla), dok se istovremeno sam apsurd prihvata kao nepobitan, proces je koji sam po sebi stvara smisao i u tom stvorenom smislu, čovek može pronaći spokoj. Kirkegor, s druge strane, ovaj proces naziva "demonskim ludilom".

Odnos prema egzistencijalizmu i nihilizmu[uredi | uredi izvor]

Apsurdizam se kao zaseban sistem verovanja izdvaja iz egzistencijalizma i nihilizma 20. veka; sa njima deli određene polazne tačke, ali takođe podrazumeva i zaključke koji se u potpunosti razlikuju. Sva tri nastala su iz ljudskog susreta sa mukom i konfuzijom koje proizilaze iz apsurda: očiglednim besmislom u svetu u kome su ljudi, ipak, primorani da pronađu ili stvore smisao.[4] Od te tačke, sve tri škole mišljenja se nadalje razlikuju. Egzistencijalisti su zagovarali ideju da svaki pojedinac treba da pronađe vlastiti smisao i pritom naglašavali slobodnu volju pojedinca. Nihilisti, naprotiv, tvrde da je "uzaludno tražiti ili potvrđivati smisao tamo gde se on ne može naći".[5] Apsurdisti, nakon Kamijeve formulacije, postaju otvoreni za mogućnost pronalaženja određenog smisla u životu, ali niti su toliko uvereni u stvaranje vlastitog smisla kao egzistencijalisti, niti toliko uvereni u potpunu nemogućnost pronalaženja smisla kao nihilisti. Apsurdisti koji slede Kamija takođe obezvređuju ili čak potpuno odbacuju slobodnu volju, insistirajući samo na tome da pojedinac treba da živi hrabro i autentično uprkos pritisku koji stvara apsurd. [6]

Sam Kami strasno je radio na opovrgavanju nihilizma, što objašnjava u svom eseju Pobunjeni čovek (1951). Takođe, nije sebe smatrao "egzistencijalistom" i to je izlagao u brojnim svojim delima, uključujući i esej Enigma. Uprkos tome, često je bio okarakterisan od strane drugih kao egzistencijalista.[7] I egzistencijalizam i apsurdizam bave se razmatranjem praktičnih rešenja za problem apsurda, odnosno traže primenljiv odgovor na pitanje kako se tragač za smislom treba ponašati kada se iznenada suoči sa sakrivenim, ili potpuno odsutnim, smislom u univerzumu. Ipak, Kamijevo vlastito shvatanje sveta (npr. "dobroćudna ravnodušnost", u Strancu ) i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma.

Osnovni odnosi između egzistencijalizma, apsurdizma i nihilizma
Ateistički egzistencijalizam Monoteistički egzistencijalizam Apsurdizam Nihilizam
1. Postoji nešto poput smisla ili vrednosti Da Da Možda Ne
2. Univerzum sadrži inherentan smisao Ne Da, ali pojedinac mora spoznati Boga Ne Ne
3. Potraga za smislom sama po sebi može sadržati ili stvoriti smisao Da Da Da, takva potraga može i treba pojedincu pružiti smisao, ali smrt je ultimativno čini besmislenom Ne
4. Moguće je stvoriti vlastiti (subjektivni) smisao Da, vlastiti smisao je cilj egzistencijalizma Da, vlastiti smisao vodi do spoznaje Boga, koji, kao stvoritelj univerzuma, predstavlja njegov konačni smisao Da, pri čemu uvek treba imati u vidu neizbežnost apsurda i smrt koja na kraju uništava svaki stvoreni smisao Ne
5. Postoji rešenje za pojedinca koji je u potrazi za smislom Da, kroz stvaranje vlastitog smisla Da, kroz stvaranje vlastitog smisla koje uključuje spoznaju Boga Prihvatanje apsurda može omogućiti pojedincu da bude srećan i spokojan, ipak jedino "rešenje" je smrt (ali ne i samoubistvo) Ne

Seren Kirkegor[uredi | uredi izvor]

Čitav vek pre Kamija, danski filozof Seren Kirkegor opširno je pisao o apsurdu sveta. U svojim dnevnicima Kirkegor definiše apsurd kroz primer priče o Abrahamu. U Knjizi Postanka, Bog je rekao Abrahamu da ubije svog sina Isaka. U trenucima pre nego što će ga ubiti, anđeo sprečava Abrahama da to učini. Kirkegor veruje da je Abraham, zahvaljujući apsurdu, prkoseći razumu i etičkim obavezama, vratio svog sina i potvrdio svoju veru.[8] Ovakvo delovanje (ili nedelovanje) Kirkegor definiše kao "delovanje po vrlini apsurda".[9] Između ostalog, piše i o odnosu apsurda i vere. Za čoveka koji ima veru u sebi, apsurd prestaje da postoji, jer ga vera transformiše, ali se ipak u trenucima slabosti ponovo vraća. Strast verovanja jedina je stvar koja savladava apsurd, u suprotnom vera nije vera u pravom smislu te reči, već samo vrsta saznanja.[10]

