Pređi na sadržaj

Fudbalska reprezentacija Brazila

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Brazil
NadimakCanarinha
(Mali Kanari)
Seleção
(Selekcija)
Verde-Amarela
(Zeleno-Žuti)
SavezFSB
KonfederacijaKonmebol (Južna Amerika)
SelektorDorival Žunior
KapitenTijago Silva
Najviše nastupaKafu (142)[1]
Najbolji strelacPele (77)
Fifin kodBRA
Osnovna oprema
Rezervna oprema
Plasman na Fifinoj rang-listi
Trenutni 3 Stagnacija (21. 9. 2023)[2]
Najviši1. (1993. — 2007, 2009. — 2010.)
Najniži22. (jun 2013.)
Prva međunarodna utakmica
 Argentina 3 : 0 Brazil 
(Buenos Ajres, Argentina; 20. septembar 1914)
Najveća pobeda
 Brazil 14 : 0 Nikaragva 
(Meksiko; 17. oktobar 1975)
Najveći poraz
 Urugvaj 6 : 0 Brazil 
(Vinja del Mar, Čile; 18. septembar 1920)
 Brazil 1 : 7 Nemačka 
Belo Orizonte, Brazil, Svetsko prvenstvo 8. jul 2014.
Svetsko prvenstvo
Nastupi21 (prvi put 1930.)
Najbolji rezultat Šampion (5) : (1958, 1962, 1970,
1994, 2002)
Prvenstvo Južne Amerike / Kopa Amerika
Nastupi35 (prvi put 1916.)
Najbolji rezultat Šampion (9) : (1919, 1922, 1949, 1989, 1997, 1999, 2004, 2007, 2019)
KONKAKAF Zlatni kup
Nastupi3 (prvi put 1952.)
Najbolji rezultat Šampion (2) : (1952, 1956)
Kup Konfederacija
Nastupi7 (prvi put 1997.)
Najbolji rezultat Šampion (4) : (1997, 2005, 2009, 2013)
Osvojene medalje
Fudbal
Olimpijske igre
Zlatna medalja — prvo mesto 2016. Rio Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1984. Los Anđeles Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1988. Seul Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 2012. London Tim
Bronzana medalja — treće mesto 1996. Atlanta[3] Tim
Bronzana medalja — treće mesto 2008. Peking Tim

Fudbalska reprezentacija Brazila (port. Seleção Brasileira de Futebol) nacionalni je fudbalski tim koji predstavlja Brazil u međunarodnim takmičenjima; pod kontrolom je fudbalskog saveza Brazila (CBF), vladajućeg tijela za fudbal u Brazilu. Član je FIFA od 1923, dok je član Konmebol-a od 1916. godine.

Brazil je najuspješnija reprezentacija na Svetskom prvenstvu, glavnom međunarodnom fudbalskom takmičenju, koje su osvojili pet puta: 1958, 1962, 1970, 1994 i 2002. godine.

Brazil je jedina reprezentacija koja je učestvovala na svakom Svetskom prvenstvu, bez izuzetaka, kao i bez učešća u bilo kakvom plej ofu, tj baražu.[4] Brazil je najuspešnija reprezentacija na Kupu konfederacija, sa četiri titule: 1997, 2005, 2009. i 2013. godine.

U Elo rangiranju, pokrenutom 1962. Brazil je na prvom mestu sa najboljim prosečnim rankingom i na trećem mestu sa najvećim rankigom ikada, iza Mađarskog zlatnog tima i Nemačkog tima iz 2014. Mnogi komentatori, fudbalski eksperti i bivši fudbaleri smatraju brazilski tim iz 1970. godine najboljim fudbalskim timom ikada, dok se i ostali brazilski timovi nalaze pri vrhu liste najboljih ikada, kao na primer brazilski tim iz perioda 1958—1962, sa počasnim pominjanjem tima iz 1982.[5][6][7][8][9][10][11][12][13][14]

Brazil je jedina reprezentacija koja je Svetsko prvenstvo osvojila na četiri različita kontinenta: jednom u Evropi (1958), jednom u Južnoj Americi (1962), dvaput u Severnoj Americi (u Meksiku 1970 i u SAD 1994 i jednom u Aziji (2002. Zajedno sa Nemačkom, Argentinom i Francuskom, Brazil je jedina reprezentacija koja je osvojila sva tri međunarodna takmičenja pod FIFA organizacijom: Svetsko prvenstvo, Kup konfederacija i Olimpijske igre; sve četiri reprezentacije su takođe osvojile svoja kontinentalna prvenstva. Takođe, sa reprezentacijom Španije deli rekord od 35. utakmica bez poraza zaredom.[15] Česta je izreka vezana za fudbal: „Englezi su ga izmislili, Brazilci su ga usavršili“[16][17]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Reprezentacija Brazila, osvajači Prvenstva Južne Amerike u fudbalu, 1922. godine.

Svoju prvu međunarodnu fudbalsku utakmicu reprezentacija Brazila odigrala je u Buenos Ajresu, 20. septembra 1914.godine i poražena je od Argentine sa 3:0. Na ovom meču primetno je bilo neslaganje između igrača koji su dolazili iz dva najpopularnija kluba: Rio de Žaneira i Sao Paola. Naime, na utakmici odigranoj iste godine između igrača iz ova dva tima i Engleskog tima Ekstera, postalo je jasno da igrači iz ova dva tima ne mogu da igraju skupa za reprezentaciju[18].

Svoje prvo međunarodno takmičenje Brazil je imao na premijernom izdanju Prvenstva Južne Amerike u fudbalu 1916. godine. U konkurenciji samo četiri selekcije, Brazil je zauzeo treće mesto i osvojio prvu fudbalsku medalju u svojoj istoriji odigravši nerešeno sa Čileom i Argentinom 1:1, a u zadnjem meču za prvo mesto, „Selesao” je poražen od Urugvaja sa 2:1[19].

Na narednom Prvenstvu Južne Amerike 1917. godine Brazil je ponovo došao do trećeg mesta, ali ovoga puta uz dva poraza (od Urugvaja 4:0 i Argentine 4:2) i jednu pobedu (Čile 5:0).

Domaćin trećeg izdanja Prvenstva Južne Amerike 1919. godine bio je, upravo, Brazil. Na domaćem terenu Brazil je došao do prve titule prvaka Južne Amerike u fudbalu pobedama nad Argentinom 3:1, Čileom 6:0, dok je prvi susret finala sa Urugvajem završen bez pobednika 2:2, a u ponovljenom susretu Brazil je u produžetku došao do gola i pobede od 1:0.

Tri godine kasnije Rio de Žaneiro ponovo je okupio najbolje reprezentacije Južne Amerike. Turnir je proširen na pet selekcija, a Brazil je do druge titule kontinentalnog prvaka došao posle tri vezana nerešena rezultata (Čile i Paragvaj 1:1, odnosno Urugvaj 0:0) te nakon pobede protiv Argentine od 2:0. Zbog istog broja bodova Brazil je igrao finale protiv Paragvaja i ovoga puta ubedljivo slavio sa 3:0. Glavni igrač ovog turnira bio je Artur Fridenrejh, koji je, ujedno, postao prvi Brazilac koji je postigao dvocifren broj golova za reprezentaciju[20].

