Usluge sa dodatnom vrednošću
Usluge sa dodatnom vrednošću su popularan termin u telekomunikacionoj industriji, za usluge koje nisu u osnovnoj ponudi tj. sve usluge van standardnih poziva i faks transmisija. Takođe mogu se koristiti u bilo kom sektoru biznisa, za usluge koje su dostupne za minimalne ili beztroškovne usluge, a sve u cilju promovisanja osnovne delatnosti.
Na konceptualnom nivou usluge sa dodatnom vrednošću dodaju vrednost osnovnoj ponudi, što podstiče pretplatnike da koriste svoje telefone sve više, a samim tim povećavaju prosečan prihod po korisniku.
U mobilnoj telefoniji, usluge poput SMS, MMS i GPRS se smatraju uslugama sa dodatnom vrednošću, takođe treba praviti razliku između standardnog (peer - to - peer) sadržaja i naplativog sadržaja. Usluge sa dodatnom vrednošću su podržane od strane samih mobilnih operatera ili od trećih lica koji se nazivaju provajderi usluga sa dodatnom vrednošću. Provajderi usluga sa dodatnom vrednošću obično su povezani sa operaterima koji koriste protokol za razmenu kratkih poruka (Short Message Peer - to - Peer protocol - SMPP), povezujući se direktno na servisni centar kratkih poruka što dozvoljava operateru bolju kontrolu sadržaja.
Pravna regulativa[uredi | uredi izvor]
Usluge sa dodatnom vrednošću se regulišu u okviru Zakona o telekomunikacijama koji važi od 24.4.2003. (Službeni glasnik: 44/03) Radi unapređivanja utvrđene politike u oblasti telekomunikacija u Republici Srbiji, formira se Republička agencija za telekomunikacije (Ratel), samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona. Procedura dobijanja dozvole za pružanje ovih usluga :
Procedura za dobijanje dozvole[uredi | uredi izvor]
Svako pravno ili fizičko lice koje namerava da obavlja delatnost u oblasti telekomunikacija, podnosi prijavu Agenciji za dobijanje dozvole za javne telekomunikacione mreže i / ili javne telekomunikacione usluge, na način predviđen zakonom, osim ako je ovim zakonom predviđeno da se određena telekomunikaciona delatnost može obavljati bez prethodno dobijene dozvole. Pravo na dobijanje dozvole, pod jednakim uslovima, ima svako pravno ili fizičko lice koje ispuni uslove propisane ovim zakonom.[1]
Vrste ugovora[uredi | uredi izvor]
Ugovori koje sklapa pružalac usluge:
- Korisnički ugovor
Ugovore koje sklapa pružalac usluga sa korisnicima određuje međusobne odnose u korišćenju osnovnih i usluga sa dodatnom vrednošću. Svaki ovakav ugovor mora da sadrži i sledeće : predmet ugovora, važnost ugovora, podaci o korisniku usluga, zasnivanje pretplatičkog odnosa, trajanje pretplatičnog odnosa, aktiviranje i korišćenje usluga, cene servisa i način plaćanja usluga, obaveze pružalaca usluga, prava pružalaca usluga u slučaju nedozvoljenog ponašanja korisnika, obaveze korisnika, opšte odredbe, ograničenje odgovornosti pružalaca usluga, prestanak pretplatičnog odnosa, prelazne i završne odredbe. Ovi ugovori su sačinjeni od strane pružalaca usluge i korisnik nema nikakve mogućnosti pregovaranja niti menjanja stavki ugovora.
- Ugovor o interkonekciji
Javni telekomunikacioni operateri uslove međusobnog povezivanja svojih telekomunikacionih mreža uređuju ugovorom o interkonekciji, kojim se naročito uređuju finansijski i tehnički uslovi interkonekcije, a na osnovu opštih uslova koje utvrđuje Agencija. Zaključeni ugovori o interkonekciji obavezno se podnose na registraciju Agenciji i podaci sadržani u tim ugovorima su dostupni javnosti, osim podataka koji se smatraju poslovnom tajnom.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Zakon o telekomunikacijama Principi izdavanja dozvole - član 32.
- ^ Zakon o telekomunikacijama Uslovi interkonekcije - član 47.