Укус трешње

Ukus trešnje
Filmski poster
Tvorac	Abas Kjarostami
Režija	Abas Kjarostami
Scenario	Abas Kjarostami
Glavne uloge	Homojun Eršadi
Godina	1997.
Trajanje	99
Zemlja	Iran
Jezik	persijski
IMDb veza

Taste of Cherry (pers. طعم گیلاس..., Ta’m-e gīlās...) je iranski minimalistički dramski film iz 1997. koji je napisao, producirao, montirao i režirao Abas Kjarostami, a sa Homajunom Eršadijem u glavnoj ulozi sredovečnog čoveka, koji se vozi kroz predgrađe grada, u potrazi za nekim voljnim da izvrši zadatak da ga sahrani nakon što on izvrši samoubistvo. Film je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 1997. koju je podelio sa Jeguljom.

Zaplet

Gospodin Badi, sredovečni čovek, vozi se kroz Teheran tražeći nekoga da mu uradi posao, za šta nudi veliku sumu novca. Tokom svojih vožnji sa potencijalnim kandidatima, Badi otkriva da planira da se ubije i da je već iskopao grob. On kaže ljudima koje traži da idu na mesto koje je on odabrao sledećeg jutra i da mu pomognu da ustane ako je odlučio da živi ili ga sahrane ako je odlučio da umre. On ne govori zašto želi da izvrši samoubistvo.

Njegov prvi regrut je mladi, stidljivi kurdski vojnik koji odbija da obavi posao i beži iz Badijevog automobila. Njegov drugi regrut je avganistanski seminarista koji takođe odbija jer ima religiozne primedbe na samoubistvo. Treći je gospodin Bageri, azerbejdžanski taksidermista. Spreman je da pomogne Badiju jer mu je potreban novac za bolesno dete. Pokušava da ubedi Badija da ne izvrši samoubistvo i otkriva da je i on želeo da izvrši samoubistvo 1960. godine, ali je odlučio da živi kada je, nakon što nije uspeo, probao dudove koji su pali sa drveta. Bageri otkriva da je potom otišao kući sa dudovima i dao ih svojoj ženi, u kojima je i ona uživala. On nastavlja da raspravlja o onome što smatra lepotom života, uključujući izlaske sunca, mesec i zvezde. Bageri obećava da će baciti kamenje na Badija ujutru. Nakon odlaska starca, Badi se vraća na njegovo radno mesto, tražeći ga, da ga zamoli da proveri da li je zaista mrtav ujutru.

Te noći Badi leži u svom grobu dok počinje grmljavina. Nakon dugog zamračenja, film se završava razbijanjem četvrtog zida sa snimcima ručne kamere Kjarostamija i filmske ekipe koji snimaju film, ostavljajući Badijev krajnji izbor nepoznatim.

Uloge

• Homajun Eršadi kao gospodin Badi
• Abdolrahman Bageri kao gospodin Bageri, taksidermista
• Afšin Horšid Bahtijari kao radnik
• Safar Ali Moradi kao vojnik
• Mir Hosein Nori kao seminarista

Stil

Film je minimalistički po tome što je snimljen prvenstveno dugim kadrovima; tempo je lagan i postoje dugi periodi ambijentalnog (pozadinskog) zvuka, što završna sekvenca prikazuje snimak posade. Gospodin Badi se retko prikazuje u istom kadru kao i osoba sa kojom razgovara (to je delom zbog toga što je tokom snimanja, reditelj Kiarostami sedeo na suvozačkom sedištu automobila).

Muzika

Film ne uključuje pozadinu, osim naslova na kraju. Ovo uključuje komad za trubu, adaptaciju Luja Armstronga iz 1929. "St. James Infirmary Blues." Jedina druga pesma u filmu je "Khuda Bowad Yaret" (Neka Bog bude vaš zaštitnik) avganistanskog pevača Ahmada Zahera, koja se pušta u pozadini na radiju oko 38 minuta nakon filma.

Prijem

Ukus trešnje je nagrađen prestižnom Zlatnom palmom na Kanskom filmskom festivalu 1997. godine u godini kada je objavljen, zajedno sa filmom Jegulja Šoheja Imamure.

Prijem

Na veb stranici agregatora recenzija Rotten Tomatoes film ima ocenu odobravanja od 83% na osnovu 40 kritika, sa „konsenzusom kritičara“ koji glasi: „Ukus Višnje ima jednostavnu estetika pobija bogato dvosmislenu studiju karaktera sa impresivno ambicioznom tematskom skalom." Rob Aldam iz Backseat Mafia opisao je film kao „sigurnu i proučavanu meditaciju o pitanju da li je život vredan življenja“. Metju Lukas iz From the Front Row je napisao:

"Kraj je dvosmislen u najlepšoj Kjarostami tradiciji, ali njegov nastavak u snimke iza kulisa podjednako je uzbudljiv koliko i dezorijentisan. Kao da je film na ivici da otkrije sve odgovore samog života, a onda se povlači u poslednjoj sekundi, vraćajući misteriju publici. Na taj način postiže neku vrstu misticizma koji proganja, duboko menjajući percepciju publike o stvarnosti. To je Kjarostamijevo najbolje delo i jedan od najboljih filmova 1990-ih."