U narednim godinama nastavila se dominacija domaćih selekcija na Prvenstvima Južne Amerike, pre svih Urugvaja i Argentine, pa je Brazil takmičenja 1926, 1927. i 1929. godine namerno preskočio.

Svetsko prvenstvo 1930. godine[uredi | uredi izvor]

Iako je pet godina bio bez međunarodnih utakmica (preskočena Prvenstva Južne Amerike, a samim tim i Olimpijski fudbalski turnir) Brazil je ipak dobio pozivnicu za prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu 1930.godine u Montevideu. Reprezentacija je bila sastavljena od najboljih igrača iz Rio de Žaneira i važila je za jednog od glavnih favorita. Svoj prvi meč na Svetskim prvenstvima Brazil je odigrao 14. jula 1930. godine protiv reprezentacije Jugoslavije. Jugoslavija je iznenadila Brazilce i nanela im prvi poraz od 2:1.[21] U narednom susretu Brazil je sa 4:0[22] savladao Boliviju, ali kako je i Jugoslavija pobedila Boliviju, Brazil je takmičenje na premijernom Svetskom prvenstvu završio već nakon prve runde.

Period 1934—1950. godina[uredi | uredi izvor]

Na narednom Svetskom prvenstvu reprezentacija Brazila nije imala zapažen rezultat. Na Svetskom prvenstvu 1934. u Italiji već u prvom kolu (igralo se po kup sistemu) eliminisani su od Španije sa 3:1. Na prvenstvu 1938. godine već u prvom kolu viđen je senzacionalan meč protiv Poljske koji je završen pobedom od 6:5[23]. U drugom kolu, četvrtfinalu, prvi meč sa Čehoslovačkom završen je nerešeno 1:1[24], a u ponovljenom Brazil je trijumfovao sa 2:1[25] i plasirao se u polufinale. U polufinalu, Brazil je poražen od Italije sa 2:1[26] što je bio i prvi susret ovih rivala u istoriji. U meču za bronzanu medalju Brazil je sa 4:2 savladao Švedsku[27] i to posle preokreta (Švedska je vodila do 44. minuta sa 2:0) i tako došao do prve medalje sa Svetskih šampionata.

Na kontinentalni šampionat „Selesao” se vraća tek 1937. godine i zauzima drugo mesto iza Argentine. Isti rezultat ponavljaju i na prvenstvu 1945. godine kada je po njih, ponovo, koban bio poraz od Argentine od 3:1. Svoju prvu ubedljivu pobedu Brazil je ostvario na ovom šampionatu deklasiravši Ekvador sa 9:2. Treći put je uzastopno Argentina savladala Brazil u finalu prvenstva 1946. godine. Nakon preskočen šampionata 1947, Brazil je zaigrao, kao domaćin, Južnoameričko prvenstvo 1949. godine i na najdominantniji način došao do treće titule prvaka kontinenta u fudbalu. Ekvador je pobeđen sa 9:1, Bolivija još ubedljivije 10:1, Peru sa 7:1, Kolumbija sa „pristojnih” 5:0, Urugvaj sa 5:1, a u finalu deklasiran je Paragvaj sa 7:0. Na ovom prvenstvu Brazil je napravio najbolju gol razliku u istoriji Prvenstva Južne Amerike[traži se izvor].

Zlatna era Peleovog Brazila[uredi | uredi izvor]

Reprezentacija Brazila proslavlja prvu titulu prvaka Sveta, 1958.godine
Pele dribla odbranu Švedske u finalu prvenstva 1958. godine.

Posle titule prvaka Južne Amerike, reprezentacija Brazila okrenula se Svetskom prvenstvu, godinu dana kasnije, čiji su bili domaćini. Brazil je prvenstvo počeo pobedom protiv Meksika 4:0. U narednom susretu, protiv Švajcarske osvojen je samo bod, pošto je Švajcarska došla do gola u 89. minutu za konačnih 2:2.[28].Susret trećeg kola direktno je odlučivao koja će reprezentacija otići u polufinalnu grupu, baš kao i 1930. godine: Jugoslavija ili Brazil? Pred 100 hiljada ljudi, Brazil je poveo već u 4. minutu preko Ademira, dok je Zizinjo postavio konačnih 2:0[29]. U prvom meču polufinalne grupe, Brazil je deklasirao Švedsku sa 7:1[30], a prvo finale Svetskog prvenstva izboreno je pobedom nad Španijom od 6:1[31]. U rekordnom finalu, koje je pratilo 199.854 gledalaca, odigranom na stadionu „Marakana”, dogodilo se iznenađenje. Urugvaj je savladao Brazil sa 2:1 i tako došao do druge titule prvaka sveta, a milione Brazilaca bacio u očaj.[32]

Naredni Mundijal održan je 1954. godine u Švajcarskoj, a „Selesao” je, ponovo, bio žreban u grupu sa selekcijama Meksika i Jugoslavije, a kao četvrta u ovoj grupi bila je Francuska. U prvom meču deklasiran je Meksiko sa 5:0[33], a u drugom, protiv Jugoslavije pobednika nije bilo (1:1)[34], a to je bio rezultat koji je i Jugoslaviju i Brazil vodio u četvrtfinale pošto je na ovom šampionatu FIFA donela odluku da se meč trećeg kola ne igra. Ipak, vicešampioni iz 1950. zaustavljeni su u četvrtfinalu od Mađarske „Lake konjice” sa 4:2[35].

Poštanska markica sa Peleovim likom povodom njegovog hiljaditog (nezvaničnog) gola.

Četiri godine Brazil je gradio tim koji će, konačno, pokoriti svet i uspeli su u tome na šampionatu 1958. godine u Švedskoj. Grupna faza završena je pobedama nad Austrijom 3:0[36] i Sovjetskim Savezom od 2:0[37]. Dugo iščekivani susret sa Engleskom, najavljivan i kao „Sudar fudbalskih svetova”, nije doneo pobednika (0:0)[38]. Najvažniji meč prvenstva, četvrtfinale, Brazil je ovoga puta rešio u svoju koristi minimalnom pobedom nad Velsom od 1:0[39]. Najmlađi akter Svetskih prvenstava svih vremena, Pele, golom u 66. minutu postao je najmlađi strelac Mundijala oborivši tako rekord Aleksandra Tirnanića iz 1930. godine. Rasterećeni pritiska četvrtfinala, Brazilci su bez problema savladali Francusku u polufinalu sa 5:2, a do tog trenutka najboljeg strelca prvenstva i igrača koji je postigao najviše golova na jednom Svetskom prvenstvu, Francuza, Žista Fontena zasenio je maloletni Pele sa tri postignuta gola[40]. Do prve titule prvaka sveta Brazil je došao preko domaćina turnira, reprezentacije Švedske 29. juna 1958. godine, golovima: Vave, Pelea i Zagala za konačnih 5:2[41]. Ova selekcija Brazila smatra se najboljom u istoriji fudbala[42].

