Francuska vlast na Jonskim ostrvima (1797–1799)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Francuska vlast na Jonskim ostrvima
1797—1799
Zastava

Karta Jonskih ostrva za vreme Republike Sedam ostrva
Glavni gradKrf (grad)
Događaji
Vladavina
 • OblikRepublika
Generalni komesar 
• 
Antoan Đentili
• 
Pjer Žak Bonom de Komerjas
• 
Fransoa Luj Duboa
Istorija 
• Uspostavljeno
1797
• Ukinuto
1799
Prethodnik		 Sledbenik
Mletačka vlast na Jonskim ostrvima
Republika Sedam ostrva

Prvi period francuske vladavine na Jonskim ostrvima (grč. Πρωτη Γαλλοκρατια των Επτανησων) trajao je od juna 1797. godine do 17. maja 1797. godine kada je Venecijanski posed, okupirala revolucionarna Francuska. Francuzi su uspostavili novi, demokratski režim i nakon Kampoformijskom mira, pripojili ostrva Francuskoj, formirajući tri departmana: Krf, Itaka i Egejsko more.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Krajem 18. veka, Jonska ostrva: (Krf, Zakintos, Kefalonija, Lefkada, Itaka i Kitera) zajedno sa nekolicinom eksklava na kopnu Epirota, odnosno primorski gradovi Parga, Preveza, Vonica i Butrint, bili jedini preostali prekomorski posed nekada moćne Venecijanske republike na istoku. Godine 1795. broj stanovnika ostrva bio je 152.722.[1]

Pod mletačkom vlašću, društvo Jonskih ostrva bilo je podeljeno na tri klase, analogne onima u samoj Veneciji: privilegovano plemstvo, gradsku srednju klasu i običan narod. Plemićke porodice, koje su uživale puno venecijansko državljanstvo, bile su na vrhu piramide i davale su članove vladajućeg veća svakog ostrva. Prvobitno ograničena na porodice italijanskih doseljenika, od 16. veka u ovu grupu spadaju i grčke porodice. Kao i u Veneciji, Krf, Kefalonija i Zakintos su imali Zlatnu knjigu, gde su bile upisane aristokratske porodice. Njihova priroda se razlikovala od ostrva do ostrva: na Krfu su morali da borave u gradu Krfu; isto tako u Kiteri i Zakintosu oni su uglavnom živeli u prestonici, dok je u Kefaloniji opstalo seosko plemstvo, a na Lefkadi nije bilo jasne razlike. Ipak, vlast plemstva počivala je na vlasništvu nad zemljom, a kao klasa ismevali su trgovačku delatnost, koja je bila prepuštena običnim građanima; kao rezultat toga, ovi poslednji su takođe došli da gomilaju bogatstvo i zemlju. Građani su zauzvrat osporavali tvrdnje plemstva da monopolizuju lokalnu vlast i težili da se pridruže vladajućoj klasi, dok je seljaštvo bilo u velikoj meri politički marginalizovano.[2] Mletačke vlasti su bile ostavljene u poziciji posrednika, ali su ipak morale da priznaju moć plemićkih porodica, koje su često bile zakon same za sebe i mogle su čak i da podižu sopstvene vojne korpuse; dok su plemići bili zadovoljni svojim privatnim sukobima i zaverama jedni protiv drugih radi lokalne funkcije, oni su takođe bili u stanju da zajedničkim snagama deluju protiv mletačkih vlasti, kada su osećali da su njihovi interesi ugroženi. Mletački zakoni su se lagano širili u gradovima, a na selu ga gotovo da nije bilo; ne retko, venecijanski zvaničnici koji su se usuđivali da uhapse nekog odmetnika, bili su primorani da to ne rade. Mletački režim je više brinuo da održi svoju vlast nego da obezbedi efikasnu administraciju. Tako je deset ubistava kažnjeno sa deset godina zatvora, dok govor protiv venecijanskog guvernera bio kažnjiv sa dvadeset. Zbog mešavine vladine neefikasnosti i smišljene politike, većina lokalnog stanovništva držana je u stanju neznanja: nije bilo štamparija ni škola, a većina stanovništva je bila nepismena. Samo privilegovani slojevi, koji su mogli da šalju svoje sinove na školovanje u inostranstvo, imali su pristup visokom obrazovanju. Kao što je primetio medievista Vilijam Miler: „Ako su stanovnici ove Republike tog dana [...] izgledali kao neznalice i sujeverni, siromašni i indolentni, takve ih je Venecija napravila“.[3]

Uljana slika muškarca u crvenom kostimu ogrnutog zlatnim ogrtačem - Portret Karla Aurelija Vidmana, poslednjeg venecijanskog guvernera Jonskih ostrva

