Pređi na sadržaj

Urho Kekonen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Urho Kekonen
Urho Kekonen 1959. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1900-09-03)3. septembar 1900.
Mesto rođenjaPijelavesi, Ruska Imperija
Datum smrti31. avgust 1986.(1986-08-31) (85 god.)
Mesto smrtiHelsinki, Finska
ReligijaLuteranstvo
Profesijapravnik, političar
Porodica
SupružnikSilvi Salome Uino
Politička karijera
Politička
stranka		Partija centra
8. predsednik Finske
1. marta 1956 — 27. januara 1982.
PrethodnikJuho Kusti Pasikivi
NaslednikMauno Koivisto
Premijer Finske
20. oktobra 1954 — 3. marta 1956.
PrethodnikRalf Terngren
NaslednikKarl-August Fagerholm

Urho Kaleva Kekonen (fin. Urho Kaleva Kekkonen; Pijelavesi, 3. septembar 1900 — Helsinki, 31. avgust 1986) bio je finski političar, premijer Finske u dva navrata i finski predsednik od 1956. do 1982. godine.[1] Sprovodio je politiku „aktivne neutralnosti“ između Zapadnog i Istočnog bloka.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 3. septembra 1900. godine u Pijelavesiju, region Savo, u poljoprivredničkoj porodici. Tokom Finskog građanskog rata, Kekonen se borio na strani Bele garde. Nakon sticanja nezavisnosti Finske radio je kao novinar, a 1922. godine upisao je studije prava. Godine 1927, zaposlio se kao pravnik, a 1936. je doktorirao na Univerzitetu u Helsinkiju.

Kao finski nacionalista, učestvovao je u radu nekoliko desničarskih organizacija iako se protivio ekstremnoj desnici. Godine 1936, postao je član parlamenta kao ministar pravosuđa, do 1937. godine. Bio je i ministar unutrašnjih poslova od 1937. do 1939. godine. Iako nije bio član nijednog kabineta tokom Zimskog rata 1939-1940, bio je jedini član parlamenta koji je glasao protiv Moskovskog mirovnog sporazuma. Od 1944. do 1946, ponovo je bio ministar pravosuđa.[2]

Kandidovao se na predsedničkim izborima 1950, ali nije pobedio. Bio je premijer Finske od 1950. do 1953. i ponovo od 1954. do 1956, te ministar spoljnih poslova od 1952. do 1953. i 1954. godine.[3]

Predsednik Finske[uredi | uredi izvor]

Na predsedničkim izborima održanim 1956, Kekonen je pobedio socijaldemkratu Karla-Augusta Fagerholma. Kao predsednik, nastavio je politiku neutralnosti bivšeg predsednika Juha Pasikivija. Avgusta 1958, bila je formirana koalicija Socijaldemokratske partije i Kekonenovog Agrarnog saveza, a komunisti su bili izostavljeni. Nikita Hruščov je izvršio pritisak na Finsku, uvevši ekonomske sankcije. Kekonen je otputovao u Moskvu januara 1959, i rešio krizu u pregovorima sa Hruščovom i Gromikom. Pošto je Kekonen bio vođa pogodan Sovjetima, oni su mu raznim pritiscima osigurali pobedu na predsedničkim izborima 1962. godine. Većina finskih partija složila se s ovim razvojem događaja, tako da posle toga Kekonen više nije imao značajnu opoziciju koja je mogla da ga zameni na vlasti.

Tokom 1960-ih, Kekonen je pokrenuo nekoliko značajnih međunarodnih inicijativa, poput predloga za Nordijsku zonu bez nuklearnog naoružanja, sporazuma o razgraničenju s Norveškom i Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji 1969. godine. Cilj ovih inicijativa bio je slabljenje sporazuma o vojnoj saradnji sa Sovjetskim Savezom, a jačanje neutralnog položaja Finske. Nakon invazije na Čehoslovačku 1968, Kekonen je pojačao politiku neutralnosti.