Nakon dva vezana Svetska prvenstva na Evropskom kontinentu Mundijal se 1962. vratio u Južnu Ameriku, odnosno u Čile. Odbranu titule prvaka, sa istim sastavom, Brazil je počeo pobedom protiv Meksika od 2:0[43]. Nakon toga usledio je remi sa Čehoslovačkom, 0:0 i pobeda od 2:1[43] nad reprezentacijom Španije kojom je bila obezbeđena prva pozicija u grupi. Bez povređenog Pelea „Selesao” je u četvrtfinalu golovima Garinče (dva puta) i Vave eliminisao Englesku sa 3:1[44]. Reprezentaciju Čilea na ovom šampionatu krasila je grupa i jaka odbrana kojom su još u grupi savladali Italiju, ali bez, skoro, ikakvih problema moćni brazilski napad došao je do lagane i ubedljive pobede od 4:2 i plasmana u novo finale. Još u grupi Brazil se upoznao sa kvalitetom Čehoslovačke reprezentacije, koja je ovo finale 17. juna 1962. godine otvorila pogotkom u 15. minutu Jozefa Masopusta, ali to je ujedno bilo sve što je Čehoslovačka uradila u ovom finalu. Dva minuta kasnije Amariljdo donosi izjednačenje, a pobedu i novu titulu prvaka sveta overili su Zito u 68. i Vava u 76. minutu za konačnih 3:1[45].

Reprezentacija Brazila na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Meksiku. Brazil je postao prva reprezentacija koja je došla do tri titule Svetskog prvaka.
Manuel Fransisko dos Santos - Garinča, nastupao je za Brazil od 1958. do 1966. godine. Na 60 odigranih utakmica za reprezentaciju samo je jednom pretrpio poraz i to od Mađarske od 3:1 na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966. godine. To mu je bila i zadnja utakmica za reprezentaciju.

Sa željom da osvoje i treću uzastopnu titulu Svetskog prvaka, Brazil se uputio u Englesku na osmi šampionat Sveta. Još na prošlom prvenstvu veliki mah uzela je grupa igra koja Brazilcima nikako nije odgovarala. Već nakon startne pobede protiv Bugarske od 2:0, baš kao i na prošlom šampionatu, povredio se Pele koji je, uzgred, postigao vodeći pogodak za Brazil na ovom meču. U novom susretu sa „Lakom konjicom”, odnosno, reprezentacijom Mađarske usledio je novi poraz 3:1[46]. Bez svoje prve zvezde, Pelea, Brazil nije uspeo da izbori plasman u nokaut fazu. Usledio je još jedan poraz i to od Portugalije, koga je do pobede od 3:1 predvodio sjajni Euzebio.

Za šampionat 1970. godine Brazil je napravio nekoliko promena u igračkom kadru, pošto su se od reprezentacije oprostili Vava i Garinča. Ipak, predvođeni sjajnim Peleom, novi igrači kao što su Roberto Rivelinjo i Žairzinjo sjajno su se uklopili u tim. U dosta teškoj grupi na premijeri je pobeđena Čehoslovačka sa 4:1 uz dva gola Žairzinja. Isti igrač presudio je, tada, aktuelnim Svetskim prvacima, Englezima, u drugom kolu (1:0), a u trećem kolu grupe vrlo dobar otpor pružila je Rumunija, ali je Brazil golovima Pelea (19 i 67. minut) i Žairzinja (22. minut) rešio i ovaj meč u svoju korist - 3:2. Nakon grupe u kojoj su se nalazile samo evropske reprezentacije, Brazilci su na putu do finala savladali „svoje” južnoameričke selekcije. Prvo je u četvrtfinalu, rutinski, savladan Peru sa 4:2, a u polufinalu pobeđen je jedan od večitih rivala, Urugvaj. Iako su „Urusi” poveli u 19. minutu golom Luisa Kubiljasa, Brazil već do kraja poluvremena uspeva da izjednači pogotkom Klodoalda. U drugom poluvremenu, potpunu nadmoć u golove su materijalizovali Roberto Rivelinjo i ponovo Žairzinjo za konačnih 3:1. Skoro prekopiran je bio i finalni susret protiv Italije, odigran 21. juna 1970. u Meksiko sitiju. Brazil je poveo golom Pelea, ali Roberto Boninsenja donosi izjednačenje u 37. minutu. Do kraja meča, Brazil je dominirao u svim segmentima igre i golovima Žairzinja, Žersona i Alberta Toresa došao do konačne pobede od 4:1 i titule Svetskog prvaka. Ovom titulom, Brazil je postao prva reprezentacija koja je osvojila tri šampionska naslova i u tim trenucima postala je najtrofejnija. Nakon šampionata u Meksiku od reprezentacije se oprostio, posle 13 godina igranja, Pele.

Period bez trofeja (1970—1980)[uredi | uredi izvor]

Žairzinjo postiže gol protiv Zaira na Mundijalu 1974. godine.

Mimo oproštaja Pelea, nakon osvojene titule 1970.godine od reprezentacije se oprostilo još nekoliko igrača, pa je selektor Mario Zagalo bio prinuđen da podmladi tim. Nedostatak glavnih kreatora igre osetio se na Svetskom prvenstvu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, gde je Brazil branio titulu prvaka. I protiv Jugoslavije i protiv Škotske „Selesao” je odigrao nerešeno 0:0, dok je apsolutni autsajder, selekcija Zaira, pobeđena samo sa 3:0 (Jugoslavija istog protivnika pobedila sa 9:0). Ipak, Brazil se plasirao u drugu grupnu fazu (FIFA je na ovom prvenstvu, privremeno, promenila sistem takmičenja), a u drugoj grupi zahvaljujući napadačkom tandemu Žairzinjo - Rivelino, savladana je Istočna Nemačka sa 1:0 i večiti rival, Argentina sa 2:1[47]. Međutim, na ovom prvenstvu Brazil se susreo i sa nadolazećom evropskom fudbalskom silom, selekcijom Holandije. Upravo je Johan Krojf, svojim golom za 2:0, odveo Holandiju u finale turnira[48]. U meču za treće mesto, Brazil je poražen od Poljske sa 1:0[49] i tako završio takmičenje na četvrtom mestu što je ocenjeno kao neuspeh. Zagalo je po okončanju turnira podneo ostavku.

Između dva Mundijala nastavljena je Kopa Amerika posle osam godina pauze. Ovoga puta prvenstvo nije imalo fiksnog domaćina, no se devet selekcija žrebalo u tri grupe po tri, a prvoplasirane, uz najbolju drugoplasiranu, obezbeđivale su odlazak u polufinale. U grupi sa Venecuelom i Argentinom, Brazil je ostvario sve četiri pobede, ali je u polufinalu na svom stadionu u Belo Horizonteu na iznenađenje mnogih, poražen od Perua sa 3:1, a u revanšu pobeda od 2:0 nije bila dovoljna da se prođe u finale. Zbog bolje gol razlike na ovom prvenstvu Brazil je osvojio bronzanu medalju.

