Francuski konzulat

Consulat français Francuski konzulat
Zastava
Himna Marseljeza
Konzuli
Geografija
Kontinent		Evropa
Regija		Zapadna Evropa
Prestonica		Pariz
Društvo
Službeni jezik		Francuski jezik
Istorija
Istorijsko doba		Novi vek
— Osnivanje		1799.
— Ukidanje		1804.
Geografske i druge karakteristike
Površina
— ukupno		616.700 (1800. godina) km²
Stanovništvo		28.000.000
Valuta		Francuski franak, asignat
Zemlje prethodnice i naslednice Francuske
Prethodnice:		Naslednice:
	Prva francuska republika	Francusko carstvo

Francuski konzulat je bila vlada Prve francuske republike od pada Direktorijuma 1799. godine do proglašenja Francuskog carstva 1804. godine.

Uvod

Glavni članak: Državni udar 18. brimera

Napoleon Bonaparta je, nakon neuspešne kampanje u Egiptu, stigao u Pariz 14. oktobra 1799. godine. Javno mnjenje gledalo je na njega kao na onog ko će opet nametnuti neprijateljima mir. U stvari, opasnost od invazije već je bila otklonjena pobedama u Holandiji i Švajcarskoj. Ne želeći da Direktorijumu prepusti sve zasluge, Napoleon se približio pristalicama državnog udara, na čelu sa Sijesom. Za pomoć se, kao 18. fruktidora, obratio armiji. Sada je, međutim, veći deo armije bio republikanski za razliku od fruktidora, kada je bio rojalistički. Sijes je tražio vođu državnog udara. Kada se iskrcao Bonaparta, uzviknuo je „Evo našeg čoveka“. Pripreme za državni udar brzo su sprovedene. Prišao je i Taljeran. Zaverenici su pridobili i Rože Dikoa. Baras je bio neutralan. Osamnaestog brimera sazvan je Savet starijih. Savet starijih izglasao je da se saveti presele u Sent Klaud. Bonaparta je zadužen za izvršenje te odluke. Pariske jedinice stavljene su pod njegovu komandu. Direktorijum je tako lišen vlasti. Čak je i njegova garda stavljena pod Napoleonovu komandu. Devetnaestog brimera održana je sednica saveta u Sent Klaudu. Bonaparta je u okolini koncentrisao 4000 do 5000 vojnika. Savetom je predsedavao Lisjen Bonaparta. U Savetu starijih zalagao se za uspostavljanje vojne vlade koja bi se ukinula po uspostavljanju mira. Napoleon je izgubio strpljenje i pojavio se u pratnji generala i grenadira. Odmah se digla cela skupština jer on nije imao pravo da uđe ako nije pozvan. Napoleona su uhvatili za okovratnik i izbacili ga napolje. Lisjen je uzaludno pokušao da odbrani brata. Ubrzo je i sam izveden. Braća Bonaparta pridobila su na svoju stranu vojsku kojom su rasterali poslanike. Poslanici su izlazili uz povike „Živela republika“. Uspostavljen je privremeni Konzulat od strane većine u Savetu pet stotina. Oni su doneli odluku o ukidanju Direktorijuma. Konzuli Francuske bili su Sijes, Rože Diko i Napoleon Bonaparta koji su preuzeli sva ovlašćenja Direktorijuma. Trojica konzula položila su zakletvu i krenula u Pariz. Francuska republika pretvorena je u vojnu diktaturu.

Državnim udarom 18. brimera VIII godine Republike počinje Napoleonovo doba u istoriji Francuske i Evrope. U Francuskoj je uspostavljena vojna diktatura čime je prekinut tok Francuske revolucije. Konzularni period predstavljao korak nazad u odnosu na najviše domete Revolucije. Konzulstvo, dakle, nije kontrarevolucija. Tekovine Francuske revolucije su sačuvane i učvršćene. Revolucionarne ideje se sada šire mnogo brže i dalje nego do 1799. godine. One prelaze Atlantski okean i izazivaju oslobodilačke pokrete u španskim kolonijama. Revolucionarni period nije završen 1799. godine već tek 1815. godine, a na zapadu će se nastaviti do 1848. i čak do 1870/1. godine.

