Toma Devald

toma devald
Toma Devald
Lični podaci
Datum rođenja	(1921-12-28)28. decembar 1921.
Mesto rođenja	Zemun, Kraljevina SHS
Datum smrti	7. februar 1995.(1995-02-07) (73 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija, SR Jugoslavija
Profesija	društveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od	jula 1941.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Čin	potpukovnik u rezervi
Odlikovanja	Orden rada sa srebrnim vencem

Toma Devald (Zemun, 28. decembar 1921 — Beograd, 7. februar 1995) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik Socijalističke Republike Srbije.

Poticao je iz porodice zemunskih Nemaca, a tokom školovanja se priključio omladinskom revolucionarnom pokretu i postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Nakon okupacije, jula 1941. je postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). U jesen iste godine, po zadatku Partije, stupio je u paravojnu formaciju Dojče Manšaft, obavljajući razne obaveštajne zadatke za Narodnooslobodilački pokret (NOP). Kao kurir redakcije lista „Donaucajtung”, održavao je vezu između partijskih organizacija Beograda i Zemuna. Uporedo je učestvovao u akcijama zemunskih ilegalaca, a maja 1942. u atentatu na ustaškog funkcionera Valtera Filipovića.

U jesen 1942. je mobilisan u Nemačku vojsku i upućen u Berlin, gde je završio vojnu obuku. Potom je boravio u Parizu i Pragu, a početkom 1943, nakon hapšenja njegovih drugova u Beogradu, bio je uhapšen i predat Gestapou. U jesen iste godine osuđen je najpre na višegodišnju robiju, a potom početkom 1944. na smrt. Avgusta iste godine je pomilovan i upućen u kažnjeničku jedinicu, koja je poslata na Istočni front. Ovde se predao Crvenoj armiji, nakon čega je upućen u zarobljeništvo. Početkom 1946. se vratio u Jugoslaviju.

Nakon rata, radio je najpre u jednom građevinskom preduzeću, a od 1959. u Direkciji za izgradnju Novog Beograda, tokom perioda njegove intenzivne izgradnje. Godine 1985. o njemu je snimljen dokumentarni film na nemačkom jeziku, Kandidat smrti.

Na Novom Beogradu je i preminuo, 7. februara 1995. godine, a sahranjen je na Zemunskom groblju. U toku rata, 1941. godine, mu je, kao borac Posavskog partizanskog odreda, poginuo brat Aleksandar, a roditelji Tomas i Franciska su stradali u logoru na Sajmištu, 1943. godine.

Biografija

Rođen je 28. decembra 1921. u Zemunu, u nemačkoj porodici, koja se sredinom 19. veka doselila u Zemun. Njegovi roditelji Tomas (1889—1943) i Franciska (1901—1943) imali su pored njega, još dvoje dece — Aleksandra (1923—1941) i Terezu. Tomin otac Tomas, veoma rano je pristupio radničkom pokretu. Odbio je mogućnost da mu otac, poznati zemunski krojač Adam Devald, kao i ostaloj braći, otvori krojačku radnju i radio je kao obični krojač. Pripadao je radničkom i sindikalnom pokretu i aprila 1919, zajedno sa Josipom Šenerom, bio delegat na Kongresu ujedinjenja, na kome je formirana Socijalistička radnička partija (kasnije KP Jugoslavije). Jedan je od organizatora organizacije KPJ u Zemunu, ali se nakon zabrane njenog rada pasivizirao, delujući samo kao sindikalni funkcioner u Radničkom kulturnom društvu „Sloga“.

U toku školovanja, Toma Devald je zbog skromnih materijalnih prilika, izvesno vreme morao da radi u drvari, koju je držao njegov stric, gde se upoznao sa životom radnika. Od 1935. je učio zanat kod jednog zemunskog knjižara, gde je zavoleo knjige, a poseban utisak na njega ostavila je knjiga „Kako se kalio čelik” Nikolaja Ostrovskog. Tokom daljeg školovanja, u Trgovačkoj akademiji, koja se nalazila u istoj zgradi sa Zemunskom gimnazijom, zajedno sa drugovima pao je pod uticaj skojevske organizacije. Bio je učesnik izleta zemunske omladine, na kojima su skojevski rukovodioci, među kojima studenti obližnjeg Poljoprivredno-šumarskog fakulteta držali politička predavanja. Oktobra 1940. bio je jedan od organizatora štrajka Trgovačke akademije, koji je trajao uporedo sa štrajkom zemunske šegrtske omladine.

