Ustavnost
Ustavnost je princip u ustavnom pravu prema kome svi pravni akti moraju biti u skladu sa ustavom kao najvišim pravnim aktom. Ocenu ustavnosti obično vrše ustavni sudovi, a u Srbiji je to Ustavni sud Republike Srbije.[1][2]
Ustavnost i pravni kontinuitet[uredi | uredi izvor]
Pravni sistem propisuje način promene ustava, koja se kreće u granicama pravnog poretka i ustavnosti. Ustav Srbije iz 2006. propisuje način promene ustava u svom devetom delu.[2] Promena ustava može biti izvšena i revolucijom, koja je uvek neustavna i pravni sistem se bori protiv nje, međutim ukoliko je jednom uspešno izvedena dolazi do uspostavljanja novog ustavnog poretka koji iznova definiše šta je ustav i ustavnost u njemu.[3]
Neki ustavi zabranjuju promenu ustava, takav je bio slučaj sa monarhističkim Ustavom Grčke iz 1911. u takvoj situaciji sama promena ustava je neustavna.[4]
Pravni sistem Srbije[uredi | uredi izvor]
Ustav Srbije (2006) sadrži princip ustavnosti, i u četvrtom delu ustava gde se govori o nadležnosti Republike Srbije, kao jedna od nadležnosti navodi se i zaštita ustavnosti.[2]
Ocenu ustavnosti prema Ustavu Srbije vrši Ustavni sud, a njegove odluke su konačne, izvršne i opšteobavezujuće.[2]
U osmom delu ustava, pod nazivom Ustavnost i zakonitost, gde se govori o hijerarhiji domaćih i stranih pravnih akata, navodi se da je Ustav najviši pravni akt u Srbiji, i da svi pravni akti moraju biti u skladu sa njim.[2] Međunarodni ugovori koje Srbija sklopi moraju biti u skladu sa Ustavom i po hijerarhiji se nalaze iznad zakona ali ispod ustava.[2]
Ustavnost u državama članicama EU[uredi | uredi izvor]
Evropski sud pravde primenjuje princip primata prava Evropske unije u odnosu na nacionalna prava, čak i u slučaju da je pravo EU u suprotnosti sa ustavom države članice.[5] Ovaj princip se razvijao postepeno i imao je tendenciju rasta uticaja Evropskog suda pravde u odnosu na pravo nacionalnih država.[6][7] Neke države članice su prilikom pristupanja svoje pravne sisteme usaglasile sa pravom EU, a neke države su to uradile preko presuda svojih vrhovnih sudova.[7]
Međutim neke države članice i dalje ne priznaju u potpunosti ovaj autoritet Evropskom sudu pravde, i u praksi još uvek dolazi do konflikta između prava EU i prava država članica.[8]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti”. www.ustavni.sud.rs. Arhivirano iz originala 13. 10. 2010. g. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ a b v g d đ „Ustav Republike Srbije”. www.paragraf.rs (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 24. 7. 2020. g. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ Simić, Miroljub; Đorđević, Srđan; Matić, Dejan (2011). Uvod u pravo. Kragujevac: Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu. str. 47. ISBN 978-86-7623-005-1.
- ^ Mihajlović, Vladan (2009). Ustavno pravo. Kraljevo: Vladan Mihajlović. str. 79. ISBN 978-86-909139-1-6.
- ^ „Doctrine of Supremacy in the European Union”. www.lawteacher.net (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 31. 3. 2018. g. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ „Europe and the law”. OpenLearn (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 1. 4. 2020. g. Pristupljeno 2020-12-24.
- ^ a b Vukadinović, Radovan (2016). Uvod u institucije i pravo EU. Kragujevac: Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu. str. 157—163. ISBN 978-86-88987059.
- ^ „Challenging the EU’s top court: Comparing Polish and German approaches”. Democracy Reporting International (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 27. 11. 2020. g. Pristupljeno 2020-12-24.
