Pređi na sadržaj

UNA-UNSO

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukrajinska narodna skupština - Ukrajinska narodna samoodbrana, UNA-UNSO (ukr. Українська національна ассамблея — Українська народна самооборона; UNA-UNSO) (1990-2014) je ukrajinska politička partija[1] krajnje desnice, koja se pridržava ideologije „integralnog nacionalizma“[2] i antisemitizma.[3]

UNA je delovala kao političko krilo organizacije do marta 2014, kada je zvanično prestala da postoji kao nezavisna politička partija, kasnije je preimenovana je i postala deo političke partije Desni sektor stvorene na njenoj platformi;[4] UNSO nastavlja sa radom kao neka vrsta javne organizacije.[5] UNA-UNSO je 2015. ponovo registrovana kao samostalna politička stranka.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Osnivanje organizacije[uredi | uredi izvor]

Osnovan je 30. juna 1990. od strane disidenta Jurija Šuheviča pod nazivom Ukrajinska međupartijska skupština (UMA) i ona je predstavljala dobrovoljno udruženje nekoliko ukrajinskih nacionalističkih partija i javnih organizacija.

Do proleća 1991. godine, rukovodstvo UMA je postavilo zadatak transformacije UMA u punopravnu političku stranku. 8. septembra 1991. UMA je preimenovana u Ukrajinsku nacionalnu skupštinu (UNA) i proglasila se strankom. UNA nije dobila zvaničnu registraciju tokom sovjetske ere.

Nakon „avgustovskog puča“ (1991), uprava UNA je pozvala na formiranje ukrajinskih vojnih formacija kako bi se odbila moguća vojna intervencija Državnog komiteta za vanredne situacije. Članovi UNA koji su služili u Sovjetskoj armiji pristali su da stvore takve formacije. Ovakve paravojne formacije su nazvane Ukrajinska narodna samoodbrana (UNSO). Sada je UNA imala svoje paravojno krilo.[6]

Nakon stvaranja odreda UNSO, njihovi pripadnici održali su niz akcija kojima su skrenuli pažnju društva, to su npr. sukobi sa ruskim nacionalistima u Kijevu, nasilno i mirno suprotstavljanje proruskim organizacijama, demontaže komunističkih simbola, pro -ukrajinska propaganda itd.

Posle proglašenja nezavisnosti Ukrajine[uredi | uredi izvor]

Kao i na Krimu i u drugim regionima Ukrajjine posle proglašenja nezavisnosti ojačalo je separatističko raspoloženje, te je UNA-UNSO želelo da se bavi rešavanjem istih. Tako je, na početku 1992. godine, na jug poslat "voz prijateljstva" za odbranu, koje je mobilizovalo oko 500 vojnika UNSO. U okvirima te akcije, "voz prijateljstva" je posetio i Odesu, Herson i druge gradove, a u tim procesima sa predstavnicima vlasti vodile su se "vaspitačke besede". U Sevastopolju "voz prijateljstva" nije bio dopušten, vezano za to što su aktivisti UNSO blokirali železnice i zaustavili kretanje.[7]

U jesen 1991. godine aktivisti UNSO-a su rasterali kongres proruske organizacije "Otadžbinski forum" u Kijevu. Godine 1992. U Odesi je odbijena želja da se pokrene stvaranje Novoruske republike. Iste godine UNA-UNSO je pojačao svoje aktivnosti među etničkim Ukrajincima Rusije, a posebno je stvorena Kubanjska fondacija (kasnije Sveukrajinski komitet za povratak Kubanja Ukrajini).

1992. godine, u toku sukoba u Pridnjestrovlju, UNSO je stvorio dobrovoljački odred i poslao ga u Pridnjestrovlje sa ciljem da se bori protiv moldavskih trupa. Po rečima Dmitrija Korčinskog, u borbama kod Košnice, jednom od boraca UNA-UNSO otkinuta je ruka. 1993. godine, još jedan dobrovoljački odred UNSO je poslat u Abhaziju da se bori na strani Gruzije. Osam volontera iz UNS-a dobija zvanje počasnog građanina Gruzije. Ukazom predsednika Gruzije, 14 dobrovoljaca UNSO-a odlikovano je Ordenom Vahtanga Gorgasala, nagradom za vojnu hrabrost, od kojih 7 posthumno.

