Fransisko Franko

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fransisko Franko
Fransisko Paulino Ermenegildo Teodulo Franko i Baamonde
Lični podaci
Ime pri rođenjuFransisko Paulino Ermenegildo Teodulo Franko i Baamonde
Datum rođenja(1892-12-04)4. decembar 1892.
Mesto rođenjaFerol, Galicija, Španija
Datum smrti20. novembar 1975.(1975-11-20) (82 god.)
Mesto smrtiMadrid, Španija
NacionalnostŠpanija
Religijarimokatolik
UniverzitetVojna akademija
ProfesijaVojno lice (Generalisimus, šp. Generalissimo)
Porodica
SupružnikKarmen Polo
DecaKarmen Franko
Politička karijera
Politička
stranka		Falanga (1934—37)
Tradicionalistička Falanga (1937—75)
Šef države Španije
Caudillo de España
1. april 1939 — 20. novembar 1975.
PrethodnikManuel Azanja (kao predsednik)
NaslednikAlehandro Rodrigez de Valkarsel (predsednik Saveta regentstva),
Huan Karlos I od Španije (kao kralj)
Predsednik vlade Španije
30. januar 1938. — 8. jun 1973.
PrethodnikFransisko Gomez Hordana Sousa (pobunjenička strana)
Huan Negrin (republikanska strana)
NaslednikLuis Karero Blanko
Potpis
Grb Franciska Franka Frankova standarta

Fransisko Franko (šp. Francisco Franco, puno ime: Francisco Paulino Hermenegildo Teódulo Franco y Bahamonde, Ferol, 4. decembar 1892 — Madrid, 20. novembar 1975), bio je španski general, šef države Španije (pojedinih delova Španije od 1936, a celom teritorijom od 1939. godine) i diktator, posle okončanja Španskog građanskog rata, tokom Gvozdene zavese, sve do smrti 1975. godine. Predsedavao je autoritarnom vladom Španije u vreme Hladnog rata. Bio je poznat pod nazivom „Vođa Španije“ (šp. Caudillo de España), službeno njegova titula glasila je: „Vođa Španije po milosti Božijoj” (šp. Caudillo de España por la gracia de Dios).

Rođen je u gradiću Ferol, u mornaričkoj porodici i sam je želeo da stupi u mornaricu ali se ipak uključio u pešadiju. U vojsci je brzo napredovao i sa 32 godine postao je najmlađi general u Evropi[1]. Postao je direktor Vojne akademije u Saragosi, nakon čijeg zatvaranja je došao u sukob sa republikanskim vlastima. Istakao se gušenjem levičarskih ustanaka u Španiji 1934.

Nakon što je 1936. vladu formirao levičarski Narodni front, došlo je do nemira širom zemlje. Franko se pridružio grupi oficira koji su se spremali da izvrše vojni puč i preuzmu vlast. Puč koji je trebalo da bude izvršen 18. jula nije uspeo i prerastao je u Španski građanski rat. Franko je uspeo da se nametne kao vođa pobunjenika i da dobije pomoć Nemačke i Italije. Posle tri godine Frankovi nacionalisti su dobili rat. Franko je zaveo diktaturu, proglasio monarhiju, a sebe imenovao za regenta.

Tokom Drugog svetskog rata Španija je ostala neutralna, iako je slala dobrovoljačke odrede na istočni front. Posle poraza sila Osovine u Drugom svetskom ratu Franko se okrenuo Americi, sa kojom je uspostavio vojni i trgovinski savez.

Franko je uspeo da zadrži vlast sprovođenjem strogih mera: suzbijao je političke protivnike uvođenjem cenzure[2][3], zatvorske kazne sa prinudnim radom[4], zatvaranjem u koncentracione logore[5], smrtnom kaznom[6]. Bila je zabranjena upotreba manjinskih jezika i običaja, a Katolička crkva je dobila status državne religije.

Tokom 1950-ih uveo je reforme koje su imale za cilj ekonomski razvoj Španije. Tako je došlo do tzv. Španskog ekonomskog čuda koje je trajalo do 1973. godine. Ovaj ekonomski razvoj se smatra jedinom dobrom tekovinom Frankovog režima, jer je izveo Španiju iz reda nerazvijenih zemalja i poboljšao položaj srednje klase.

Umro je 20. novembra 1975. godine u 82.-oj godini života. Nakon njegove smrti na čelo Španije je došao kralj Huan Karlos koji je otpočeo proces demokratizacije države. I danas traju rasprave oko Frankove uloge u španskoj istoriji, neki ga pamte kao dobrog vođu koji je očuvao mir u zemlji i omogućio ekonomski razvoj Španije, dok ga drugi smatraju za diktatora odgovornog za ubistva i progone političkih protivnika.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Franko je rođen u mestu Ferol u španskoj Galiciji. Njegov otac Nikolas Franko Salgado-Arauho (Nicolas Franco Salgado-Araujo) bio je mornarički oficir. Njegova majka Pilar Baamonde i Pardo de Andrade[7] takođe potiče iz familije sa pomorskom tradicijom.

Njegovo rodno mesto je službeno nosilo naziv El Ferol del Kaudiljo (šp. El Ferrol del Caudillo) od 1938. do 1982.[8]

Pošto je Pomorska akademija bila zatvorena od 1906. do 1913, pristupio je Pešadijskoj akademiji u Toledu 1907. Diplomirao je kao drugi poručnik 1910. godine.

Dve godine kasnije, zatražio je da ga pošalju u Maroko.[7] Španske namere da fizički okupiraju svoj afrički protektorat uzrokovao je dug rat (1909—1927) sa Marokancima. Taktika u odugovlačenju načinila je velike gubitke među španskim oficirima, ali je isto tako dala promociju kroz zasluge. Ovo se objašnjavalo govoreći da su oficiri mogli dobiti “mrtvački sanduk ili generalski pojas” (la caja o la faja). Franko je uskoro stekao reputaciju kao dobar oficir. Pridružio se novoformiranim kolonijalnim španskim trupama koje su delovale kao “šok trupe”.

