Filozofija religije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Filozofija religije (lat.religare-vezati, povezati) je grana filozofije koja se bavi ispitivanjem centralnih tema i pojmova uključenih u religijsku tradiciju, religijskih problema i pojmova[1] (npr. postojanje, nužnost, sudbina, stvaranje, greh, pravda, milost, iskupljenje, bog[2]) i njihovim značajem za filozofiju.[3]

Filozofija religije razmatra pitanja koja se tiču postojanja Boga, besmrtnosti duše, problema zla i patnje. Ona uključuje sve ključne oblasti filozofije: metafizike, epistemologije, logike, etike i teorije vrednosti, filozofiju jezika, filozofiju nauke, prava, sociologije, politike, istorije itd. Filozofske rasprave o takvim temama datiraju iz antičkih vremena i pojavljuju se u najranijim poznatim tekstovima koji se tiču filozofije. Oblast je povezana sa mnogim drugim granama filozofije, uključujući metafiziku, epistemologiju i etiku.[4]

Filozofija religije se razlikuje od religijske filozofije po tome što nastoji da raspravlja o pitanjima koja se tiču prirode religije kao celine, umesto da ispituje probleme koje donosi određeni sistem verovanja. To mogu nepristrasno sprovoditi oni koji se identifikuju kao vernici ili nevernici.[5]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Pitagorejci slave izlazak sunca (1869) Fjodora Bronjikova. Pitagoreizam je jedan primer grčke filozofije koja je takođe uključivala religiozne elemente.

Filozof Vilijam L. Rou je okarakterisao filozofiju religije kao: „kritičko ispitivanje osnovnih religioznih uverenja i koncepata.“[6] Filozofija religije pokriva alternativna verovanja o Bogu ili bogovima ili oboje, varijante religioznog iskustva, interakciju između nauke. i religija, prirode i obima dobra i zla, i religiozne tretmane rođenja, istorije i smrti.[1] Oblast takođe uključuje etičke implikacije verskih opredeljenja, odnos između vere, razuma, iskustva i tradicije, koncepte čudesnog, svetog otkrivenja, misticizma, moći i spasenja.[7]

Termin filozofija religije nije ušao u opštu upotrebu na Zapadu sve do devetnaestog veka,[8] a većina predmodernih i ranomodernih filozofskih dela uključivala je mešavinu religioznih tema i nereligioznih filozofskih pitanja. U Aziji, primeri uključuju tekstove kao što su hinduističke upanišade, dela daoizma i konfučijanizma i budistički tekstovi.[9] Grčke filozofije poput pitagorejstva i stoicizma uključivale su religiozne elemente i teorije o božanstvima, a srednjovekovna filozofija je bila pod jakim uticajem tri velike monoteističke abrahamske religije. U zapadnom svetu, filozofi ranog modernog doba kao što su Tomas Hobs, Džon Lok i Džordž Berkli raspravljali su o religioznim temama pored sekularnih filozofskih pitanja.[4]

Filozofija religije se razlikovala od teologije isticanjem da su, za teologiju, „njene kritičke refleksije zasnovane na religioznim ubeđenjima“.[10] Takođe, „teologija je odgovorna autoritetu koji pokreće njeno razmišljanje, govorenje i svedočenje... [dok] filozofija svoje argumente zasniva na bezvremenskim dokazima.“[11]

Neki aspekti filozofije religije su se klasično posmatrali kao deo metafizike. U Aristotelovoj Metafizici, nužno prethodni uzrok večnog kretanja bio je nepokretan pokretač, koji, poput predmeta želje ili misli, podstiče kretanje, a da se i sam ne pomera.[12] Danas su, međutim, filozofi usvojili termin „filozofija religije“ za tu temu, i obično se smatra kao posebna oblast specijalizacije, iako je neki, posebno katolički filozofi, još uvek tretiraju kao deo metafizike.

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Aristotel

Tokom istorije, mnogi filozofi su promišljali religijske pojmove sa filozofskog stanovišta. Filozofija religije se tradicionalno smatrala delom metafizike. U svojoj Metafizici, Aristotelgovori o nepokrenutom pokretaču da bi označio ono što je uzrok svem kretanju, a samo nije pokrenuto. Ovaj termin se kasnije, a posebno u srednjovekovnoj filozofiji, koristio da označi Boga.

