Tužbalica
Tužbalica (naricaljka ili zapevka) je pesma kojom se nariče, tuži za mrtvim, važan je i obavezan elemenat u pogrebnom ceremonijalu. Žena koja nariče zove se narikača, tužilica ili pokajnica. Obično tuže žene, majke, sestre, ćerke, snahe, a ima dokaza i o muškom tuženju. U cilju lepšeg naricanja ovaj zadatak se poverava veštim osobama, te tako nastaju profesionalne narikače, o čijem postojanju svedoči i Vuk Stefanović Karadžić.
Nastanak[uredi | uredi izvor]
Pored toga što je tužbalica znak žalosti, verovalo se da je i ona jedan od uslova za odlazak mrtvog na „onaj svet“ i za produžetak života u njemu. Po Vojislavu Đuriću tužbalica je živa reč koja brani od zaborava. “Reči imaju magično dejstvo; one imaju moć, da produžujući uspomenu, obezbede pokojniku život s one strane groba; tužbalica, dakle ima isti cilj koji i žrtve, čisto materijalne, u krvi, hrani i drugim potrebama.“[1] Tužbalica je verovatno nastala još u periodu divljaštva, a po tvrđenjima Vojislava Đurića gotovo i da nema zemlje u svetu u kojoj obred naricanja nije postojao, a negde postoji još uvek.[1]
Najstariji pomeni tužbalica na našem terenu mogu se naći u srednjovekovnoj književnosti, npr. zna se da je kneginja Milica naricala pri prenošenju tela kneza Lazara u Ravanicu. Tužbalice u XV veku pominje Juraj Šižgorić u delu “De situ Illyriae et ciritate Sibenici“, a vesti o tužbalicama iz XVI veka nalazimo u putopisima Stefana Gerlaha i Augerija Buzbeka. Baveći se sakupljanjem narodnog blaga, Vuk Karadžić je tužbalice prvi put objavio 1835. godine. U XX veku, između dva rata, ovom delatnošću se bavio Novica Šaulić, a najnovije iz Crne Gore, većinom sabrane posle Drugog svetskog rata, objavio je Vukoman Džaković.
Ritual[uredi | uredi izvor]
Naricanje počinje od trenutka smrti i traje sve do sahrane, ali se tuži i kasnije, do jedne ili više godina. Nariče se nad mrtvacem u kući, kad ga iznesu iz kuće, nakon opela, nad grobom i isključivo danju od izlaska do zalaska sunca. Tuži se za svakim umrlim, ali znatno više za viđenijim čovekom u mestu. Ukoliko je pokojnik umro van kuće, tada se nariče nad nečim što je njegovo, jer se smatralo da ga to zamenjuje. Naricanje je bilo praćeno spoljnim ritualnim radnjama. Žene su sebi odsecale kose, grebale lice, udarale pesnicama u prsa, a ljudi su se, isto tako udarali u glavu. Narikače mogu tužiti pojedinačno, jedna za drugom, dve naizmenično, ili više njih u grupi. Ako se nariče u dvoje, prva tužilica obilazi odar, a druga je sledi i ponavlja za njom svaki stih, a ako je u pitanju skupno tuženje, žene u skupu redom prihvataju stih one koja je započela s tuženjem ili svaka ispeva novi stih. Vuk Karadžić je pišući o naricanju za mrtvima u Paštrovićima zabeležio običaj tuženja u kolu: ... Žene od roda pokojnikova uhvativši se za ruke, kao u kolu, nad njime poklanjajući se zapevaju. Svaki se stih zapijeva po dva puta: jedna žena, kao kolovođa, počinje, a ostale joj pomažu, izgovarajući za njom kad po drugi put stih zapijeva samo poslednju stopu od stiha.[2]
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Vuk Karadžić je uočio još jedno bitno obeležje tužbalica, a to je nepostojanost poetskog tkiva i njihovo nastajanje improvizovanjem, tj. stvara se nova pesma za svaki poseban slučaj. Zabeležio je da ... Kako se oseća i zna, onako i nariče"[3] i da se u svakoj kući za svakijem mrtvacem drukčije nariče, pa što danas jedna pokajnica smisli i namjesti, ono se sjutra zaboravi.[4] Kao jedini primer postojanog naricanja u stihovima izdvaja naricanje u Paštrovićima.
Tužbalice se, još kako je Vuk primetio, razlikuju od slučaja do slučaja u zavisnosti od toga za kime se tuži, da li za sinom, kćerkom, bratom, mužem, deverom, svekrom, viđenijim čovekom, poginulim junakom ili mladim osobama, te se iz tih razloga improvizuje. Međutim, bez obzira što su tužbalice plod improvizacije, one imaju svoje stalne delove koji služe narikači kao model – stožer: obraćanje pokojniku kao živom, razgovor tužilica, hvala pokojniku, prekor zbog ostavljenih dragih, načini žaljenja za umrlim, susreti pokojnika na " onom svetu" sa ranije umrlima, slika "onog sveta" . Tužbalica za junakom ima i slike dotadašnjeg vojevanja junaka, prikaz junačke pogibije, ponos rodbine i veličanje takve smrti, motivi osvete i kletve, slanje pozdrava mrtvim junacima i proširenje tuženja za svima njima. Sve navedene segmente naricaljki moramo prihvatiti uslovno, oni nisu zastupljeni u svim tužbalicama, niti su poređani istim redom.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Vojislav Đurić, Tužbalice u svetskoj književnosti, Beograd, (1940). str. 50.
- ^ Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme I, NOLIT, Beograd, (1975). str. 69.
- ^ Vuk Stefanović Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, u: Etnografski spisi, Prosveta, Beograd, (1972). str. 69.
- ^ Vuk Stefanović Karadžić, Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, u: Etnografski spisi. str. 97.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Marcello Sorce Keller, “Expressing, Communicating, Sharing and Representing Grief and Sorrow with Organized Sound (Musings in Eight Short Sentences)”, in Stephen Wild, Di Roy, Aaron Corn, and Ruth Lee Martin (eds.), Humanities Research: One Common Thread the Musical World of Lament, Australian National University, Vol. XIX (2013), no. 3, 3–14.