Godine 1916, sa 23 godine i sa dobijenim kapetanskim činom, teško je ranjen u El Biucu.[7] Ovo ga je od tad neprestano činilo u očima domorodačke vojske kao čovek od barake (srećan čovek). Neuspešno je predlagan za najveće špansko priznanje za kavaljerstvo (Kruz Laureada de San Fernando). Uprkos tome, dobio je čin majora, što ga je učinilo najmlađim oficirom sa ovim činom u Španskoj armiji.[1].

Od 1917. do 1920. bio je prekomandovan na Pirinejsko poluostrvo. Poslednje godine, zamenik pukovnika Hose Milan Astrej (šp. José Millán Astray), harizmatični oficir, osnovao je Špansku legiju. Franko je postao drugi čovek Legije i vratio se u Afriku.

Leta 1921, prekobrojna Španska armija doživela je težak poraz u Anualu od strane plemena Rif pod vođstvom braće Abd el-Krim. Legija je simbolično, ako ne materijalno, spasla špansku enklavu Melilju posle trodnevnog marša na čelu sa Frankom. Već 1923. godine, kao zamenik pukovnika Legije, unapređen je u njenog komandanta.

Iste godine oženio se Marijom del Karmen Polo (šp. Maria del Carmen Polo),[9] s kojom je imao jedno dete, kćerku Mariju del Karmen, rođenu 1926. Kum na venčanju mu je bio kralj Alfonso XIII.[9] Ova činjenica će ga tokom Druge španske republike okarakterisati kao monarhističkog oficira.

Unapređen u pukovnika, Franko je vodio prvi talas trupa na obali kod Alhucemasa 1925. godine. Ovaj pohod u srce teritorije plemena Abd el-Krimovih, u saradnji sa francuskom invazijom s juga, obeležilo je početak kraja Republike Rif.

Postavši najmlađi general u Evropi 1926[1], Franko je postavljen za direktora Vojne akademije u Saragosi, zajedničke akademije za sve vojne kadete.

Franko u Drugoj španskoj republici[uredi | uredi izvor]

Franko se i nakon pada monarhije 1931, držao svog dugogodišnjeg apolitičkog mišljenja (iako neki izvori navode da je podržavao desnicu i njenog vođu Prima de Riveru) i u novonastalim sukobima je ostao nepristrasan. Uzrok njegovog sukoba sa republikom bilo je zatvaranje Vojne akademije u Saragosi, od strane ministra rata Manuela Azanje u junu. Azanja je Frankov oproštajni govor kadetima[10] smatrao uvredom. Idućih šest meseci Franko nije imao nikakav položaj u vojsci i bio je pod pratnjom.

Na mesto zapovednika u gradu La Korunja je postavljen 5. februara 1932. Nije se mešao u pokušaj puča, koji je iste godine izveo Hose Sanhurho, nego mu je poslao pismo, u kome je izrazio svoju ljutnju zbog tog događaja. Azanja je sproveo vojnu reformu kojom je u januaru 1933. Franko premešten sa mesta prvog na mesto 24. generala. Iste godine dobio je vojnu komandu na Balearima, iako je ta pozicija bila iznad njegovog oficirskog čina.

Asturijski ustanci[uredi | uredi izvor]

U oktobru 1933. održani su novi izbori, na kojima su pobedu odneli desničari. Opozicija je 5. oktobra 1934. osnovala revolucionarni pokret koji je imao za cilj obaranje desničarske vlade. Ustanak se proširio po celoj Španiji a centar pobune je bila provincija Asturija, gde su pobunjenike podržali rudarski sindikati. Zadatak gušenja ustanka poveren je generalu Franku. On je uz pomoć Afričkih jedinica, koje je predvodio general Eduardo Lopez Ohoa, i posle dve nedelje teške borbe (1200 do 2000 žrtava) je uspeo da uguši.

Ove borbe su još više rasplamsale sukob između levičara i desničara, tako je Franko koji je pre ustanka smatran levičarem sada bio proglašen za najvećeg neprijatelja levice. Franko je od 15. februara bio vođa Afričkih jedinica, a 19. maja 1935. je postavljen na mesto vrhovnog zapovednika generalštaba.

Strujanje u rat[uredi | uredi izvor]

Španski Maroko

Nakon jedne korupcionaške afere došlo je do pada vlade desnog centra i raspisani su novi izbori. Formirane su dve velike koalicije: levičarska „Narodni front” (šp. Frente Popular) i desničarska „Nacionalni front” (šp. Frente Nacional). Izbornu pobedu sa malom razlikom su proglasili levičari 16. februara 1936. Narednih dana došlo je do velikih nemira, Franko je bezuspešno predlagao da se proglasi državna kriza, a levičari su pod pritiskom naroda dopustili ponovno prebrojavanje glasova.

Franko je 23. februara poslat na Kanarska ostrva, gde je zapovedao manjem broju vojnika. U međuvremenu Emilio Mola je počeo kovati zaveru protiv levičarske vlade. Pozvao je Franka da mu se pridruži, ali je ovaj to odbijao sve do sredine jula. Franko je čak predlagao vladi da dovede vojsku u red, ali nije dobio odgovor na svoje pismo. Ostali pobunjenici su bili odlučni o sprovođenju pobune con Paquito o sin Paquito (tj. sa Frankom ili bez njega) kako je rekao Hose Sonhurho, počasni vođa ustanka. Pobunjenici su odredili 17. jul za dan početka ustanka.

