Teofilo
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Teofilo | |
|---|---|
 Teofilo na minijaturi iz madridskog rukopisa „Hronike“ Jovana Skilice, 11. ili 12. vek. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 813. |
| Datum smrti | 20. januar 842. (28/29 god.) |
| Porodica | |
| Supružnik | Teodora |
| Potomstvo | Marija, Mihailo III |
| Roditelji | Mihailo II Amorijac Tekla |
| Dinastija | Amorijska dinastija |
| Prethodnik | Mihailo II Amorijac |
| Naslednik | Mihailo III |
Teofilo (grč. Θεόφιλος; 813 — 20. januar 842) je bio vizantijski car od 829. do 842. godine. Bio je drugi vladar iz Amorijske dinastije i ujedno i poslednji car koji je sprovodio ikonoboračku politiku.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je 813. kao sin vizantijskog vojskovođe Mihaila Amorijca i njegove prve supruge Tekle. Kumovao mu je car Lav V Jermenin koga je Mihailo svrgao 820. godine.
Teofilo je 822. proglašen za očevog savladara, a presto je nasledio 829. godine nakon smrti Mihaila II. Za razliku od oca, Teofilo je bio veoma obrazovan tako da je sa teološkog stanovišta težio da napadne kult ikona. Želeo je da se predstavi kao vladar idealan u pravednosti i surovim merama je gonio ikonofile, ali i druge prekršioce zakona. Poštovanje ikona je zabranio carskom naredbom iz 832. godine.
Osvajanje Sicilije, koje su Arapi iz severne Afrike započeli u vreme Mihaila II, za vreme vlade njegovog naslednika je nastavljeno sa uspehom padom Palerma 831. godine. Ubrzo je na Siciliji osnovan poseban kalifat koji je sve do početka 11. veka predstavljao opasnost po hrišćanske države centralnog Sredozemlja. Sam Teofilo bio je tokom čitave vladavine preokupiran ratovima sa abasidskim Arapima. Ova borba vođena je sa promenljivom srećom, ali su Arapi 838. uspeli da zauzmu Ankiru (današnja Ankara) a zatim i Amorijon, grad u Frigiji odakle je vizantijska dinastija bila poreklom. Amorijon je upravo zbog toga sravnjen sa zemljom, oko 30.000 njegovih stanovnika je pobijeno, a ostatak je odveden u roblje.
Teofilo se nikada nije oporavio od poniženja nanetog padom Amorijona. Umro je 20. januara 842. godine, a na samrti je, po kasnijoj tradiciji, odobrio obnovu kulta ikona. Njegova supruga Teodora je, kao regent maloletnog Mihaila III, organizovala sinod na kome je obnovljeno poštovanje ikona.
Ženidba[uredi | uredi izvor]
Godine 829. Mihailo II iz Amorija, car Vizantije, umre, ostavivši presto svome sinu Teofilu. Novi vladar nije bio oženjen; zato je u početku carica udova Eufrozina u dvorskim ceremonijama igrala ulogu koju je etiketa određivala Avgusti. Ali Eufrozina je mrzela svet. Kći onog nesrećnog Konstantina VI, tako svirepo oslepljenog na zapovest svoje majke Irene, i njegove prve žene Marije, ona se, posle katastrofe koja je oborila njenu porodicu, povukla u jedan manastir na Prinčevskim Ostrvima, i živela tamo mirna i skrivena, kad, ne bez javne sablazni, vatrena strast vasileusa Mihaila izvuče iz manastira lepu kaluđericu da je posadi na presto Cezara. Ali, po smrti svoga muža, Eufrozina je imala samo jednu želju, da se što pre vrati u kakvo sveto sklonište, i sva njena briga bila je upravljena na to da bez oklevanja oženi mladoga cara, svoga pastorka.
Da bi za vasileusa našli ženu, poslaše, po tradicionalnom običaju vizantijskog dvora, glasnike po svima pokrajinama, s nalogom da pronađu i dovedu u Carigrad najlepše devojke iz monarhije, i izabrane iskupiše u velikoj Bisernoj Dvorani, da Teofilo među njima odredi buduću caricu. Na prvom izboru, vladar je odvojio šest, najdivnijih, i, ne mogavši se odlučiti između tih lepih suparnica, on odloži za sutradan poslednji izbor. Toga dana, on se pojavi međ mladim devojkama držeći u ruci, kao Paris među trima boginjama, zlatnu jabuku, zalogu ljubavi, koju je trebalo da ponudi onoj koja mu bude osvojila srce, i tako opremljenv otpoče smotru. Prvo zastade pred jednom vrlo lepom devojkom, visokoga roda, koja se zvala Kasija, i bez sumnje malo uzbuđen, i ne znajući kako da počne razgovor, izgovori joj, u vidu mudre izreke, ovaj ne odviše učtiv komplimenat:
Od žene nam dolazi svako zlo.