Po rezultatima martovskih izbora za Vrhovnu Radu Ukrajine 1994. godine, UNA-UNSO je uspela da dobije tri poslanika u ukrajinskom parlamentu u jednočlanim izbornim jedinicama, a to su bili Oleg Vitovič, Jurij Tim i Jaroslav Iljasevič.

Dana 29. decembra 1994. godine UNA-UNSO je registrovana zvanično od strane Ministarstva pravde Ukrajine. Međutim, vlasti su odbile da registruju stranku pod punim imenom, od tad se UNA-UNSO zvanično zove Ukrajinska narodna skupština.

U to vreme, Jurij Šuhevič je napustio mesto šefa partije, a Oleg Vitovič[8] (u avgustu 1994) je izabran za novog predsedavajućeg UNA-UNSO.

Po rečima Jurija Šuheviča, tokom Prvog čečenskog rata dobrovoljci UNA-UNSO su se borili na strani Republike Ičkerije protiv ruskih trupa. Još jedna poznata akcija bilo je paljenje ruske zastave na sednici Vrhovne rade Ukrajine 5. aprila 1995.[6] Prilikom neovlašćenog sahranjivanja Patrijarha Vladimira (UPC-KP) na Sofijevskom trgu u centru Kijeva, koji je 18. jula iste godine eskalirao u nerede, UNA-UNSO, pod izgovorom zaštite pogrebne povorke, organizovao sukobe sa ukrajinskom policijom.

Miting u Lavovu sa izbacivanjem zastava Jermenije, Poljske i Rusije, 29. juna 1997.

Neuspesi u politici[uredi | uredi izvor]

Akcije sprovedene od strane organizacije dovele su do toga da je 6. septembra 1995. godine. Ministarstvo pravde Ukrajine uklonilo UNA-UNSO iz registracije. Nakon toga, UNA-UNSO je prešla u ilegalnu egzistenciju i delovanje. Ilegalni period UNA-UNSO trajao je oko dve godine. 20. jula 1996. godine održan je Konstitutivni kongres UNA-UNSO (nekada su se partijski kongresi zvali sednicama), na kojem je usvojen novi partijski program. To je trebalo pokazati ukrajinskim vlastima da je UNA-UNSO dostojan ponovne registracije. Ukrajinsko ministarstvo pravde je 29. septembra 1997. godine ponovo registrovalo stranku. U decembru 1997. godine organizator i idejni vođa Dmitrij Korčinski napustio je organizaciju.

Ispostavilo se da su parlamentarni izbori, koji su održani u martu 1998. godine za UNA-UNSO bili neuspešni. Za stranku je glasalo samo 105.977 birača (0,37% podrške - 24. mesto od 30 na listi). UNA-UNSO nije dobila ni jedno mesto u Vrhovnoj radi u jednočlanim okruzima. U decembru 1998. njene glavne vođe napustile su organizaciju - predsednik Oleg Vitovič, vd zamenika predsednika Vladimir Mamaliga i predsednik Izvršnog komiteta Viktor Melnik.

1999. godine, na sledećem partijskom kongresu, Andrej Škil je izabran za novog predsednika stranke. Te iste godine UNSO je poslao svoj poslednji dobrovoljački kontingent, na Kosovo da podrži srpske vlasti protiv albanskih pobunjenika [6] [9].

U zimu 2000-2001. godine UNA-UNSO je aktivno učestvovao u akcijama „Ukrajina bez Kučme“. Usljed masovnih sukoba ispred zgrade Predsedničke administracije 9. marta 2001. godine bilo je uhapšeno je i predato sudu 18 pripadnika UNA-UNSO. Svi su dobili različite kazne zatvora, najviše do 5 godina. 18. novembra 2001. godine za šefa stranke izabran je Nikola Karpjuk. Zajedno sa još 17 članova UNS-a, bio je u zatvoru, iz kojeg je pušten u oktobru 2004. godine.

Na parlamentarnim izborima 31. marta 2002. godine za UNA-UNSO glasalo je 11.839 ljudi. To je značilo 0,04% podrške, ili 31. mesto od 33 na listi.