Videvši da je stvar otišla predaleko i da mora zauzeti stranu u predstojećem sukobu, Franko je odlučio da uzme učešća u pripremanju puča. Iz Engleske je stigao Frankov privatni avion, kojim je trebalo da bude prebačen u Afriku, da bi preuzeo komandu nad Afričkim jedinicama. Vladina policija je ubila jednog od vođa opozicije Hosea Kalva Sotela, što je ubrzalo izbijanje ustanka. Dan pre planiranog podizanja ustanka 17. jula Afrička vojska je otkazala poslušnost svojim starešinama. Sledećeg dana Franko je objavio manifest, poznat kao Frankov proglas o pobuni i krenuo u Afriku, gde je sledećeg dana preuzeo zapovedništvo nad vojskom.

Nedelju dana kasnije pod kontrolom pobunjenika nalazila se samo jedna trećina Španije, a u rukama vlade je bila mornarica te pobunjenici nisu imali koristi od Frankove vojske u Africi. Pošto puč nije uspeo, pobunjenici su nastavili sa borbom, koja je prerasla u građanski rat.

Španski građanski rat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Španski građanski rat

Prvi meseci[uredi | uredi izvor]

Španija tokom građanskog rata

Iako Franko nije imao novca, jer se trezor nalazio u rukama vlade u Madridu, postojao je organizovani ekonomski lobi u Londonu koji se brinuo za njegove finansijske potrebe, a mogao je računati i na finansijsku pomoć svojih saradnika iz inostranstva. Tokom prvih dana rata vođene su snažne borbe za kontrolu nad Španskim Marokom. Franko je uspeo da istovremeno stekne podršku naroda i da nametne svoju kontrolu nad vojnim snagama u Africi. Franko je tada počeo da se obračunava sa oficirima koji su bili odani Republici. U to vreme likvidirano je 200 viših oficira, među kojima i jedan Frankov bliski rođak.[11] Najveći Frankov problem je bio prebaciti vojsku iz Afrike na Pirinejsko poluostrvo. Mornarica je bila u rukama Republikanaca, dok je Gibraltar bio blokiran. Zatražio je pomoć od Musolinija koji je mu je pružio bezuslovnu podršku u vidu oružja i aviona. U međuvremenu je admiral Kanaris, šef nemačkog Abvera, uspeo ubediti Hitlera da podrži Franka. Dana 20. jula Franko je uspeo da sa malom grupom od 22 aviona, uglavnom nemačkih Junkersa Ju 52, otvori vazdušni most ka Sevilji, gde su njegovi vojnici pomogli da nacionalisti zauzmu grad. Frankovi ambasadori su otpočeli snažnu diplomatsku agitaciju u Ujedinjenom Kraljevstvu, Italiji i Nemačkoj, sa ciljem da dobiju vojnu pomoć, pre svega u avionima. Pregovori su bili uspešni sa Italijom i Nemačkom, koje su im odobrile vojnu pomoć. Nemački i italijanski avioni su od 2. avgusta počeli sletati u Teuton. Franko je 5. avgusta probio blokadu i postavio konvoj brodova sa oko 2.000 vojnika.

Početkom avgusta situacija u zapadnoj Andaluziji je bila stabilna za Franka i on je tu formirao kolonu (15.000 vojnika u najjačem sastavu) pod komandom natpukovnika Huana Jagvea, koja je trebalo da maršira kroz Ekstremaduru ka Madridu. Dana 11. avgusta osvojena je Merida, a 15. Badahoz. Musolini je naredio dobrovoljačkim trupama (Corpo Truppe Volontarie, CTV) od oko 12.000 da odu u Sevilju, a Hitler je poslao posebnu jedinicu Luftvafea sa 24 aviona. Na tim avionima su bili simboli španskih nacionalista, ali su njima upravljali nemački piloti. Dana 21. septembra Franko je sa zapovednikom kolone u Maredi, nekih 80 km od Madrida, organizovao zaobilazak sa ciljem zarobljavanja garnizona u Toledu, što je i uspeo 27. septembra. Taj Frankov potez je ostao zapamćen kao kontroverzan, jer je omogućio republikancima da učvrste odbranu Madrida i zadrže grad sve do 1939.

Uspon na vlast[uredi | uredi izvor]

Hose Sanhurho koji je bio predviđen za vođu ustanka poginuo je u avionskoj nesreći 20. jula. Nakon njegove smrti politički život u nacionalističkom taboru je stao.[12] Najvažnije je bilo vojno rukovodstvo koje je bilo podeljeno po oblastima (Mola na severu, Gonzalo Keipo di Lijano u Sevilji, odakle je kontrolisao Andaluziju, Franko sa nezavisnom komandom i Migel Kabaneljas u Saragosi iz koje je kontrolisao Aragon).

Franko i Emilio Mola

Dana 24. jula osnovana je hunta sa sedištem u Burgosu. Na čelu hunte se nalazi Kabaneljas, kao najiskusniji general[13], a činili su je još Emilio Mola i još 3 generala i 2 pukovnika, Franko se pridružio hunti u avgustu.[13] Dana 21. septembra 1936. odlučeno je da Franko bude vrhovni zapovednik (tome se protivio samo Kabaneljas), a 28. septembra, nakon kratkog razgovora sa Molom i Keipom de Lijanom postavljen je i za šefa vlade. Na taj položaj je verovatno došao jer je imao podršku Hitlera. Mola je smatrao da ja Franko nepodoban za sve te funkcije jer nije bio deo prvobitne revolucionarne grupe, ali je sam Mola bio diskreditovan kao vođa neuspelog puča koji je prerastao u građanski rat, i češće je identifikovan kao karlista nego kao falangista, a bio je i u lošim odnosima s Nemcima. Kabaneljas i Kiepa de Lijana su se nekada bunili protiv diktature Migela Prima de Rivere i zato na njih u nacionalističkim krugovima nisu gledali blagonaklono. Falangistički vođa Hose Antonio Prima de Rivera je u to vreme bio u zatvoru u Madridu (gde je kasnije i pogubljen) i želja da mu se sačuva mesto sprečavala je bilo kog falangističkog vođu da se uzdigne kao vođa države. Franko se nije bavio politikom, pa tako nije imao mnogo neprijatelja, a sarađivao je i sa Trećim rajhom i Italijom. Dana 1. oktobra Franko je proklamovan kao Generalísimo i Jefe del Estado (Vođa države). Mola je bio protiv te odluke ali je Kabaneljas intervenisao kako bi smirio situaciju. Frankov položaj je ojačao još više kada je 2. juna 1937. u avionskoj nesreći poginuo Emilio Mola. Tako su sve vođe koje su organizovale pobunu protiv Republike bile mrtve. Postoji pretpostavka da su iza Moline smrti stajali Franko i Nacistička Nemačka.

