Teorija prirodne morfologije

Prirodna morfologija je lingvistička teorija u okviru morfologije, nauke o oblicima reči. Prirodna morfologija se bavi istraživanjem i pojašnjavanjem morfoloških fenomena u smislu kognitivne lakoće obrade. Na primer, kako Majerthaler navodi, u kontekstu matematike svi intuitivno osećamo da su nam racionalni brojevi lakši od iracionalinh, kao i da nam je operacija sabiranja lakša od suprotne operacije oduzimanja. Isto tako, u jeziku postoje procesi koji su nam manje ili više laki u odnosu na to koliko su markirani, odnosno nemarkirani. Na primer, kada učimo neki jezik, lakše nam je da usvajamo pravilne glagole od nepravilnih. Prirodnost treba razumeti kao nešto što je nemarkirano, odnosno kognitivno lako.

Za razliku od Čomskog i Halea koji pojam markiranosti/nemarkiranosti upotrebljavaju kao binarnu kategoriju, gde izvesne pojave mogu biti markirane ili nemarkirane, prirodnost treba posmatrati u smislu relacije, a ne vrednosti. To znači da izvesni morfološki procesi mogu biti manje ili više markirani u odnosu na na neke druge procese.

Istorijat teorije

Osnivači prirodne morfologije su V. Majerthaler, Volfgang U. Dresler i Volfgang U. Vurcel. Nastala je 1979. godine, kada su sva četvorica shvatila da u svojim radovima imaju slična shvatanja i postigli su dogovor o zajedničkoj teoriji koju su dalje razvijali. Ova teorija naslanja se na teorijski okvir prirodne fonologije, na kojoj je Stampe počeo da radi, kao i na još starije teorije markiranosti koju je razvijao Roman Jakobson.

Podteorije

Pojam prirodnosti zapravo se može posmatrati na različitim nivoima. S tim u vezi, prirodna morfologija je skup triju podteorija u okviru kojih se može izučavati prirodnost: prirodnost na nivou svih jezika, prirodnost na nivou jezičkih tipova i prirodnost na nivou specifičnih jezičkih sistema. Stoga, postoje tri podteorije: teorija univerzalne markiranosti, tipološke adekvatnosti i adekvatnosti specifičnog jezičkog sistema.

Teorija univerzalne markiranosti

Teoriju prirodnosti na univerzalnom nivou predložio je V. Majerthaler 1981. godine. Ovo je teorija preferentnosti, što znači da se bavi uspostavljanjem stepena prirodnosti na univerzalnom nivou u okviru određenog broja parametara kako ekstragramatičke tako i gramatičke morfologije. Dakle, za svaki parametar se posebno utvrđuju univerzalni stepeni prirodnosti. Najvažniji parametri su: ikoničnost, morfosemantička transparentnost, morfotaktička transparentnost, parametar binarnosti, parametar optimalnog oblika, i drugi (v. Dressler, 2006).

• Ikoničnost: parametar ikoničnosti podrazumeva da što je veza između oznake i označenog veća, to se oni lakše procesuiraju. Tako je univerzalna preferentnost da u jezicima čije imenice imaju oblike za jedninu množinu, imenica ima duži oblik za množinu nego za jedninu. Osim toga, supletivna množina je manje prirodna u odnosu na regularnu množinu. Primera radi, u srpskom grad – gradovi je prirodnije od čovek – ljudi.
• Morfosemantička transparentnost: potpuna morfosemantička transparentnost neke reči podrazumeva transparentnost morfema iz kojih je ona sastavljena. Tako je na primer značenje reči grad-ov-i transparentno jer je sastavljna od reči grad + sufiks -ov za građenje množine.
• Morfotaktička transparentnost: što je veća transparentnost morfema od kojih je reč sastavljena, to je ono prirodnije. Na primer, studentski -> student + ski je prirodnije od knjiški -> knjiga + ski.
• Binarnost: binarne formacije su prirodnije od tercijarnih formacija. Na primer, polusloženice tipa klima-uređaj, radio-aparat. Znatno su ređe tercijarne, npr. crveno-belo-plava (zastava).

Parametar optimalnog oblika: optimalni oblik morfeme je jedan slog. Optimalni oblik reči je jedna stopa. Na primer, sufiksi u srpskom: -ka, -če, -je, ac.

Bitno je napomenuti da iako se ove preferentnosti odnose na podatke prikupljene iz mnogih jezika, kako su to samo preferentnosti, svakako je moguće da se u nekom jeziku ne manifestuju kao takve.