Svetsko prvenstvo 1978. godine održano je bilo u komšijskoj Argentini. Prvu grupnu fazu Brazil je prošao poprilično teško. Posle dva startna remija sa Švedskom 1:1 i Španijom 0:0, Brazilci su morali u završnom meču sa Austrijom da rešavaju pitanje plasmana u drugu fazu. Druga grupna faza donela je i jedan drugačiji, konkretniji, Brazil koji je lako izašao na kraj sa nezgodnim Peruom 3:0, Poljskom 3:1, a sa domaćinom, Argentinom, odigrao je nerešeno 0:0. Brazil je već bio viđen u finalu, pošto je Argentini bila potrebna pobeda od, makar, četiri gola razlike protiv Perua da bi se našla na prvoj poziciji grupe, a samim tim i u finalu. Brojne kontroverze su obeležile ovo prvenstvo, a najveća je, upravo, vezana za meč Argentina : Peru u kom su „Gaučosi” slavili sa 6:0[50] i tako se plasirali u finale. Novu bronzanu medalju Brazil je osvojio posle preokreta. Italija je sve do 64. minuta vodila, kada je Nilinjo doneo izjednačenje, a Dirseu sedam minuta kasnije postavio konačnih 2:1[51].

Najlošiji rezultati (1980—1990)[uredi | uredi izvor]

Osamdesete godine su bile najturbulentniji period za reprezentaciju Brazila koja je, redovno učestvovala na sva tri velika takmičenja (Svetsko prvenstvo, Kopa Amerika i Olimpijski fudbalski turnir), ali bez željenih rezultata. Takođe, veliki je problem bio pronaći pravog selektora koji će ostati da radi sa reprezentacijom duže od godinu dana, a to je uspeo sam Tele Santana (1980 do 1982).

Na Svetskom prvenstvu 1982. godine u Španiji, bez ikakvih problema, Brazil je prošao grupu pobedivši Sovjetski Savez sa 2:1, zatim Škotsku sa 4:1 i Novi Zeland sa 4:0. Ipak, u novoformiranoj grupi jedan poraz bio je koban za „Selesao”. Prvo je pobeđena Argentina sa 3:1, ali je, nakon toga, Italija, predvođena Paolom Rosijem slavila sa 3:2. Zbog tog jednog poraza i, još uvek, čudnog sistema takmičenja, Brazil je zauzeo petu poziciju.

Godine 1983, na prvenstvu Južne Amerike, Selesao je došao do završnice. U grupi sa Ekvadorom i Argentinom zauzeta je prva pozicija (dueli sa Argentinom završeni su 0:0 i 1:0 za Gaučose), a u polufinalnim okršajima sa selekcijom Paragvaja pobednika nije bilo. Prvi meč završen je 1:1, a u drugom nije bilo golova, pa je Brazil zbog gola u gostima prošao u finale. Zadnja prepreka na putu do nove titule prvaka kontinenta bio je Urugvaj. Urusi su slavili u Montevideu sa 2:0, a u Salvadoru nije bilo pobednika, 1:1, pa je Urugvaj došao do dvanaeste titule prvaka Južne Amerike u fudbalu.

Naredni Mundijal održao se u Meksiku, zemlji u kojoj je Brazil došao do, u tom trenutku, zadnje titule prvaka Sveta. Meksiko je za jako kratko vreme dobio novu organizaciju Mundijala, a glavni razlog bio je katastrofalni zemljotres koji je zadesio ovu zemlju 1985.godine[52], pa je FIFA želela da podigne moral i raspoloženje kod stanovništva. Selesao je bio smešten u grupu D zajedno sa selekcijama: Španije, Alžira i Severne Irske. Sa minimalnih 1:0 savladani su prvo Španija, a zatim i Alžir, dok je meč sa Severnom Irskom rešen još ubedljivije sa 3:0. Svoj najbolji meč na ovom Mundijalu Brazil je demonstrirao u meču osmine finala protiv Poljske koja ih je, ne tako davno, savladala u meču za treće mesto. Golovima Sokratesa, Žosimara, Edinja i Kareke, Poljska je deklasirana sa 4:0[53]. Bez primljenog gola, Brazil je došao do četvrtfinala, a tamo ih je čekala Francuska. Selesao je poveo golom Kareke u 17. minutu, ali je u 41. Mišel Platini doneo Francuskoj izjednačenje. Do kraja susreta ni jedni ni drugi nisu rizikovali. U penal seriji bolji su bili reprezentativci Francuske, 4:3, a interesantno je da je njihov najbolji igrač, Mišel Platini, jedini promašio jedanaesterac[54].

Titula prvaka Južne Amerike 1989. godine[uredi | uredi izvor]

Još od ere Pelea, Brazil skoro nikada nije vodio najjači sastav na prvenstvo Južne Amerike, a neretko su i preskakali ovo takmičenje koje se prečesto održavalo. Međutim, domaćin Kopa Amerike 1989. godine bio je, upravo, Brazil, a to je ujedno bila i sjajna prilika da se pruži šansa odličnim napadačima Bebetu i Romariju. Prvu grupnu fazu takmičenja Brazil je završio na drugom mestu, pobedama protiv: Venecuele 3:1 i Paragvaja 2:0 i nerešenim rezultati (0:0) protiv reprezentacija Perua i Kolumbije. U finalnoj grupi od po četiri reprezentacije, Brazil je prvo savladao Argentinu sa 2:0, golovima Bebeta i Romarija, zatim u novom okršaju bio bolji od Paragvaja sa 3:0 (dva gola Bebeta i jedan Romarija) i u finalnom meču sa minimalnih 1:0 (Romario strelac) savladao Urugvaj i došao do, tek, četvrte titule prvaka Južne Amerike. Koliko Brazilu nije bilo važno ovo takmičenje najbolje oslikava podatak da je ova titula došla posle tačno četrdeset godina.

Svetsko prvenstvo 1990. godine[uredi | uredi izvor]

Uprkos činjenici da su, konačno, osvojili neki trofej, Brazilci su prerano završili takmičenje na Mundijalu 1990. godine u Italiji. U grupi su, ne baš lako, savladani Švedska sa 2:1, Kostarika i Škotska sa po 1:0. ali ih je u osmini finala čekao aktuelni Svetski prvak i večiti rival - Argentina! U meču koji je obilovao grubom igrom, jedini gol postignut je u 80. minutu, a strelac je bio, za Argentinu, Klaudio Kaniđa i tako poslao Brazil kući pre vremena.