Akcije u okupiranom Zemunu

Kao antifašista, učestvovao je u Zemunu, na demonstracijama protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, tokom 26. i 27. marta 1941. godine. Na dan bombardovanja Beograda i napada Sila osovina na Jugoslaviju, 6. aprila 1941, bio je uhapšen, zajedno sa oko 500 građana nemačke nacionalnosti. Na dan ulaska nemačkih trupa u Zemun, 12. aprila, bio je pušten zajedno sa drugim uhapšenima. Nakon izlaska iz zatvora, povezao se sa zemunskim skojevcima i početkom jula 1941. bio primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Posle napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. nemački okupator otpočeo je sa masovnim hapšenjem komunista i njihovih simpatizera, pa su polovinom avgusta 1941. Tomas Devald i njegov sin Toma bili uhapšeni i sa drugim Zemuncima zatvoreni u kasarni kod Zemunskog parka, dok je mlađi sin Aleksandar, zvani Šaca, izbegao hapšenje odlaskom u partizane. Pošto je jedan njihov rođak, kao pripadnik paravojne organizacije Dojče Manšaft, bio stražar u zatvoru, angažovao je Tomu na poslovima čišćenja, što mu je omogućilo da se slobodnije kreće po zatvoru i susreće sa Franjom Kanašem, zemunskim Nemcem i članom KPJ, koji je po zadatku radio u okupatorskoj policiji. Preko Kanaša je saznao da se sprema prebacivanje u okupirani Beograd, nekih od uhapšenih, pa se počelo sa organizacijom njihovog bekstva. Najpre su iz zatvora, prilikom odvođenja na rad, pobegli Andrija Habuš i Silvester Fogl, a potom je Toma uspeo da kroz jedan prozor organizuje bekstvo Miloša Mamića i Šandora Majora.

Spomenik palim u narodnoj revoluciji 1941—1945 u Zemunu

Krajem septembra 1941, nakon što je sa ocem pušten iz zatvora, Toma se susreo sa novim sekretarom Sreskog komiteta KPJ za Zemun Jankom Lisjakom Puškom, koji mu je predložio da se kao Nemac uključi u paravojnu formaciju Dojče Manšaft i tamo radi na prikupljanju podataka o predstojećim planovima i akcijama okupatora. Nevoljno je prihvatio ovaj zadatak, a ubrzo se zaposlio kao kurir, a potom spoljni saradnik u nemačkom listu „Donaucajtung”, čija se redakcija nalazila u Beogradu. Ovo mu je stvorilo mogućnost da svakog dana odlazi u Beograd, koji se nalazio u drugoj okupacionoj zoni u odnosu na Zemun, koji je oktobra 1941. uključen u sastav ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Kako je putnička veza između Zemuna i Beograda održavana uglavnom brodom, to je mnogo otežavalo kretanje ilegalaca, koji su morali da prođu kroz dva kontrolna punkta. Toma je u uniformi Dojče Manfašta imao slobodno kretanje, pa je preko njega održavana glavna veza između partijske organizacije Beograda i Zemuna, kao i veza sa drugim partijskim organizacijama u Sremu. Kao spoljni saradnik lista, imao je priliku da se kreće po čitavom Sremu i organizuje mrežu dopisnika, ali i da mnoge ilegalce snabde propusnicama za prelazak u Beograd, koje su im omogućavale slobodnije kretanje.

