HIV

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

HIV, virus humane imunodeficijencije
Elektronska mikrografija HIV virusa (zeleno)
Elektronska mikrografija HIV virusa (zeleno)
Naučna klasifikacijaEdit this classification
(nerangirano): Virus
Realm: incertae sedis
Carstvo: incertae sedis
Tip: incertae sedis
Klasa: incertae sedis
Red: Ortervirales
Porodica: Retroviridae
Potporodica: Orthoretrovirinae
Rod: Lentivirus
Vrste
Stilizovani prikaz preseka virusa HIV

HIV (engl. human immunodeficiency virus, virus ljudske imunodeficijencije) je lentivirus iz grupe retrovirusa, koji svojim delovanjem izaziva krajnji sindrom poznat kao sindrom stečene imunodeficijencije.[1][2] HIV je skraćenica od engleskog naziva human immunodeficiency virus, što bi okarakterisalo ovaj virus kao uzročnika opadanja sposobnosti imunskog sistema organizma.[3] HIV za najčešću metu napada ima delove imunskog sistema CD4+ limfocite. Ovaj virus direktno i indirektno vodi do pada u proizvodnji CD4+ T limfocita i do njihovog krajnjeg uništenja. CD4+ T limfociti su glavni pokretači odbrambenog sistema i kada je proizvodnja ovih ćelija ravna nuli, imunski sistem skoro da i ne funkcioniše. HIV takođe direktno napada organe kao što su bubrezi, srce i mozak, što dovodi do prekida rada bubrega, kardiomipatije i encefalopatije. Mnogi problemi sa kojim se oboleli od ovog virusa suočavaju su obične oportunističke bolesti, tipa prehlade, od kojih bi u normalnim uslovima imunski sistem mogao da se odbrani.

Bez lečenja, prosečno vreme preživljavanja nakon infekcije HIV-om se procenjuje na 9 do 11 godina, u zavisnosti od podtipa HIV-a.[4] U većini slučajeva, HIV je polno prenosiva infekcija i javlja se kontaktom ili prenosom krvi, pre-ejakulata, semena i vaginalnih tečnosti. Istraživanja su pokazala (i za istopolne i za parove suprotnog pola) da je HIV neprenosiv seksualnim odnosom bez kondoma ako HIV-pozitivan partner ima konstantno nedetektivo virusno opterećenje.[5][6][7] Neseksualni prenos može da se desi sa zaražene majke na dete tokom trudnoće, tokom porođaja izlaganjem njenoj krvi ili vaginalnoj tečnosti, i kroz majčino mleko.[8][9][10][11] Unutar ovih telesnih tečnosti, HIV je prisutan i kao slobodne virusne čestice i kao virus unutar inficiranih imunskih ćelija.

Pet telesnih tečnosti u sebi sadrže dovoljnu koncentraciju virusa za moguću infekciju ljudi. To su: krv, sperma, predejakularna tečnost, vaginalni sekret i majčino mleko. HIV se transmituje putem telesnih tečnosti tokom analnog, vaginalnog i oralnog seksa, putem transfuzije krvi, nesavesnim korišćenjem igala zavisnika od intravenske upotrebe droga, preko placente (između majke i fetusa) i dojenjem beba sa majke na novorođenče.

HIV je poreklom iz oblasti južno od Sahare, u Africi, otkriven tokom druge polovine XX veka. Trenutno je ova bolest globalna epidemija. Na kraju 2004. godine, veruje se, prema postojećim podacima, da 40 miliona ljudi imaju HIV virus.[12] Svetska zdravstvena organizacija je potvrdila da je u istoj godini, 2004, obolelo 3 miliona ljudi više nego u prethodnoj godini, i da će tokom 2005. godine 5 miliona ljudi tek oboleti od ovog virusa. Godine 1983, naučnici u Francuskoj, na čelu sa Likom Montanjerom, su prvi otkrili virus koji dovodi do bolesti side. Nazvali su virus LAV, lymphadenopathy-associated virus, što znači da su oni u početku virus usko povezivali sa limfnim sistemom.[13] Iste godine, Robert Galo iz SAD-a potvrdio je postojanje virusa i nazvao ga HTLV-III, human T lymphotropic virus type III[14], jer je otkrio vezu između CD4+ T ćelija i virusa. Oba naziva su 1986. godine preinačena u HIV[15]

