Pređi na sadržaj

Filip I Tarentski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Filip I Tarentski
Lični podaci
Datum rođenja(1278-11-10)10. novembar 1278.
Mesto rođenjaNapulj,
Datum smrti26. decembar 1331.(1331-12-26) (53 god.)
Mesto smrtiNapulj,
Porodica
SupružnikTamara Anđelina Dukina, Katarina Valoa
PotomstvoLouis, Prince of Taranto, Robert Tarentski, Filip II Tarentski, Joan of Anjou, Queen of Armenia, Philip of Anjou, Despot of Rhomania, Margaret of Taranto, Charles of Taranto
RoditeljiKarlo II Napuljski
Marija Ugarska
DinastijaDinastija Kapeta-Anžu
Knez Taranta, gospodar Albanije
PrethodnikKarlo II Napuljski
NaslednikRobert Tarentski

Filip I Tarentski (Napulj, 10. novembar 1278 — Napulj, 26. decembar[1][2][3] 1331) bio je član dinastije Anžu, titularni Latinski car, (kao Filip II) po pravu svoje žene Katarine II Valoa - Kurtene, despot Romanije, kralj Albanije, knez Ahaje i Tarenta. Rođen je u Napulju, bio je mlađi sin kralja Karla II Napuljskog i Marije Ugarske ćerke ugarskog kralja Stefana V.[4]

Prvi brak[uredi | uredi izvor]

Otac ga je 4. februara 1294. godine, imenovao za kneza od Tarenta u Eks an Provansu, a 12. jula 1294. godine, za generalnog vikara Kraljevine Sicilije. Ova dostojanstva su bila uvod u Karlov plan da knezu Filipu I podari carstvo istočno od Jadrana. Onog dana kada je postao generalni vikar, oženio se preko punomoćnika, Tamarom Anđel Komnin, ćerkom Nićifora I Komnina Duke, despota epirskog.[4] Pod pretnjom Vizantijskog carstva, despot Nićifor I je odlučio da traži Anžujsko pokroviteljstvo i pristao je na brak Tamare i kneza Filipa I. Njih dvoje su se lično venčali 13. avgusta 1294. godine, u L'Akvili. Nakon njihovog braka, kralj Karlo II je knezu Filipu I prepustio vrhovnu vlast nad kneževinom Ahajom i Kraljevinom Albanijom, kao i sva svoja prava na Latinsko carstvo i vlastelinstvo Vlaška.[5] Despot Nićifor I je dao, kao miraz svoje ćerke, tvrđave Vonicu, Vrahovu, Đirokaster i Naupakt, na teritoriji Etolije, knezu Filipu I, i pristao da nasledstvo, posle njegove smrti, pređe na njegovu ćerku, a ne na sina Tomu. Nakon Nićiforove smrti (oko 1297.), knez Filip I je preuzeo titulu „despota Romanije“, polažući pravo na Epir, Etoliju, Akarnaniju i Veliku Vlahiju. Međutim, Nićiforova I udovica, Ana Kantakuzin Paleolog, Tomu je proglasila za despota Epira i preuzela namesništvo.

Večernji rat[uredi | uredi izvor]

Kao generalni vikar Sicilije, učestvovao je u invaziji na to ostrvo tokom poslednje faze Sicilijanskog večernjeg rata. Njegova vojska je poražena 1299. godine, u bici kod Falkonare od strane kralja Fridriha III Sicilije,[6] i držan je u zarobljeništvu do potpisivanja ugovora u Kaltabeloti 1302. godine.[7]

Balkanska avantura[uredi | uredi izvor]

Godine 1306. Filip Savojski i Izabela od Vilarduena, knez i kneginja od Ahaje, posetili su Karlov dvor u Napulju. Knez Filip Savojski je optužen za nelojalnost i neuspeh da podrži kralja Karla II u pohodu na Epir. Pošto kneginja Izabela nije tražila pristanak svog sizerena pre nego što se udala za njega, kralj Karlo II joj je oduzeo Ahaju i poklonio je direktno knezu Filipu I od Tarenta 5. maja 1306. godine. On je ubrzo nakon toga bio u jedinoj ličnoj poseti Ahaji, prihvatajući zakletve na vernost od svojih vazala u Glarenci, i izvodeći neuspešan pohod na Epirsku despotovinu.[8] Ostavio je Gija II, vojvodu od Atine, kao svog baila u Ahaji. U međuvremenu, knez Filip i kneginja Izabela su se odrekli svojih prava na Ahaju 11. maja 1307. godine, u zamenu za okrug Alba.