Kasija je imala dosta duha, i odgovori ne bez zabune:
Da, ali od žene nam dolazi i svako dobro.
Taj joj je odgovor narušio sreću. Teofilo se vrlo uplaši od ove lepe devojke tako brze na odgovoru i tako feministički raspoložene, okrete joj leđa, i odnese svoje odlikovanje i svoju jabuku drugoj jednoj kandidatkinji, isto tako vrlo lepoj, koja se zvala Teodora.
Da bi se utešila što je promašila presto, Kasija je, po pravom vizantijskom običaju, osnovala jedan manastir u koji se povukla; a kako je bila žena od duha, ona se u svojoj samoći zabavljala sastavljajući pobožne spevove i svetovne epigrame koji su došli do nas i dosta su zanimljivi. Za to vreme njena srećna suparnica bila je krunisana; sa velikim ceremonijama u crkvi Svetog Stevana u palati Dafne, i, po običaju, cela je njena porodica dobila udela u njenoj velikoj sreći. Njena mati Teoktista dobila je vrlo zavidno dostojanstvo »patricijke s pojasom«, njene tri sestre, pozvate nadvor» udadoše se za velikodostojnike; njena braća Petronas i Vardas, brzo su napredovali na putu počasti. Oni su uostalom pokazali malo zahvalnosti onoj; čije ih je neočekivano uzdizanje i sestrinska ljubav toliko približila samim stepenima prestola.
Nova carica bila je azijatkinja, rođena u Paflagoniji, od činovničke porodice. Roditelji su joj bili pobožni ljudi, privrženici poštovanja ikona, protiv kojih je, pod sledbenicima blagočestive Irene, carska vlada opet bila počela borbu, i čak izgleda da su dokazali dosta vatrenu revnost u svome verovanju. Vaspitana u takvoj sredini, prirodno da je Teodora bila pobožna, i jako poštovala svete ikone; zato se s početka osetila malo smetena u tom dvorskom svetu u koji ju je udaja tako naglo prenela.
Borba oko ikona[uredi | uredi izvor]
Od jedno dvadeset godina, zaista, borba oko ikona bila se opet razbuktala, još oštrija i još žešća nego u VIII veku, naročito sad kad se na čisto versku prepirku nakalemilo jedno političko pitanje, i kad se u sukobu hvatala u koštac Država koja traži pravo da se meša u crkvene poslove i Crkva, koja zahteva i brani svoje slobode. Mihailo II gonio je svoje protivnike bez poštede i bez ustručavanja; Teofilo, pametan, svojevoljan, energičan vladar, išao je za primerima i politikom svoga oca. I tako je Teodora uzalud pokušavala da upotrebi svoj uticaj u korist svojih prijatelja i da svojim molbama umiri preterano stroga gonjenja. Teofilo nije nimalo bio vladar pogodne naravi; kad bi nabrao obrve, kad bi počeo govoriti strogim glasom, njegova žena, prestravljena, ne bi se usudila da navaljuje, i sama bi bila prinuđena da pažljivo prikriva svoja osećanja i svoje tajne simpatije. Trebalo je da brižljivo krije pod svoje odelo svete ikone koje je uporno produžila da nosi uza se, morala je da upotrebi svu svoju opreznost da bi gonjene ikone sakrila od pogleda, u sanducima svojih odaja, i ponekad se izlagala izvesnoj opasnosti vršeći svoje tajne i smotrene obrede.
Jednoga dana careva dvorska budala, jedan kepec koji je zabavljao ceo dvor svojim pakosnim dosetkama, iznenadi je pred ikonama. Vrlo radoznao od prirode, on zatraži da vidi stvari koje su toliko privlačile caričinu pažnju. Teodora mu reče:
To su moje lutke, lepe su, i ja ih vrlo volim.
Trčeći, kepec ode i ispriča caru priču o lepim lutkama, koje je vasilisa 'čuvala pod svojim jastukom. Teofilo odmah razumede o čemu je reč, i besan što vidi da se njegove zapovesti ne slušaju u samome dvoru, odjuri u ginekej, i oštro napade caricu. Ali Teodora je bila žena, i umela da se izvuče iz nezgode i reče svom mužu:
Nije to ono što vi mislite. Ja sam se sasvim prosto ogledala u ogledalu sa mojim pratiljama, a vaš je kepec od likova koji su se odbijali u ogledalu mislio da su ikone, i otišao da vas tako glupo obavesti.