Evropske države nisu pridavale značaja Napoleonovom državnom udaru koji je bio samo jedan od 14 državnih udara u Francuskoj i njenim satelitskim državama u poslednje dve godine. O Bonaparti se tada malo znalo. Austrijanci i Italijani su ga poštovali zbog uspomena iz ratova u Italiji, dok su ga Britanci potcenjivali pamteći neuspešnu invaziju na Egipat. Sam Bonaparta je tada imao 30 godina.

Uređenje Francuskog konzulata

Glavni članak: Francuski ustav (1799)

Prvi posao trojice konzula bio je izrada novog ustava koji će ozakoniti stanje nakon državnog udara. Za razliku od ranija tri francuska ustava (1791, 1793, 1795), ustav iz 1799. godine sadržao je znatno manje članova (95) i izrađen je na brzinu, za svega dva meseca, od strane dve komisije kojima ih je diktirao Bonaparta i Žozef Sijes. Najznačajnija novina je uvođenje principa cezarizma, diktature vođe, koji se zasniva na svemoći šefa države. Deklaraciji prava čoveka i građanina nije bilo mesta u novom ustavu, a lične slobode građana samo su neodređeno pomenute. Garantovano je pravo svojine, a emigrantima je zabranjen ulaz u Francusku. Opšte pravo glasa garantovano je svim Francuzima (napredak u odnosu na prethodni ustav), ali je izborna procedura iskomplikovana, pa je novina praktično anulirana. Postojali su „opštinski notabli“ na nivou opština, departmanski na nivou departmana i nacionalni na nivou države. Tako se dobijao sastav najuglednijih građana koji su birani u Zakonodavno telo i Tribunat.

Tri zakonodavna organa bila su Senat, Zakonodavno telo i Tribunat, mada je od njih samo Senat donekle imao stvarna prava. Senat je imao zadatak da štiti ustav i nadležnost da ga menja u saglasnosti sa konzulima. Tribunat je diskutovao o zakonskim projektima konzula. Zakonodavno telo je bez rasprave (koja se obavljala pred Tribunatom), po principu „uzmi ili ostavi“ prihvata i odbacuje zakone. Ona je uglavnom izglasavala konzulske predloge.

Poglavar izvršne vlasti bio je prvi konzul, dok su ostala dvojica imala savetodavnu ulogu. Oslanjao se na Vladu i Državni savet. Vladu je činilo desetak ministara imenovanih od strane prvog konzula koji su mu pomagali u vođenju države. Državni savet je tokom Napoleonove vladavine imao najznačajniju ulogu. Članove je birao Napoleon po sopstvenom nahođenju i sa njima se savetovao i zamislima i projektima. Zadržani su tribunali kao predstavnici sudske vlasti. Stvoren je posebni, Vanredni tribunal, koji je mogao da bez sudske odluke naređuje hapšenja, izgoni ljude iz zemlje i sl. Bonaparta je sproveo monetarnu reformu; na mesto starih novčanih jedinica (livri i asignata) uveo je novu, francuski franak. Osniva i Francusku banku 1800. godine kao državnu finansijsku ustanovu.

Napoleonov kodeks

Glavni članak: Napoleonov kodeks

Jedno od najznačajnijih dela zakonodavnog rada ovog perioda jeste Građanski zakonik ili Napoleonov kodeks, konačno usvojen 11. maja 1804. godine. Idejni tvorac bio je sam Napoleon dok su ga konkretizovali najbolji francuski pravnici. O kodeksu se raspravljalo na 102 sednice. Napoleonovim kodeksom ozvaničene su sve tekovine Revolucije. Kodeks je proglasio nepovredivom ličnu slobodu, slobodu prava, slobodu savesti, pravo na sreću. Ozakonio je likvidaciju feudalnih odnosa, prodaju nacionalnih dobara, pravo nasleđa, privredne inicijative, zabranio je radnička udruženja. Nije ukinuo ropstvo u kolonijama niti izjednačio prava žena i muškaraca. Uprkos tome, Napoleonov kodeks je najnapredniji zakonski akt svoga vremena.