Vojna komanda[uredi | uredi izvor]

Nakon preuzimanja vrhovne vojne komande Franko je lično vodio sve vojne operacije do kraja rata. Posle neuspešnog napada na Madrid u novembru 1936, Franko se okrenuo drugoj taktici. Njegova odluka o preusmeravanju trupa ka Toledu bio je tema mnogih debata, kao i mnoge druge njegove odluke iz tog perioda. Isto tako odluka da 1938. umesto na Kataloniju krene prema Valensiji, i danas se smatra kontroverznom. Kako nije dobio pomoć od demokratskih država, Franko je tražio i dobio pomoć od Trećeg rajha i fašističke Italije. Iz Nemačke je stigla legija Kondor sa 22.000 vojnika uključujući vojne službenike i instruktore. Od Musolinija su stigle „volonterske trupe“ (ital. Corpo Truppe Volontarie ili CTV ) sa 91.000 Italijana, koje su učestvovale u svim većim akcijama i čija je avijacija dominirala španskim nebom do kraja rata. Pored pomoći Nemaca i Italijana, Franko je izdejstvovao od portugalskog diktatora Salazara oko 20.000 vojnika. Hitler i Musolini su smatrali Franka malom vojnom ličnošću jer je rekao da će osvojiti Madrid za tri meseca, a za to mu je trebalo tri godine. Međutim Franko je do kraja rata imao pomoć Nemaca i Italijana koji su paradirali Madridom nakon osvajanja toga grada.

Političko vođstvo[uredi | uredi izvor]

Ramon Serano Sunjer u Njemačkoj

Franko je uspeo da potčini pod svoju vlast dve nekompatibilne stranke: desničarsku Falangu i monarhiste, karliste. Ova politička formacija je izmešala ekstremne i germanofilske Falangiste i antigermanske i monarhiste, karliste. Frankov zet Ramon Serano Sunjer, koji je bio njegov glavni politički savetnik, uspevao je da partije pod Frankovom vlašću okreće jednu protiv druge da bi tako ojačao Frankovu poziciju. Tako je zbacio vođu Falangista Manuela Hodila i vođu karlista Manuela Fal Kondu i tako Franku obezbedio neprikosnoveni autoritet među desničarskim i nacionalističkim partijama. Da bi učvrstio svoj položaj počeo je da zavodi teror. Od 1937. svaka smrtna kazna morala je biti odobrena od strane Franka lično. Od početka rata generali hunte su sistematski sprovodili nasilje da bi slomili otpor. Likvidacije koje su bile sprovođene tokom rata nastavljene su i posle Frankove pobede. Procene broja žrtava se kreću od 15.000 do 20.000. Međutim postoje mišljenja da Franko nije bio upoznat sa velikim brojem ubistava.

Kraj rata[uredi | uredi izvor]

Dana 4. marta 1939. izbila je pobuna u republikanskom taboru koja je imala za cilj da spreči komunistički ustanak koji je navodno pripremao premijer Huan Negrin. Pobunjenici koje su predvodili Sigcmundo Kasado i Julijan Bestiera su osvojili Madrid ponudili Franku dogovor, međutim Franko je tražio bezuslovnu predaju. Popustili su pred Frankovim pretnjama i predali grad 27. marta 1939. što je bio kraj Druge španske republike. Kraj rata i pobedu Franko je zvanično proglasio 1. aprila. Tom prilikom je svoj mač položio na oltar i zakleo se da ga neće upotrebiti osim ako Španija ne bude u opasnosti, zakletvu je održao do kraja života. Kraj rata je bio obeležen obračunom sa protivnicima, u periodu od 1939. do 1943. ubijeno je oko 50.000 ljudi, broj političkih zatvorenika je nepoznat, a više desetina hiljada ljudi je emigriralo (najviše u Francusku, Latinsku Ameriku i SAD).

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Dana 1. septembra 1939. napadom Nemačke na Poljsku počeo je Drugi svetski rat. Franko se 23. oktobra 1940. sastao sa Hitlerom u Francuskom gradiću Andeju. Firer je pozvao Španiju da uđe u rat na strani Osovine, dok je Franko tražio da u tom slučaju Španija zauzvrat dobije Gibraltar, Francusku severnu Afriku, Portugaliju, pomoć u hrani i naoružanju. Pošto su ovi zahtevi bili preveliki za Hitlera, dogovor nije postignut.[14] Danas neki smatraju da Franko nije bio spreman za rat pa je postavio uslove za koje je znao da Hitler neće moći da ispuni.

Španija je ostala neutralna tokom Drugog svetskog rata, međutim pomoć koju je tokom građanskog rata dobio od Trećeg rajha i Italije, kao i veliko germanofilstvo i fašističko raspoloženje, koje je vladalo među španskim desničarima doprineli su da Franko na razne načine pomogne silama Osovine. Tako je dozvolio da se formira tzv. Plava divizija koju su činili španski dobrovoljci na Istočnim frontu, ali zato nije dozvolio da se španski dobrovoljci bore protiv zapadnoevropskih država. Franku se nije dopadao nacistički misticizam i njegovi pokušaji manipulacije sa hrišćanstvom, jer je to bilo suprotno Frankovim idejama odbrane hrišćanstva, pre svega katolicizma.[15]

Nakon kapitulacije Francuske juna 1940. Španija je prihvatila proosovinsku politiku. Tako npr. španska posada se nalazila na nemačkim brodovima. Mada je imao nameru da osvoji Gibraltar, odustao je od toga, kako bi izbegao direktan ulazak u rat, što bi omogućilo Britancima da zauzmu Kanarska ostrva ili severnu Afriku.[16]

Prema nedavno otkrivenim dokumentima Franko je u dogovoru sa silama Osovine naredio guvernerima provincija da sastave spiskove Jevreja. On je predao Himleru spisak od 6.000 Jevreja koji su ušli u nacistički plan „konačnog rešenja“. Međutim, nije vršio sistematsku likvidaciju Jevreja niti ih je isporučivao Trećem rajhu.[17]

Dana 14. juna 1940. Španci su okupirali marokanski grad Tanger (koji je bio pod upravom Lige naroda) i držali su ga do 1945.