Utvrđeno je postojanje dva tipa virusa, HIV-1 i HIV-2. HIV-1 je opasniji i ima veći stepen zaraze i lakše se prenosi sa osobe na osobu, i velikom broju je glavni uzročnik side u svetu. HIV-2 je lokalizovan na delove zapadne Afrike. Međutim, oba tipa virusa vode poreklo iz centralne Afrike, tačnije ispod Sahare. HIV vodi biološko poreklo od SIV (virusa majmunske imunotropije, Simian Imunotropic Virus), koji izaziva imunodeficijenciju afričkih zelenih majmuna. Smatra se da je za evolucioni preskok sa vrste na vrstu trebalo više stotina godina. Virus ima omotač sastavljen od proteina i masti koji ga čini osetljivim na dezinficijense i rastvarače (tipa medicinskog alkohola, formaldehida, dezdermana, hloroforma i sl.). Virus je takođe veoma neotporan u spoljašnjoj sredini, van ljudskog organizma živi nekoliko sekundi, osetljiv je na povišene temperature. Van ljudskog organizma može živeti jedino na veoma niskim temperaturama (temp. tečnog azota od minus 70 stepeni). U svim zdravstvenim ustanovama koriste se ili instrumenti za jednokratnu upotrebu ili standardna suva sterilizacija ili autoklaviranje, koji su više nego dovoljni da unište virus HIV-a.

HIV napada prvenstveno CD4 pozitivne ćelije, a to su CD4 limfociti, makrofagi i antigen prezentujuće đelije,[16] poslednja dve su zapravo rezervoar virusa. HIV koristi CD4 receptor ovih ćelija kao ulazna vrata-vezuje se za njega što mu omogućava da prodre u ćeliju. Međuti potreban mu je još jedan koreceptor, a to je molekul CCR5 ili CXCR4, koji se takođe nalazi na membrani ovih ćelija. Smatra se da su ljudi kojima ovi receptori fale ili su promenjeni putem mutacije imuni na sidu.[17][18] Smanjenjem broja ovih ćelija imuniteta, posebno CD4 limfocita, odbrambeni sistem slabi što omogućava invaziju drugih mikroorganizama-virusa, bakterija, gljiva i parazita, ali i tumora, koji su u stvari odgovorni za simptome ove bolesti. HIV infekcija dovodi do niskog nivoa CD4+ T ćelija kroz niz mehanizama, uključujući piroptozu abortivno inficiranih T ćelija,[19] apoptozu neinficiranih posmatračkih ćelija,[20] direktno virusno ubijanje inficiranih ćelija i ubijanje inficiranih CD4+ T ćelija [[CD8 cytotoxic lymphocyte|CD8+ citotoksičnim limfocitima koji prepoznaju inficirane ćelije.[21] Kada broj CD4+ T ćelija opadne ispod kritičnog nivoa, ćelijski posredovan imunitet se gubi, a telo postaje sve podložnije oportunističkim infekcijama, što dovodi do razvoja AIDS-а.