U srednjem veku su formulisani mnogi dokazi za postojanje boga, kao što su pet dokaza za postojanje Boga Tome Akvinskog ili Anselmov ontološki dokaz. Takvi dokazi izgubili su svoje opšte važenje od 18. veka, iako još uvek utiču na neke filozofe.[2]

Nemački filozof Imanuel Kant je podvrgao temeljnoj kritici srednjovekovne dokaze o postojanju boga. Kant smatra da o sferi transcendentalnog (o bogu, besmrtnosti duše, itd.) možemo imati samo neke ideje i uverenja, ali ne i teorijsko znanje, jer u pokušaju da ih umski odredimo nužno se zaplićemo u protivrečja, u „antinomije čistog uma“. Neprihvatanje ove agnostičke pozicije, prema Kantu, neizbežno vodi u razne oblike dogmatizma.

Od Fojerbaha (19. vek) u filozofskom promišljanju religije postoji tendencija koja se usredsređuje na socijalnu i antropološku dimenziju verskih uverenja, ili ih tretira kao manifestaciju različitih političkih težnji.[2]

Filozofija religije je kao zasebna filozofska disciplina zasnovana u 20. veku.

Odnos sa srodnim oblastima[uredi | uredi izvor]

Problem zasnivanja filozofije religije je ispočetka povezan sa njenim odnosom prema srodnim disciplinama koje takođe izučavaju ovu oblast. Tu se posebno izdvaja:

Filozofija i religija[uredi | uredi izvor]

Filozofija i religija su dve forme duha koje imaju jedinstveni misaoni predmet (apsolutna osnova svega), ali različite načine odnosa prema tom predmetu. Filozofija počiva na pojmovnom, a religija na predstavnom mišljenju. Stoga, filozofija može uzeti religiju za svoj misaoni predmet.[13]

Filozofija religije i religijska filozofija[uredi | uredi izvor]

Filozofija religije se često meša sa religijskom filozofijom, filozofijom koja je inspirisana i usmeravana religijom, poput budističke, hrišćanske ili islamske filozofija. Međutim, filozofija religije je razmišljanje o religiji kojim se neko može baviti nezavisno od toga da li je vernik ili nevernik.[14]

Temeljna pitanja[uredi | uredi izvor]

Anselmo Kanterberijski

Filozofija religije postavlja pitanje da li su religijski pojmovi zasnovani ili se primenjuju prosto metaforički; ima li uopšte smisla govoriti o stvaranju, volji, znanju, dobroti, milosti, ili postojanju jednog ili mnoštva?[2]

Neka od temeljnih pitanja filozofije religije su[15]:

  • Postoji li Bog? Ako da, kakav je on ili ona?
  • Imamo li dušu? Ako da, živi li ona i nakon smrti tela?
  • Događaju li se čuda?
  • Treba li religijski diskurs shvatati doslovno?
  • Je li sudbina samo stvar sreće?
  • Zašto na svetu postoje patnja i zlo?
  • Šta je religijsko iskustvo i šta nam ono može poručiti?
  • Kako se religija može povezati sa naučnim pogledom na svet?
  • Mora li svet imati smisla?

Pojam Boga[uredi | uredi izvor]

Temeljno pitanje filozofije religije „Šta je Bog?" se često postavlja i u obliku pitanja „Koje je značenje reči Bog?". Za razliku od teologije koja aksiomatski podrazumeva postojanje Boga, filozofija religije istražuje epistemološku i logičku zasnovanost religijskih tvrdnji. Shvatanja o prirodi Boga se najčešće dele na:

Međutim, jednom kad se uvede opis vrhovnog bića ostaje problem da se iznađe makar jedan razlog za pretpostavku da postoji bilo šta što odgovara tom opisu.[2]

Postojanje boga[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Postojanje Boga
Lajbnic

Drugo bitno pitanje za filozofiju religije je „postoji li Bog?" Osnovne pozicije povodom postojanja Boga su:

  • teizam - verovanje u postojanje jednog Boga, koji je svemoguć, sveznajući i savršeno dobar i koji deluje u svetu koji je stvorio;
  • politeizam - verovanje u postojanje više bogova;
  • deizam - verovanje u postojanje Boga, koji posle čina stvaranja sveta ne deluje u svetu koji je stvorio;
  • panteizam - verovanje u Boga koji prožima prirodu i nalazi se u svim njenim delovima, Boga koji je amoralni, bezlični apsolut;
  • ateizam - neverovanje u božanstva;
  • agnosticizam - ubeđenje da se postojanje božanstava ne može utvrditi niti dokazati.