Drugi brak[uredi | uredi izvor]

Knez Filip I je 1309. godine, optužio kneginju Tamaru za preljubu, verovatno na osnovu falsifikovane optužbe. To ga je oslobodilo da učestvuje u složenom bračnom savezu. Katarina od Valoa, titularna latinska carica, bila je verena za Huga V, vojvodu od Burgundije, titularnog kralja Soluna. Ova veridba je prekinuta i ona se udala za kneza Filipa I 29. jula 1313. u Fontenblou.[9] U zamenu, njene matične zemlje Kurtenea i druga imanja na kontinentu su ustupljena Hugovoj sestri Džoani Hromoj, koja se udala za Katrininog polubrata, Filipa od Valoa.[9] Vojvoda Hugo V je bio veren sa Jovanom od Francuske, kasnije groficom od Burgundije i Artoa. (Vojvoda Hugo V je umro 1315. godine, pre nego što je brak sklopljen; Jovana od Francuske se udala za Hugovog brata i naslednika Oda IV, vojvodu od Burgundije[10]). Knez Filip I je prepustio Kneževinu Ahaju (nad kojom je zadržao vlast) Matildi od Enoa, koja se 29. jula 1313. godine, udala za Hugovog brata Luja Burgundskog. Ovaj bračni ugovor je prilično ograničen: ako par umre bez naslednika, Kneževina je trebalo da se vrati u kuću Burgundije, dok je Matilda uživala doživotno plodouživanje. Niti se Matilda mogla ponovo udati bez dozvole svog sizerena. Da bi dovršio razdvajanje istočnih i zapadnih pretenzija, vojvoda Hugo V je ustupio svoja prava na Solun Luju, dok se Luj odrekao svojih potraživanja na nasledstvo svojih roditelja u korist vojvode Huga V. Veridba Filipovog najstarijeg sina Karla od Tarenta sa Matildom od Eno je raskinuta, a on je bio veren sa Žanom de Valoa, mlađom sestrom Katarine od Valoa; otac mu je ustupio i titulu despota Romanije i prava na nju.

Gvelfsko - gibelinski rat[uredi | uredi izvor]

Godine 1315, kneza Filipa I je njegov brat kralj Robert Napuljski poslao da predvodi vojsku koja je oslobodila Firentince, kojima su Pizani pretili pod Ugučione dela Fađuolom. Firentinsko-napuljska vojska je teško poražena u bici kod Montekatinija 29. avgusta 1315. godine, Filipov mlađi brat Petar, grof od Gravine i njegov sin Karlo od Tarenta su ubijeni.

Franačka Grčka[uredi | uredi izvor]

Smrt Luja Burgundskog bez naslednika 1316. godine, poremetila je anžujske planove za kneževinu Ahaju. Matildu je kralj Robert Napuljski pozvao da se uda za Jovana od Gravine, Filipovog i Robertovog mlađeg brata. Kada je odbila, kidnapovana je i dovedena u Napulj. Dugim ubeđivanjima i pretnjama bila je prinuđena 1318. godine, da pristane na brak, nakon čega je Fridrih Trogizio poslat u kneževinu Ahaju kao novi bail.[10] Godine 1320. Odo IV, vojvoda od Burgundije, posle nekoliko protesta, pristao je da proda svoja prava na kneževinu Aheju i kraljevinu Solun Luju, grofu od Klermona za 40.000 livra. Međutim, knez Filip I, koga je finansirao kralj Filip V od Francuske, otkupio je potraživanja za istu sumu 1321. godine. U međuvremenu, Matilda od Eno izvedena je pred papski sud u Avinjonu, gde je otkrila da se tajno udala za burgundskog viteza. Hju de La Palice. Njen brak sa Jovanom je poništen na osnovu nekonzumacije, ali je otkrivanje njenog tajnog braka ponovo dalo izgovor za konfiskaciju kneževine Ahaje od strane Anžujaca. Ona je, naravno, dodeljena direktno Jovanu od Gravine, u zamenu za 40.000 livra, koliko je plaćeno vojvodi od Burgundije.[11] Matilda je provela ostatak svog nesrećnog života kao zatočenica napuljske države, kako bi sprečili ponovno oživljavanje njenih pretenzija.