U knjizi Hitlerov glavni špijun, objavljenoj 2005. iznosi se tvrdnja da je Špansku neutralnost u Drugom svetskom ratu kupio Čerčil uplatom novčanih sredstava na račune Franka i njegovih generala u švajcarskim bankama.

Španija pod Frankom[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Španija pod Frankom
Zastava Španije 1938–1945
Zastava Španije 1945–1977

Velika Britanija i Francuska su priznale Franka kao šefa države u februaru 1945. Njegova zvanična titula je bila Njegova ekselencija šef države (šp. Su Excelencia el Jefe de Estado), a u službenim dokumentima nazivan je i Vođa Španije (šp. Caudillo de España) ili samo el Generalísimo. Ponekad je titulisan kao Vođa poslednjeg Krstaškog rata u Hispanskom svetu (šp. el Caudillo de la Última Cruzada y de la Hispanidad) i Vođa oslobodilačkog rata protiv komunizma i njegovih saučesnika (šp. el Caudillo de la Guerra de Liberación contra el Comunismo y sus Cómplices).[18]

Franko je 1947. godine, pod pritiscima monarhistički nastrojenih karlista, proglasio Španiju za monarhiju, ali nije postavio monarha, jer on sam nije želeo da se proglasi za kralja, niti želeo da dozvoli da se u Španiju dovede kralj. Ostavio je presto upražnjen, a sebe proglasio za regenta. Nosio je uniformu general-kapetana (tradicionalna kraljeva uniforma) i preselio se u palatu muzeja Prado. Pored toga koristio je još neke kraljevske privilegije, kao što je hodanje ispod baldahina, a njegov portret se nalazio na većini kovanica. Oslanjao se na pomoć raznih političkih grupacija. Na vlast je došao uz pomoć fašističke Falange, ali se od nje udaljio nakon poraza fašizma u Drugom svetskom ratu. Falangisti su postepeno uklonjeni sa političke scene, u korist tehnokrata, čiji su predstavnici bili povezani sa organizacijom Opus Dei, koja je propagirala ekonomski razvoj Španije pod Frankovom vlašću.[19]

Franko i Ajzenhauer, Madrid 1959.

Iako je Španija pod Frankovom vlašću imala neke karakteristike fašizma, ona se nipošto ne može generalno smatrati fašističkom. Najveća razlika se ogleda u tome što fašizam teži revolucionarnoj promeni društva i uvođenju novih sistema vrednosti, dok je Frankov režim bio konzervativan i zalagao se za očuvanje tradicionalnih vrednosti[20][21][22][23]. Iako postoji mnogo diskusija o tome kojoj je ideologiji bio naklonjen Frankov režim, svi se slažu da su ga odlikovali protivljenje socijalizmu, komunizmu, anarhizmu i masonstvu, i zalaganje za odbranu katolicizma.

Pomagao je beg fašista u Južnu Ameriku nakon njihovog poraza u Drugom svetskom ratu. Godine 1957. odobrio je politički azil bivšem poglavniku NDH Anti Paveliću.

Posledice građanskog rata su bile sumorne. Španiju su napustile mnoge pristalice Republike, pa je država ostala bez velikog broja intelektualaca, lekara, stručnjaka, umetnika, itd. Mnogi koji su ostali, su izgubili položaje, a na njihova mesta su dovođeni politički podobni, ali često nestručni ljudi.

Po završetku Drugog svetskog rata Španija se našla u teškom položaju, ekonomija je bila uništena, pa se našla u međunarodnoj izolaciji. Ova situacija je prevaziđena zahvaljujući, značajnom položaju koji je Španija zauzimala u hladnoratovskoj Evropi. Franko je iskoristio taj položaj i ušao u trgovinski i vojni savez sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj savez je nastao nakon posete američkog predsednika Ajzenhauera Španiji, 1953, prilikom koje je potpisan „Madridski pakt”. Nakon toga, Španija je primljena u Ujedinjene nacije 1955. godine. Godine 1952. jedna naftna kompanija iz Dalasa zatražila je dozvolu da otvori bušotine nafte u Španiji. Taj proces je vodila kompanija Delta driling (Delta Drilling).[24]

Političko ugnjetavanje[uredi | uredi izvor]

Prva decenija nakon završetka građanskog rata je bila obeležena ugnjetavanjima i ubistvima, još neutvrđenog broja političkih protivnika Frankovog režima. Procena broja ubijenih je i danas kontroverzna i kreće se između 15.000 i 50.000 ubijenih.

Španska pezeta sa Frankovim likom i natpisom: Francisco Franco Caudillo de España por la gracia de Dios (Fransisko Franko vođa Španije po milosti Božijoj)

Režim je postepeno bivao manje nasilan, ali je ipak uspevao da suzbije razne političke grupacije, od komunista i anarhista do liberalnih demokrata i katalonskih i baskijskih separatista, koje je kontrolisao svim sredstvima, uključujući i policijsku represiju. Jedini zakoniti sindikat je bio Sindicato Vertical, dok su sindikati Confederación Nacional del Trabajo i Unión General de Trabajadores stavljeni van zakona 1940. godine. Socijalistička radnička partija Španije i Republikanska levica Katalonije su bile zabranjene 1939, dok se Komunistička partija Španije povukla u ilegalu. Baskijska nacionalistička partija je napustila Španiju, a 1959. osnovala terorističko-separatističku organizaciju ETA.