Različito obeležje između vladara i vladanja bila je religija, gde je zvaničnom rimokatolicizmu venecijanskih vlasti bio suprotstavljen popularni grčki pravoslavni identitet, izražen u poštovanju sveca ili svetaca svakog ostrva. Tokom 18. veka, pravoslavlje je takođe pružalo vezu sa rastućom evropskom silom, Ruskom imperijom. Pojavila se proruska struja, a nekoliko Ostrvljana je ušlo u rusku službu, posebno tokom „Grčkog projekta“ Katarine Velike. Ne obazirući se na neutralnost Venecije, mnogi ostrvljani, uključujući plemiće, učestvovali su u pokušajima da izazovu grčki ustanak protiv osmanske vlasti, kao što su Orlovska pobuna ili racije Lambrosa Kaconisa i Andreasa Verusisa.[4] Drugi, posebno iz Kefalonije, naselili su se na Krimu, koji je osvojila Ruska imperija. Ipak, podrška venecijanskom režimu je i dalje bila dovoljno raširena da se, kada je novi generalni komesar Republike Karlo Aurelio Vidman stigao 1795. godine, mogao osloniti na pomoć lokalnih zajednica, vodećih plemića, jevrejske zajednice na Krfu, i pravoslavnih i katoličko sveštenstvo, da prikupi potrebna sredstva za plaćanje garnizona i administrativnog osoblja. Ovo takođe pokazuje loše stanje mletačke odbrane ostrva u to vreme, osakaćeno nedostatkom novca, kamata i zaliha iz metropole.[3] Kako su francuski revolucionarni ratovi izbili u severnoj Italiji, Venecija je bila uzdrmana: širenje radikalnih jakobinskih ideala među njenim podanicima, neskriveno neprijateljstvo pobedničke francuske vojske prema drevnoj aristokratskoj republici i sumorno stanje venecijanskih finansija i vojske, je dovela do postepene erozije mletačke vlasti u njenim kopnenim posedima (Teraferma), i konačnog pada Mletačke republike pod vlast Napoleona Bonaparte u maju 1797. Na Jonskim ostrvima, vesti o francuskom napredovanju u Lombardiju 1796. godine navele su Vidmana da preduzme vanredne mere da ojača odbranu ostrva, čak i da uloži svoje privatno bogatstvo u tu svrhu. Francuski agenti su već bili aktivni na ostrvima, pre svega francuski konzul na Zakintosu, trgovac Konstantin Gajs, koji ne samo da je raspirivao antimletačka osećanja, već je bio osumnjičen da je organizovao požar sopstvenog konzulata 29. oktobra, događaj koji je bio koristio Napoleon kao jedan od izgovora za svoju objavu rata Veneciji. Glasine o samoukidanju Velikog veća Venecije 12. maja brzo su se proširile ostrvima. Dok su profrancuski elementi bili upućeni od strane Gaja o značenju pojmova kao što su "sloboda" i "jednakost", mnogi plemići su se mobilisali protiv njih, sa predlozima da se ubiju svi francuski simpatizeri. Uprkos takvoj agitaciji, red je zadržan, a definitivna vest o političkoj promeni u metropoli, osnivanjem nove, republičke Privremene opštine Venecija, početkom juna, dočekana je mirno i uzdržano.[5]

Francuska okupacija[uredi | uredi izvor]

O sudbini Venecije i njenih poseda odlučivale su Francuska i Austrija. Jonska ostrva se ne pominju u preliminarnim izborima u Leobenu. Dve strane su imale različite ciljeve: Austrijanci su želeli da zadrže Francuze napolju i pozdravili su mogućnost da ostrva dođu pod krnju Mletačku republiku predviđenu u Leobenu, kao tampon između francuskih i austrijskih teritorija na Jadranu; dok su za Napoleona ostrva bila kritična odskočna daska za njegove ambicije u istočnom Mediteranu, što će uskoro dovesti do njegove invazije na Egipat. Kako primećuje francuski diplomata Žak Bajens, cela „jonska avantura“ bila je lični projekat Napoleona, koji se nije konsultovao ni sa kim, a ponajmanje sa vladajućim Francuskim Direktorijumom, pre nego što je poslao francuske trupe da zauzmu ostrva. [6] Shodno tome, 26. maja, Napoleon je naredio svom kolegi Korzikancu, generalu iz divizije Antoanu Đentiliju, da započne pripreme za vojnu okupaciju Jonskih ostrva. Mešovita francusko-mletačka flota sa 3.159 ljudi isplovila je 13. juna iz Malamoka. Brodovi su nosili venecijansku zastavu Svetog Marka, pošto je Đentili tobože bio samo predstavnik nove, profrancuske Privremene opštine Venecija, a ekspedicija je nameravala da izbegne moguće otcepljenje kolonije od metropole. U stvarnosti, Napoleon je uputio Đentilija da ohrabri lokalno stanovništvo da teži nezavisnosti, podsećajući ih na slavu antičke Grčke.[7]

Prikaz Bonaparte sa crnom tunikom i kožnim rukavicama, koji drži mač, okreće se da pogleda svoje trupe. Napoleonove pobede u Italiji dovele su do propasti drevne Venecijanske republike i francuske okupacije Jonskih ostrva.

U međuvremenu su na Krf stigli poverenici iz Privremene opštine Venecije, koji su obaveštavali Vidmana o događajima i naređivali da se održi red i otpočne demokratizacija lokalne uprave. Vidman je pokušao da obezbedi konsenzus izdavanjem overene izjave o javnoj saglasnosti, ali ju je potpisalo samo 177 građana, od kojih 71 plemić. Francuska flota je stigla 27. juna, a francuske trupe su se iskrcale sledećeg dana, usred burnog dočeka lokalnog stanovništva, predvođenog pravoslavnim primatom Georgiosom Halikiopulosom Mancarosom, koji je Đentiliju poklonio kopiju Homerove Odiseje; plemstvo je reagovalo na Đentilijevu izjavu 29. juna da su Francuzi doneli slobodu ostrvima sa rezervom i sumnjom. Ipak, uz podršku stanovništva i rezigniran stav mletačkih vlasti, nametanje francuske vlasti brzo je izvršeno ne samo na Krfu, već i na drugim ostrvima. Jedini otpor pružili su neki elementi mletačkih garnizonskih trupa, ali su oni brzo razoružani i raspušteni; samo su dobrovoljačke čete na otkrivenim posedima Butrinta, Parge, Lefkade i Kitere, kao i trupe armatoloja u Prevezi i Vonici, zadržane u francuskoj plati. Iako je Vidman nominalno ostao na čelu administracije, stvarna vlast je bila u rukama Đentilija. Kada su stigli mletački komesari sa 60.000 dukata za plaćanje vojske i flote i zajmove koje je Vidman ugovorio, Francuzi su jednostavno zaplenili novac.[7] Austrijski sud je protestovao zbog jednostrane francuske okupacije, ali je malo mogao da uradi po tom pitanju. U pregovorima koji su bili u toku, Napoleon se neko vreme pretvarao da će ostrva biti uključena u Cisalpinsku republiku, ali je na kraju Austrija bila prinuđena da prihvati svršeni čin kako bi obezbedila sopstvenu kontrolu nad Dalmacijom od plena mletačke države.[8]