Toma je uporedo sa kurirskom aktivnošću, učestvovao u akcijama zemunskih ilegalaca. Zajedno sa Dimitrijem Marčetićem Dišom, 15. maja 1942. učestvovao je u organizaciji atentata na šefa Političkog odseka Ustaškog redarstva u Zemunu, Valtera Filipovića. On je kao policijski stručnjak, bio poslat iz Zagreba sa zadatkom da uništi pokret otpora u Zemunu i ubrzo se pročuo po strahovitim mučenjima, koje je sprovodio nad uhapšenima. Nakon što je u zatvoru mučio i ubio ilegalca Jakuba Kuburovića, Sreski komitet KPJ doneo je odluku o njegovom ubistvu. Kao pripadnik Dojče Manšafta, Toma je nekoliko puta bio pozivan na regrutaciju za Nemačku vojsku, ali je uspevao da bude oslobođen. Krajem leta 1942. ponovo je pozvan na regrutaciju i zbog svog „arijevskog“ izgleda poslat u Prvu oklopnu SS diviziju u Berlinu, koja je nazivana Telesna garda Adolfa Hitlera. Želeći da pobegne od nemačke vojske, razmišljao je o bekstvu u partizane, ali je od Janka Lisjaka, koji je prešao u Beograd, gde je bio sekretar Mesnog komiteta KPJ, dobio zadatak da se odazove pozivu i izvidi mogućnost brzog povratka. Partijska organizacija nije želela da izgubi tako dragocenog saradnika i nadajući se da će uspeti da se vrati i nastavi sa svojim kurirskim poslom. Ukoliko ne uspe da se vrati, Lisjak mu je savetovao da se u zgodnoj situaciji preda partizanskim ili savezničkim jedinicama.

Odlazak u Nemačku, logor i zarobljeništvo

U jesen 1942. u Berlinu je završio vojnu obuku, a kako bi se oslobodio vojske, stalno se žalio na razne zdravstvene probleme, pa je izvesno vreme proveo u vojnoj bolnici. Marta 1943. bio je prekomandovan u Pariz, a kako je i dalje na razne načine pokušavao da se oslobodi vojske, prekomandovan je u Prag. U međuvremenu, Specijalna policija u Beogradu je uspela da uhapsi veći broj ilegalaca, među kojima su bili Janko Lisjak, njegova supruga Desa Ležajić, Tomina sestra Tereza Devald i dr. Neki od uhapšenih ilegalaca su kod sebe prilikom hapšenja imali legitimacije „Donaucajtunga”, koje im je Toma izdao, pa je sumnja pala i na njega. Tada pozvan u Gestapo u Pragu, ali je samo saslušan i pušten. Odmah po povratku u jedinicu, odlučio je da pobegne. Napustio je kasarnu i vozom otišao u Hamburg, kod daljih rođaka, ali se na njihovo insistiranje prijavio policiji. Kao vojni dezerter našao se tada u teškom položaju, jer nije bio običan vojnik, već pripadnik elitne SS divizije. Poslat je najpre u Prag, gde se nalazila njegova jedinica, a potom je prosleđen Gestapou u Beograd, koji je imao zadatak da ispita njegovo učešće u partizanskom pokretu. Tokom istrage suočen je sa sestrom Terezom, a za vreme boravka u Beogradu, od jednog rođaka je saznao da su mu roditelji avgusta 1943. ubijeni u logoru na Sajmištu.

Spomenik stradalima u logoru Dahau

Odlukom Vojnog suda u Beogradu, u jesen 1943. osuđen je na deset godina zatvora i odveden u logor Dahau, gde se tada, u posebnom delu logora nalazilo zatočeno oko 400 bivših pripadnika SS jedinica. Oni nisu odvođeni na rad, kao ostali logoraši, već su bili izloženi posebnom režimu, a njihovi komandanti su bili kažnjeni oficiri, koji su surovošću prema bivšim vojnicima pokušavali da zasluže pomilovanje. Viši SS sud mu je nakon četiri meseca potvrdio kaznu, nakon čega je odveden na prinudni rad u fabriku avionskih motora u okolini Minhena. Nezadovoljan visinom kazne, tužilac je bio uporan da se organizuje novo suđenje, na kome je njegova krivica preimenovana u veleizdaju, pa je osuđen na smrt. Nakon suđenja, juna 1944. odveden je ponovo u logor Dahau, gde je mesec i po dana proveo u iščekivanju smrtne kazne. Njegov branilac po službenoj dužnosti, napisao je zahtev za pomilovanje i poslao ga lično Hajnrihu Himleru, koji je odobrio da mu kazna bude preimenovana u doživotnu robiju.

