Forvard ugovor

Forvard ugovor je ugovor između dve strane o prodaji ili kupovini neke imovine (koja može biti bilo koga oblika) u unapred određenom trenutku u budućnosti. Jedna strana se slaže da kupi, a druga da proda nešto po ranije dogovorenoj ceni. Kod takve kupoprodaje isplata se vrši tek na datum dospeća ugovora.

Forvard ugovor se koristi da bi se kontrolisao i umanjio rizik od, na primer, promene kursa valuta ili od promene cena sirovina, kao što je nafta.

Srodan ali ne i identičan je pojam terminskih ugovora („fjučersa“).

Primer forvard ugovora[uredi | uredi izvor]

Ukoliko osoba A namerava da kupi kuću za godinu dana, i, u isto vreme, osoba B ima kuću koju namerava da proda za godinu dana, obe strane mogu sklopiti forvard ugovor. Neka su se složili da cena za godinu dana bude 104.000 evra.

Pod pretpostavkom da kuća posle godinu dana dostigne tržišnu vrednost od 110.000 evra, a, kako po ugovoru osoba B mora da je proda za 104.000 evra, osoba A je zaradila 6.000 evra (razliku između realne tržišne vrednosti i cene koju će zaista platiti da bi kupila kuću), jer može tu istu kuću nakon kupovine od osobe B, prodati za 110.000 evra. Sa druge strane, osoba B je realno zaradila 4.000 evra, pošto je kuću koja je vredela 100.000 prodala za 104.000 evra, ali je i potencijalno izgubila 6.000 evra, jer je mogla prodati tu kuću za 110.000 evra, da nije sklopila forvard ugovor.

Procena forvard ugovora[uredi | uredi izvor]

U prethodnom primeru, kuća čiji je vlasnik osoba B u trenutku sklapanja ugovora vredi 100.000 evra, a osoba A želi da je kupi za godinu dana. S obzirom da bi osoba B mogla kuću da proda odmah i dobijeni novac uloži u banku, te da za godinu dana dobije i kamatu, da bi pristala na forvard ugovor sa osobom A, potrebno je da od nje dobije bar onoliko novca koliko bi imala posle godinu dana štednje u banci. Ukoliko je, na primer, efektivna kamatna stopa na oročeni ulog 4% godišnje, posle godinu dana osoba B bi na računu imala 104.000 evra, što je i minimalni iznos na koji joj se isplati da sklopi forvard ugovor.

Kako, sa druge strane, osoba A, kao kupac, pokušava da izdejstvuje što nižu cenu, jasno je da će ugovor biti sklopljen bar na 104.000 evra, ili uopšte neće ni biti potpisan.

Racionalno određivanje vrednosti forvard ugovora[uredi | uredi izvor]

Pretpostavimo da je $\scriptstyle S_{t}$ vrednost neke imovine u određeno vreme $\scriptstyle t$ , a da je $\scriptstyle r$ složena kamatna stopa. Onda je realna vrednost po kojoj treba sklopiti forvard ugovor koji će se ipuniti u trenutku $\scriptstyle T$ , data formulom $\scriptstyle F_{t,T}=S_{t}e^{r(T-t)}$ .

Ukoliko bi bilo $\scriptstyle F_{t,T}>S_{t}e^{r(T-t)}$ , tada bi investitor mogao:

dobiti kredit od banke u iznosu $\scriptstyle S_{t}$ po kamatnoj stopi $\scriptstyle r$ ,
kupiti pozajmljenim novcem imovinu u vrednosti $\scriptstyle S_{t}$ ,
sklopiti forvard ugovor da će prodati kupljenu imovinu u trenutku $\scriptstyle T$ , što ga tada ništa ne košta.

Posle ovih transakcija investitor nema troškova, pošto je količina pozajmljenog novac jednaka količini novca uloženog u izabranu imovinu.

U trenutku $\scriptstyle T$ bi ponovio prethodne korake u obrnutom redosledu, odnosno:

otplatio bi kredit banci, u iznosu $\scriptstyle -S_{t}e^{r(T-t)}$
ispunio obaveze forvard ugovora i dobio $\scriptstyle F_{t,T}$ za imovinu koja u tom trenutku vredi $\scriptstyle S_{T}$

Na kraju bi investitor imao $\scriptstyle F_{t,T}-S_{t}e^{r(T-t)}$ , što je po početnoj pretpostavci pozitivna veličina, pa bi na opisani način uvek zarađivao.