Kao i u venecijanskoj metropoli, Francuzi su uspostavili nove uprave u vidu privremenih opština. Na Krfu, telo su činili rimokatolički nadbiskup Krfa Francisko Fenci, protopapa Mancaros, katolički i pravoslavni sveštenik, dva Jevreja, šest plemića, deset građana, dve zanatlije i šest seljaka. Vidman je imenovan da predsedava tim telom, ali je podneo ostavku tokom njegove prve sednice, a zamenio ga je korfski plemić Spiridon Georgios Teotokis. Plemići su pokušali da mobilišu antijevrejsko raspoloženje protiv saveta, a na njegovom drugom zasedanju 28. juna izbili su neredi, ali su ugušeni.[9] Privremena opština Krf je postala vrhovna izvršna vlast na ostrvu. Njen predsednik i potpredsednik birani su tajnim glasanjem među članovima na period od mesec dana. Sednice veća su bile otvorene za javnost (ali ograničene na 40 prisutnih); mogle su se održavati zatvorene sednice na kojima se raspravljalo o nekoj temi, ali je svako odlučivanje moralo biti javno i svaki građanin je mogao da zahteva da govori na tim sednicama. Osnovano je osam odbora za javni spas, zdravstvo, hranu, trgovinu i umetnost, privredu, policiju, narodno obrazovanje i vojne poslove. Ovi odbori su vršili administraciju u svojim oblastima i mogli su predlagati zakone i birati svoje funkcionere, ali njihovo odobrenje je bilo u nadležnosti Privremenog opštinskog veća.[7] Pravosuđe je reformisano u celosti, uvođenjem francuskih pravnih principa i uspostavljanjem građanskih sudova—sedam okružnih sudova, dva prvostepena suda i apelacionog suda—i krivičnih sudova—dva magistratska suda i apelacioni sud. Za razliku od mletačkih vremena, kada su sudije birali poglavari plemićkih porodica, sada je sudije postavljala Privremena opština, koja je imala i pravo da izdaje pomilovanja.[10] Sličan obrazac je praćen i na drugim ostrvima, sa izuzetkom Kefalonije, koja je tradicionalno bila podeljena na više provincija; sada je na ostrvu uspostavljeno najmanje pet privremenih opština, u Argostoliju, Livatu, zamku Svetog Đorđa, Asosu i Liksuriju.

Dana 5. jula, na zvaničnoj ceremoniji, na glavnom trgu grada Krfa zasađeno je drvo slobode, dok je zastava Svetog Marka bačena u lomaču, da bi je zamenila francuska trobojnica. Sledećeg dana, Privremena opština Krf je naredila da se isto tako unište Zlatne knjige sa upisanim aristokratskim porodicama, amblemi Mletačke republike, patenti plemstva i grbovi plemićkih porodica. To je izazvalo reakciju plemića, koji su uništili drvo slobode. Iako je za nalaženje nepoznatih počinioca dodeljena nagrada od 500 talira, oni nikada nisu pronađeni. Slični događaji su se proširili po ostrvima: na Zakintosu, rimokatolički biskup Kefalonije i Zakintosa, Frančesko Antonio Merkati i grčki pravoslavni protopapa, Gerasimos Sumakis, predvodili su ceremoniju sadnje drveta slobode 23. jula; u Kefaloniji su osnovani jakobinski klubovi, koji su predložili ukidanje hrišćanstva i obnovu drevne grčke religije i Olimpijskih igara; svuda je paljenje Zlatne knjige i simbola plemstva bilo praćeno svečanostima stanovništva. Na Zakintosu je prisustvo profrancuskih i jakobinskih elemenata dovelo do izvesnog nasilja nad plemstvom, ali drugde je novi režim preuzeo vlast uglavnom mirnim putem i nastavio sa reformama društva i administracije; nakon ukidanja privilegija plemstva, davani su predlozi za otpis duga, zemljišnu reformu koja uključuje feudalne zemlje, povećanje nadležnosti lokalne uprave.[11] Advokat Pjer Žak Bonom de Komerjas imenovan je za generalnog komesara 7. januara 1798. On, međutim, nije odmah došao na ostrva; obavešten je o lošem stanju javnih finansija, nekoliko meseci je obilazio Italiju pokušavajući da obezbedi sredstva, uglavnom uzalud, sve dok nije uspeo da sklopi zajam od 500.000 franaka sa Dubrovačkom republikom.[12]

Pripajanje Francuskoj[uredi | uredi izvor]

Profrancuski elementi na Zakintosu su ubrzo poslali izaslanike Napoleonu za potpunu aneksiju ostrva Francuskoj. Na Krfu je u Privremenoj opštini u početku preovladala promletačka tendencija, nadajući se da će biti uključena u reorganizovanu mletačku državu. Međutim, na kraju je profrancuska frakcija pobedila, posebno nakon što pokušaji da Austrija interveniše na Krfu nisu uspeli da izazovu nikakav odgovor; Dana 5. oktobra, Napoleon je izjavio da je spreman da ustupi samu Veneciju Austrijancima, ali je bio odlučan da zadrži Jonska ostrva. Profrancuska frakcija je na kraju preovladala i na Lefkadi, dok je Kefalonija ostala podeljena, a Preveza pro-mletačka. Konačno, Kampoformijskim mirom od 17. oktobra, poslednji ostaci Venecijanske Republike su zbrisani. Prema njenim odredbama, Austrija je anektirala većinu kopnenih domena Venecije, uključujući i sam grad. Jonska ostrva, „najvredniji deo Venecije“ prema francuskom ministru inostranih poslova Taleranu, prepuštena su „punom suverenitetu“ Francuske. Vrlo brzo, Privremene opštine ostrva su uputile peticiju Napoleonu da potpuno pripoji ostrva, a Đentilijevi izveštaji Napoleonu su takođe ukazivali da stanovništvo podržava punu integraciju sa Francuskom Republikom. Prvog novembra Napoleonov posinak Ežen de Boarne stigao je na Krf i istog dana objavio Privremenoj opštini uslove Ugovora iz Kampo—Formija i pripajanje ostrva Francuskoj. Vest je primljena sa velikim oduševljenjem od strane veća i glasalo za slanje delegacije da prenese svoju zahvalnost Napoleonu.[13]