Zajedno sa drugim kažnjenim vojnicima, avgusta 1944. bio je upućen u 36. SS diviziju „Dirlivanger”, čiji su pripadnici bili uglavnom kažnjeni vojnici, ali i kriminalci i osuđenici, koji su se svojom surovošću borili za pomilovanje. Komandant ove divizije bio je general Oskar Dirlivanger, takođe kažnjenik. Septembra 1944, ova jedinica upućena je u Varšavu, radi gušenja Varšavskog ustanka, koji je inicirala poljska izbeglička vlada, nadajući se skorom dolasku jedinica Crvene armije. Toma se nalazio u rezervnom sastavu divizije, pa je u Varšavu stigao nakon gušenja ustanka. Zajedno sa delovima jedinice, prešao je u Karlove Vari, gde se borio protiv čehoslovačkih partizana, a odatle je prešao na reku Ipelj, na granicu Slovačke i Mađarske, gde se u jesen 1944. nalazio front sa Crvenom armijom. Prilikom povlačenja njegove jedinice, iskoristio je pogodan trenutak za bekstvo i predao se Crvenoj armiji. Nakratko je učestvovao u borbama zajedno sa Crvenoarmejcima, ali je nakon desetak dana poslat u zarobljeništvo. Novembra 1944, zajedno sa drugim nemačkim zarobljenicima deportovan je u Rumuniju, gde se nalazio prihvatni centar. Odatle je transportovan u Donjeck, u Ukrajinskoj SSR, gde je čitavu 1945. proveo u zarobljeništvu, a oko mesec dana na lečenju. Usled rada u rudniku, razboleo se, pa je početkom 1946. kao teški bolesnik pušten kući. Početkom februara 1946. vozom Crvenog krsta je stigao u FNR Jugoslaviju i vratio se u Zemun, gde je zatekao sestru Terezu, koja se vratila iz logora Ravenzbrik, u Nemačkoj.

Posleratni period

Nakon povratka u oslobođenu Jugoslaviju, bilo mu je teško da objasni svoju poziciju. Trebalo je da dokaže da je u Nemačku vojsku otišao po partijskom zadatku, a većina drugova sa kojima je sarađivao tokom ilegalnog rada bila je mrtva, a druge nije mogao pronaći, jer je znao samo njihova ilegalna imena. Uspeo je da pronađe Vidoja Smilevskog, koji je tokom 1941. i 1942. bio član Mesnog komiteta KPJ za Beograd i koji je posvedočio da je Toma po zadatku Janka Lisjaka stupio u Dojče Manšaft, a kasnije otišao u Nemačku vojsku. Kao znak priznanja za učešće u Narodnooslobodilačkom pokretu tokom 1941. i 1942, dobio je 1947. godine Partizansku spomenicu 1941.

Prvih godina, nakon povratka u Zemun, radio je u jednoj štampariji, a kasnije kao inspektor Državne kontrolne komisije i instruktor Gradskog komiteta Komunističke partije Srbije u Zemunu. Nakon toga se posvetio radu na izgradnji zemlje. Najpre u Ministarstvu građevina, a potom u Glavnoj direkciji za građevinske materijale i građevinskom preduzeću „Trudbenik“, gde je bio direktor. Godine 1949. se sa porodicom uselio u montažnu kućicu kao deo jugoslovenskog programa „Kako može Jugoslavija posle rata brzo da se obnovi i da li se kvalitetno živi u montažnoj kući?”. Pod sumnjom za poslovne malverzacije, bio je uhapšen decembra 1954, ali je istovremeno vođena i istraga o njegovim aktivnostima tokom rata, što je u stvari i bio jedan od glavnih razloga hapšenja. Nakon tri i po godine provedene u pritvoru, osuđen je na šest godina zatvora, isključen iz Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) i oduzeta mu je Partizanska spomenica. Nakon revizije postupka, juna 1958. oslobođen je svih optužbi i pušten na slobodu, a vraćena mu je i Partizanska spomenica.