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Weiss RA (мај 1993). „How does HIV cause AIDS?”. Science. 260 (5112): 1273—9. Bibcode:1993Sci...260.1273W. PMID 8493571. doi:10.1126/science.8493571. 
  2. ^ Douek DC, Roederer M, Koup RA (2009). „Emerging Concepts in the Immunopathogenesis of AIDS”. Annual Review of Medicine. 60: 471—84. PMC 2716400 Слободан приступ. PMID 18947296. doi:10.1146/annurev.med.60.041807.123549. 
  3. ^ Powell MK, Benková K, Selinger P, Dogoši M, Kinkorová Luňáčková I, Koutníková H, Laštíková J, Roubíčková A, Špůrková Z, Laclová L, Eis V, Šach J, Heneberg P (2016). „Opportunistic Infections in HIV-Infected Patients Differ Strongly in Frequencies and Spectra between Patients with Low CD4+ Cell Counts Examined Postmortem and Compensated Patients Examined Antemortem Irrespective of the HAART Era”. PLOS ONE. 11 (9): e0162704. Bibcode:2016PLoSO..1162704P. PMC 5017746 Слободан приступ. PMID 27611681. doi:10.1371/journal.pone.0162704 Слободан приступ. 
  4. ^ UNAIDS; WHO (децембар 2007). „2007 AIDS epidemic update” (PDF). стр. 16. 
  5. ^ Rodger AJ, Cambiano V, Bruun T, Vernazza P, Collins S, Degen O, et al. (jun 2019). „Risk of HIV transmission through condomless sex in serodifferent gay couples with the HIV-positive partner taking suppressive antiretroviral therapy (PARTNER): final results of a multicentre, prospective, observational study”. Lancet. 393 (10189): 2428—2438. PMC 6584382 Slobodan pristup. PMID 31056293. doi:10.1016/S0140-6736(19)30418-0 Slobodan pristup. 
  6. ^ Eisinger RW, Dieffenbach CW, Fauci AS (februar 2019). „HIV Viral Load and Transmissibility of HIV Infection: Undetectable Equals Untransmittable”. JAMA. 321 (5): 451—452. PMID 30629090. S2CID 58599661. doi:10.1001/jama.2018.21167. 
  7. ^ Hoffman H (10. 1. 2019). „The science is clear: with HIV, undetectable equals untransmittable” (Saopštenje). National Institutes of Health. National Institute of Allergy and Infectious Diseases. Pristupljeno 3. 5. 2019. „NIAID Director Anthony S. Fauci, M.D., and colleagues summarize results from large clinical trials and cohort studies validating U=U. The landmark NIH-funded HPTN 052 clinical trial showed that no linked HIV transmissions occurred among HIV serodifferent heterosexual couples when the partner living with HIV had a durably suppressed viral load. Subsequently, the PARTNER and Opposites Attract studies confirmed these findings and extended them to male-male couples. ... The success of U=U as an HIV prevention method depends on achieving and maintaining an undetectable viral load by taking ART daily as prescribed.” 
  8. ^ Mabuka J, Nduati R, Odem-Davis K, Peterson D, Overbaugh J (2012). Desrosiers RC, ur. „HIV-Specific Antibodies Capable of ADCC Are Common in Breastmilk and Are Associated with Reduced Risk of Transmission in Women with High Viral Loads”. PLOS Pathogens. 8 (6): e1002739. PMC 3375288 Slobodan pristup. PMID 22719248. doi:10.1371/journal.ppat.1002739. 
  9. ^ Hahn RA, Inhorn MC, ur. (2009). Anthropology and public health : bridging differences in culture and society (2nd izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 449. ISBN 978-0-19-537464-3. OCLC 192042314. 
  10. ^ Mead MN (2008). „Contaminants in human milk: weighing the risks against the benefits of breastfeeding”. Environmental Health Perspectives. 116 (10): A426—34. PMC 2569122 Slobodan pristup. PMID 18941560. doi:10.1289/ehp.116-a426. Arhivirano iz originala 6. 11. 2008. g. 
  11. ^ „Preventing Mother-to-Child Transmission of HIV”. HIV.gov. 2017-05-15. Pristupljeno 2017-12-08. Javno vlasništvo Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
  12. ^ 2008 Report on the global AIDS epidemic, Pristupljeno 29. 4. 2013.
  13. ^ Isolation of a T-lymphotropic retrovirus from a patient at risk for acquired immune deficiency syndrome (AIDS)., Pristupljeno 29. 4. 2013.
  14. ^ Detection, isolation, and continuous production of cytopathic retroviruses (HTLV-III) from patients with AIDS and pre-AIDS., Pristupljeno 29. 4. 2013.
  15. ^ What to call the AIDS virus?, Pristupljeno 29. 4. 2013.
  16. ^ Cunningham AL, Donaghy H, Harman AN, Kim M, Turville SG (avgust 2010). „Manipulation of dendritic cell function by viruses”. Current Opinion in Microbiology. 13 (4): 524—9. PMID 20598938. doi:10.1016/j.mib.2010.06.002. 
  17. ^ Coakley E, Petropoulos CJ, Whitcomb JM (2005). „Assessing ch vbgemokine co-receptor usage in HIV”. Current Opinion in Infectious Diseases. 18 (1): 9—15. PMID 15647694. doi:10.1097/00001432-200502000-00003. 
  18. ^ Deng H, Liu R, Ellmeier W, Choe S, Unutmaz D, Burkhart M, Di Marzio P, Marmon S, Sutton RE, Hill CM, Davis CB, Peiper SC, Schall TJ, Littman DR, Landau NR (1996). „Identification of a major co-receptor for primary isolates of HIV-1”. Nature. 381 (6584): 661—6. Bibcode:1996Natur.381..661D. PMID 8649511. doi:10.1038/381661a0. 
  19. ^ Doitsh G, Galloway NL, Geng X, Yang Z, Monroe KM, Zepeda O, et al. (januar 2014). „Cell death by pyroptosis drives CD4 T-cell depletion in HIV-1 infection”. Nature. 505 (7484): 509—14. Bibcode:2014Natur.505..509D. PMC 4047036 Slobodan pristup. PMID 24356306. doi:10.1038/nature12940. 
  20. ^ Garg H, Mohl J, Joshi A (novembar 2012). „HIV-1 induced bystander apoptosis”. Viruses. 4 (11): 3020—43. PMC 3509682 Slobodan pristup. PMID 23202514. doi:10.3390/v4113020 Slobodan pristup. 
  21. ^ Kumar V (2012). Robbins Basic Pathology (9th izd.). str. 147. ISBN 978-1-4557-3787-1. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

HIV na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ХИВ&oldid=27549952”