Franko je promovisao jedinstveni nacionalni identitet u Španiji, i istovremeno suzbijao svaku različitost, a njegovi pogledi na špansku tradiciju su bili pomalo izveštačeni. Tako su na primer korida i flamenko promovisani kao španska nacionalna tradicija, dok su se brojni regionalni običaji potiskivali[25]. Kulturni život je bio pod jakom cenzurom, a mnoge kulturne aktivnosti kao što je katalonski ples sardana, bile zabranjene. Ova kulturna politika je postepeno popuštala, naročito krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina.

Da bi učvrstio nacionalno jedinstvo, Franko je sprovodio i svojevrsnu „jezičku politiku”. Jedini dozvoljeni jezik bio je španski (odnosno kastiljanski dijalekat), dok je upotreba katalonskog, baskijskog, galicijskog i drugih manjinskih jezika bila zakonom zabranjena. Ovi jezici su potiskivani iz škola, državnih ustanova, čak su bili zabranjeni i na ulici. Svi dokumenti koji nisu pisani španskim jezikom smatrani su za nevažeće. Međutim, uprkos svim zabranama stanovništvo je nastavilo da koristi manjinske jezike. Ova politika je počela da jenjava 1960-ih godina, kada su počele da izlaze knjige na manjinskim jezicima i pored zabrana, koje su ostale na snazi do Frankove smrti.

Franko 1968. godine

Rimokatolička crkva je dobila status državne crkve i vraćena su joj sva prava oduzeta tokom Druge Republike. Sa druge strane, Crkva je 1953. odobrila Franku da bira biskupe sa spiska kandidata koji bi mu predlagao papa. Svojim uticajem crkva je podsticala Franka na donošenje zakona o zabrani knjiga. Svi državni službenici su morali biti katolici, a za primanje na neki posao građanin je trebalo da podnese potvrdu o „dobrim odnosima” sa Crkvom. Građanski brakovi koji su sklopljeni u vreme Republike su poništeni, i morali su biti ponovo sklopljeni u crkvi. Danas postoje navodi da je Crkva razvila mrežu trgovine bebama. Deca su uglavnom uzimana od majki koje nisu bile u braku, kao i od politički nepodobnih roditelja, uz obrazloženje da su umrla pri rođenju. Trgovina decom se odvijala putem mreže lekara, medicinskih sestara, sveštenika i časnih sestara. Prema nekim navodima, broj ukradene novorođenčadi u periodu od kraja rata do 1987. (kada je država od crkve preuzela poslove usvajanja) dostiže i 300.000[26][27]. Doneseni su i zakoni kojima su homoseksualnost, pedofilija i prostitucija proglašeni kriminalom, a kontraceptivna sredstva i abortus su bili zabranjeni. Međutim ovi zakoni nisu bili uvek primenjivani.[28].

Španska kolonijalna imperija i dekolonizacija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Španska imperija

Franko se trudio da zadrži vlast nad španskim kolonijama, koje su u to vreme činili Španska Gvineja (danas Ekvatorijalna Gvineja), Španska Sahara (danas Zapadna Sahara) i Španski Maroko. Tokom Alžirskog rata za nezavisnost (1954—1962) Madrid je bio centar Organizacije tajne armije (franc. Organisation de l'armée secrète), koju su činili desno orijentisani francuski oficiri koji su se zalagali da Alžir ostane pod Francuskom upravom. Međutim Franko je bio primoran da učini i neke ustupke. Kada je 1956. Francuski Maroko dobio nezavisnost, Franko je morao da preda Španski Maroko marokanskom kralju Muhamedu V, zadržavši samo neke enklave.

Godine 1968. Franko je pod pritiskom Ujedinjenih nacija dao nezavisnost Ekvatorijalnoj Gvineji, a naredne godine predao Maroku pokrajinu Ifni. Godine 1969, Franko je pokrenuo pitanje vraćanja Gibraltara pod špansku vlast, a pošto je Britanija to odbila, on je zatvorio granicu sa Gibraltarom i ona je otvorena tek 1985. godine.

Špansko ekonomsko čudo[uredi | uredi izvor]

Automobil SEAT 600, simbol Španskog ekonomskog čuda

Španska ekonomija je nakon građanskog rata bila u katastrofalnom stanju. Mnoge fabrike su bile uništene, a investitori i kvalifikovani radnici su napustili državu. Tokom 1940-ih privreda se slabo razvijala. Frankov režim je u to vreme sprovodio politiku autarkije, tako da je Španija bila izolovana od međunarodne trgovine. Ova politika nije dala rezultate. Privreda se našla u još većoj stagnaciji, a crna berza je cvetala.

Španija se našla pred bankrotom. Pod pritiscima SAD, MMF i tehnokrata iz Opus Deia, Franko je počeo sa novom ekonomskom politikom. Sredinom 1950-ih godina započeto je sa skromnim ekonomskim aktivnostima i privrednim reformama. Kada je Franko smenio mnoge ministre i na njihova mesta doveo tehnokrate, sprovedene su dublje reforme, koje su omogućile privredni rast. Nakon dugog perioda recesije, godine 1959. je počeo period velikog ekonomskog rasta koji je potrajao sve do 1974. godine. Taj privredni rast je postao poznat kao „Špansko ekonomsko čudo”. Niske plate i porezi, zabrana štrajkova kao i zaštita stranog kapitala privukli su mnoge investitore koji su otvorili fabrike u Španiji. Preduzeća u državnom vlasništvu kao što su fabrike automobila SEAT i Pegaso i rafinerija nafte INF masovno su uvećala proizvodnju. Španija je postala druga ekonomija sa najbržim privrednim rastom u periodu 1959—1974, odmah iza Japana.

