Francuska arhitektura

Francuska arhitektura je jedna od najboljih kombinacija umetnosti i nauke u istoriji. To je jedna od najstarijih i kulturno razvijenih predstavljanja ranih oblika umetnosti. Indikacije o posebnom značaju arhitekture u Francuskoj bile su osnivanje Kraljevske akademije arhitekture (Académie royale d'architecture) 1671. godine, prve takve institucije bilo gde u Evropi, kao i osnivanje Prix de Rome arhitekture 1720. godine, takmičenje nacionalnog interesa, koju finansira država.

Istorija

Académie royale d'architecture

Galo-Rimski period

Priča o francuskoj arhitekturi počinje u rimskom periodu, kada je region Gala bio pod vladavinom Rimskog carstva. Očuvani su ostaci nekih značajnih galo-rimskih dizajna u Francuskoj, kao što su Maison Carree i amfiteatar u Nimu, Galo-rimski muzej Lyon-Fourvière u Lionu ili Alyscamps u Arlesu, jedna od najpoznatijih nekropola iz drevnih perioda. Pored toga, očuvana je i drevna infrastruktura, kao što su akvadukt Pont du Gard u Nimu i mlin Barbegal blizu Arla. Sve tipične karakteristike rimske arhitekture mogu se naći i ovde — pojavljivanje i raspoređivanje betona i iskoriš'avanje lukova i trezora.

Verski objekti iz predrimskog perioda

Amfiteatar u Nimu

Nakon što su sva franska plemena ujedinjena pod vladavinom jednog vladara, Hlodoveha I u 5. veku, veći naglasak stavljen je na izgradnju crkava i manastira. Naravno, arhitektura je odgovorila na ove potrebe i služila kao posrednik između sekularnog i svetog, po principima Merovingovske crkve. U ovom periodu planovi izgradnje crkve oslanjali su se na tradiciju rimske bazilike, ali su na njih uticale i druge vrste arhitektonskih inovacija, od kojih su neke poreklom sa istoka (Sirija i Jermenija). Osim očiglednog kulturnog nasleđa Rimljana i uticaja drugih izvora, veruje se da su Francuzi imali nekoliko pronalazaka u ovom periodu koji ranije nisu bili vidljivi. Promenjena je pozicija sarkofaga, bio je podignut da bude vidljiv. Većina njihovih velikih crkava je ponovo izgrađena kada su stilski zastarele. Retka preživela crkva iz ove ere je crkva Svetog Petra (Saint-Pierre-le-Bas) u Lionu.

Rimska (romanska) arhitektura

Opatija Klini

Jedan od prvih stilova koji se pojavio u Evropi u srednjem veku bio je rimski (romanski) stil. Teško je prepoznati tačan datum i mesto porekla ovog stila. Postoji mnogo primera zgrada u severnoj Italiji i Francuskoj iz perioda od 8. do 10. veka koji imaju neke rimske karakteristike i zato se ovo zove Prva romanika ili Lombardijska romanika. Oni su bili dizajnirani pre nego što je stil bio šire prepoznatljiv i uspostavljen. Arhitektura romanskog stila razvijena je istovremeno u delovima Francuske u 10. veku i pre kasnijeg uticaja opatije Klini. I rani i kasni rimski stil karakterišu deblji zidovi i stubovi od kojih su se pojavile kupole, ritmičko ponavljanje, kako na fasadi (kroz identične prozore i lukove), tako i u pogledu struktura (lukovi koje čine brod). U kasnijem periodu, od početka 13. veka, konstrukcije su sve više ukrašene vrhovima i dugim spiralma. Ove karakteristike imale su uticaj na prepoznatljiv gotički stil koji će nastati kasnije.

Gotička arhitektura

Opatija Klini

Gotski stil, jedan od najpoznatijih stilova arhitekture, nastao je u Francuskoj. U gotičkom stilu lukovi su oštri umesto zaobljenih. Teški rimski stubovi zamenjeni su tankim. Debeli zidovi su ukrašeni velikim prozirnim prozorima. Murale su zamenili vitraži. Teške i krute figure romanskog kamenog rezbarenja zamenjene su gracioznim figurama koje su izgledale trodimenzionalne i prirodne.

Gotski stil se proširio kroz severnu Francusku i susedne zemlje. Postao je prvi francuski stil koji dominira Evropom.

Od sredine 12. veka do 1500. godine, francuska gotička arhitektura bila je dominantna u Evropi. Čak i do danas, ostala je jedan od tipičnih francuskih stilova arhitekture sa jedinstvenim, posebnim karakterom. Gotička arhitektura je istorijski podeljena u različite stilove, uključujući rani gotički, visokogotički, rejonantski i kasni ili flembojant stil.

Bitne građevine ovog perioda su: Istočni kraj opatije Sveti Denis, Sens Katedrala, Cathédrale Notre-Dame de Laon, Zapadna fasada Cathédrale Notre-Dame de Chartres, Notre Dame de Paris, Cathédrale Saint-Jean-Baptiste de Lyonand i Cathédrale Saint-Étienne de Toul.