Zavere protiv Napoleona

Novo stanje u Francuskoj nije išlo na ruku radikalnim snagama i levim republikanacima, a pogotovo rojalistima koji prvi dižu ustanke protiv Napoleona. Pobune su brzo ugušene, a najuticajnije vođe rojalista se predaju. Otpor je poslednji pružao Frote koji je uhapšen i streljan. Bonaparta je odbio pretendenta na presto, Luja XVIII, brata svrgnutog kralja. Neuspešan pokušaj atentata paklenom mašinom pružio je Napoleonu priliku da se obračuna sa levičarima. Najpre se mislilo da je atentat delo jakobinaca zbog čega je Žozef Fuše, šef tajne policije, bez istrage, zatvorio jakobinski klub. Oko 100 najuglednijih jakobinaca poslato je na Sejšelska ostrva. Ipak, ispostavilo se da je atentat delo rojalista te je Napoleon naredio da se pogube dvojica najpoznatijih rojalističkih vođa. Tako je do 1801. godine ugušen svaki pokušaj otpora.

Napoleon je potom preduzeo korake u cilju izmirenja sa katoličkom crkvom. Novi papa, Pije VII, bio je naklonjen francuskim revolucionarima. Napoleon se čvrsto držao dva zahteva: ostavka celokupnog francuskog episkopata (i ustavnog i romanskog) i papsko priznanje prodate crkvene imovine tokom Revolucije. Papa je pristao te je 16. jula 1801. godine potpisan Konkordat koji je izmirio katoličku crkvu i novu francusku državu. Papa je priznao Prvu francusku republiku i pozvao episkope da podnesu ostavke, a Napoleon se obavezao da ustanovi ministarstvo vere. Kalvinistička i luteranske, kao i jevrejska crkva, stavljene su pod nadzor države.

Rat druge koalicije

Glavni članak: Druga koalicija

Još na jesen 1799. godine Francuzi su zaustavili ofanzivu koalicije. Ruski car Pavle I Romanov povlači se iz koalicije, dok Britanija, Napulj i Austrija nastavljaju ratovanje. Francuska vojska u Italiji bila je u teškom stanju. Komandant Masena bio je opsednut u Đenovi, bez namirnica i municije. Napoleon se preko Švajcarske uputio za Italiju i napao Austrijance sa leđa. Oni su mu krenuli u susret. Do bitke je došlo 14. juna 1800. godine kod Marenga. Bitka se razvijala nepovoljno po Francuze. Stvar je spasao general Luj Deze koji se samoinicijativno okrenuo i stupio u pomoć Napoleonu čime je preokrenuo bitku. U bici je, međutim, izgubio život. Istog dana, u Egiptu je izvršen atentat na komandanta francuskih snaga, Žan-Batist Klebera, čijom smrću je rat u Egiptu izgubljen. Nakon bitke kod Marenga, obnovljena je Cisalpinska republika, a težište operacija preneto je u Nemačku. Tamo je general Moro odneo drugu veliku pobedu u ovom delu rata, u bici kod Hoenlindena. Austrija je nakon ovog poraza primorana na mir. Mir je potpisan u Linevilu kod Nansija 9. februara 1801. godine. Napoleon se zadovoljio austrijskim priznavanjem Cisalpinske republike. Francuzima je vraćena Luizijana, priznato im je pravo na Belgiju i na čitavu levu obalu Rajne. Samo deset dana kasnije iz Druge koalicije izlazi Napuljska kraljevina nakon potpisivanja mira u Folinju. Druga koalicija je time prestala da postoji jer je u ratu ostala samo Britanija. Ruski car Pavle, pridobijen od Napoleona, osniva Ligu neutralnih zemalja koje se nisu htele mešati u rat Francuske i Britanije. Liga je u ovom trenutku više pogodovala Francuskoj. Britanci su inspirisali i pomogli atentat u kome je ubijen ruski car Pavle. Pomorskim napadom i bombardovanjem Kopenhagena razbijena je Liga neutralnih.