Regioni[uredi | uredi izvor]

Franko nije uveo nikakvu administrativnu decentralizaciju već je zadržao centralistički način upravljanja, koji je uspostavljen u vreme Burbona. Takav model upravljanja stvoren je po uzoru na Francusku.

Ovakvim načinom uprave stvorene su velike razlike između regiona. Nejednakosti u obrazovanju, zdravstvu i saobraćajnim vezama dovele su do neravnomernog ekonomskog rasta. Tradicionalno bogati regioni kao što su Madrid, Katalonija i Baskija su bolje prošli od siromašnih pokrajina kao što su Ekstremadura, Andaluzija i Galicija. Neke oblasti, kao npr. Ekstremadura i La Manča nisu imale svoje univerzitete.

Katalonija i Baskija su pružale žestok otpor Franku tokom građanskog rata, stoga im je Franko, kao i Galiciji, ukinuo autonomiju koju su dobile tokom Druge republike. Poništene su i vekovne poreske olakšice baskijskim provincijama Gipuskoi i Biskaji, ali ne i Alavi, koja je u građanskom ratu zauzela nacionalističku stranu. Iz istog razloga Navara je bila izdvojena od Baskije, te dobila autonomiju i finansijske privilegije.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Godine 1969. princ Huan Karlos, koji se školovao u Frankovoj Španiji, je dobio titulu Princ od Španije, te je bilo očigledno da će naslediti Franka. Ta odluka je iznenadila karliste, ali i pretendenta na presto, Huanovog oca, Karlosa grofa od Barselone. Godine 1973. Franko se odrekao mesta premijera, ali je zadržao titulu Vođe Španije, tj. funkcije šefa države i vrhovnog komandanta.

Dolina palih, memorijalni centar u kojem je sahranjen Franko

Poslednjih godina Frankovog života došlo je do sukoba unutar Nacionalističkog pokreta, oko toga ko će naslediti ostarelog Franka. Zbog zdravstvenih problema Franko je 19. jula 1974. imenovao Huana Karlosa za vršioca dužnosti šefa države. Franko se početkom septembra oporavio i nastavio da obavlja svoje ranije dužnosti. Godinu dana kasnije zdravstveno stanje mu se ozbiljno pogoršalo. Dana 30. oktobra pao je u komu i priključen na aparate za održavanje u životu. Umro je oko ponoći 20. novembra 1975. u 83. godini.

Sahranjen je u Dolini palih, ogromnom memorijalnom kompleksu posvećenom svim žrtvama Španskog građanskog rata. Sahrani su prisustvovali: čileanski diktator Augusto Pinoče, bolivijski diktator Hugo Banzer, jordanski kralj Husein i američki potpredsednik Nelson Rokfeler.[29]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Nakon dolaska na vlast kralj Huan Karlos nije nastavio Frankovu politiku, kako se to od njega očekivalo. Umesto toga on je započeo proces demokratizacije raspisavši izbore, koji su održani 15. juna 1977. godine. Vojni puč iz 1981. godine je propao, a demokratizacija države je nastavljena.

Frankov spomenik u Santanderu

Poglavar desničarske katoličke sekte, Palmarijanske katoličke crkve, Dominik Gomez (samoproglašeni papa Grgur XVII) je proglasio Franka za sveca, ali njegovu kanonizaciju nije prihvatila Rimokatolička crkva.

Socijalistička vlada Španije je 2005. godine započela proces otkrivanja masovnih grobnica iz Frankovog doba. Sledeće godine je donet zakon koji omogućava ekshumaciju masovnih grobnica, isplatu odštete žrtvama i davanje španskog državljanstva pripadnicima Internacionalnih brigada. Evropska unija je počela pripremu rezolucije i prepravku istorijskih stavova o Franku.[30]

Monogram „Victor” (Pobednik) koji je često korišćen kao simbol Frankove pobede u Građanskom ratu

I danas traju diskusije o bogatstvu Frankove porodice. Procenjuje se da Frankova porodica ima 350-600 miliona evra. U vreme Frankove bolesti, Kortes (španski parlament) je izglasao penziju njegovoj supruzi, čija su primanja u vreme njene smrti (1988) iznosila 12,5 miliona pezeta (4 miliona više od plate tadašnjeg španskog premijera).

Mnogi spomenici i obeležja iz Frankovog perioda vremenom su uklonjeni.[31][32] Grb Frankove Španije tzv. „carski orao” zvanično je ukinut zakonom i zamenjen novim, 5. oktobra 1981. godine,[33] posle čega je javnim ustanovama dat rok od 3 godine da ga uklone. Upotreba grba ostala je dozvoljena samo na kulturno-istorijskim spomenicima, kao i na drugim objektima, gde bi zbog uklanjanja došlo do oštećenja.[34] Nezvanično isticanje ovog grba na javnim mestima ostalo je i danas predmet mnogobrojnih polemika.[35][36]

Stavovi Španaca o Franku danas su različiti, dok ga jedni smatraju zaslužnim za uspostavljanje mira u Španiji i ekonomski razvoj zemlje, drugi ga pak smatraju odgovornim za represije i kažu da bi do ekonomskog rasta došlo i bez Franciska Franka.

Preci[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Juan Franco de Viñas de Lamadrid y Freyre de Andrade
 
 
 
 
 
 
 
8. Nicolás Franco y Sánchez
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Josefa Sánchez Freyre de Andrade Canales de León y Piñeiro
 
 
 
 
 
 
 
4. Francisco Franco y Vietti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Antonio de Vietti y Roberta, ?th Conde de Calabiana
 
 
 
 
 
 
 
9. Josefa Vietti Berbabé Roberta y del Busto
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Francisca Bernabé y del Busto
 
 
 
 
 
 
 
2. Nicolás Franco y Salgado-Araújo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20.
 
 
 
 
 
 
 
10. Isidoro Salgado-Araújo y Belorado
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21.
 
 
 
 
 
 
 
5. Hermenegilda Salgado-Araújo y Pérez
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22.
 
 
 
 
 
 
 
11. Manuela Pérez y Alins
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23.
 
 
 
 
 
 
 
1. Francisco Paulino Hermenegildo Teódulo Franco y Bahamonde Salgado Pardo de Andrade
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24.
 
