Turski narodni običaji

Turski narodni običaji predstavljaju ustanovljen način ponašanja obavezan za sve pripadnike turske etničke zajednice. Njihova snaga i postojanost počivaju na poštovanju tradicije. Svaka kultura ima svoj sistem običaja, a njihovo kršenje je najčešće strogo kažnjavano.

Tradicija

Tradicija, pre svega, predstavlja usmeno prenošenje znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar kulture. Danas, Turska je moderna država, ali u njenoj osnovi je utemeljena tradicija koja je važan deo turske kulture, vaspitanja i svakodnevnog ponašanja.

Nacionalna obeležja, odrastanje i vaspitanje

Mustafa Kemal Ataturk

Turci nisu dozvolili da mladi zaborave vrednosti svojih predaka, tako da svoju državu poštuju kako stari, tako i mladi. U većini turskih državnih ustanova može se naći portret Mustafe Kemala Ataturka i zastava države.

Svakog 23. aprila, na praznik koji je Ataturk posvetio suverenitetu Turske, širom države organizuju se proslave koje održavaju sećanje na njega kao velikana turske nacije. Deci se od rođenja usađuje svest o turskom nacionalnom identitetu. Principi Ataturkove tradicije prisutni su kako kroz kućno vaspitanje, tako i kroz celo školovanje i odrastanje. Odmalena uče nacionalnu državnu himnu, ali i himnu posvećenu Ataturku, koja glasi:

(tur.)Türk’üm, doğruyum, çalışkanım,

Yasam, küçüklerimi korumak,

Büyüklerimi saymak, yurdumu,

Milletimi, özümden çok sevmektir.

Varlığım, Türk varlığına armağan olsun!

Ey, bu günümüzü sağlayan

Ulu Atatürk; açtığın yolda, kurduğun

ülküde, gösterdiğin amaçta hiç

Durmadan yürüyeceğime, ant içerim.

’’Ne mutlu Türk’üm diyene!’’

U prevodu :

Turčin sam, pravedan, vredan.

Zakon mi je mlađe da štitim,

da poštujem starije, svoju otadžbinu,

Svoj narod da volim više od sebe.

Neka moj život bude dar Turskoj!

Hej, ti koji si nam stvorio ovo danas.

Veliki Ataturče; na putu kojim si krenuo,

Za idealom koji stvori, k cilju koji si nam pokazao,

Zauvek da ću ići - zaklinjem se.

„Blago onom ko govori da je Turčin!”

„Pozdravljanje” je veliki deo tradicije kojem se pridaje veliki značaj. Starije i poštovane osobe mladi pozdravljaju tako što im poljube ruku i prinesu je čelu. Ljudi koji se tek upoznaju ili nisu prisni se samo rukuju. I danas se može videti da ulici pozdrav kada se muškarci pognute glave pozdrave tako što ruku prinesu usnama, čelu, pa spuste na grudi.

„Ljubazno oslovljavanje” je jako bitno u Turskoj. Nepoznati ljudi se oslovljavaju sa „gospodin'” i „gospođa” (tur. Beyefeni ve Hanımefendi), a u slučaju da se oslovljavaju imenom obavezno se iza imena ubacuje gospodin (tur. Bey) ili gospođa (tur. Hanım). Uz ime osobe se obavezno izgovara titula ili zvanje, kao znak poštovanja (tur. Doktor Hanım, Müdür Bey...)

Gestikulacija i pravila ponašanja

Gestikulacije Turaka su specifične. Ako objašnjavaju koliko je nešto veliko, levu ruku, dlanom nagore i blago savijenu u laktu, "preseku" desnom, demonstrirajući veličinu onoga o čemu je reč, uz reči "Bu kadar!" što znači "Ovoliko!" . Kada okrenu dlan nagore, spoje sve prste s palcem pomerajući ih napred-nazad, daju do znanja da je nešto ukusno, lepo. Sumnja se iskazuje blagim odmahivanjem glavom, što bi se u našem jeziku tumačilo kao da se nešto odbija. Ono što je isto i kod nas, a što smo mi primili od Turaka, jeste kucanje u drvo kada se govori o nečemu lepom, s tim što se Turci obavezno pre toga "povuku za uvo i coknu". To je obično praćeno rečima "Şeytan kulağına kurşun!" što znači "Da ne čuje zlo".

Ulazak u tursko domaćinstvo podrazumeva obavezno izuvanje obuće na ulaznim vratima, nakon čega će vam domaćin sigurno ponuditi kućne papuče. Ovaj običaj se praktikuje od davnina, jer Turci svoju molitvu klanjaju na podu i veoma je bitno da pod ostane čist i neuprljan.

