Tit Labijen
| Tit Labijen | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 98. p. n. e. |
| Mesto rođenja | Cingoli, |
| Datum smrti | 17. mart 45 BCE |
| Mesto smrti | Q20089083, |
| Porodica | |
| Potomstvo | Quintus Labienus |
Tit Labijen (lat. Titus Labienus, oko 100. p. n. e.—17. marta 45. p. n. e.) je bio rimski vojskovođa i političar, poznat kao Cezarov glavni vojskovođa tokom Galskih ratova i jedan od najbriljantnijih generala svoga vremena. Za vreme Cezarovoga građanskoga rata postao je jedan od glavnih Cezarovih protivnika. Otac je Kvinta Labijena.
Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]
Tit Labijen je rođen najverovatnije 99. ili 98. p. n. e.. Prema mnogim izvorima izgleda da je bio iz Kingula u Picenumu iz porodice viteškoga ranga. Verovatno je bio veoma rano povezan sa Pompejem, koji je bio pokrovitelj mnogih u Picenumu. Učestvovao je pod komandom Publija Servilija Vatije Isaurika u vojnom pohodu u Kilikiji 78-75. p. n. e.. Tokom 74/73. p. n. e. bio je primljen u kolegij pontifika.[1]
Narodni tribun[uredi | uredi izvor]
Izabran je za narodnoga tribuna 63. p. n. e. zahvaljujući bliskim vezama sa Pompejem. Cezar je u to vreme bio blizak sa Pompejem, pa je zbog toga povremeno sarađivao i sa Labijenom. Kasnije se to razvilo u prijateljstvo Cezara i Tita Labijena. Tit Labijen je sproveo plebiscit i uspeo je da izmeni Suline zakone o tome ko imenuje pontifike. Sula je Senatu dao pravo da imenuje pontifike, a Tit Labijen je izmenio zakon, pa je pontifeksa maksimusa ponovo imenovala tributska skupština. Taj zakon omogućio je Cezaru da bude izabran za pontifeksa maksimusa. Tit Labijen je bio talentovani vojskovođa, a političku poziciju je koristio samo da bi sebi osigurao viši položaj u vojsci. Po okončanju mandata kao narodnoga tribuna bio je Cezarov legat u Galiji.
Suđenje Gaju Rabiriju[uredi | uredi izvor]
Na Cezarov podsticaj Labijen je kao narodni tribun optužio Gaja Rabirija da je odgovoran za ubistvo narodnoga tribuna Lucija Apuleja Saturnina i Labijenovoga strica Tita Labijena 100. p. n. e.. Cilj suđenja je bio da se diskredituje tzv. konačna odluka Senata (senatus consultum ultimum), koja se koristila kao vanredna senatska odluka obično usmerena protiv populara. Ta senatska odluka davala je magistratima pravo da u takvim vanrednim okolnostima pogube građane koji ugrožavaju Republiku, ali u slučaju Saturnina radilo se o građanima, koji opkoljeni u hramu više nisu bili u poziciji da ugrožavaju Republiku. Cezar je sa Titom Labijenom smislio i proceduru kako da kazne Rabirija po jednom starom zakonu, sve za primer optimatima da se ne bi usudili da u budućnosti ponove slične akcije. Određen je bio sud od dva člana (duomvira), koji je trebalo da sudi Rabiriju, a kako su Rabiriju sudili Cezar i njegov rođak osudili su ga na smrt. Rabirije se požalio centurijatskoj skupštini. Kada je centurijatska skupština počela da glasa za Rabirijevu osudu Kvint Cecilije Metel Celer je sprečio kažnjavanje spuštanjem zastave na Janikulu. Nakon toga skupština je bila raspuštena, a kasnije niko više nije obnovio suđenje.[2]
Cezarov glavni vojskovođa u Galiji[uredi | uredi izvor]