Zlatno doba! (1990. - 2000)[uredi | uredi izvor]

Brazilski napadački tandem sa početka ’90-ih godina, Bebeto (levo) i Romario (desno).
Startnih jedanaest Italije i Brazila u finalu Svetskog prvenstva 1994. godine

Početak devedesetih godina 20. veka nije nagoveštavao mnogo po pitanju Brazila. Selekcije koje su forsirale grubu, defanzivnu igru, sa što manje suvišni poteza, driblinga, dominirale su svetom (Nemačka osvojila Svetsko prvenstvo 1990. godine). Mimo osmine finala Mundijala 1990. godine, Argentina je bila kobna po Brazil i na naredna dva, velika takmičenja. Prvo su Gaučosi slavili u finalnoj grupi Kopa Amerike 1991. godine sa 3:2 i tako preuzeli titulu od Brazilaca, a na istom takmičenju 1993. godine u Ekvadoru, Argentina je eliminisala Brazil u četvrtfinalu posle boljeg izvođenja jedanaesteraca (6:5).

Na Svetsko prvenstvo 1994. godine Brazil je otišao kao favorit iz senke, a selektor Karlos Alberto Pereira priliku pruža i mladim defanzivcima: Kafuu i Robertu Karlosu. Takođe, na prvenstvo je odveo i sedamnaestogodišnjeg vunderkinda, Luis Nazarija de Lima Ronalda koji je u tek završenoj sezoni za Kruzeiro na 14 utakmica postigao 12 golova. Brazil je prvenstvo započeo u grupi B, pobedom protiv Rusije od 2:0. U drugom kolu savladan je Kamerun, senzacija Mundijala iz 1990.godine, sa 3:0, a u zadnjem Selesao je remizirao sa Švedskom 1:1 i osvojio prvo mesto u grupi. Poučeni lošim iskustvom sa prošlog prvenstva, Brazilci su vrlo opreznom igrom došli do minimalne pobede protiv domaće selekcije SAD. U četvrtfinalu ih je čekala jaka Holandija. Brazil je golovima Bebeta i Romarija vodio do 64. minuta sa 2:0, ali je Holandija za samo 12 minuta došla do izjednačenja. U 81. minutu, Branko direktno iz slobodnog udarca postiže jedan od najlepših golova na turniru za konačnih 3:2[55]. Ponovo se u polufinalu susreli sa rivalom iz grupe, Švedskom. U još jednom tvrdom meču vrlo talentovanim Šveđanima presudio je Romario u 80. minutu. Finalni susret protiv Italije nije doneo puno prilika ni na jednoj strani. Brazil ih je imao više, naročito u produžecima, ali je meč završen bez golova nakon 120 minuta igre. Nakon uvodnih promašaja u penal seriji usledili su golovi i za jedne i za druge do pete serije kada Roberto Bađo promašuje ceo gol[56], a Brazilci počinju proslavu svoje četvrte titule prvaka Sveta!

Godinu pre novog Svetskog prvenstva Brazil je došao do dve titule. 1992. FIFA je oformila novo takmičenje pod nazivom Kup konfederacija kao uvertiru i generalnu probu pred predstojeći Mundijal. Svoj debitantski nastup na ovom takmičenju Selesao je okončao titulom. Nakon, bez problema, zauzetog prvog mesta u grupi, Brazil je u polufinalu savladao Evropskog vicešampiona, Češku sa 2:0, a u samom finalu deklasirana je Australija sa čak 6:0[57]! U finalnom susretu Romario i Ronaldo su postigli po tri gola što se nikada više dogodilo nije.

Jedan od najboljih fudbalera Brazila svih vremena, Luis Nazadio de Lima Ronaldo.

Iste godine, 1997, održana je i 38. Kopa Amerika u Boliviji. Nadmoć je u grupi prvo demonstrirana nad Kostarikom, 5:0, zatim je Meksiko, posle dobro pruženog otpora, pobeđen sa 3:2, a prvo mesto je obezbeđeno pobedom nad Kolumbijom od 2:0. Bez većih problema Brazil je u četvrtfinalu pobedu Paragvaj sa 2:0, a u polufinalu deklasirana je reprezentacija Perua sa neverovatnih 7:0! Konačno, u finalu, Brazil je bio domaći od domaćina, Bolivije sa 3:1, a tandem iskusnog Romarija i mladog Ronalda funkcionisao je besprekorno!

Mundijal 1998. godine održan je u Francuskoj i po prvi put je okupio 32 reprezentacije, umesto dotadašnjih 24. Brazil se kao aktuelni Svetski šampion automatski kvalifikovao za prvenstvo i bio je smešten u grupu A. Na otvaranju prvenstva pobeđena je, uz dosta poteškoća, Škotska sa 2:1. Prva pozicija i plasman u osmini finala overeni su već u narednom, drugom, kolu, posle ubedljive pobede nad Marokom od 3:0, dok je poraz od Norveške (1:2) bio bez rezultatskog značaja za aktuelne prvake. U nokaut fazi, osmini finala, ubedljivo je poražen Čile sa 4:1, ali je već u četvrtfinalu Brazil bio pred eliminacijom. Predvođeni braćom Laundrup, Danci su takođe sa 4:1 eliminisali Nigeriju. Uprkos ranom vođstvu Danske, Selesao je uspeo da već u 25. minutu potpuno preokrene rezultat na 2:1, zahvaljujući golovima Bebeta i Rivalda. Brajan Laundrup je u 50. minutu doneo novo izjednačenje, a heroj meča postao je Rivaldo nakon svog drugog pogotka u 59. minutu za konačnih 3:2[58]. U polufinalu ih je čekao vrlo sličan protivnik, Holandija. Brazil je do 87. minuta vodio golom Ronalda, ali je onda Patrik Klajvert doneo izjednačenje, pa je meč otišao u produžetke, a zatim i u penal završnicu. U trećoj i četvrtoj seriji jedanaesterce nisu iskoristili Filip Koku i Frank de Bur, pa je Brazil ukupnim rezultatom 5:3 izborio finale[59]. Neposredno pred početak finala sa domaćom reprezentacijom Francuske objavljeno je da najbolji igrač Brazila, Ronaldo, ima problem sa povredom i da je upitno da li će igrati u finalu. Ronaldo je, ipak, igrao, ali nije bio na svom nivou. Glavni heroj ovog finala postao je Zinedin Zidan, strelac vodećeg i drugog gola za Francusku. Konačan rezultat u 90. minutu postavio je Emanuel Peti za ubedljivu pobedu Galskih petlova od 3:0[60].

Iako su izgubili titulu Svetskog prvaka, Brazilu na Južnoameričkom kontinentu nije bilo premca ni naredne, 1999. godine na Kopa Amerika turniru. U dosta zahtevnoj grupi pobeđeni su Meksiko sa 1:0, Čile sa 2:1 i deklasirana je najslabija reprezentacija u ovoj grupi, Venecuela sa 7:0. Na putu do nove, šeste, titule prvaka, Brazil je morao da pobedi svoje večite rivale. U četvrtfinalu Argentinu sa 2:1, zatim ponovo Meksiko sa 2:1 i na kraju u finalu Urugvaj sa 3:0[61]. Na ovom prvenstvu Brazil je imao impresivan učinak od šest pobeda iz šest mečeva i gol razliku 17 datih i samo 2 primljena gola. Od tih 17 golova deset je dao novi napadački tandem: Rivaldo - Ronaldo.

