Univerzalna jurisdikcija
 |
Univerzalna jurisdikcija je naziv koji se u međunarodnom krivičnom pravu upotrebljava za pojavu koja se ogleda u tome da određene zemlje propisuju proširenje primene sopstvenog krivičnog prava na osnovu univerzalnog principa. To proširenje se ogleda u tome da te zemlje ne zahtevaju ni da se učinilac međunarodnog krivičnog dela nalazi na njihovoj teritoriji. Ovo znači da sudovi u tim zemljama mogu primeniti nacionalno krivično pravo na učinioca - stranca koji je učinio krivično delo u inostranstvu, protiv stranca ili strane države, i ne nalazi se na teritoriji države u kojoj mu se sudi. Ovo je zapravo supstitut međunarodnom krivičnom zakonodavstvu.
Zemlje koje su predviđale bezuslovnu primenu ovog principa bile su Belgija i Španija, s tim da je Belgija odustala od ovog principa 2004. godine. Kao slični primeri navode se Nemačka (gde je primena ovih odredaba relativizovana procesnim odredbama, a i prvobitno je bila propisana za mali broj dela), Izrael u slučaju Ajhman (što je ipak izolovan slučaj sa posebnom istorijskom pozadinom) i slučaj SAD u postupcima za naknadu štete (što je opet ograničen broj dela).
Potreba za univerzalnom jurisdikcijom trebalo bi da nestane usled rada Međunarodnog krivičnog suda. Treba imati u vidu činjenicu da jedan broj zemalja, pre svega SAD zbog svoje ekspanzionističke politike, ne prihvata nadležnost MKS uz obrazloženje da bi njihovi državljani bili izloženi progonu i diskriminaciji.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Stojanović Z., Međunarodno krivično pravo, Beograd. 2006. ISBN 978-86-86223-03-6.