Teorija tipološke adekvatnosti

Ustanovio ju je Volfgang U. Dresler 1985. godine. On smatra da neki morfološki procesi mogu biti prirodniji, odnosno manje markirani za flektivne jezike, kao što je i srpski, dok su drugi prirodniji za aglutinativne jezike, kao što je turski. Na primer, flektivni jezici imaju prirodnije opcije na nivou parametara binarnosti ili optimalnog oblika, a manje prirodne opcije na nivou ikoničnosti ili transparentnosti. Aglutinativni jezici, sa druge strane, imaju prirodnije opcije na nivou parametara transparentnosti, ikoničnosti, a manje na parametrima binarnosti i optimalnog oblika (v. Radisavljević, 2013). Samim tim, kako su npr. ikoničnost i transparentnost manje prisutni u flektivnim jezicima kao što je srpski, više dolazi do pojava kao što su polisemija, homonimija i sinonimija (npr. Radisavljević, 2013).

Teorija adekvatnosti specifičnog jezičkog sistema

Nju je razvio Volfgang U. Vurcel 1984. godine radi istraživanja i objašnjavanja morfološkoh fenomena u okviru pojedinačnog jezičkog sistema. Na ovom nivou važni su produktivnost, difolti i morfološke klase.

Produktivnost ovde treba razumeti kao postepeni proces koji se može meriti. Prema Dresleru, prvi kriterijum uključuje pozajmljenice koje kao takve u ciljnom jeziku nemaju odgovarajuće oblike. Najčešće se misli na fonolške oblike, ali vrlo često to može biti i npr. rod imenica. Na primer, nem. Bühne, na srpskom glasi bina. Kako Dresler napominje, pravilo mora biti maksimalno produktivno da bi prevazišlo dve prepreke: strani jezik i nepodesne jezičke osobine. Drugi kriterijum uključuje pozajmljenice čije sve jezičke osobine već postoje u ciljnom jeziku. Na primer, nem. Auto, u srpskom auto. Treći kriterijum uključuje konverziju i skraćenice. Na primer, konverzija prideva dobro u srednjem rodu u imenicu, npr. poljoprivredno dobro. Četvrti kriterijum je promena klase paradigme, najčešće iz manje produktivne u produktivnu. Na primer, Radisavljević beleži da se imenica krv u izvesnim dijalektima u Srbiji upotrebljava u muškom rodu i deklinira se po prvoj klasi imenica. Peti, hijerarhijski najniži kriterijum obuhvata produktivnost afiksa. On nam zapravo govori o produktivnosti flektivnih klasa. Na primer, Radisavljević spominje produktivne mocione sufkise tipa -ica, -ka, -kinja, -ac, koji pripadaju produktivnim klasama imenica.

Produktivnost treba razlikovati od difolta. Na primer, nastavak -o je produktivan nastavak muškog roda, ali je većina imenica na -o srednjeg roda, te je difolt za nastavak -o zapravo srednji rod (v. Radisavljević, 2013). Što se morfoloških klasa tiče, bitno je napomenuti da teorija prirodne morfologije razlikuje makroklase, klase i mikroklase. Radisavljević uspostavlja tri makroklase bazirane na rodu sa relevantnim podelama na klase i mikroklase.

Literatura

• Dressler, Wolfgang U.; Mayerthaler, Willi; Panagl, Oswald; Wurzel, Wolfgang U. (1987). Leitmotifs in Natural Mor­phology. Amsterdam: Benjamins. 
• Stampe, David (1979). A dissertation on natural phonology. New York: Garland Pub. 
• Chomsky, Noam; Halle, Moris (1968). The sound pattern of English. New York: Columbia University Press. 
• Chomsky, Noam; Halle, Moris .The sound pattern of English. . New York: Columbia University Press. 1968. 
• Stampe, David (1979). A dissertation on natural phonology. New York: Garland Pub.
• Dressler, W. U. (2006). Natural Morphology. In K. Brown ( Ed.), Encyclopedia of Language and Linguistics (2nd ed. , Vol . 8. стр. 539—540). Amsterdam: Elsevier
• Dressler, W . U. (2003). Degrees of grammatical productivity in inflectional morphology. Italian Journal of Linguistics, 15, 31-62.
• Dressler, Wolfgang U.; Mayerthaler, Willi; Panagl, Oswald; Wurzel, Wolfgang U. (1987). Leitmotifs in Natural Morphology. Amsterdam: Benjamins.
• Radisavljević, T. (2013). Productivity in Serbian Inflection and Derivation (Master thesis, University of Vienna).