 
 
 
 
 
 
12. Ramón Bahamonde de Castro
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25.
 
 
 
 
 
 
 
6. Ladislás Bahamonde y Ortega
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26.
 
 
 
 
 
 
 
13. Josefa Ortega y Medina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27.
 
 
 
 
 
 
 
3. María del Pilar Bahamonde y Pardo de Andrade
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Ramón Pardo de Andrade y Bermúdez de Castro
 
 
 
 
 
 
 
14. Francisco Javier Pardo de Andrade y Coquelin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Margarita Coquelin y Robin
 
 
 
 
 
 
 
7. María del Carmen Pardo de Andrade y Pardo de Andrade
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Antonio Pardo de Andrade y del Río
 
 
 
 
 
 
 
15. Luisa Pardo de Andrade y Soto
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Antonia Soto y Taboada
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Jewish virtual library“ (jezik: engleski). Pristupljeno 26. juna 2013.
  2. ^ Sinova, J. La censura de prensa durante el franquismo/ The Media Censorship During Franco Regime. Random House Mondadori. ISBN 978-84-8346-134-1.
  3. ^ Lázaro, A. James Joyce's encounters with Spanish censorship, 1939–1966. Joyce Studies Annual, 1 Jan 2001.
  4. ^ Gastón Aguas, J. M. & Mendiola Gonzalo, F. (eds.) "Los trabajos forzados en la dictadura franquista: Bortxazko lanak diktadura frankistan".
  5. ^ Rodrigo, J. Cautivos: Campos de concentración en la España franquista, 1936–1947, Editorial Crítica.
  6. ^ Duva, J. Octavio Alberola, jefe de los libertarios ajusticiados en 1963, regresa a España para defender su inocencia Diario El País, 9 November 1998
  7. ^ a b v Generalísimo Franciso Franco: Francisco Franco Bahamonde - biografía, 2003—2012(jezik: španski)
  8. ^ El País: El Ferrol deja de llamarse 'del Caudillo', Beito Rubido, 29.12.1982(jezik: španski)
  9. ^ a b Biografía de Francisco Franco, (1ª parte)., Eduardo Palomar Baró, 10.4.2006. (jezik: španski)
  10. ^ Discurso de Franco a los cadetes de la academia militar de Zaragoza (jezik: španski)
  11. ^ „La Memoria de los Nuestros (španski)”. Pristupljeno 21. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2007)
  12. ^ Thomas 1977, str. 258.
  13. ^ a b Thomas 1977, str. 282.
  14. ^ The Goebbels Diaries, ed. Louis P. Lochner . . London: Hamish Hamilton. 1948. , 25 Oct. (1940). str. 153.
  15. ^ Meyers, William P. „Pius XI and the Rise of General Franco”. III Publishing. 
  16. ^ Sager, Murray (jul 2009). „Franco, Hitler & the play for Gibraltar: how the Spanish held firm on the Rock”. Esprit de Corps. Arhivirano iz originala 8. 7. 2012. g. Pristupljeno 14. 8. 2012. 
  17. ^ Aderet, Ofer. "World War II document reveals: General Franco handed Nazis list of Spanish Jews". Haaretz News Agency. 22. jun 2010.
  18. ^ „En Memoria De Francisco Franco Caudillo De España”. Pristupljeno 21. 4. 2013. [mrtva veza]
  19. ^ „The Franco Years: Policies, Programs, and Growing Popular Unrest”. A Country Study: Spain. Library of Congress Country Studies. Arhivirano iz originala 21. 7. 2012. g. Pristupljeno 20. 8. 2012. 
  20. ^ Laqueur 1996, str. 13.
  21. ^ Meneses 2001, str. 87.
  22. ^ Gilmour 1985, str. 7.
  23. ^ Payne 1999, str. 347, 476
  24. ^ „Jack Alston Crichton”. spartacus.schoolnet.co. Arhivirano iz originala 26. 2. 2009. g. Pristupljeno 8. 4. 2010. 
  25. ^ Roman, Mar. "Spain frets over future of flamenco". 27 October 2007. Associated Press.
  26. ^ „Families Search for Truth of Spain’s ‘Lost Children(jezik: engleski)“, Pristupljeno 27. juna 2013.
  27. ^ „300,000 babies stolen from their parents - and sold for adoption: Haunting BBC documentary exposes 50-year scandal of baby trafficking by the Catholic church in Spain(jezik: engleski)“, Pristupljeno 27. juna 2013.
  28. ^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. jun 2008), Pristupljeno 21. 4. 2013.
  29. ^ Official journal of the European Communities. 19. Office for Official Publications of the European Communities. 1976. str. 18—. 
  30. ^ Von Martyna Czarnowska, Almunia, Joaquin: EU komisija (4): Skok od pola godine Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. februar 2006), Weiner Zeitung, 17. februara 2005.
  31. ^ 20 minutos: Quitada la estatua de Franco de Madrid., Europa Press, 04.08.2010
  32. ^ El Mundo: El Gobierno retira la estatua de Franco en Nuevos Ministerios, 17.3.2005(jezik: španski)
  33. ^ Bandera de España: Significado de la bandera de España(jezik: španski)
  34. ^ Noticias jurídicas: Ley 33/1981, de 5 de octubre, del Escudo de España.(jezik: španski)
  35. ^ Bandera inconstitucional, escudo ilegal, 19.6.2008(jezik: španski)
  36. ^ Diario Informacion: No retirarán un escudo franquista en Alicante por su ´valor artístico´, 18.06.2013 (jezik: španski)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франсиско_Франко&oldid=27704046”