Knez Filip I je nastavio da planira obnovu Latinskog carstva, sklapajući savez 1318. godine sa svojim sestrićem Karlom I od Ugarske u tu svrhu, ali bez efekta.[12] Godine 1330. umire mu poslednji sin iz prvog braka, vraćajući mu titulu despota Romanije. Sva njegova prava i titule prešle su njegovom smrću dve godine kasnije na njegovog najstarijeg sina iz drugog braka, Roberta od Tarenta.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Deca iz njegovog prvog braka (1294), sa princezom Tamarom Anđel Komnin, koji je okončan razvodom (1309):[4]

Deca iz njegovog drugog braka (1313), sa caricom Katarinom II Valoa:

  • Margareta (oko 1325–1380), udata za Fransoa od Boksa, vojvodu od Andrije. Margareta i Fransoa, su bili roditelji Džejmsa od Boksa, kneza od Ahaje i titularnog Latinskog cara.[14]
  • Robert (1326–1364), knez od Tarenta, titularni car Latinskog carstva (kao car Robert II).[15]
  • Luj (1327/28–1362),[15]Knez od Tarenta i kralj Napulja po pravu svoje žene.
  • Filip II (1329–1374),[15] knez od Tarenta i Ahaje, titularni car Konstantinopolja (kao Filip III).

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Filip II
 
 
 
 
 
 
 
8. Luj VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Izabela od Enoa
 
 
 
 
 
 
 
4. Karlo I Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Alfonso VIII od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
9. Blanka od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eleonora Engleska, kraljica Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
2. Karlo II Napuljski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Alfonso II od Provanse
 
 
 
 
 
 
 
10. Ramon Berenger IV od Provanse
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Gersenda II od Sabrana
 
 
 
 
 
 
 
5. Beatris od Provanse
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Toma I od Savoje
 
 
 
 
 
 
 
11. Beatriče Savojska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Margareta od Ženeve
 
 
 
 
 
 
 
1. Filip I Tarentski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Andrija II Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
12. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Gertruda Meranska
 
 
 
 
 
 
 
6. Stefan V Ugarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Teodor I Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
13. Marija Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ana Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Suthoi, Khan of Cumania
 
 
 
 
 
 
 
14. Šejhan ili Kotan?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Jelisaveta Kumanka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nicol 1984, str. 98
  2. ^ Todt 1993, str. 2065
  3. ^ Tsougarakis & Lock 2014, str. 428.
  4. ^ a b v g d đ e Nicol 1984, str. 257
  5. ^ Topping 1975, str. 106
  6. ^ Stanton 2015, str. 153
  7. ^ Nicol 1994, str. 29
  8. ^ Topping 1975, str. 107
  9. ^ a b Topping 1975, str. 109
  10. ^ a b Topping 1975, str. 115
  11. ^ Topping 1975, str. 115–116
  12. ^ Geanakoplos 1975, str. 47
  13. ^ Armstrong 1932, str. 40
  14. ^ Richardson 2011, str. 401
  15. ^ a b v Zacour 1960, str. 32

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Armstrong, Edward (1932). "Italy in the Time of Dante". In Gwatkin, Henry Melvill; Whitney, James Pounder; Tanner, Joseph Robson; Previté-Orton, Charles William; Brooke, Zachary Nugent (eds.). The Cambridge Medieval History. Vol. 7: Decline of Empire and Papacy. Cambridge University Press.
  • Geanakoplos, Deno (1975). "Byzantium and the Crusades, 1354–1453". In Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press. pp. 27–68. ISBN 0-299-06670-3.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge University Press. ISBN 9780521261906.
  • Nicol, Donald M. (1994). The Byzantine Lady: Ten Portraits, 1250–1500. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-45531-6.
  • Richardson, Douglas (2011). Plantagenet Ancestry: Plantagenet Ancestry: A Study In Colonial And Medieval Families (2nd ed.).
  • Shawcross, Teresa (2009). The Chronicle of Morea: Historiography in Crusader Greece. Oxford University Press.
  • Stanton, Charles D (2015). Medieval Maritime Warfare. Pen & Sword.
  • Todt, K.-P. (1993). "Ph. v. Tarent". Lexikon des Mittelalters (in German). Vol. VI: Lukasbilder bis Plantagenêt. Stuttgart and Weimar: J. B. Metzler.
  • Topping, Peter (1975). "The Morea, 1311–1364". In Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press. pp. 104–140. ISBN 0-299-06670-3.
  • Tsougarakis, Nickiphoros I.; Lock, Peter, eds. (2014). A Companion to Latin Greece. Brill's Companions to European History. Leiden and New York: BRILL. ISBN 978-90-0-4284104.
  • Zacour, Norman P. (1960). „Talleyrand: The Cardinal of Périgord (1301-1364)”. Transactions of the American Philosophical Society. 50 (7): 1—83. JSTOR 1005798. doi:10.2307/1005798. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филип_I_Тарентски&oldid=27727932”