Francuzi se 1801. godine povlače iz Egipta. Pregovori su se otegli oko Malte, holandskih kolonija i Egipta. Mir je konačno zaključen 25. marta 1802. godine u Amijenu. Englezi su vratili sve kolonije zauzete od 1793. godine sem Cejlon i Trinidad. Egipat je vraćen Osmanskom carstvu, a Malta reorganizovanom redu Jovanovaca, ali pod zaštitom šest velikih evropskih sila. Jonska ostrva stekla su autonomiju od sultana i nazvana su nezvanično „Republika sedam ostrva“.

Ustav iz 1802. godine

Glavni članak: Francuski ustav (1802)

Na Bonapartin zahtev, Državni savet je raspisao plebiscit na kome je narod trebalo da se izjasni po pitanju: Da li Napoleon treba da bude doživotni konzul?. Napoleon je dobio željeni odgovor. Francuski ustav je tom prilikom izmenjen. Ojačana je vlast prvog konzula. Omogućeno mu je da imenuje naslednika, a plata mu je povećana 12 puta. Napoleon se postepeno pretvarao u monarha.

Spoljna politika

Tokom 1801. i 1802. godine Napoleon sklapa povoljni trgovinski sporazum sa Napuljem, dok trgovinski sporazum sa Engleskom (poput onog iz 1786. godine) odbija. Povećavaju se carine za britansku robu. Obnovljenoj Cisalpinskoj republici je 1802. godine nametnut ustav (po uzoru na francuski) kojim je vlast predata predsedniku republike. Na to mesto izabran je Napoleon koji je promenio i ime države u Italijansku republiku nagoveštavajući time svoj plan da ujedini Apeninsko poluostrvo. Ligurska (Đenovljanska republika) obnovljena je 1800. godine da bi 1805. godine bila zvanično pripojena Francuskoj. Slično se desilo i Parmi i Pijemontu. Napoleon je 1802. godine zaposeo celu Švajcarsku stvarajući Helvetsku konfederaciju. Batavijska republika je posle pokušaja ustanka 1801. godine čvršće vezana za Francusku.

Linevilskim ugovorom Bonaparta je stekao pravo da interveniše u nemačkim državama po pitanju obeštećenja nemačkim kneževima za gubitke pretrpljene na levoj obali Rajne. Bonaparta je tako nameravao da potpuno preuredi Sveto rimsko carstvo. Odšteta kneževima mogla se najjednostavnije, prema Bonapartinom mišljenju, rešiti sekularizacijom crkvenih imanja. Car i Rusija su pristali. Carskim ukazom ukinute su sve crkvene kneževine sem tri najbitnije: Arhiepiskopija Majnc, Malteškog i Tevtonskog reda. Ukinute su stotine malih država i 45 od ukupno 51 slobodnog grada. Njihove teritorije raspodeljene su između Bavarske, Badena, Hanovera i Austrije. Nagoveštava se raspad Carstva. Napolen je uspeo da na položaj predsednika Rajhstaga postavi sebi odanog arhiepiskopa Dalberga iz Majnca. Car Franc II je bio rešen da kida savez. Britanci su odbili da evakuišu Maltu. Tako je 1803. godine obnovljen rat u Evropi.

Vidi još

• Francuska revolucija
• Prva francuska republika
• Trijumvirat

Izvori

• Albert Soboul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)
• Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6. 
• Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770-1914), Zavod za udžbenike (2010)