Dana 7. novembra, Napoleon je izdao dekret o osnivanju departmana na Egejskom moru, Itaki i Krfu. Departman na Krfu je obuhvatao ostrvo Krf i njegove susedne grupe ostrva, kao i kopnene eksklave Butrint i Parga; departman na Itaki je obuhvatao Lefkadu, Itaku, Kefaloniju i druga manja ostrva, kao i Prevezu i Vonicu na kopnu; departman na Egejskom moru je obuhvatao Zakintos, Kiteru i Antikiteru, i druga manja ostrva. Svakim odeljenjem je rukovodio petočlani komitet a njegova administracija je bila podeljena na dvanaest sekcija (trgovina i umetnost, policija, kockanje, pozorište, nacionalna garda, vode i cisterne, javne zgrade, vojni smeštaj, nameštaj i hrana, zdravstvo i zatvori, javne i privatne škole, običaji i religije) Svako odeljenje je dalje podeljeno na kantone sa opštinskim odborom za svaki (petočlani za kantone ispod 5.000 stanovnika, sedmočlani za veći broj stanovnika). Gradovi su takođe podeljeni na kantone, koji su dobili nova imena: Sloboda, Jednakost, Bratstvo, Francuska, Grčka, Trgovina, itd. Francuski komesar, koji je morao da potpiše sve odluke, bio je dodeljen svakom odeljenju; osnovan je generalni komesar Direktorijuma na Krfu, mesto koje je privremeno zauzimao Đentili. Zauzvrat, svako odeljenje je trebalo da pošalje predstavnika u Direktorijum u Parizu. Kao sastavni deo Francuske Republike, francuski ustav iz 1795. godine primenjivan je na svim ostrvima, a svim jonskim državnim organima i plovilima trebalo je da se izdaju francuske oznake i pasoši. Odbranu novog francuskog poseda preuzela je divizija Levant, čiji je komandant bio i vrhovni policijski organ, i pomorska eskadrila od deset brodova.[14]

Antoan Đentili, prvi francuski guverner Jonskih ostrva pod francuskom vlašću

Đentili je zbog iznenadne bolesti morao da se vrati na Korziku da se oporavi, gde je i preminuo. Kao njegovu zamenu, Direktorijum je ukratko predvideo uglednog generala i budućeg kralja Švedske Žana Bernadota; ali je u tom slučaju izabran Luj Fransoa Žan Šabo. Novi generalni komesar, Komejras, stigao je na Krf tek 28. jula 1798. i odmah se sa puno energije angažovao na reorganizaciji ostrvske administracije. Njegov mandat se, međutim, pokazao kratkim, pošto je samo mesec dana kasnije opozvan i zamenjen sa Fransoa Luj Duboa. Među njegovim dostignućima bilo je osnivanje petočlanog tima pravnih stručnjaka za reviziju žalbenog procesa i tri žandarmerijske kompanije za pružanje policijskih usluga. Komejras je napustio Krf početkom septembra, pre nego što je stigao njegov naslednik; umro je u Ankoni nakon kratke bolesti.[15]

Među blagotvornim merama francuskih vlasti bila je velika briga prema javnom zdravlju i obrazovanju. Sistem javnih škola — koji je delimično finansiran sekularizacijom imovine katoličke crkve — je proširen i osnovane su javne škole na francuskom jeziku. U maju je otvorena „Narodna biblioteka“, a 11. avgusta „Nacionalna štamparija“. Francuzi su takođe planirali da osnuju dalje štamparije, pošalju decu u Francusku na školovanje i stvore redovnu liniju transporta za Italiju.

Francuska okupacija ostrva izazvala je nadu među grčkim emigrantima i intelektualcima u zapadnoj Evropi da se ona mogu iskoristiti kao odskočna daska za oslobođenje Grčke. U julu 1797. Rigas Feraios je objavio svoj Ustav Republike Grčke, zasnovan na francuskim revolucionarnim ustavima iz 1793. i 1795. godine. Neko vreme je Napoleon bio prijemčiv za predloge grčkog ustanka i održavao je kontakte sa Maniotima u južnoj Grčkoj, Ali-pašom od Janine i Ibrahim-pašom iz Skadra. Čak je poslao korzikanskog grčkog vojnog oficira Demetrija Stefanopolija kao svog izaslanika na Jonska ostrva koji je po povratku 1798. otvoreno govorio o obnovljenoj Vizantijskoj imperiji i „francusko-grčkoj slobodi“ do Bosfora. U isto vreme, u Ankoni je osnovan „Izvršni direktorijum za trgovinu Korzike, Malte, Zakintosa, Kefalonije, Krfa, francuskih ostrva na Jadranu, arhipelaga i Egipta“ sa grčkim i francuskim članovima, sa ciljem prikupljanja obaveštajne službe kako bi podstakli ustanak iako su Francuzi bili posvećeni invaziji na Egipat, a ne na balkanske provincije Osmanskog carstva.[16]