Dokaze za i protiv postojanja boga vekovima su razvijali filozofi, teolozi i drugi mislioci. Do sada su se iskristalisali sledeći dokazi za božiju egzistenciju:

  • Kosmološki dokaz dokazuje da postoji „prvi uzrok“ ili „prvi pokretač“ svih stvari koje su uzrokovane ili pokrenute, a to je bog.
  • Teleološki dokaz (grč. τέλος - cilj, svrha) se zasniva na tome da u prirodi postoji svrhovitost. Svrhovitost svemira nužno pretpostavlja um koji postavlja svrhe, a to je bog.
  • Nomološki dokaz (grč. νόμος - zakon) navodi da je svet harmonijski uređena celina u kojoj sve stvari stoje u međusobnim odnosima, koji su normirani zakonima. Ta zakonitost nužno pretpostavlja um, koji je bog.
  • Ontološki dokaz (grč. τό ον - biće) se temelji na tome da pojam boga kao najsavršenijeg bića nužno uključuje i njegovo postojanje, odnosno da Božija esencija nužno uključuje i Božiju egzistenciju. Ontološki dokaz ima više različitih formulacija: Anselmovu, Bonaventurinu, Dekartovu, Lajbnicovu, itd.
  • Idejni dokaz je dokaz iz nužnih i večnih istina. A večne i nužne istine mogu postojati samo u nekom misaonom biću koje je večno i nužno.
  • Moralni dokaz navodi da postojanje objektivne moralnosti zavisi od postojanja najvišeg zakonodavca.
  • Etnološki dokaz je dokaz opšteg uverenja ljudskog roda, koji navodi da su svi narodi imali pojam boga.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Taliaferro, Charles (1. 1. 2014). Zalta, Edward N., ur. Philosophy of Religion (Winter 2014 izd.). 
  2. ^ a b v g d Filozofija religije, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad. (1999) ISBN 978-86-7047-303-4.
  3. ^ Uvod u filozofiju religije, Filozofski fakultet u Beogradu, Pristupljeno 27. 4. 2013.
  4. ^ a b Stanford Encyclopedia of Philosophy, "Philosophy of Religion."
  5. ^ Evans, C. Stephen (1985). Philosophy of Religion: Thinking about Faith. InterVarsity Press. str. 16—17. ISBN 978-0-87784-343-6. „Philosophy of religion is not so much religious thinking as it is thinking about religion, a thinking which can be carried on by both religious and nonreligious persons.” 
  6. ^ Rowe, Philosophy of Religion, An Introduction, Fourth Edition, 2007, pg. 2.
  7. ^ Bunnin, N, Tsui-James, The Blackwell Companion to Philosophy, John Wiley & Sons, 2008, p. 453.
  8. ^ Wainwright, WJ., The Oxford Handbook of Philosophy of Religion, Oxford Handbooks Online, 2004, p. 3. "The expression "philosophy of religion" did not come into general use until the nineteenth century, when it was employed to refer to the articulation and criticism of humanity's religious consciousness and its cultural expressions in thought, language, feeling, and practice."
  9. ^ Encyclopedia of Philosophy: History of the philosophy of religion.
  10. ^ Encyclopædia Britannica: Theology.
  11. ^ Encyclopædia Britannica: Theology; Relationship of theology to the history of religions and philosophy; Relationship to philosophy.
  12. ^ Aristotle Arhivirano 2011-09-06 na sajtu Wayback Machine, Professor Barry D. Smith, Crandall University
  13. ^ Filozofija religije, Filozofski fakultet u Novom Sadu
  14. ^ Evans 1985, str. 16. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFEvans1985 (help)
  15. ^ Mel Thompson, Filozofija religije, Zagreb. (2003) ISBN 978-953-6348-92-3.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Filozofija religije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филозофија_религије&oldid=27553236”