Stiven Holden iz The New York Times-a nazvao je film „istovremeno epskim i precizno minuskularnim”, napisavši da „tek kada Badi upozna taksidermistu, film pronalazi lirski glas koji odgovara njegovim moćnim vizuelnim slikama. Njegov prekrasan, grubo obrađen monolog o tome kako je ponovo stekao želju za životom nakon što je pokušao da se obesi o dud je jednostavna, elokventna parabola o čulima koja se otvaraju za osveženje jednostavnih životnih zadovoljstava." Prema Stenliju Kaufmanu iz The New Republic, „Kako nam dizajn filma postaje jasan, tihi prostor počinje da ga naseljava."

Od manjeg broja negativnih kritika, Roger Ibert u The Chicago Sun-Times je bio najoštriji, dajući filmu 1 od 4 zvezdice. Ibert je odbacio film kao „mukotrpno dosadan“ i dodao,

„Intelektualno razumem šta Kjarostami radi. Ne tražim nestrpljivo za akciju ili incident. Ono što osećam, međutim, je da je Kjarostamijev stil ovde afektacija; tema to ne čini neophodnim i nema koristi od toga. Ako želimo da osećamo simpatije prema Badiju, zar ne bi pomoglo da saznamo više o njemu? Da znamo, u stvari, bilo šta o njemu? Čemu služi da se u početku sugeriše da je možda homoseksualac? (Ne koja svrha za publiku – koja svrha za samog Badija? Sigurno mora biti svestan da se njegove namere pogrešno tumače.) I zašto moramo da vidimo Kjarostamijevu snimateljsku ekipu – zamorna strategija distanciranja koja će nas podsetiti da gledamo film? Ako postoji jedna stvar koja Ukusu trešnje nije potrebna, to je takav podsetnik: film je toliko beživotni dron da ga doživljavamo samo kao film."

Ibert je kasnije dodao film na listu svojih najomraženijih filmova svih vremena.

U svojoj recenziji Kjarostamijevog filma, kritičar Džonatan Rozenbaum iz Chicago Reader dodelio mu je pune četiri zvezdice. Odgovarajući na Ibertove kritike, Rozenbaum je napisao:

„Kolega koji smatra da je Ukus trešnje „mučno dosadan“ posebno prigovara činjenici da ne znamo ništa o Badiju, onome što on vidi kao ometajuću sugestiju da je Badi možda homoseksualac koji traži seks i šta on vidi kao umornu "strategiju distanciranja" podsećanja nas na kraju da gledamo film. Iz perspektive istorije komercijalne zapadne kinematografije, on ima pravo na sve tri tačke. Ali Kjarostami nije mogao da brine o skladu sa tom perspektivom, i s obzirom na to šta on može da uradi, ne mogu da se setim bilo kakvog razloga da ga bude briga... najvažnija stvar u vezi sa radosnim finalom je da je to potpuna suprotnost "efektu distanciranja". Stavlja nas u laboratoriju iz koje je film nastao i postavlja nas u ravnopravan položaj sa filmskim stvaraocem, ali to čini u duhu kolektivne euforije, iznenada nas oslobađajući od ugnjetavajuće samoće i tame Badija samog u svom grobu... Kjarostami predstavlja život u svoj njegovoj bogatoj složenosti, rekonfigurišući elemente iz prethodnih 80-ak minuta u videu da bi razjasnili šta je stvarno, a šta izmišljeno... Daleko od toga da potvrđuje da je Ukus trešnje „samo“ film, ovaj divan kraj kaže, između ostalog i da je to i film“.

Od objavljivanja filma, mnogi drugi kritičari su ga takođe proglasili remek-delom; u anketi Britanskog filmskog instituta 2012. Sight & Sound, šest kritičara i dva reditelja proglasili su ukus trešnje jednim od 10 najboljih filmova ikada snimljenih. Takođe je proglašen za 9. najbolji film 90-ih od strane Slant Magazine. O završetku i njegovim klevetnicima, pisao je Kalum Marš:

„Začuđujuće je da bi bilo ko bilo gde mogao da pogleda „Ukus trešnje“ Abasa Kjarostamija, da ga oduševljeno zavoli, a zatim predloži da se njegov životno-potvrđujući pomo coda ukloni, kao što su to uradile gomile obožavalaca časopisa nakon premijere filma na Kanskom filmu 1997. Festival (što je zbunjujuće, Kjarostami je u stvari poslušao njihov savet i odsekao kraj za svoju pozorišnu predstavu u Italiji). Ti dragoceni poslednji trenuci — metatekstualni prekid radnje, snimljen na video snimku, u kojem su prikazani glumci i ekipa priprema scene iz filma uz zvuke „bolnice Sv. Džejmsa“—veliki su i graciozni pomak izvan teksta i filma i života, oslobađanje iz herojevskog groba i zatvaranje naracije. Tu je dugo putovanje u noć, a smrt nam donosi da se budimo se na dnevnoj svetlosti, van sveta filma, radujući se njegovoj akciji. Ona ništa ne potkopava, proširuje, obogaćuje, oživljava sve što je bilo pre nje. To je ultimativni udar: nekoliko minuta ručna kamera transformiše veoma dobar film o smrti u sjajan film o životu."

Spoljašnje veze

• Ukus trešnje na sajtu IMDb (jezik: engleski)
• Ukus trešnje na sajtu Rotten Tomatoes (jezik: engleski)
• Ukus trešnje na sajtu AllMovie (jezik: engleski)
• Taste of Cherry esej Godfrija Češira za Kriterion