Godine 1968, Kekonen je izabran za predsednika po treći puta, a poduprlo ga je pet političkih partija. Dobio je 201 glas u Izbornoj grupi, dok je kandidat Partije nacionalne koalicije dobio 66 glasova. Kekonen je posle ovih izbora počeo da razmišlja o penzionisanju, ali se kasnije ipak predomislio. Godine 1973, produžio je svoj treći mandat za četiri godine, pošto je u tom trenutku Finska ušla u pregovore o slobodnoj trgovini sa Evropskom zajednicom. Kekonen je smatrao da bi Sovjeti bojkotovali Finsku u formiranju čvršćih veza sa Zapadom, da je on odstupio s mesta predsednika. Godine 1975, obustavio je rad parlamenta i bio domaćin Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji.

Na predsedničkim izborima 1978, osvojio je 259 od 300 glasova Izborne grupe.[4] Prema mišljenjima finskih medija, Kekonen je ostao i dalje na vlasti, jer je verovao da se nijedan njegov naslednik ne bi mogao tako efikasno nositi sa sovjetskim političarima. Godine 1978, odlikovan je Lenjinovim ordenom mira.

Decembra 1980, Kekonen je oboleo što je uticalo na njegove moždane funkcije. Na predsedničkim izborima 1981, premijer Mauno Koivisto pobedio je Kekonena. Ozbiljno se razboleo u avgustu tokom boravka na Islandu. Bio je hospitalizovan 10. septembra, a ostavku na mesto predsednika dao je 26. oktobra.[5]

Umro je 1986. godine, tri dana pre svog 86. rođendana. Sahranjen je uz sve državne počasti.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Kekonenov dug boravak na vlasti potakao je finske političare da izvrše niz promena na ustavu u periodu od 1984. do 2003. godine. Politička moć predsednika smanjena je u korist premijera i parlamenta. Njegovi naslednici ograničili su vršenje predsedničkog mandata na maksimalno dva puta, predsednika su izabirali neposredno birači, a ne Glasačka grupa, predsednik više nije mogao da raspusti parlament bez saglasnosti premijera, te je pojačana uloga premijera u formiranju spoljne politike Finske.

Kekonen je bio odgovoran za politiku finlandizacije, politiku koja je dozvoljavala Sovjetskom Savezu da kontroliše neke prilike u državi. Uprkos svim nedostacima, Kekonenova politika omogućila je Finskoj održavanje ekonomskih poslova sa oba politička bloka tokom Hladnog rata. Tokom cele svoje vladavine bio je veoma popularan među narodom, a poslednjih godina na vlasti počeo je da sporovodi sopstveni kult ličnosti. Do danas je ostao veoma popularan u finskoj javnosti.

Po Urgu Kekonenu je nazvan drugi najveći Nacionalni park u Finskoj, otvoren memorijalni muzej 1987, još za njegova života njegov lik se pojavio na novčanici od 500 finskih maraka, a jedna ulica u Helsinkiju dobila je njegovo ime 1980. godine. Povodom svakog Kekonenovog jubilarnog rođendana, počev od šezdesetog, u prodaju su izlazile prigodne poštanske marke. Godine 1986, izdana je prigodna marka povodom njegove smrti.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Ministerikortisto”. Valtioneuvosto. Arhivirano iz originala 06. 04. 2009. g. Pristupljeno 05. 02. 2012. 
  2. ^ „Edustajamatrikkeli”. Eduskunta. Arhivirano iz [* http://www.eduskunta.fi/triphome/bin/hx5000.sh?{hnro}=910708&{kieli}=su&{haku}=kaikki originala] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć) 18. 05. 2013. g. Pristupljeno 03. 09. 2018. 
  3. ^ For the number and composition of Kekkonen's five coalition governments, see for example "The President of the Finnish Republic 1956–1982" / Tasavallan presidentti 1956–1982, published in Finland in 1993–94. The Finnish government website, www.vn.fi, also has information.
  4. ^ see Juhani Suomi, "The Ski Trail Being Snowed In: Urho Kekkonen 1976–1981" / Umpeutuva latu – Urho Kekkonen 1976–1981, Helsinki: Otava Publications Ltd., 2000.
  5. ^ Hyvärinen, "Finland's Man"; Suomi, "A Ski Trail Being Snowed In"; Mauno Koivisto, "Two Terms I: Memories and Notes 1982–1994" / Kaksi kautta I. Muistikuvia ja merkintöjä 1982–1994, Helsinki: Kirjayhtymä Publishing Ltd., 1994.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Urho Kekonen na Vikimedijinoj ostavi.


Predsednik Finske
1956 – 1982.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Урхо_Кеконен&oldid=25822032”