Iako je u početku uživao široku podršku, francuski režim je ubrzo počeo da gubi deo svoje pristalice. Visoko oporezivanje i stroga fiskalna administracija su bili široko negodovani, dok je preziran stav Francuza prema religiji i tradicijama Jonskog naroda, zajedno sa grabežljivim ponašanjem francuskih trupa, činio negativniji stav prema ovom režimu više nego ikad. Razmeštaj trupa među građanstvom Krfa — što je bila neophodnost zbog potpunog nedostatka kasarni — takođe je bilo veoma negodovano.[17] Iako je grčko sveštenstvo podržavalo uspostavljanje demokratskog režima i čak aktivno učestvovalo u njemu, Francuzi su se generalno neprijateljski odnosili prema sveštenstvu, što se može videti po njihovom zahtevu da svi sveštenstvo nose trobojnu revolucionarnu kokardu pod pretnjom pogubljenja. Plemići su se od samog početka suprotstavljali Francuzima i održavali su kontakte sa Austrijom, nikad ne gubeći priliku da podstaknu narodno negodovanje, ali čak su i novi demokratski klubovi poput „Patriotskog društva“ i „Ustavnog kluba“, u potpunosti iskoristili samu slobodu koju su Francuzi dali, počeo je da kritikuje Đentilija i dovodi u pitanje neophodnost francuskog prisustva na Jonskim ostrvima; Ustavni klub je na kraju zatvoren od strane francuskih vlasti. Francuski diplomatski manevri, posebno ustupanje Venecije Austriji, takođe su otuđili delove stanovništva: u decembru 1797. počele su da kruže glasine da ista sudbina čeka i Jonska ostrva, sa kopnenim eksklavama koje će biti prodate Osmanlijama. Šabo je snažno intervenisao da uguši glasine i proterao je katoličkog nadbiskupa Fransiska Fencija, koji se smatrao podstrekačem glasina, 11. aprila 1798. godine. Nasuprot tome, vesti o francuskoj okupaciji Malte i Aleksandrije, kao deo Napoleonove invazije na otomanske teritorije na Levantu, primljene su sa oduševljenjem.[18]

Odnosi sa Osmanskim carstvom[uredi | uredi izvor]

Ali Paša od Janjine kod jezera Butrint 1819.

Glavna spoljna briga francuske administracije bio je njen odnos sa njenim najvažnijim susedom, moćnim i ambicioznim Ali-pašom od Janjine, poluautonomnog osmanskog vladara većeg dela Albanije i kopnene Grčke. Već 1. juna 1797. Ali-paša je preuzeo inicijativu, uputivši pismo Napoleonu u kome je izrazio svoje poštovanje i divljenje, nadu u prijateljske odnose i poslao četiri francuska artiljerijska podoficira da obuče sopstvenu pašinu artiljeriju. I Napoleon i Direktorijum su to primili sa naklonošću i uputili Đentilija da uspostavi prijateljske odnose sa vladarom Janjine. Đentili se lično sreo sa Alijem u Butrintu tokom njegovog obilaska ostrva, a francuski izaslanici, posebno general-ađutant Roze, bili su česti posetioci njegovog dvora u Janjini. Roze je bio oženjen Alijevom usvojenom ćerkom. Ali je uspeo da ubedi Francuze u svoje dobre namere, obasipajući ih počastima i obezbeđujući hranu — pa čak i glumeći interesovanje za jakobinske ideale — ali njegov glavni cilj, ustupanje kopnenih eksklava Jonskih ostrva, bio je odbijen. Đentili je, međutim, ukinuo zabranu osmanskim brodovima da prelaze Krfski moreuz, koja je bila na snazi od Požarevačkog sporazuma iz 1718. godine. Ovo je omogućilo Aliju da se kreće preko mora protiv svog rivala, Mustafa-paše iz Delvina. U julu/avgustu 1797. (ili na Uskrs 1798. prema drugim izvorima), njegove snage su otplovile u Lukovo i izvršile masakre nad lokalnim stanovništvom, primoravajući ih da se potčine Alijevoj vlasti.[19] Odnosi su postali zategnuti 1798. godine, nakon što je Ali dobio naređenje od sultana da obezbedi trupe za pohod protiv drugog moćnog regionalnog vladara, vidinskog paše, Osmana Pazvantoglua. Šabo je poslao svog ađutanta Šefera, tobože da odredi granice kod Butrinta, ali u stvarnosti da odvrati Alija od napada na Osmana, pošto su Francuzi bili u dobrim odnosima sa Pazvantogluom. Ali-paša je iskoristio priliku da se požali na nedostatak uzvrata za svoje prijateljske gestove, i tvrdio da bi samo ako mu Francuzi daju 10.000 vojnika i 100.000 cekina mogao da ne posluša sultana. Sredinom juna, Napoleonov ađutant Lavalet stigao je na ostrva, sa vestima o zauzimanju Malte i Napoleonovom pismu Ali-paši, u kojem ga je pozivao da veruje Lavaletu i da zauzvrat pošalje pouzdanog izaslanika svoj Napoleonu. Pošto je Ali bio odsutan u kampanji protiv Pazvantoglua, Lavalet nije mogao da preda pismo. U stvarnosti, Napoleonova invazija na Egipat izazvala je u Aliju duboku zabrinutost zbog konačnih francuskih dizajna. Dok su francuske vlasti na ostrvima verovale u Alijevo prijateljstvo i smatrale da ih njegovi domeni štite od napada sultanovih snaga, Ali je odlučio da stane na sultanovu stranu, posebno nakon što su stigle vesti o francuskom porazu u bici na Nilu. Pripremajući se za neizbežni sukob, vladar Janjine je sredio svoje nesuglasice sa svim susednim vladarima i magnatima, kao i sa Suliotima.

Francuska invazija na Egipat poremetila je ravnotežu snaga na istoku i izazvala približavanje Osmanlija i Ruske imperije, koje su zaključile savez u julu 1798. (iako je zvanični ugovor odložen do januara 1799. godine). Dok je zajednička rusko-otomanska flota otplovila ka Jonskim ostrvima, vaseljenski patrijarh Konstantinopolja Grigorije V poslao je poslanicu sveštenstvu i narodu ostrva, osuđujući bezbožne Francuze, pozivajući stanovnike da ih oteraju, i uveravajući ih da će im Uzvišena Porta dozvoliti da izaberu sopstveni oblik vladavine, po uzoru na Dubrovačku republiku. Ista uveravanja je u proglasu ponovio i šef ruske flote Fjodor Ušakov, koji je takođe naglasio da zajedničke flote deluju na oslobađanju Ostrvljana od „paganskih Francuza“. Francuzi su uzvratili u propagandnom ratu pamfletima pa su štampani i distribuirani u velikom broju.[20]