Teofilo se umiri, ili se pretvarao da se dao ubediti; ali Teodora se umela naplatiti brbljivcu. Posle nekoliko dana, za neku neznatnu pogrešku, ona dade da se kepec žestoko išiba, a zatim mu preporuči da ubuduće nikad ne govori o lutkama iz ginekeja. A kad bi se car, posle pića, vraćao katkad na taj događaj i ispitivao budalu, ovaj je, sa izrazitom mimikom, metao jednu ruku na usta, drugu na deo svoje ličnosti koji je dobio šibe, i vrlo brzo mu je odgovarao:
Ne, ne, gospodaru da ne govorimo više o lutkama.
Isto tako, u svima višim krugovima prestonice, postojala je opšta zavera u korist ikona. U manastiru gde je završavala život, stara carica Eufrozina ispovedala je ista osećanja kao i Teodora, i kad bi joj poslali u posetu carske ćerčice, ona nije prestajala da im govori o poštovanju ikona. Teofilo, koji je nešto sumnjao, trudio se da ispita decu kad bi se vratila, ali nije uspevao da izvuče nikakva određena obaveštenja. Ipak, jedanput, najmlađa se princeza izdala, i, pošto je ispričala svome ocu kako ih u manastiru obasipaju lepim poklonima, kako im daju za užinu divno voće, ona mu poče objašnjavati kako njena baba ima i jedan sanduk pun lepih lutaka, i kako ih je često prislanjala na čelo njoj i njenim sestrama, i davala im da ih pobožno ljube. Teofilo se opet naljuti, i zabrani da se deca ubuduće šalju staroj carici. Ali, i u carevoj najbližoj okolini, mnogo je političara mislilo kao dve carice; ministri, lični savetnici, ostali su tajno ali duboko privrženi obožavanju ikona, i stvar je dotle došla da su gatari, koje je car rado pitao za savet, otvoreno proricali skoru propast njegovoga dela. I sam je to toliko osećao da je, na samrtnoj postelji, zahtevao od svoje žene i od logoteta Teoktistosa, svoga prvog ministra, svečanu zakletvu da posle njega neće ništa menjati u politici koju je on vodio i da neće dirati patrijarha Jovana, koji je bio glavni savetnik te politike. Retko su poslednje mere opreznosti bile tako uzaludne.
Spoljašnja politika[uredi | uredi izvor]
Arabljani za vreme Teofilove vladavine još više uzimaju maha i 831. uzimaju Palermo; 839. Tarent.
Mletačka flota, kojoj pada u dužnost da brani te delove Carevine, zauzeta je gotovo sva borbama s Arapima. Carska flota se pojavljuje retko i sa malim brojem brodovlja. To, i arapski zaleti, daju maha slovenskim gusarima oko Neretve, da i oni razviju svoje brodarske sposobnosti; naravno, samo u svom interesu. Oživela je stara ilirska tradicija piraterije, radi koje je nekad izazvan rat s Rimljanima. Oni su 834/5. god. opljačkali i pobili mletačke trgovce koji su se vraćali iz Beneventa. Ovo izazva protiv njih veliko ogorčenje u Mlecima. Da prekrate to napadanje preduzeli su Mlečani 839. veliku ekspediciju protiv slovenskih gusara. O borbama njihovim te godine nema pomena, ali se zna, da je došlo do izmirenja i sa Hrvatima i sa jednim delom Neretljana. Samo taj mir nije dugo trajao; ne zna se, da li stoga, što su ga naši ljudi sklopili možda za to, da bi izbegli opasnosti; ili, verovatnije, stoga, što nije bio sklopljen sa svima, nego samo sa jednim plemenom ili bratstvom njihovim. Mletački napad ponovljen je 840. god. protiv neretljanskog vođe Ljudislava, i završio je njihovim neuspehom. Posle dva poraza mletačke flote, koje su im odmah iza toga naneli Arabljani, Mlečani se nisu mogli upuštati u nove borbe s dalmatinskim Slovenima. Sada su Arabljani postali veća opasnost.
Njima je sada bio slobodan put u Jadransko More. I doista, bez 841, arapske lađe napadaju jadranske gradove i dopiru do jednog utoka reke Pada; a manja njihova odelelja napadaju Budvu, Rozu i donji Kotor, a 842. godine osvajaju čak i Bari.