Partizanska spomenica 1941.

Nakon izlaska iz zatvora, od 1959. radio je u Direkciji za izgradnju Novog Beograda, gde je najpre bio referent za plan i analizu, potom načelnik, komercijalni direktor, zamenik direktora i na kraju direktor Direkcije, sve do odlaska u penziju 1971. godine. Nakon katastrofalnog zemljotresa u Skoplju, jula 1963, učestvovao je u obnovi grada, rukovodeći izgradnjom naselja Kozle, koje je izgrađeno sredstvima SR Srbije i decembra iste godine predato na upotrebu građanima Skoplja. Nekoliko puta je predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu prezentovao makete i nove objekte Novog Beograda, koji su građeni u vreme njegove užurbane izgradnje tokom 1960-ih godina, kada se na čelu Skupštine grada Beograda, nalazio Branko Pešić, njegov drug iz mladosti. Tada je nastavljena masovna izgradnja Novog Beograda, kao i završeni neki ranije započeti objekti, poput hotela „Jugoslavija”. Uklanjanjem stare i izgradnjom nove trase pruge, kao i izgradnjom auto-puta i mosta „Gazela”, Novi Beograd je dobio današnji oblik, ali i uslove za dalje urbanističko širenje. Kao veliki ljubitelj fotografije, nosio je sa sobom svoj fotoaparat i beležio je njime nastajanje Novog Beograda, a nakon njegove smrti porodica je njegovu bogatu arhivu poklonila Direkciji za izgradnju Beograda, nastaloj iz Direkcije za izgradnju Novog Beograda, čiji je Devald direktor bio.

Reditelj i novinar Marko Jošilo o njemu je 1985. dokumentarni film na nemačkom jeziku, Kandidat smrti (nem. Der Todeskandidat). У „Политици експрес” је маја 1977. изашао фељтон о њему под називом Тома Девалд — југословенски комуниста у Хитлеровој гарди. У знак сећања на његове родитеље Томаса и Франциску и брата Александра Девалда, једна улица у насељу Земун поље од 1971. носи назив — Улица Девалдових. Син његове сестре Терезе, Александар Крњешевац (1947—1962), један је од седам трагично настрадалих планинара на Бјелашници, 1962. године, на које данас сећају монументални споменик на Земунском гробљу и назив улице.

Девалд је од 1963. па све до смрти живео на Новом Београду. Најпре у блоку 1, а од 1974. године у блоку 28. Женио се два пута и имао шесторо деце. Преминуо је 7. фебруара 1995. у Београду. Сахрањен је на Земунском гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден за храброст, Орден рада са златним венцем и Орден рада са сребрним венцем. Имао је чин резервног потпуковника ЈНА.

Литература

• Атанацковић, Жарко (1962). Земун и околина у рату и револуцији. Београд: Нолит.  COBISS.SR 135993351
• Kolarić, Đorđe (1970). Rađanje slobode. Beograd.  COBISS.SR 512175784
• Labović, Đurica (1982). Zemun na obalama Dunava i Save. Beograd: Književne novine.  COBISS.SR 34845959
• Zorkić, Ljiljana; Turudić, Miroslav (1984). Zemun spomenici revolucije. Beograd: Turistička štampa.  COBISS.SR 175384076
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711
• Ristanović, dr Slobodan V. (2009). Novi Beograd graditeljski poduhvat veka. Beograd: Kse-Na.  COBISS.SR 157026828
• Radonjić, Mirko; Nikolić, Zoran Lj. (2011). Tajna Novog Beograda 2 novo doba. Beograd: Službeni glasnik.  COBISS.SR 190135820