Period bez Ronalda[uredi | uredi izvor]

Nakon osvojene Kopa Amerike 1999.godine, Brazil se suočio sa povredom Ronalda, najboljeg igrača sveta i same reprezentacije. Pošto je Ronaldo obnovio svoju povredu ukrštenih ligamenata, bilo je upitno da li će se njegova karijera uopšte nastaviti. Mimo povrede prve zvezde, Brazil je krenuo sa podmlađivanjem sastava. Od reprezentacije su se oprostili nosioci igre iz devedesetih godina: Bebeto, Tafarel, Karlos Dunga, dok se na veterana Romarija nije računalo od ranije.

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2002. godine bile su najteže u istoriji Brazilske reprezentacije. Tokom celog kvalifikacionog ciklusa Brazil se mučio sa jačim protivnicima. Porazi od Paragvaja (2:1) i Čilea (3:0) u jednom trenutku odmakli su Brazil od plasmana u Japan i Južnu Koreju. Problem je, pre svega, ležao u slaboj realizaciji pa je u tim vraćen Romario koji već na narednom meču protiv Bolivije postiže het trik[62], a u pobedi protiv Venecuele od 6:0 bio je strelac četiri puta! U prvim kvalifikacionim mečevima u 2001. godini, Brazil se porazima od Urugvaja i Ekvadora, te nerešenim ishodom sa Peruom i te kako odaljio od Mundijala. Selektorsku funkciju u najtežem trenutku preuzeo je Luis Felipe Skolari. Do kraja kvalifikacija Brazil je poražen od Bolivije sa 3:1 i Argentine 2:1, ali je ostvario i ostale pobede i uspeo da izbori učešće na Mundijala.

Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine. Peta titula prvaka Sveta![uredi | uredi izvor]

Rivaldo sa peharom prvaka Sveta iz 2002. godine.
Luis Felipe Skolari, selektor Brazila u periodu 2001-2002 i 2012-2014. godina.

Retko kada se događalo da Brazil na Svetski šampionat pođe, a da nije jedan od glavnih favorita za osvajanje istog. To je bio slučaj sa Mundijalom 2002. godine, prvim koji se održao na Azijskom kontinentu. Međutim, u poprilično lakoj grupi šampionata sa selekcijama: Turske, Kostarike i Kine, Brazil je mogao, bez problema, da podiže formu. Na premijernom meču, posle preokreta, pobeđena je Turska sa 2:1 uz pogodak oporavljenog Ronalda čiji je nastup bio pod znakom pitanja do samog početka turnira. Ipak, Skolari se odlučio da uvrsti Ronalda umesto Romarija koji je ponovo, kao i pred prvenstvo 1998.godine, izostavljen sa spiska. U narednom kolu deklasiran je debitant na prvenstvu, Kina, sa 4:0, a prva pozicija overena je goleadom protiv Kostarike sa 5:2.

Kao prvoplasirani iz grupe Brazilci su otišli u osminu finala na Belgiju, predvođenu Markom Vilmotsom. Golovima napadačkog tandema, Ronalda i Rivalda, Belgija je eliminisana sa 2:0. U narednom ih je čekala još jedna evropska reprezentacija - Engleska. Ovoga puta engleski stil igre nije toliko odudarao od brazilskog jer je Skolari, pre svega, igrao na rezultat. Engleska je povela golom Majkla Ovena, ali je Brazil u finišu prvog dela izjednačio golom Rivalda. Početak drugog poluvremena doneo je dosta drame. Već u 50. minutu Ronaldinjo, tada fudbaler PSŽ-a, ušao je u istoriju! Prekršaj sa oko 35 m udaljenosti, umesto centaršuta, Ronaldinjo pretvara u perfektan lob i gol za 2:1[63]. Do kraja susreta Engleska nije uspela da zakomplikuje meč, pa je Brazil otišao u polufinale. Tamo su se, ponovo, susreli sa reprezentacijom Turske. U meču bez puno prilika i šansi, jednu od retkih u 49.minutu u gol je pretvorio Ronaldo za konačnu, minimalnu, pobedu od 1:0.

Finale Svetskog prvenstva održano je 30. juna 2002. godine na stadionu u Jokohami, a za protivnika Brazil je imao Nemačku, takođe reprezentaciju koja na šampionatu nije imala nijedan poraz. Nakon prvog poluvremena bez golova u drugom, posle loše intervencije Olivera Kana, Ronaldo dovodi Selesao u vođstvo (67. minut), a isti igrač 12 minuta kasnije postiže još jedan gol, nakon solo akcije, za konačnih 2:0[64]. Bez poraza sa svih sedam pobeda Brazil je po peti put postao prvak Sveta.

Sa osam datih golova, Ronaldo je poneo Zlatnu kopačku namenjenu najboljem strelcu prvenstva, dok je Rivaldo ostao na broju od pet datih golova. Njih dvojica sa Ronaldinjom, na ovom prvenstvu, činili su čuvenu napadačku kombinaciju poznatiju pod nazivom 3R (tri er). Mimo Ronaldinja, na ovo prvenstvo Luis Felipe Skolari je „lansirao” još jednog mladog igrača koji nije imao zavidniji učinak, a reč je o Rikardu Kaki.

Dve vezane titule: Kopa Amerika 2004. i Kup konfederacija 2005. godine[uredi | uredi izvor]

Adrijano, najbolji strelac Kopa Amerike 2004. godine i Kupa konfederacija 2005. godine.
Polufinalna utakmica Kupa konfederacija, Nemačka 2:3 Brazil.

Odmah po okončanju Svetskog prvenstva i osvojene titule, reprezentaciju je napustio Luis Felipe Skolari (preuzeo reprezentaciju Portugalije), a na njegovo mesto doveden je Karlos Alberto Pereira, čovek koji je doneo Brazilu četvrtu titulu prvaka Sveta 1994. godine.

Na Kopa Ameriku 2004. godine u Peruu, Pereira vodi kombinovan sastav sa igračima koji su bili nosioci igre u svojim klubovima, a odmara neke proverene, iskusne igrače, posle naporne sezone. Na prvenstvo nisu išli: Roberto Karlos, Kafu, Ronaldo, Ronaldinjo, Žuninjo Pernambukano, Rivaldo, Ze Roberto i mnogi drugi. U ovom sastavu ubedljivo najstariji bio je fudbaler Štutgarta, Marselo Bordon sa 28 godina.

U grupi su pobeđeni Čile sa 1:0 i Kostarika sa 4:1, dok je u zadnjem meču grupe Brazil poražen od Paragvaja sa 2:1. Svoj talenat i snagu Brazil je demonstrirao u četvrtfinalu pobedivši Meksiko sa 4:0. Polufinalni meč sa Urugvajem rešen je tek nakon jedanaesteraca pobedom Brazila (5:3 posle penala), a u samom finalu pobeđen je najveći rival, Argentina i ujedno glavni kandidat za osvajanje prvenstva. Argentina je do 93.minuta vodila sa 2:1, kada je rezultat izjednačio tinejdžer, devetnaestogodišnji Adrijano, fudbaler Parme. Nakon jedanaesteraca Brazil je slavio sa 4:2 i došao do sedme titule prvaka Južne Amerike u fudbalu.