2002. unutarstranački raskol[uredi | uredi izvor]

Godine 2002. 30. juna došlo je do raskola u stranci - pristalice Andreja Škila održale su kongres i izabrale ga za predsednika UNA-UNSO. Koristeći zaključak Nikolaja Karpjuka, druga grupa Unsovaca izabrala je partijskog funkcionera Eduarda Kovalenka za svog šefa. Bivši poslanik UNA-UNSO Jurij Tima[10] takođe je organizovao svoju stranku, koju je nazvao „Ukrajinska narodna skupština - Ukrajinska nacionalna solidarnostna organizacija“.

Godine 2005. 15. oktobra u Kijevu je održan sledeći kongres UNA-UNSO Eduarda Kovalenka. Na njemu je privremeno Kovalenko smenjen sa mesta predsednika stranke, a njen osnivač Jurij Šuhevič je izabran za novog šefa UNA-UNSO. U decembru te godine ponovo su se okupile pristalice Jurija Šuheviča i Nikolaja Karpjuka. Posle obnove rukovodstva, stranka je postala aktivnija. Na parlamentarnim izborima 26. marta 2006. za nju je glasalo 16.379 ljudi. Nakon toga, UNA-UNSO je učestvovao u događajima kao što su proslava 64. godišnjice UUA 14. oktobra 2006. i proslava rođendana Stepana Bandere 1. januara 2007. u Kijevu.

Nakon toga, Kovalenko je počeo otvoreno da vrši dužnosti u korist narodne milicije Donbasa. Kasnije, 2015. godine osuđen je od strane Geničeskog okružnog suda, a 29. decembra 2019. tokom bilateralne razmene zatvorenika između Ukrajine i LNR, prebačen je u LNR. [11]

Aktivnosti 2000-ih[uredi | uredi izvor]

Dana 15. oktobra 2005. u Kijevu je održan sledeći kongres UNA-UNSO Eduarda Kovalenko. Na tom kongresu je internirani Kovalenko smenjen sa mesta šefa stranke, a osnivač stranke Jurij Šuhevič je izabran za novog predsednika UNA-UNSO. Krajem te godine ponovo su se okupile pristalice Jurija Šuheviča i Nikolaja Karpjuka. Posle obnove uprave, stranka postaje sve aktivnija. Na parlamentarnim izborima 26. marta 2006. za nju je glasalo 16.379 ljudi. Nakon toga, UNA-UNSO je učestvovao u događajima kao što su proslava 64. godišnjice UUA 14. oktobra 2006. i proslava rođendana Stepana Bandere 1. januara 2007. u Kijevu.

Aktivnosti tokom Evromajdana i ukrajinske krize (2014—2017)[uredi | uredi izvor]

UNA-UNSO je učestvovala na Evromajdanu na strani demonstranata. 22. januara, tokom obračuna u ulici Hruševskog, pripadnik UNSO, građanin Belorusije Mihail Žiznjevski („Loki“) je poginuo; UNSO prijavljuje smrt još dvojice svojih pripadnika 17. februara [12] [13] [14].

Dana 22. marta 2014. godine održan je kongres nacionalističkog pokreta Desni sektor. Na njemu je najavljeno stvaranje nove političke stranke Desni sektor. Stranka je nastala na osnovu pravne i kadrovske baze stranke Ukrajinska narodna skupština (UNA), koja je preimenovana u stranku Desni sektor. UNA-UNSO je ušla u sastav ove partije i oficijalno prestala da postoji kao samostalna politička partija [4].

Dana 24. marta, u blizini grada Rovna je pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen istaknuti lik UNA-UNSO Aleksandar Muzičko („Saško Bilij“).

Pripadnici UNSO pridružuju se proukrajinskim oružanim formacijama koje su se borile na istoku Ukrajine [15].

U oktobru 2014 godine, Jurij Šuhevič je smenjen sa mesta šefa UNA-UNSO jer je pristao da se kandiduje za vanredne parlamentarne izbore iz Radikalne stranke Olega Ljaška bez saglasnosti Vrhovnog saveta organizacije [16].