Još jedan primer apsurdističkih tema u Kirkegovom radu pojavljuje se u knjizi Bolest na smrt. Istražujući oblike egzistencijalne patnje, Kirkegor ispituje vrstu očaja poznatog kao prkos i izdvaja tri glavne osobine apsurdnog čoveka, o kojima je kasnije pisao i Alber Kami: odbacivanje egzistencije (samoubistvo), odbijanje pomoći više sile i prihvatanje apsurdnog (i očajničkog) stanja.[11]

Alber Kami[uredi | uredi izvor]

Iako se tema apsurda provlači kroz sva dela Albera Kamija, detaljno ju je obradio u eseju Mit o Sizifu. U njemu, Kami predstavlja apsurd kao konfrontaciju, sukob ili "razvod" dva ideala. Ljudsko stanje apsurda definiše kao razdor između čovekove težnje za smislom i jasnoćom s jedne strane - i tihog, hladnog sveta s druge strane. Postoje određena životna iskustva koja bude saznanje o apsurdu. Takvo saznanje ili susret ostavlja čoveku samo tri izbora: samoubistvo, skok vere ili prihvatanje apsurda. On zaključuje da je poslednje jedina ispravna opcija.[1]

Za Kamija, samoubistvo je isto što i uvažavanje ideje da život nije vredan življenja; to je izbor koji jednoznačno govori da je život "previše za čoveka". Samoubistvo nudi najosnovniji "izlaz" iz apsurda: trenutni prekid sopstva i njegovog mesta u univerzumu.

Susret sa apsurdom takođe može dovesti i do religijskog "skoka vere", termin izveden iz jednog od Kirkegorovih ranijih dela napisanih pod pseudonimom Johanes de Silencio (iako taj izraz nije koristio sam Kirkegor).[12] Da bi se desio "skok vere", čovek mora delovati po "vrlini apsurda" (kako je to rekao Johanes de Silencio). Ovo verovanje nema očekivanja, već fleksibilnu moć koja postoji zbog uvažavanja apsurda (iako u nekom trenutku, nakon susreta sa apsurdnim, čovek odlučuje da aktivno ignoriše njegovo postojanje). Krajnja tačka je pronalazak Boga, odnosno bilo kakvog oblika vere. Međutim, skok vere je čin u kome misao poriče samu sebe i nastoji da se prevaziđe u onome što je opovrgava. Prema Kamiju, osporavanje ljudskog razuma je isto što i "filozofsko samoubistvo", te on i ovo rešenje odbacuje zajedno sa fizičkim samoubistvom. [12][13]

Na kraju, osoba može da izabere da prihvati apsurd. Kami tvrdi da sloboda - i mogućnost davanja smisla životu - leži upravo u prepoznavanju i prihvatanju apsurda. Ako je susret sa apsurdnim saznanje da je svet u osnovi lišen apsolutnih istina, odnosno svrhe, onda smo mi kao pojedinci zaista slobodni. "Živeti bez cilja",[14] kako kaže, filozofski je potez u kome se ono što je apsolutno i univerzalno definišu subjektivno, a ne objektivno. Ljudska sloboda je tako uspostavljena u čovekovoj prirodnoj sposobnosti i mogućnosti da stvori vlastiti smisao i svrhu; da odlučuje (ili misli) za samog sebe. Pojedinac na taj način postaje najdragocenija jedinica postojanja, predstavljajući skup jedinstvenih ideala. Iako uviđa apsurdnost traženja bilo kakvog trajnog smisla, čovek treba da nastavi potragu, jer na taj način može postepeno razvijati vlastiti (subjektivni) smisao i na kraju dostići sreću i spokoj.

U Mitu o Sizifu Kami kaže: "Izvlačim iz apsurda tri zaključka: svoj revolt, svoju slobodu i svoju strast. Samom igrom svesti pretvaram u životno pravilo ono što je poziv na smrt, tako odbacujem samoubistvo." [15] "Revolt" se ovde odnosi na odbijanje samoubistva i traganje za značenjem uprkos otkriću apsurda; "Sloboda" se odnosi na nepostojanje zatvora stvorenog religioznom predanošću ili moralnim kodeksima drugih; "Strast" se odnosi na najsveobuhvatnije iskustvo života, jer je nada odbačena, pa zaključuje da se svaki trenutak mora živeti u potpunosti.

Smisao života[uredi | uredi izvor]

Prema teoriji apsurda, ljudi kroz čitavu istoriju pokušavaju da pronađu smisao u svojim životima. Tradicionalno, ova potraga ima dva krajnja odredišta: ili da život nema dublji smisao, ili da život ima svrhu dodeljenu od strane više sile - verovanje u Boga, privrženost nekoj religiji ili drugom apstraktnom konceptu.

Izbegavanje[uredi | uredi izvor]

Kami doživljava ispunjavanje praznine u čoveku nekim izmišljenim verovanjem ili smislom kao puki "čin izbegavanja" — tj. bežanje od aspurda, umesto njegovog prihvatanja. Za Kamija, ovo je osnovna mana religije, egzistencijalizma i raznih drugih škola mišljenja. Ako pojedinac ignoriše apsurdnost svog postojanja, onda se on nikada ne može suočiti sa njim. Kami takođe priznaje da je to ono što ljudi najčešće čine.