Bitka kod Nikopolja

Šabo, vojni guverner ostrva, primio je vest o rusko-osmanskoj objavi rata Francuskoj 3. oktobra 1798. u Liksuriju. U ovo vreme Ali-pašine snage su se već okupile u naseljima oko Butrinta. Iskoristivši vreme, Ali je pozvao general-adjudanta Rozea na pregovore kod Filijata, ali kada je saznao što je više mogao o francuskoj snazi i raspoloženju na Krfu i drugde, naredio je da ga zarobe u Janjini. Ali je pokušao da ponovi istu strategiju sa komandantom Butrinta, ali je poslao samo poručnika Štajla i grčkog sveštenika; obojica su uhapšeni i dovedeni u Janjinu. Ali je napisao pismo Šabou, zahtevajući ustupanje eksklava na kopnu, kao i zamka Santa Maura na Lefkadi. Ubrzo je usledilo drugo pismo, gde je zahtevao predaju samog Krfa. Novi generalni komesar Duboa stigao je otprilike u isto vreme i 13. oktobra izdao proglas stanovnicima tri departmana. Tokom narednih dana, komandant Butrinta je izvestio da se Alijeve trupe kreću da zauzmu visove oko grada i zatražio je pojačanje. Napad je počeo 18. oktobra. Šabo je poslao generala brigade Nikolasa Gregoara Olmona de Verijera sa oko 300 ljudi i došao je da nadgleda odbranu. Ne mogavši da izdrže mnogo veći broj Alijevih trupa, Francuzi su 25. oktobra digli u vazduh utvrđenja i evakuisali se na Krf, zajedno sa grčkim stanovnicima grada i okoline. U isto vreme, Alijeve snage su krenule na Prevezu. Tamo su Francuzi, očekujući napad, počeli da podižu terenske radove na prevlaci koja vodi ka gradu, na mestu drevnog Nikopolja. Dana 22. oktobra pojavio se sam Ali, u pratnji svog sina Mukhtara i nekih 4.000 pešaka i 3.000 konja. Francuzi, sa generalom brigade Žan Žak Kolo de la Salsetom, mogli su okupiti samo 440 francuskih redovnih vojnika, 200 milicionera i 60 Souliotes. Bitka kod Nikopolja koja je usledila bila je izuzetno krvava, sa većinom francuskih trupa ubijenih ili zarobljenih, među kojima je bio i la Salset. Nakon što je zauzeo Prevezu, Ali je javno pogubio profrancuske stanovnike i zapalio grad. Koristeći nesuđenog mitropolita Arte, Ali je zatim namamio Prevežane koji su pobegli u Aktion da se vrate, i dao im je i odrubiti glave. Francuski zatvorenici su podvrgnuti mučenju, a oni koji su preživeli poslani su u Carigrad. I grad Vonica se potom predao, i samo je Parga ostala da se odupre Alijevim snagama. General Šabo je pokušao da angažuje Mustafu-pašu iz Delvina protiv Ali-paše, ali nije uspeo.[21]

Rusko-osmanska flota stigla je u Kiteru 7. oktobra 1797. Francuski garnizon, od 68 vojnika pod kapetanom Mišelom, odbio je ponovljene ponude za predaju. Posle pomorskog bombardovanja i napada osmanske pešadije, 13. oktobra Francuzi su pristali da predaju ostrvsku tvrđavu pod uslovima. Iz Kitere je flota doplovila do Zakintosa preko Koronija. Na Zakintosu je francuski položaj bio nesiguran. Plemićima na ostrvu pridružila se velika proruska frakcija, dok su vodeći članovi francuske administracije nedostajali u ovom ključnom trenutku: komesar Krizej de Ruljer bio je u Parizu, šef administracije je bio na Krfu radi konsultacija, a general la Salset je bio na Lefkadi pa u Prevezi. Teret odbrane ostrva pao je na majora Vernijea, koji je raspolagao sa 400 francuskih vojnika i 500 trupa milicije. Flota se pojavila sa ostrva 24. oktobra. Dok su mnogi stanovnici grada Zakintosa pobegli u unutrašnjost u strahu od bombardovanja, veliki broj seljaka, sa ruskim zastavama, uletio je u grad kako bi sprečio Francuze i njihove pristalice da pruže bilo kakav otpor. Potonji su bili primorani da se povuku iza zidina tvrđave, dok su seljaci opljačkali upravne zgrade i spalili drvo slobode sa svim službenim dokumentima na Trgu Svetog Marka. Pljačka se proširila na kuće pojedinih prodemokratskih građana, kao i na jevrejsku četvrt. Delegacija plemića, predvođena grofom Nikolaosom Gradenigosom Sgurom i protopapama Sumakisom, otišla je kod Ušakova da ponudi kapitulaciju ostrva. Odred od 700 Rusa, zajedno sa nekoliko Turaka, iskrcao se na ostrvo i pridružio se masi okupljenoj u gradu, opsadivši citadelu. Francuski garnizon se predao 25. oktobra. Vernije i još 54 su ostavljeni da se vrate u Francusku, dok su ostali prebačeni u Glarencu kao ratni zarobljenici, pre nego što su otpremljeni u Carigrad.[22]

Sledeća meta rusko-osmanske flote bila je Kefalonija. Kao i na Zakintosu, i tamo je nastao širok proruski pokret, podstaknut od strane ruskih agenata, sveštenstva i plemstva. Francuzi pod kapetanom Rojeom su raspolagali sa ne više od 350 ljudi, koji su morali da brane dva glavna grada na ostrvu, Argostoli i Liksuri. S obzirom da su oba bila potpuno neutvrđena, i usred svakodnevnog rasta i sve očitijeg neprijateljstva stanovništva, Francuzi su odlučili da se povuku u zamak Asos, a odatle evakuišu na Lefkadu. Po odlasku iz Argostolija, stanovnici su, zajedno sa naoružanim seljacima, srušili francusku zastavu i umesto nje istakli rusku. Usred nereda i nasilja, ukinut je demokratski režim. Kada je rusko-osmanska flota stigla 29. oktobra, ostrvo više nije bilo pod francuskom kontrolom. Francuski garnizon Liksurija je uspešno izbegao Lefkadu, ali je bio zarobljen od strane naoružanih seljaka, dok su oni iz Argostolija uspeli da stignu do Asosa samo da bi se predali Rusima, i zauzvrat bili prebačeni u Carigrad. Na Itaki su meštani ubeđivali francuski garnizon da je otpor uzaludan i pozivali su ih da se povuku na Krf. Za razliku od ostalih ostrva, povlačenje Francuza proteklo je u sređenoj i prijateljskoj atmosferi. Kada je Ušakov poslao dva svoja broda na ostrvo, stanovnici su se pokorili.