Dana 7. aprila 2015. godine UNA-UNSO je odlučila da obnovi nezavisnu političku aktivnost, takođe je izabrala Konstantina Fusteja za predsednika. Međutim, 2. jula 2015. godine odbijena je registracija stranke UNA-UNSO; po rečima šefa stranke, zvanični razlog odbijanja bio je to što su se predstavnici UNA-UNSO „borili na strani nacista 1942. godine“. Kasnije, 20. avgusta 2015. godine, stranka je ipak registrovana i objavila nameru da učestvuje na jesenjim lokalnim izborima [1].

Prethodno je UNSO zvanično predstavljao „Ukrajinsku narodnu samoodbranu“, od 2002. godine jedna od "otcepljenih" grupa UNSO je dešifrovala organizaciju kao „Ukrajinsku nacionalističku samoodbranu“, takođe 2015. godine prilikom registracije stranke „UNA-UNSO“, drugi deo označava „Ukrajinsku nacionalističku samoodbranu“.

Od sukoba u Donbasu, partija UNA-UNSO Fušteja je stvorila Dobrovoljački bataljon UNSO, koji je potom postao deo Oružanih snaga Ukrajine (ZSU), a UNA-UNSO je prebačen u vojnu bazu u Guščinci, gde je osnovan i radi Centar za obuku, od strane Jevgenija Konovaljca, gde su rezervni teritorijalni odbrambeni bataljoni obučeni i popunjeni vojnim kancelarijama za registraciju i upisima iz različitih oblasti Ukrajine.

Zabrana na Krimu i u Rusiji[uredi | uredi izvor]

Tokom krimskih događaja, pre glasanja o statusu Krima, 11. marta 2014. godine, Vrhovni savet Autonomne Republike Krim zabranio je bilo kakvo delovanje UNA-UNSO i niza drugih organizacija na teritoriji republike. Po rečima Vrhovnog Saveta Krima, njihove i slične aktivnosti ugrožavaju život i bezbednost stanovnika Krima [17].

Godine 2014, 14. marta, Glavno istražno odeljenje Istražnog komiteta Ruske Federacije za Severno-kavkaski federalni okrug pokrenulo je krivični postupak protiv ukrajinskih državljana koji su pripadnici UNA-UNSO, Igora Mazura, Valerija Bobroviča, Dmitrija Korčinskog, Andrej Tjagniboka i Oleg Tjagniboka, Dmitrij Jaroša i Vladimira Mamalige. Oni se sumnjiče da su učestvovali u grupi koja je učestvovala u neprijateljstvima protiv saveznih snaga na strani čečenskih separatista u periodu 1994-1995. u cilju napada na građane, vođstvo takve grupe (bande) i učešće u njenim napadima. [18]

Odlukom Vrhovnog suda Ruske Federacije od 17. novembra 2014. UNA-UNSO je označena kao ekstremistička i delovanje ovakvih i sličnih organizacija je zabranjeno u Rusiji [19].

Učešće u oružanim sukobima[uredi | uredi izvor]

Poslanici UNA-UNSO (1994-1998) Vrhovne Rade Ukrajine[uredi | uredi izvor]

  1. Oleg Vasiljevič Vitovič
  2. Jurij Kazimirovič Tima
  3. Jaroslav Mihajlovič Iljasevič

Multimedijalni materijali[uredi | uredi izvor]