Tit Labijen je za vreme Cezarovih Galskih ratova bio drugi u zapovedništvu. Za vreme prvoga pohoda u Galiji protiv Helvećana i pred bitku kod Bibrakta Cezar pominje samo njegovo ime od rimskih zapovednika. Kada je Cezar saznao da su se Helvećani okupili u logoru u podnožju jednoga brda naredio je Titu Labijenu da iznenada noću sa dve legije zauzme brdo. Cezar je krenuo sa preostalom vojskom, ali kada se približio helvećanskom logoru dobio je pogrešan izveštaj da se Tit Labijen nalazi na pogrešnom brdu. Međutim Tit Labijen je perfektno noću izvršio povereni zadatak, a drugi nisu bili sposobni ni da pravilno obave uzviđanje. Učestvovao je 57. p. n. e. u pohodu protiv Belga. Komandovao je 9. i 10. legijom i u bici protiv Nerva pobedio je Atrebate i nakon toga je krenuo prema neprijateljskom logoru. Kada je zauzeo logor elitnu 10. legiju poslao je iza leđa Nervima, pa je na taj način osigurao preokret u bici i rimsku pobedu. Za vreme Cezarovoga odsustva Tit Labijen bi kao legat propretor komandovao umesto njega rimskom vojskom u Galiji. Cezar je 54. p. n. e. prilikom odlaska u drugi pohod na Britaniju ostavio u Galiji Tita Labijena sa tri legije.
Rat protiv Trevera u Galiji[uredi | uredi izvor]
Istakao se u bici protiv Trevera 53. p. n. e.. Trevere je predvodio Indutiomar, koji je danima opsedao rimski logor, kojim je komandovao Labijen. Indutiomar je svakodnevno izazivao rimsku vojsku u boj. Kada je Labijen dobio pomoć od okolnih saveznika sačekao je da se treverska vojska nakon izazova raziđe u neredu, pa je tada poslao svoju konjicu za njima. Po Labijenovome naređenju rimska vojska je najpre napala i ubila Indutiomara i onda se dala u poteru za neprijateljem. Treveri su se kasnije pregrupisali pod zapovedništvom Indutiomarovih rođaka i ponovo su krenuli prema Labijenovoj vojsci. Treveri su nasuprot Rimljana s druge strane reke uspostavili logor i čekali su da im stignu pojačanja od Germana. Tit Labijen se pretvarao da se povlači, pa je na taj način navukao Trevere da pređu reku, a onda se okrenuo i napao ih. Tada su pobili mnogo Trevera, a ostale naterali u beg.
Pobeda protiv Parizija[uredi | uredi izvor]
Cezar je 52. p. n. e. 4 legije dao Titu Labijenu da ih odvede na teritoriju Senona i Parisija, a sa preostalih šest legija je krenuo da opseda Gergoviju. Posebno se ističe Labijenova pobeda protiv Parizija u Luteciji kao primer njegovoga taktičkoga genija. Parizije je prevario noćnim pokretima vojske da izgleda kao da prelazi reku na tri različita mesta i da se priprema za beg. Pariziji su onda isto tako podelili vojsku na tri dela, a Labijen je sa svojom vojskom naišao na neprijateljsku glavninu , opkolio ih i uništio. Kada je preostala neprijateljska vojska došla svojima u pomoć i oni su bili poraženi. Cezar je septembra 51. p. n. e. Tita Labijena imenovao namesnikom Cisalpske Galije.[3]
Napuštanje Cezara na početku građanskog rata[uredi | uredi izvor]
Cezar je 10. januara 49. p. n. e. prešao Rubikon i započeo Cezarov građanski rat. Tit Labijen je ostao u Cisalpinskoj Galiji, ali onda je naglo prešao na stranu Pompeja. Sa njim je prešlo 3.700 galskih i germanskih konjanika. Pompeju je odao sve Cezarove tajne za koje je znao. Labijenov prelazak su mnogi smatrali izdajom Cezara, ali Tirel smatra da se Labijen pridružio legitimnoj vladi, koja se sukobila sa revolucionarnim konzulom, koji je svoje dostojanstvo stavio iznad zemlje. Prelazak Tita Labijena u januaru 49. p. n. e. ohrabrivao je Pompeja da se sukobi sa Cezarom. Pompej je Labijena imenovao za svoga komandanta konjice. Labijen ga je uveravao da je Cezarova vojska oslabila i da se osula za vreme Galskih ratova. Labijen je pokušavao da nagovori Pompeja da se sa Cezarom suoči na Apeninskom poluostrvu.