Kao aktuelni Svetski prvak i osvajač Kopa Amerike, Brazil se kvalifikovao za Kup konfederacija koji se 2005. godine održao u Nemačkoj, zemlji domaćinu narednog Mundijala. U grupi je pobeđen Evropski šampion, Grčka sa 3:0, zatim je usledio poraz od šampiona Severne Amerike, Meksika od 1:0, a remijem protiv Japana (2:2), obezbeđeno je drugo mesto. U polufinalu Selesao se sastao sa domaćinom, Nemačkom i u vrlo izjednačenom i neizvesnom meču, gde je dva puta vodio, slavio sa 3:2 (strelci: dva puta Adrijano i Ronaldinjo), a u finalu aktuelni prvaci Sveta prikazali su najbolju utakmicu! Sav svoj kvalitet Pereirini izabranici pokazali su u finalu protiv Argentine pobedivši sa 4:1. najvećeg rivala (vodili su do 65. minuta sa 4:0). Ovo je bila idealna uvertira za predstojeće Svetsko prvenstvo.

Rezultati reprezentacije[uredi | uredi izvor]

Svetska prvenstva[uredi | uredi izvor]

Svetsko prvenstvo
Godina Kolo Plasman IG P N I GD GP
Urugvaj 1930. 1. kolo 6. 2 1 0 1 5 2
Kraljevina Italija 1934. 1. kolo 14. 1 0 0 1 1 3
Francuska 1938. Polufinale 3. 5 3 1 1 14 11
Brazil 1950. Finale 2. 6 4 1 1 22 6
Švajcarska 1954. Četvrtfinale 5. 3 1 1 1 8 5
Švedska 1958. Prvak 1. 6 5 1 0 16 4
Čile 1962. Prvak 1. 6 5 1 0 14 5
Engleska 1966. 1. kolo 11. 3 1 0 2 4 6
Meksiko 1970. Prvak 1. 6 6 0 0 19 7
Njemačka 1974. Polufinale 4. 7 3 2 2 6 4
Argentina 1978. Polufinale 3. 7 4 3 0 10 3
Španija 1982. 2. kolo 5. 5 4 0 1 15 6
Meksiko 1986. Četvrtfinale 5. 5 4 1 0 10 1
Italija 1990. Osmina finala 9. 4 3 0 1 4 2
Sjedinjene Američke Države 1994. Prvak 1. 7 5 2 0 11 3
Francuska 1998. Finale 2. 7 4 1 2 14 10
Južna KorejaJapan 2002. Prvak 1. 7 7 0 0 18 4
Njemačka 2006. Četvrtfinale 5. 5 4 0 1 10 2
Južnoafrička Republika 2010. Četvrtfinale 6. 5 3 1 1 9 4
Brazil 2014. Četvrto mesto 4. 7 3 2 2 11 14
Rusija 2018. Četvrtfinale 6. 5 3 1 1 8 3
Katar 2022. Četvrtfinale 7. 5 3 1 1 8 3
Ukupno 22/22 5 Titula 114 76 19 19 237 108

Kup konfederacija[uredi | uredi izvor]

Kup konfederacija
Godina Kolo IG P N I GD GP
1992. i 1995. Nije se kvalifikovala - - - - - -
Saudijska Arabija 1997. Prvak 5 4 1 0 14 2
Meksiko 1999. Finale 5 4 0 1 18 5
Južna KorejaJapan 2001. 4. mesto 5 1 2 2 3 3
Francuska 2003. 1. kolo 3 1 1 1 3 3
Njemačka 2005. Prvak 5 3 1 1 12 6
Južnoafrička Republika 2009. Prvak 5 5 0 0 14 5
Brazil 2013. Prvak 5 5 0 0 14 3
Rusija 2017. Nije se kvalifikovala - - - - - -
Ukupno 4 Titule 33 23 5 5 78 27

Sastav reprezentacije[uredi | uredi izvor]

Podaci ažurirani 8. avgusta 2019.[65]

Ime Datum rođenja Broj nastupa Broj golova Klub
Golmani
Alison 2. 10. 1992. 42 0 Engleska Liverpul
Ederson Moraeš 17. 8. 1993. 5 0 Engleska Mančester Siti
Odbrambeni fudbaleri
Tijago Silva 22. 9. 1984. 85 7 Engleska FK Čelzi
Filipe Luis 9. 8. 1985. 44 2 Saudijska Arabija Al Ahli
Markinjos 14. 5. 1994. 42 1 Francuska Pariz Sen Žermen
Aleks Sandro 26. 1. 1991. 19 1 Italija Juventus
Eder Militao 18. 1. 1998. 5 0 Španija Real Madrid
Fudbaleri sredine terena
Vilijan 9. 8. 1988. 69 9 Engleska FK Fulam
Filipe Kutinjo 12. 6. 1992. 55 16 Katar Al Duhail
Kasemiro 23. 2. 1992. 41 1 Engleska Mančester Junajted
Artur Melo 12. 8. 1996. 15 0 Italija FK Fjorentina
Lukas Paketa 27. 8. 1997. 6 1 Engleska Vest Hem
Napadači
Roberto Firmino 2. 10. 1991. 38 12 Saudijska Arabija Al Ahli
Gabrijel Žezus 3. 4. 1997. 35 18 Engleska Arsenal
Rišarlizon 10. 5. 1997. 13 6 Engleska Totenhem
Vinisijus Žunior 22. 3. 2000. 12 3 Španija Real Madrid
Nejmar 3. 3. 1997. 5 1 Saudijska Arabija Al Hilal

Statistika igrača[uredi | uredi izvor]

 

Najviše nastupa[66]

Mesto Ime Vreme Br. utakmica Br. golova
1. Kafu 1990—2006 142 4
2. Roberto Karlos 1992—2006 125 11
3. Dani Alves 2006— 115 8
4. Lusio 2000—2011 105 4
5. Klaudio Tafarel 1988—1998 101 0
6. Robinjo 2003—2017 100 28
7. Đalma Santos 1952—1968 98 3
7. Ronaldo 1994—2011 98 62
9. Ronaldinjo 1999—2013 97 33
9. Nejmar 2010— 97 60
 

Najviše golova[66]

Mesto Ime Vreme Br. golova Br. utakmica
1. Pele 1957—1971 77 92
2. Ronaldo 1994—2011 62 98
3. Nejmar 2010— 60 97
4. Romario 1987—2005 55 70
5. Ziko 1976—1986 48 71
6. Bebeto 1985—1998 39 75
7. Rivaldo 1993—2003 35 74
8. Žairzinjo 1964—1982 33 81
8. Ronaldinjo 1999—2013 33 97
10. Ademir 1945—1953 32 39
  • Podebljana imena igrača označavaju da su aktivni, 8. jul 2019.