Bog[uredi | uredi izvor]

Čak i uz veru kao odgovor na smisao, postavlja se drugo pitanje: Koja je svrha verovanja u Boga? Kirkegor je smatrao da ne postoji ljudski razumljiva svrha Boga, što samu veru čini apsurdnom. Kami, s druge strane, tvrdi da je verovanje u Boga "poricanje jednog od uslova kontradikcije" između čovečanstva i univerzuma (i stoga nije apsurdno, već ono što on naziva "filozofskim samoubistvom"). Međutim Kami, kao i Kirkegor, tvrdi da iako apsurd ne vodi ka potvrđivanju Boga, takođe ni ne poriče njegovo postojanje.[16]

Vlastiti smisao[uredi | uredi izvor]

Za Kamija, lepota sa kojom se ljudi susreću u životu čini sam život vrednim življenja. Ljudi mogu stvoriti svoj lični smisao, koji možda nije objektivan (ako takav smisao uopšte postoji), ali je on ipak nešto za šta se treba boriti. Uprkos tome, Kami je insistirao da se uvek mora održavati ironična distanca između ovog izmišljenog vlastitog smisla i apsurda, da ne bi došlo do toga da izmišljeno zauzme mesto stvarnosti.

Sloboda[uredi | uredi izvor]

Sloboda se ne može ostvariti izvan onoga što dopušta apsurdnost postojanja; ipak, najbliže apsolutnoj slobodi za čoveka je prihvatanje apsurda. U svetu lišenom više svrhe i zagrobnog života, ljudska priroda postaje onoliko slobodna koliko je to za čoveka moguće.

Nada[uredi | uredi izvor]

Teorija apsurda odbacivanje nade označava kao odbijanje da se veruje u bilo šta više od onoga što apsurdni život pruža. Kami ističe da nada, međutim, nema nikakve veze sa patnjom, odnosno da ta dva nisu suprotnosti. Čovek i dalje može živeti ispunjeno, iako je odbacio nadu. Zapravo, to je jedini način da uopšte živi ispunjeno. Apsurdisti posmatraju nadu kao još jedan način da se izbegne apsurd, dok je odbacivanjem nade čovek motivisan da ispuni svaki prolazan trenutak svog života. Kao po epitafu Nikosa Kazancakisa: "Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan."

Integritet[uredi | uredi izvor]

Apsurdisti nisu vođeni moralom, već svojim vlastitim integritetom. Apsurd je, u stvari, amoralan (iako ne nužno nemoralan). Apsurdističko shvatanje morala podrazumeva nepokolebljiv osećaj za ispravno i pogrešno u svakom trenutku, dok integritet podrazumeva da čovek uvek treba da bude iskren prema samom sebi i dosledan u svojim odlukama i delima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Camus, Albert (1991). Myth of Sisyphus and Other Essays. Vintage Books. ISBN 978-0-679-73373-7. 
  2. ^ Stewart, Jon . Kierkegaard and Existentialism. Farnham. . England: Ashgate. 2011. pp. 76-78. ISBN 978-1-4094-2641-7. 
  3. ^ Camus, Albert (1991). Myth of Sisyphus and Other Essays. Vintage Books. ISBN 978-0-679-73373-7. 
  4. ^ Alan Pratt (April 23, 2001). "Nihilism". Internet Encyclopedia of Philosophy. Embry-Riddle University. Pristupljeno February 4, 2012.
  5. ^ Donald A. Crosby (1988). The Specter of the Absurd: Sources and Criticisms of Modern Nihilism. State University of New York Press. 
  6. ^ "Albert Camus". Stanford Encyclopedia of Philosophy. What is the Camusean alternative to suicide or hope? The answer is to live without escape and with integrity, in “revolt” and defiance, maintaining the tension intrinsic to human life
  7. ^ Solomon, Robert C. (2001). From Rationalism to Existentialism: The Existentialists and Their Nineteenth Century Backgrounds. Rowman and Littlefield. str. 245. ISBN 978-0-7425-1241-2. 
  8. ^ Silentio, Johannes de. Fear and Trembling, Denmark, 1843
  9. ^ Dru, Alexander. The Journals of Søren Kierkegaard, Oxford University Press, 1938.
  10. ^ „Søren Kierkegaard”. Naturalthinker.com. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 26. 2. 2016. 
  11. ^ Sickness Unto Death, Ch.3, part B, sec. 2
  12. ^ a b "The Kierkegaardian Leap" in The Cambridge Companion to Kierkegaard.
  13. ^ Camus, Myth of Sisyphus, p. 41
  14. ^ Camus, Myth of Sisyphus, p. 55
  15. ^ Camus, Myth of Sisyphus, p. 64
  16. ^ Camus, Myth of Sisyphus, p. 40, note 7

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теорија_апсурда&oldid=27734636”