Na Lefkadi, antifrancuska agitacija je takođe imala dubok efekat; lokalne vlasti su obavestile Francuze da ne mogu da računaju na podršku stanovništva koje se ubrzano naoružavalo protiv Rusa. Francuzi su se povukli u zamak Santa Maura. Pojačan garnizonom Vonice i nekim ostacima garnizona Preveza, raspolagao je sa oko 500 ljudi. Dana 28. oktobra, ruska zastava je istaknuta u gradskoj kući i ostala je tamo uprkos francuskim pretnjama stanovnicima. Ubrzo je stigla i eskadrila rusko-osmanske flote, koja je nakon odbijanja Francuza da se predaju, počela da opseda tvrđavu. Na kraju je stigao ostatak flote pod Ušakovom, a nakon nekoliko dana bliske blokade i bombardovanja, Francuzi su se predali 17. novembra. Ušakov je dozvolio 20 francuskih oficira da odmah otputuju za Francusku, ali su ostali poslani u zarobljeništvo u Carigrad.

Medalja koju su stanovnici Kefalonije uručili admiralu Ušakovu 1800. godine, sa njegovim likom i prikazom opsade Krfa

Padom Lefkade, Krf je ostao kao poslednji bastion francuske kontrole na Jonskim ostrvima. I tamo su antifrancusko i prorusko raspoloženja jačala, a saveti generalnog komesara Duboa uglavnom nisu imali uticaja. Francuske snage na ostrvu, uvećane garnizonima Itake i Parge, iznosile su 1.500 pešaka i oko 300 artiljeraca, kao i 8 pomorskih brodova. Da bi se pojačale ove snage, 23. oktobra je proglašeno vanredno stanje i formirana milicija, praćeno prinudnim davanjima od bogataša i konfiskacijama hrane i životinja. Dana 2. novembra, stanovnici grada Krfa su razoružani, ali kada su Francuzi sutradan pokušali da ponove ovo u predgrađu Mantouki, naišli su na nasilan otpor, što je dovelo do bombardovanja i evakuacije predgrađa i pljačke manastira Platitera. Ostatak predgrađa je razoružan bez većih incidenata. Pripreme za opsadu uključivale su i sravnjivanje kvarta Sano Roko na glavnom ulazu u grad i utvrđivanje ostrva Vido.[21] Prvi neprijateljski brodovi stigli su iz grada 5. novembra, iskrcavajući trupe severno i južno od grada. Ruske ponude za kapitulaciju, uključujući momentalno prebacivanje garnizona u francusku luku, su odbijene. Neprijateljstva su počela 9. novembra sukobima između dve strane. Ušakov je 19. novembra stigao sa Lefkade sa ostatkom flote. Njegov glavni prioritet je bio da uspostavi red na ostrvu, gde je kolaps francuske vlasti izazvao pljačke, ubistava i paljenja. Grof Nikoletos Vulgaris postavljen je na čelo civilne uprave, dok je seljaštvo organizovano da podrži opsadu. Rusko-osmanske snage su dodatno uvećane za 3.000 Turko-Albanaca koje je poslao Ali-paša, dok su se na francuskoj strani istakli dobrovoljački odredi sa Krfa i Kefalonije. Tri francuska broda su 3. februara 1799. uspela da probiju blokadu i otišla su u Ankonu, noseći molbe za pojačanje — kao i umetničke predmete opljačkane sa Krfa — ali pojačanje nikada nije stiglo. Zauzimanje ostrva Vido 1. marta 1799. označilo je početak kraja za opkoljene, a garnizon je kapitulirao 4. marta, pod uslovom da se francuske trupe odmah vrate u domovinu.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Na svim ostrvima koja su zauzeli, Rusi su postavili privremene uprave plemića i građana. Vrlo brzo su ruske vlasti pozvale plemićke skupštine da preuzmu upravljanje Jonskim ostrvima, čime su povratile prethodni status kvo. Dana 6. maja, komandanti dve flote objavili su da će Jonska ostrva činiti unitarnu državu kojom će upravljati Senat u gradu Krfu, sastavljen od po tri predstavnika sa Krfa, Kefalonije i Zakintosa, dva sa Lefkade i po jedan iz Itake, Kitere i Paksoja. Mletački plemić Anđelo Orio, poslednji venecijanski guverner Argostolija, postavljen je za šefa Senata, kome je povereno stvaranje ustava za novu državu. Anđelov ustav predviđao je potpuno aristokratski režim, sa svakim ostrvom na čelu sa Velikim savetom sastavljenim od plemića i više buržoazije. Veliki saveti bi birali senatore. Svako ostrvo bi zadržalo lokalnu administraciju i riznicu, ali bi centralna riznica postojala na Krfu. Senat je bio krajnja izvršna vlast, a njegov predsedavajući šef države. Mali savet od 40 bi bio izabran od strane Velikih veća tri najveća ostrva, i bio bi odgovoran za pravdu, izbor zvaničnika i savetovanje o zakonodavstvu. Dana 21. juna, na Ušakovov podsticaj, grčka pravoslavna arhiepiskopija je ponovo uspostavljena na ostrvima kao mitropolija Krf. Usledila je žestoka i dugotrajna borba između sveštenika Petra Vulgarisa i naučnika i bivšeg arhiepiskopa hersonskog i astrahanskog Nikiforosa Teotokisa, ali intervencijom Ušakova nova stolica arhiepiskopije je konačno popunjena izborom Jeroteja Kigalasa 19. februara 1800. godine. [23] Senat je 21. juna 1799. odlučio da pošalje dvanaestočlanu delegaciju u Carigrad i Sankt Peterburg da izrazi zahvalnost sultanu i caru, ali i da se založi za obnovu pomorske i kopnene granice ostrva povlačenjem Ali-paše iz Butrinta, Preveze i Vonice i njihovo priznanje kao nezavisne države. Pošto je Anđelo Orio učestvovao u delegaciji, na mestu šefa Senata ga je zamenio Spiridon Teotokis. Ubrzo u Carigradu, delegacija je shvatila da Porta nije zainteresovana za priznavanje nezavisnosti ostrva, već za stvaranje vazalne države pod osmanskom vlašću. Na predlog ruskog ambasadora Vasilija Tomare, delegacija je ostalim ambasadorima podnela memorandum kojim se traži priznanje ostrva kao nezavisne i savezne države, pod zaštitom evropskih sila. Dva delegata, krfski grof Antonio Marija Kapodistrijas i zakintski grof Nikolaos Gradenigos Sigur Dezilas ostali su u Carigradu da vode pregovore sa Portom, dok je Orio i još jedan delegat, Kladas, trebalo da predstavljaju Jonski "problem" u Sankt Peterburgu. Pregovori između Rusije, Porte i ostrva doveli su do potpisivanja Carigradskog mira 2. aprila 1800. godine, kojim je stvorena Republika Sedam ostrva, pod zajedničkom ruskom i osmanskom zaštitom. Nova država se pokazala politički nestabilnom, ali je zadržala donekle autonomiju. Ostrva su ostala defakto pod ruskim uticajem i vojnom zaštitom, pa su se tako uključila u ruske sukobe sa Francuskom i Ali-pašom. Ova republika je opstala do 1807. godine, kada je Tilzitski mir ponovo predao ostrva Francuskoj. Dok je Republika ukinuta, njen ustav i oblici upravljanja su zadržani tokom ovog drugog perioda francuske vladavine. Obnovljeno francusko prisustvo u toj oblasti izazvalo je protivljenje Britanaca, koji su podstakli pomorsku blokadu ostrva. U oktobru 1809. britanske snage su lako zauzele Zakintos, Kefaloniju, Itaku i Kiteru, a zatim i Lefkadu u aprilu 1810. Samo Krf, Parga i Paksi su se izdržali, u uslovima pogoršane situacije u snabdevanju, sve do 1814. i Napoleonove ostavke. Ostrva su tada prešla pod britansku kontrolu, i formirana su u Sjedinjene Države Jonskih ostrva 1815. godine.