Verovanja i sujeverje

Sujeverje je veoma popularno u turskoj populaciji. Turčin će retko kada uzeti oštar predmet iz ruku svog sagovornika, jer to inicira svađu. Bebama se ne seku nokti, jer se veruje da će kasnije zbog toga postati lopovi. Trudnice ne bi trebalo da se šišaju, a veruje se da će supružnik koji, na dan venčanja, prvi nagazi drugog voditi glavnu reč u domaćinstvu. Leva ruka se, takođe, smatra rukom za čišćenje, pa se pokloni ili hrana uručuju uvek desnom rukom.

Kada je reč o brojevima, oni sa sobom nose posebnu simboliku, posebno vezanu za brojeve jedan, sedam, četrdeset i hiljadu. Ta simbolika potiče iz svete knjige Kurana. Ovi brojevi se susreću u svakodnevnim idiomima i frazeologizmima i prevode se u zavisnosti od konteksta rečenice u kojoj se nalaze. Na primer:

1. "Yedi mahalle" - ceo kraj, okolina (u bukvalnom prevodu: sedam mahala)
2. "Kırk defa" - sto puta (četrdeset puta)
3. "Bin işit bir söyle" - ispeci pa reci (hiljadu slušaj, jedno reci)
4. "Bin pişman olmak" - mnogo se pokajati (kajati se hiljadu puta)

Turci sa sobom obavezno nose sa sobom plavi kamen u obliku oka (nazar boncuğu ili mavi boncuk), jer se veruje da će ih štiti od uroka i zlih očiju. Nose ga kao privezak na nakitu, u automobilima, stavlja se u razliičite amajlije, kućne ukrase, a namenjen je i odraslima i deci.

Ono što se podudara sa našim verovanjima jeste da crna mačka koja prepreči put i prolazak ispod merdevina donose lošu sreću.

Tradicija u jelu i piću

Jedna od najvećih turskih atrakcija je zasigurno tradicionalni turski čaj. On se sprema tako što se u jednom čajniku prokuva voda, a u drugom, koji kasnije dolazi na prvi, nalazi malo čaja i provrele vode, što se nakon deset minuta ključanja služi u posebnim findžanima. On se u Turskoj pije svakodnevno, često kao zamena kafe. Pored čaja, jako su popularni i boza, piće od fermentisane pšenice i salep, koji se sprema od mleka i praha lukovice jedne vrste orhideje.

Tradicionalno venčanje u Alanji (Arheološki muzej u Alanji)

Ratluk

Kada je reč o hrani, veoma je poznata turska baklava, ratluk (tur. lokum), pistaći i alva. Turska kuhinja je mediteranskog tipa, bazirana na voću, povrću, ribi, morskim plodovima, maslinovom ulju. Poznatija jela su i sarme(dolma), pilav(pilav), ćufte(köfte), sutlijaš(sütlaç), burek(börek), pita(pida). Tu su i razne vrste kebaba, čorbi (od sočiva), slatkiši, kao što su muhalebi (vrsta mlečnog pudinga), kolači od žitarica i orašatih plodova, marcipana.

Obedovanje je kao čin veoma važan i Turci mu posvećuju mnogo pažnje. Nezamislivo je jesti sam, već cela porodica seda za sto. Večera je vreme kada se cela porodica okuplja i prepričava događaje tog dana. Praznici i proslave su povodi na kojima se sprema raznovrsna tradicionalna hrana i prave velike gozbe. Domaćinu se obično zahvaljuju uz reči "Elinize sağılık" , što znači "Ruke ti se pozlatile".

Islam u Turskoj

Glavni temelj i izvor islamske kulture jeste Božja objava, predstavljena u Kuranu i Poslanikovoj tradiciji (Sunnet). Ta objava je kod svojih sledbenika izgradila jasan dogmatski način života, kao i sisteme i zakonodavstvo.

Vera Islam je ta koja je oformila islamsku kulturu. Islam je monoteistička religija, koja je po broju pripadnika druga najrasprostranjenija religija u svetu. Sledbenici islama veruju u jednog Boga (Allah), a Muhamed je Njegov rob i poslanik.

Šest osnovnih članova verovanja

Postoje šest osnovnih članova verovanja koja dele svi muslimani:

1. Verovanje u Alaha
2. Verovanje u meleke
3. Verovanje u Božje knjige
4. Verovanje u sve Božje poslanike
5. Verovanje u Sudnji dan
6. Verovanje u sudbinu