Treći anglo-holandski pomorski rat

Treći anglo-holandski pomorski rat
Vreme 1672-1674 Mesto Severno more, Novi Amsterdam, Sveta Jelena Ishod Status quo ante bellum
Sukobljene strane
Kraljevstvo Engleska Francuska kraljevina	Nizozemska republika

Treći anglo-holandski pomorski rat vođen je od 1672. do 1674. godine između Kraljevine Engleske i Francuske sa jedne i Nizozemske republike (Holandije) sa druge strane. Rat je završen Vestminsterskim mirom.

Uvod

Pod uplivom Devolucionog rata i opasnosti koja je pretila od Francuske, Holandija je sa Engleskom i Švedskom ostvarila Trojni savez kojem je uspelo da obustavi francuska zavojevanja u Španskoj Nizozemskoj i Slobodnoj Grofoviji. Ali kada je Francuskoj uspelo da na svoju stranu privuče Švedsku, a zatim i prezaduženog engleskog kralja Čarlsa II, Holandija se našla u većoj opasnosti nego ikada pre toga jer je bila ugrožna i sa kopna od jake francuske vojska kralja Luja XIV.

Da bi izbegao rat, holandski mladi vladar, dvadesetjednogodišnji štathalter Nizozemske republike Vilijam III Oranskog je popuštao pred Engleskom do krajnjih granica, ali bez uspeha. Usled ponovnog uspešnog cvetanja trgovine već od 1671. godine politička napetost je toliko porasla da je admiral de Rojter je morao sa ftotom od 46 brodova da krstari pored obale. Uskoro je došlo do sukoba sa engleskim brodovima po pitanju pozdrava engleskoj zastavi. Englezi su tokom marta 1672. godine bez objave rata napali u Lamanšu holandski konvoj od 72 trgovačka broda koji se vraćao iz Izmira, a 29. marta objavili su Holandiji rat sa početkom od 7. aprila. Toga dana objavila je rat i Francuska, a njoj su se pridružili biskupi iz Minstera i Kelna. Za nekoliko sedmica udružune vojske Francuske, Minstera i Kelna preplavile su Nizozemsku, zauzele oko 80 utvrđenih mesta. Tada je štathalter Vilijam III Oranskog proglasio stanje „Holandija u nevolji!“ Jedna od njegovih najvećih zasluga bilo je pomirenje dva najveća admirala u zemlji, de Rojtera i Trompa.

Da bi se zaustavilo dalje napredovanje udruženih armija, morale su da se otvore ustave. Žrtvujući ravnicu, od Amsteradama je bila načinjena tačka otpora. Kada se i pored toga situacija i dalje pogoršavala, parlament je zaključio, da jednu trećinu brodova pozove natrag i raspremi, kako bi posadu upotrebio na kopnu. Ta mera je značila napuštanje ofanzivnog rata na moru.

Engleska je mogla da računa i na pomoć francuske mornarice, koju je francuski ministar finansija Žan-Baptist Kolber je uspeo da Francuska izgradi veliki broj brodova, iako nije imala dotle nekog većeg pomorskog iskustva. Znajući da protivnici imaju nadmoć na moru i predviđajući sudbonosne posledice koje bi iz toga mogle da proisteknu, admiral de Rojter nameravao je da napadne pojedinačno, tj. pre nego što bi uspele da udrže snage.

Admirala de Rojtera istorija smatra najvećim holandskim admiralom i ubraja ga u red najslavnijih admirala uopše zajedno sa Temistokleom, Andreom Dorijom, Nelsonom i nekim drugim. De Rojter je znao dobro i ozbiljno da proceni postojeći položaj i okolnosti, znao je vešto da iskoristi svaki element tog položaja, te je uprkos stalnoj zauzetosti borbom i neprestenaom delovanju, uspeo da postavi one ciljeve koji su bili u tačnom srazmeru sa odnosom snaga. Iako je njegova taktika bila u načelu stalno napadanje, on se nikada nije zanosio napadima preko određene granice, nego je uvek posedovao osećaj mere i potrebnog opreza. Ta su mu svojstva omogućavala pobedu i nad jačim protivnikom. Uz sve to admiral de Rojter je bio vrlo skroman čovek i veoma pristupačan u ophođenju sa svojim oficirima i mornarima.