Zastava Republike Sedam ostrva

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Miller, William (1903). The Ionian Islands under Venetian Rule. str. 237.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)
  2. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770-2000. Athēna. 2003. str. 153. ISBN 960-406-540-8. 
  3. ^ a b Miller, William (1903). The Ionian Islands under Venetian Rule. str. 238. 
  4. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770-2000. Athēna. 2003. str. 155. ISBN 960-406-540-8. 
  5. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770-2000. Athēna. 2003. str. 157. ISBN 960-406-540-8. 
  6. ^ Baeyens, Jacques (1973). Les Français à Corfou, 1797-1799 et 1807-1814 (na jeziku: francuski). Institut Franca̧is d'Athènes. str. 19, 59. 
  7. ^ a b v Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 383. ISBN 978-960-213-100-8. 
  8. ^ Heppner, Harald (1. 1. 1985). Österreichische Pläne zur Herrschaft über die Ionischen Inseln (na jeziku: engleski). str. 67.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)
  9. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770-2000. Athēna. 2003. str. 158. ISBN 960-406-540-8. 
  10. ^ Baeyens, Jacques (1973). Les Français à Corfou, 1797-1799 et 1807-1814 (na jeziku: francuski). Institut Franca̧is d'Athènes. str. 25. 
  11. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770-2000. Athēna. 2003. str. 159. ISBN 960-406-540-8. 
  12. ^ Baeyens, Jacques (1973). Les Français à Corfou, 1797-1799 et 1807-1814 (na jeziku: francuski). Institut Franca̧is d'Athènes. str. 30—31. 
  13. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 385. ISBN 978-960-213-100-8. 
  14. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 387. ISBN 978-960-213-100-8. 
  15. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 388. ISBN 978-960-213-100-8. 
  16. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770-2000. Athēna. 2003. str. 161. ISBN 960-406-540-8. 
  17. ^ Baeyens, Jacques (1973). Les Français à Corfou, 1797-1799 et 1807-1814 (na jeziku: francuski). Institut Franca̧is d'Athènes. str. 24. 
  18. ^ Moschonas, Nikolaos (1975). "Τα Ιόνια Νησιά κατά την περίοδο 1797-1821" [The Ionian Islands in the period 1797-1821]. In Christopoulos, Georgios A. & Bastias, Ioannis K. (eds.). Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, Τόμος ΙΑ΄: Ο Ελληνισμός υπό ξένη κυριαρχία (περίοδος 1669 - 1821), Τουρκοκρατία - Λατινοκρατία, History of the Greek Nation, Volume XI: Hellenism under Foreign Rule (Period 1669 - 1821), Turkocracy – Latinocracy. Athens: Ekdotiki Athinon, str. 387
  19. ^ Moschonas, Nikolaos (1975). "Τα Ιόνια Νησιά κατά την περίοδο 1797-1821" [The Ionian Islands in the period 1797-1821]. In Christopoulos, Georgios A. & Bastias, Ioannis K. (eds.). Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, Τόμος ΙΑ΄: Ο Ελληνισμός υπό ξένη κυριαρχία (περίοδος 1669 - 1821), Τουρκοκρατία - Λατινοκρατία, History of the Greek Nation, Volume XI: Hellenism under Foreign Rule (Period 1669 - 1821), Turkocracy – Latinocracy. Athens: Ekdotiki Athinon, str. 388
  20. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 389. ISBN 978-960-213-100-8. 
  21. ^ a b Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 391. ISBN 978-960-213-100-8. 
  22. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 390. ISBN 978-960-213-100-8. 
  23. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros - hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 393. ISBN 978-960-213-100-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Француска_власт_на_Јонским_острвима_(1797–1799)&oldid=27699435”