Linkovi[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Zareєstruvali! UNA-UNSO vіzьme učastь v mіscevih viborah v žovtnі 2015 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. avgust 2015) // unso.in.ua, 26.08.2015
  2. ^ Višinsьkiй S. Fіlosofія pograniččя: ukraїnsьkiй vimіr // Vseukraїnsьka studentsьko-aspіrantsьka fіlosofsьko-relіgієznavča konferencія «Fіlosofія: nove pokolіnnя». 22-24 lюtogo 2006 roku. Tezi dopovіdeй. — Kiїv: Nacіonalьniй unіversitet «Kiєvo-Mogilяnsьka akademія», 2006. — S. 9—11.
  3. ^ Dymerskaya-Tsigelman, Liudmila; Finberg, Leonid «Antisemitism of the Ukrainian Radical Nationalists: Ideology and Policy» // Analysis of Current Trends in Antisemitism. — Vidal Sassoon International Center for the Study of Antisemitism, 1999. — № 14
  4. ^ a b «Pravый sektor» rešil vыdvinutь Dmitriя Яroša v prezidentы Ukrainы// RIA Novosti, 22.03.2014
  5. ^ „UNA-UNSO izbrala svoim kandidatom v prezidentы Dmitriя Яroša (foto)”. IA «Tiras». 2014-03-22.  Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  6. ^ a b v Ukrainskie nacionalistы sobiraюtsя v Gruziю voevatь protiv Rossii // Newsru.com, 24.04.2008
  7. ^ „Ostannі ta aktualьnі novini Ukraїni ta svіtu, novini dnя onlaйn - Golovna storіnka - - Ukraїna Moloda”. umoloda.kyiv.ua. Pristupljeno 2022-03-17. 
  8. ^ Vіtovič Oleg VasilьovičŠablon:Ref-uk
  9. ^ Marš-brosok iz Kieva — Vzglяd, 24 aprelя 2008.
  10. ^ Tima Юrій KazimirovičŠablon:Ref-uk
  11. ^ „Genіčesьkogo separatista Eduarda Kovalenka peredali lugansьkim boйovikam” (na jeziku: ruski). Novый denь. 2019-12-30. Arhivirano iz originala 02. 01. 2020. g. Pristupljeno 2020-01-03. 
  12. ^ „Naris іstorії UNSO”. of. saйt UNSO (na jeziku: ukrajinski). Arhivirano iz originala 2015-03-11. g. Pristupljeno 2015-03-03. 
  13. ^ Belorus, ubitый v Kieve, sovmeщal členstvo v UNA-UNSO i komande Kličko // Rosbalt, 22.01.2014
  14. ^ Viktoriя Čepurko, Olьga Šestakova Vtoroй ubitый — belorus Mihail Žiznevskiй, boec UNA-UNSO // Komsomolьskaя pravda, 22.01.2014
  15. ^ „Dobrovolьcы UNSO vhodяt v novый 55-й batalьon Vooružennыh sil Ukrainы”. TSN. 2015-01-04. Arhivirano iz originala 18. 03. 2015. g. Pristupljeno 17. 03. 2022. 
  16. ^ Sыna Šuheviča snяli s dolžnosti predsedatelя UNA-UNSO. Lenta.ru, 02.10.2014
  17. ^ Parlament Krыma zapretil partiю «Svoboda» i «Pravый sektor» // RIA Novosti, 11.03.2014
  18. ^ Vozbuždeno ugolovnoe delo v otnošenii graždan Ukrainы, sostoяvših v rяdah UNA-UNSO Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2014) // Oficialьnый saйt Sledstvennogo komiteta Rossiйskoй Federacii, 14.03.2014
  19. ^ Verhovnый sud zapretil v Rossii «Pravый sektor»// RIA Novosti, 17.11.2014
  20. ^ Ukrainskie nacionalistы UNA-UNSO priznali, čto voevali na storone Azerbaйdžana v Karabahe// Panorama.am, 19.9.2010.
  21. ^ Samvel Martirosяn. VOZMOŽNЫE SCENARII MIROTVORČESKOЙ OPERACII V ZONE KARABAHSKOGO KONFLIKTA
  22. ^ „Ukraina.ru: Ukrainskaя nacionalьnaя assambleя — Ukrainskaя nacionalьnaя samooborona (UNA-UNSO)” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 29. 1. 2012. g. Pristupljeno 8. 4. 2010. 
  23. ^ Dawisha, Karen; Parrott, Bruce (13. 6. 1997). Democratic Changes and Authoritarian Reactions in Russia, Ukraine, Belarus and Moldova. Cambridge University Press. str. 349. ISBN 0-521-59732-3. 
  24. ^ Konsulьstvo Gruzii vo Lьvove otkroюt «geroi» kavkazskoй voйnы Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. avgust 2009) // Rosbalt, 7.8.2009.
  25. ^ Horvatiя: kirpičiki voйnы i mira Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016)
  26. ^ Trohi pro UNA-UNSO v Bosnii.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=УНА-УНСО&oldid=27824684”