Snage

Namera admirala de Rojtera da tuče protivničke flote pojedinačno nije uspela jer nedovoljna proizvodnja holandskih radionica nije omogućila pravovremeno opremanje i isplovljavanje flote.

Pri izbijanju rata Holandija je svesna opasnosti, samo zahvaljujući izuzetnum naporima, imala 72 linijska broda, 24 fregate i 24 brandera sa 4500 topova i 21000 ljudi. Bilo je to više nego što je imala ikada pre, ali ipak manje nego što su imali njeni udruženi protivnici.

Engleska flota bila je pojačana novim linijskim brodovima (bilo ih je koliko i holandskih) i obučena na iskustvima iz prethodna dva rata. Uveden je i signalni kod za komandovanje, prvi ove vrste. Francuska flota bila je ravna engleskoj po broju brodova, naoružanju i posadama, ali bez dovoljno iskustva. Za sadejstvo sa Englezima, Francuzi su 1672. godine opremili 30 linijskih, 5 manjih ratnih brodova i 8 brandera. To je ukupno činilo skoro 150 brodova sa 5100 topova i 33000 ljudi.

Pored brojnosti, novi engleski i francuski brodovi linijki brodovi bilisu još veći i jači nego u prethodnim ratovima, dok je holandska mornarica zadržala tipove brodova slične onim koje je imala pre, dajući opet prednost nešto lakšim brodovima sa većom brzinom i manjim gazom. Tako je npr. zastavni brod komandanta engleske flote vojvode od Jorka „Rojal Prins“ imao je 120 topova, dok je zastavni brod admirala de Rojtera „Sedam Provincija“ imao 82 topa. Očigledno, prednost je bila na strani Engleza.

Po ustaljenom običaju saveznička flota je bila podeljena u ti eskadre - prethodnicom je komadovao admiral Edvard Montagu, prvi grof od Sendviča, glavninom snaga vojvoda od Jorka a zaštitinicom koja se sastojala od francuskih brodova je komandovao Maršal Francuske Žan II d'Estre na svom zastavnom brodu „Sen Filip“. Holandska flota je takođe bila sastavljena od tri eskadre koji su predvodili, počevši od prethodnice viceadmiral Adrian Bankert, glavninom admiral de Rojter dok je zaštitinicom komandovao viceadmiral Vilijem Jozef van Gent.

1672.

Holandska flota bila je spremna sredinom maja, kada su se protivničke flote već sjedinile i počele sa pripremama za prevoz vojske od 30000 vojnika radi napada na Holandiju. Zbog toga su Holanđani odlučili da bitku prihvate samo u svojim vodama.

Engleski i Francuski brodovi bili su usidreni u zalivu Sautvold gde su ukrcavali vodu, hranu i trupe. Zaliv Sautvold se nalazi na oko 150 kilometara severno od ušća Temze i ima širok ulaz sa severoistoka. Brodovi su u zalivu, radi lakšeg ukrcavanja, bili usidreni uz samu obalu, što je bilo veoma neoprezno, jer im je time bila onemogućena sloboda manevrisanja. Pored toga, vojvoda od Jorka nije preduzeo nikakve mere opreza, jer je dobio izveštaj da se holandska flota vratila sa plovidbe i da se nalazi u svojim lukama. Sve su to bili veliki propusti.

U međuvremnu je admiral de Rojter saznao od svojih izvidnica gde se nalaze sjedinjene protivničke flote. Po traženju holandske vlade izveden je prepad na ušće Temze krajem maja, ali je osujećen engleskim odbrambenim merama.