Za sve ovo vreme, Bugari su se bili potpuno učvrstili i jačali su sve više. Njihove granice na zapadu, videli smo, išle su vrlo daleko; a na jugu su dopirale do Rodopa, zahvaljujući vizantijskoj nesposobnosti da ih suzbije. Jedino prema zapadu i jugozapadu njihova granica nije bliže određena. Dosta rano Bugari su počeli da pokazuju težnje prema Solunu i Egejskom Moru, a u ovo vreme već i prema Jadranskom. Iskorišćavajući borbe Vizantije s Arapima, oni nastoje da se probiju u oba pravca. 837. god. zabeležen je, bez bližih pojedinosti, jedan bugarski pohod prema Solunu. S njim je možda u vezi jedan ustanak Slovena u Peloponezu, koji izbija u to doba. Posle su Bugari počeli akciju i prema zapadu i pokorili su makedonska slovenska plemena gotovo do solunskog i bračkog primorja, uzevši Ohrid i svu oblast na reci Devolu.
Srbi su za ovo vreme u Raškoj, u svojim klancima, na budući nikom na udarcu, živeli dosta povučeno, u svojoj staroj plemenskoj organizaciji. Priznavana je po imenu vrhovna vlast Vizantiji, koja se u tom zaturenom i od prestonice gotovo odvojenom kraju jedva osećala. Zemljom su upravljali domaći vladari veliki župani, po pravu nasleđa. Kad je među županima izbio jedan, koji se naturio za "velikog", ne da se utvrditi; ali njegova vlast nije još uvek bila tolika, da je isključivala uticaj i saradnju drugih župana. Zemlja je bila deljena među braću vladarevu; najstariji, kao vladar, imao je izvesnu domaćinsku vlast u zadruzi. Neki od tih vladara poznati su, ali samo po imenu: Višeslav, pa njegov sin Radoslav, pa sin ovoga Prosigoj. Tek sa Višeslavovim praunukom Vlastimirom dolazi više vesti. Stvara se prva srpska država.
Carska palata[uredi | uredi izvor]
Pod vladom Teofilovom carska palata, od pre toliko vekova sedište vizantijskih vasileusa, zasijala je novim sjajem. Car je voleo lepe zgrade: starim odeljenjima Konstantina i Justinijana, bio je dodao čitav jedan niz veličanstvenih građevina, ukrašenih sa najgospodskijom i najređom raskoši. Voleo je parade i velelepnost: da bi podigao sjaj dvorskih primanja, poručio je kod svojih umetnika čuda od zlatarstva i od mehanike, Pentapirgion, čuveni zlatni orman, u kome su bili izloženi krunini adiđari, zlatne orgulje koje su svirale u dane svečanih primanja, zlatan platan, podignug pored carskog prestola, i po kome su veštačke ptice pevale i letele, zlatne lavove koji su ležali kod nogu vladarevih i u izvesnim trenucima uspravljali se, udarali repom i rikali, zlatne grifone tajanstvena izgleda koji su izgledali, kao u palatama azijatskih careva, da bdiju nad sigurnošću carevom. Sem toga, obnovio je celu carsku garderobu, lepe haljine, blistave od zlata, koje su vasileusi nosili pri dvorskim ceremonijama, raskošno odelo protkano zlatom i posuto dragim kamenjem, kojim se kitila Avgusta. Voleo je najposle i književnost, nauke i umetnost. On je obasuo dobročinstvima velikog matematičara Lava Solunskog, i u svojoj palati Magnaur otvorio je školu gde je naučnik svojim učenicima davao onu nastavu koja je bila slava Vizantije; on se čak pokazivao, on surovi ikonoklast, pun trpeljivosti: spram Metodija ispovednika, od dana kad je video da je on sposoban da reši izvesne naučne teškoće koje su ga zanimale. Očaran remek-delima arapske arhitekture, brinući se mnogo da zameni pobožne ukrase od prognanih ikona primercima slobodnijeg i svetovnijeg stila, on je vizantijsku umetnost svoga vremena uputio novim putevima, i zahvaljujući njegovim naporima i njegovom pametnom pokroviteljstvu, u toj divnoj Svetoj Palati, punoj prefinjene velelepnosti i retke raskoši, u tom nesravnjenom dekoru od paviljona, terasa, bašta široko otvorenih na svetle vidike Mramornoga Mora, dvorski život je dobio nov i izvanredan sjaj. Sve se to srušilo kada je car umro.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
- Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva - Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Blažena Teodora - Vikizvornik
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