Renesansa

Oživljavanje klasične umetnosti i arhitekture tokom renesanse proširilo se iz Italije u Francusku u 15. i 16. veku, što je dovelo do stvaranja većine poznatih francuskih dvorova, prvenstveno u dolini Loare. Tokom prve polovine 16. veka, Fransoa I Valoa osnovao je svoj dvor u Fontenblou izvan Pariza, gde je zaposlio brojne italijanske arhitekte i umetnike koji su radili na mnogim dvorovima, započeo je i renoviranje Luvra. Najstariji deo procesa renoviranja Luvra dizajnirao je Pjer Leskot. To je jedan od najlepših preživelih primera renesansne arhitekture u severnoj Evropi.

Francuski barok

Versaj 1668. godine

Tokom vladavine tri poznata francuska kralja, Luja XIII, XIV i XV, procvetao je francuski barok. Zgrada, Luksemburška palata u Parizu, proglašena je za "uzorni model" za sve druge barokne strukture u Francuskoj. Zgrada koju je dizajnirao Salomon de Brose bila je prva koja je veoma isticala ulaz. Ovo je kasnije postala prepoznatljiva osobina stila Luja XIII. Isti način su koristili i drugi arhitekti u izgradnji sličnog tipa, kao što su Château de Maisons koji je dizajnirao Fransis Mansart ili Dvorac Versaja. Dvorac Versaj je nastao kao lovački dvorac Luja XIII, koji su od 1661. značajno dogradile arhitekte Luja XIV: Luj le Vo, Fransoa Dorbej, Žil Arden-Mansar i Rober de Kot. Unutrašnju dekoraciju je dizajnirao Šarl Lebren, a parkove Andre le Notr. Tako je nastao po mnogima najlepši od svih dvoraca Evrope.

Rokoko

Posle 1700. godine, rokoko stil dominirao je unutrašnjom dekoracijom, sa svojim karakterističnim zaobljenim oblicima i pozlaćenim površinama. Arhitekte koje su radile u ovom stilu bili su German Bofrand i Žist Orel Mesonijer, čiji su objavljeni dizajni bili ključni u širenju rokoka na celom kontinentu. Godina 1730. predstavljala je vrhunac razvoja rokokoa u Francuskoj. Rokoko je i dalje zadržao barokni ukus za složene forme i složene obrasce, ali do tada je počela da integriše niz različitih karakteristika, uključujući ukus za orijentalne dizajne i asimetrične kompozicije. Stil se širio izvan arhitekture i nameštaja do slikarstva i skulpture. Bio je lako primljen u katoličkim delovima Nemačke, Bohemije i Austrije, gde se spajao sa živim nemačkim baroknim tradicijama.

Neoklasicizam

Prva faza neoklasicizma u Francuskoj izražena je u "Luj XVI-om stilu" arhitekata poput Anž Žak Gabrijel (dvorac Mali Trijanon, 1762—68). Druga faza, u stilovima nazvanim "Imperija", mogla bi se odlikovati ozbiljnim astilarskim Arc de Triomphe — Trijumfalna kapija (dizajnirana 1806. godine). Stil enterijera u Francuskoj je u početku bio pariski stil, "Goût grec" ("grčki stil"). Tek kada je mladi kralj stao na prestol 1771. godine, Marija Antoaneta, njegova kraljica, uvodi stil "Luja XVI".

19. vek

Sredinom 19. veka u Francuskoj dolazi do oživljavanja gotike zahvaljujući teoretičaru Eženu Viole le Diku, koji je bio restaurator mnogih spomenika u zemlji, uključujući Notr Dam u Parizu (1842—68). Tokom ovog perioda, grad Pariz se obimno preoblikovao pod Napoleonom III, koji je unajmio Barona Žorž-Ežen Osmana da napravi nove bulevare kroz srce grada. Na čelu jednog od ovih novih bulevara nalazi se raskošna neobarokna Paris Opéra (1861—75) koju je osmislio Čarls Garnijer.

École des Beaux-Arts predstavlja pojavu klasicizma. Henri Labrust je dizajnirao zgrade koristeći konstrukciju od livenog gvožđa, kao što je biblioteka Ste Geneviève (1843—50). Francuska tehnološka moć kulminirala je u izgradnji Ajfelovog tornja (1889).

Ajfelova kula, Pariz

Modernizam

Inženjeri i arhitekte, uključujući Fransou Enebika, Ogista Perea i Tonija Garnijera, prvi su koristili armirano-betonsku konstrukciju krajem 19. i početkom 20. veka. Arhitekta rođen u Švajcarskoj, Le Korbizje, primenio je modernu mašinsku estetiku francuske arhitekture na zgradama kao što je vila Savoje (1929) izvan Pariza.

Nedavna postmoderna arhitektura u Francuskoj kreće se od visokotehnološkog centra Žorž Pompidu (1970—77) u Parizu, do izuzetno neoklasičnog stambenog prostora u Marne-la-Vallée (1978—1988). Za vreme predsednika Fransoe Miterana, u Parizu je naručeno nekoliko novih spomenika kulture, uključujući novi ulazni paviljon u obliku piramide u Luvru (1987—1989) i Dominique's  Bibliothèque nationale (otvorena 1998).

Literatura

• Gizmodo, Istorija i evolucija francuske arhitekture, Disha Bathija Jun 26, 2014
• Widewalls, Evolucija francuske arhitekture
• Encyclopedia,Columbia Encyclopedia, Francuska arhitektura
• Banham, Joanna (1997). Encyclopedia of Interior Design. Routledge. str. 475. ISBN 978-1-136-78758-4.