Krajem maja otpočele su i operacije na kopnu. Doznavši da je Anglo-Francuska flota od 71 linijskog broda i većeg broja drugih brodova na sidrištu u Soul Beju u nepovoljnom položaju, Rojter je odlučio da napadne iako je bio brojno slabiji. Bitkom kod Soul Beja, 7. juna 1672. godine Holanđani su sprečili prebacivanje savezničkog desanta u Holandiju, baš u vreme kada je Holandija dovedena u vrlo tešku situaciju i na kopnu. Ipak se saveznička flota, sa ukrcanim desantnim trupama, pojavila početkom jula pred Teselom. Njen komandant, vojvoda od Jorka pokušao je da izmami de Rojtera iz pozicije iza plićina i sprudova ispred ušća Meze sve do 21. jula. Tada je nastupilo dugotrajno, teško nevreme koje je razbilo savezničku flotu i primoralo je da se uz velika oštećenja vrati u Englesku, odnosno Francusku. Ratna dejstva u 1672. godini time su bila završena.

1673.

Princ-štathalter Viljem III Oranskog, objedinio je 1672. godine kao general-admiral rukovođenje ratnom mornaricom na čije čelo je postavio Rojtera i omogućio mu da sprovede nužne mere radi podizanja borbene gotovosti flote. De Rojter je 7. i 14. juna 1673. godine dočekao savezničku flotu kod plićaka Shonevelta i dvema uzastopnim bitkama kod Shonevelta sprečio da iskrca desant. Saveznici su krajem jula 1673. godine ponovo uputili flotu od 91 broda sa desantnim trupama od 8000 ljudi, dok je drugi talas i popuni sačinjavalo još 12000 prikupljnih u Jarmutu. Istovremeno je u Denkerku bio spreman za pokret jedan francuski korpus.

Do bitke je došlo tek 21. avgusta kod Teksela koju je de Rojter uveče prekinuo. Posle toga, saveznici su konačno odustalo od desanta u Holandiju i vratili se u baze. Bitkom kod Teksela okončalo se razdoblje u kome su se Engleska i Holandija borile za prevlast na morima.

Englezi su raspremili flotu, što je de Rojteru omogućilo da u septembru sprovede u zemlju istočnoindijski konvoj čiji je bogat teret pružao sredstva za dalje vođenje rata, ipak prethodno preventivno blokarvši ušće Temze. I Holanđani su krajem septembra raspremili flotu, a posade iskoristili za rat na kopnu. Na moru je nastavljeno samo gusarenje.

Mir

Vestminsterski mir između Engleske i Holandije sklopljen je 19. februara 1674. godine u Vestminsteru , a rat sa Francuskom nastavljen je još četiri godine, ali izvan holandskih voda. Vestminsterskim mirom Holanđani su bezuslovno priznali prvenstvo Engleske na moru, pravo engleske ratne zastave na pozdrav, ustupili engleskoj Novi Amsterdam koji su još u toku rata povratili, priznali joj razne povlastice u Istočnoj Indiji i platili dva miliona guldena ratne odštete. Time je i pored izvojevane prevlasti na morima prevladala unutrašnja snaga engleske države, koja se pokazala vitalnijom i ipak bogatijom. Ponosnu spoljnu politiku jednog Jana de Vita Holandija više nije mogla da dosegne.

Posledice Anglo-holandskih ratova

Anglo-holandskim pomorskim ratovima Holandija je prisiljena da prvenstvo u prekomorskoj trgovini i kolonijama prepusti industrijski razvijenoj Engleskoj. Ona je prema rečima Fridriha II „Velikog“ u svojoj svojevrsnoj političkoj zavisnosti od Engleske „postala mali čamac, privezan za ponosnu fregatu“.

Prema gledištu Karla Marksa „Istorija propasti Holandije kao vladajuće trgovinske nacije jeste istorija potčinjavanja trgovinskog kapitala industrijskom kapitalu“.

Vidi još

• Prvi anglo-holandski pomorski rat
• Drugi anglo-holandski pomorski rat

Literatura

• Vojna enciklopedija, tom 1 (152-153)
• Prikril, Boris (1985). Tri tisuće godina pomorskog ratovanja. Opatija: Otokar Keršovani. 
• Kriston I. Arčer, Džon R. Feris, Holger H. Hervig i Timoti H. E. Travers, Svetska istorija ratovanja, Alexandria Press, Beograd, 2006.
• Fridrih fon Kohenhauzen, Veliki vojskovođi, Geca Kon A. D. Beograd, 1937.