Pozicija na Fifinoj rang-listi[uredi | uredi izvor]

Prema sajtu FIFA, reprezentacija Brazila je bila prva na rang listi, što je njen najviši plasman.[67] Najniže se rangirala u junu 2013. godine, kada je bila na 22. mestu na svetu.

U sledećoj tabeli su prikazane pozicije brazilske reprezentacije na Fifinoj rang-listi:[67]

 
Godina Pozicija Najviša Najniža
1993. 3 1 8
1994. 1 1 3
1995. 1 1 1
1996. 1 1 1
1997. 1 1 1
1998. 1 1 1
1999. 1 1 1
2000. 1 1 1
2001. 3 1 3
2002. 1 1 3
2003. 1 1 1
2004. 1 1 1
2005. 1 1 1
 
Godina Pozicija Najviša Najniža
2006. 1 1 1
2007. 2 1 3
2008. 5 2 6
2009. 2 1 5
2010. 4 1 4
2011. 6 3 7
2012. 18 5 18
2013. 10 8 22
2014. 6 3 10
2015. 6 5 8
2016. 2 2 9
2017. 2 1 2
2018.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Najviše nastupa za Brazil, rsssf.com”. Pristupljeno 29. 4. 2013. 
  2. ^ „The FIFA/Coca-Cola World Ranking”. FIFA. 21. 9. 2023. Pristupljeno 21. 9. 2023. 
  3. ^ Od 1992, timovima za Olimpijske igre je ograničeno da vode najviše tri igrača starija od 23 godine. Uspesi ovih timova nisu obično uračunati u statistiku nacionalnog tima.
  4. ^ „Brazil”. CNN. Arhivirano iz originala 01. 04. 2013. g. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  5. ^ „Beckenbauer diz que Brasil de 1970 foi melhor seleção de todos os tempos” (na jeziku: portugalski). Gazeta do Povo. Arhivirano iz originala 13. 11. 2014. g. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  6. ^ „Soccer great Zico: Brazil '58 best team ever”. Zico. CNN. 5. 7. 2012. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  7. ^ Pitt-Brooke, Jack (3. 7. 2012). „The greatest team of all time: Brazil 1970 v Spain 2012”. The Independent. London: The Independent. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  8. ^ „10 Greatest National Teams in World Football History”. Bleacher Report. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  9. ^ Lea, Greg. „The Best Ever International Teams: Part Two”. betsson.com. Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  10. ^ Metcalfe, Nick. „THE LIST: The 10 greatest football teams of all time”. Mail Online. London: Daily Mail (UK). Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  11. ^ „The 30 greatest international teams of all time”. The Football Pantheon. Arhivirano iz originala 21. 04. 2021. g. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  12. ^ „Phenomenal goals, silky skills and tight blue shorts - Why Brazil 1982 was the best World Cup team ever”. Mirror.co.uk. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  13. ^ „World Cup: The 10 best teams of all times”. LA Times. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  14. ^ „Euro 2016: Which is the greatest team in history of international football?”. BBC. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  15. ^ „Spain win again to extend unbeaten streak”. CNN. 20. 6. 2009. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  16. ^ „The birth of a revolution”. FIFA.com. 1. 7. 2008. Arhivirano iz originala 4. 11. 2012. g. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  17. ^ „Futebol: Brasil x Itália em 2009”. Setelagoas.com.br. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  18. ^ The Times & The Sunday Times
  19. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 8. 7. 2011. g. Pristupljeno 21. 6. 2018. 
  20. ^ Most career goals (football) | Guinness World Records
  21. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 18. 06. 2019. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  22. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 27. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  23. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 21. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  24. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 21. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  25. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 21. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  26. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 07. 11. 2017. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  27. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 07. 11. 2017. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  28. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=208/match=1188/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2015)#nosticky
  29. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=208/match=1191/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. februar 2018)#nosticky
  30. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 23. 11. 2017. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  31. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 16. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  32. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 15. 07. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  33. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  34. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  35. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 18. 01. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  36. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  37. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  38. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 06. 2018. 
  39. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=221/match=1345/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jun 2018)#nosticky
  40. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=488/match=1340/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. oktobar 2017)#nosticky
  41. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=3482/match=1343/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jun 2018)#nosticky
  42. ^ Soccer great Zico: Brazil '58 best team ever - CNN
  43. ^ a b „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 22. 06. 2018. 
  44. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=232/match=1459/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. maj 2018)#nosticky
  45. ^ https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=3480/match=1463/index.html#overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jun 2018)#nosticky
  46. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2018. g. Pristupljeno 22. 06. 2018. 
  47. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2018. g. Pristupljeno 23. 06. 2018. 
  48. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2018. g. Pristupljeno 23. 06. 2018. 
  49. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2018. g. Pristupljeno 23. 06. 2018. 
  50. ^ Argentina 1978 - Skandalima do titule na SP! - Sportske.net
  51. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2018. g. Pristupljeno 23. 06. 2018. 
  52. ^ Rođeni među mrtvima: deca tragičnog zemljotresa u Meksiko Sitiju 1985. godine - VICE
  53. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 24. 06. 2018. g. Pristupljeno 24. 06. 2018. 
  54. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 24. 06. 2018. g. Pristupljeno 24. 06. 2018. 
  55. ^ 100 Great Brazilian Goals: #18 Branco (USA 1994) - YouTube
  56. ^ Baggio penalty miss - 1994 World Cup Final - YouTube
  57. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 18. 06. 2019. g. Pristupljeno 27. 06. 2018. 
  58. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 27. 06. 2018. g. Pristupljeno 27. 06. 2018. 
  59. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 27. 06. 2018. g. Pristupljeno 27. 06. 2018. 
  60. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 26. 04. 2019. g. Pristupljeno 27. 06. 2018. 
  61. ^ „Uruguay - Brazil 0:3 (Copa América 1999 Paraguay, Final)”. Arhivirano iz originala 05. 07. 2017. g. Pristupljeno 27. 06. 2018. 
  62. ^ FIFA.com
  63. ^ 100 Great Brazilian Goals: #5 Ronaldinho (Korea/Japan 2002) - YouTube
  64. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 15. 06. 2018. g. Pristupljeno 02. 07. 2018. 
  65. ^ „2018 FIFA World Cup Russia™: List of Players” (PDF). fifa.com. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 6. 2018. g. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  66. ^ a b „Brazil - Record International Players”. rsssf.com. Pristupljeno 13. 1. 2018. 
  67. ^ a b „Brazil Men's Ranking — Details and Ranking History”. FIFA. Arhivirano iz originala 14. 01. 2018. g. Pristupljeno 13. 1. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Postignuća
Prvak Sveta
1958 (prva titula)
1962 — BrazilBrazil
1958 — Brazil Brazil
 Prvak Sveta
1962 (druga titula)
Prvak Sveta
1970 (treća titula)
Prvak Sveta
1994 (četvrta titula)
Prvak Sveta
2002 (peta titula)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Бразила&oldid=27717869”