Komandovanje konjicom u sjevernoj Africi[uredi | uredi izvor]
Komandovao je Pompejevom konjicom u bici kod Farsala. Pompejev plan kako da pobedi zasnivao se na višestruko brojnijoj konjici, koja je trebalo da na desnoj strani reši bitku. Međutim Cezar je uz pomoć pešadije uspeo da zaštiti svoje desno krilo i da potisne konjicu. Nakon Pompejeva poraza u bici kod Farsala 48. p. n. e. Labijen je sa germanskom i galskom konjicom pobegao u Dirahij, gde je lagao da je Cezar smrtno ranjen. Pridružio se Katonu Mlađem na Korkiri, pa ga je pratio najpre na Peloponez, a onda u Kirenaiku, gde je saznao da je Pompej mrtav. Pridružili su se nakon toga Metelu Scipionu i Publiju Atiju Varu. Labijen je oko 18 meseci okupljao i uvežbavao jaku konjicu od 1.800 galskih i germanskih konjanika i 8.000 numiđanskih konjanika. Labijen je veoma uspešnom taktikom dva puta Cezarove snage doveo blizu poraza, a dva puta im nanio značajne gubitke. Pobedio je Cezara u bici kod Ruspine januara 46. p. n. e.. Labijen je raspolagao sa oko 9.800 konjanika i sa značajnom pešadijom. Plan mu je bio da opkoli Cezara sa konjicom i da izazove paniku kod neprijatelja. Prerano je krenuo u pokret, pa su oblaci prašine upozorili Cezara da preduzme neophodne mere. Nakon toga konjicu je sabio zajedno sa pešadijom, pa je prevario Cezara da pomisli da se radi samo o pešadiji. Cezar je u toj bici izgubio trećinu vojske i jedva se povukao u utvrđeni logor.
Pogibija u bici kod Munde[uredi | uredi izvor]
Nakon poraza republikanaca u bici kod Tapsa 46. p. n. e. Tit Labijen je sa Sekstom Pompejom i Publijem Atijem Varom pobegao u Hispaniju (Španiju) kod Pompeja Mlađega. U bici kod Munde 45. p. n. e. komandovao je desnim krilom. Deo snaga je prebacivao sa desnoga na ugroženo levo krilo, koje je bilo pod pritiskom Cezarove 10. legije i mavarske konjice kralja Boguda. Prebacivanje njegovih snaga ostala vojska je krivo protumačila kao beg sa bojišta, pa je to obeshrabrilo Pompejevu vojsku i izazvalo beg. Usledio je pokolj u kome je poginuo i Tit Labijen, koji je sahranjen na bojnom polju.[4]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Tyrrell 1970, str. 3–5.
- ^ „Kasije Dion, 37.26, 37.27, 37.28.”. Nedostaje ili je prazan parametar
|url=(pomoć); - ^ „Cezar Galski rat, 1.21-1.22, 2.23, 2.26, 5.8, 5.56, 5.58, 6.2, 6.7-6.8, 7.34, 7.60—7.61.”. Nedostaje ili je prazan parametar
|url=(pomoć); - ^ Tyrrell 1970, str. 30–36.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tyrrell, William B. (1970). Biography of Titus Labienus, Caesar's Lieutenant in Gaul. Michigan State University.
