Харакири (film)
| Harakiri | |
|---|---|
 Filmski poster | |
| Izvorni naslov | 切腹 |
| Režija | Masaki Kobajaši |
| Scenario | Šinobu Hašimoto |
| Producent | Tacuo Hosoja |
| Glavne uloge | Tacuja Nakadai Sima Ivasita Akira Isihama Tecuro Tamba Rentaro Mikuni |
| Muzika | Toru Takemicu |
| Direktor fotografije | Jošio Mijadžima |
| Montaža | Hisaši Sagara |
| Producentska kuća | Shochiku |
| Studio | Shochiku |
| Godina | 1962. |
| Trajanje | 134 minuta |
| Zemlja |  Japan |
| Jezik | japanski |
| IMDb veza | |
Harakiri (jap. 切腹) je japanski istorijski dramski film iz 1962. godine, režisera Masakija Kobajašija. Priča se odvija između 1619. i 1630. godine tokom Edo perioda i vladavine Tokugava šogunata. Radnja prati ronina Hanšira Cuguma,[1] koji traži da izvrši sepuku (harakiri) na imanju lokalnog feudalca, koristeći priliku da objasni događaje koji su ga naterali da zatraži smrt pred publikom samuraja. Film i dan danas nastavlja da dobija pohvale kritičara, a mnogi ga smatraju jednom od najboljih samurajskih filmova ikada snimljenih.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Edo, 1630. godine. Cugumo Hanširo stiže na imanje klana Iji i otkriva im da želi da izvrši sepuku u dvorištu palate. Da bi ga odvratio, Saito Kageju, daimjoov viši savetnik, priča Hanširou priču o drugom roninu, Čidživi Motomeu − koji je bio iz istog klana kao i Hanširo.
Saito se prezrivo podseća prakse ronina koji traže priliku da počine sepuku na zemlji klana, nadajući se da će biti odbijeni i da će im biti data milostinja. Motome je stigao u palatu nekoliko meseci ranije i uputio je isti zahtev kao Hanširo. Besni zbog sve većeg broja „samoubilačkih blefova”, tri najviša samuraja u klanu − Jazaki Hajato, Kavabe Umenosuke i Omodaka Hikokuro − ubedili su Saita da primora Motomea da održi obećanje i ubije se. Nakon pregleda Motomeovih mačeva, utvrđeno je da su njegove oštrice napravljene od bambusa. Besni što bi jedan samuraj „založio svoju dušu”, kuća Iji primorala je Motomea da iseče utrobu sopstvenim bambusovim sečivom, čineći njegovu smrt sporom, mučno bolnom i duboko ponižavajućom.
Uprkos ovom upozorenju, Hanširo tvrdi da nikada nije čuo za Motomea i kaže da je iskren u želji da počini sepuku. Baš pred početak ceremonije, od Hanširoa se traži da imenuje samuraja koji će mu odrubiti glavu kada se ritual završi. Na šok Saita i klana Iji, Hanširo uzastopno imenuje Hajatoa, Umenosukea i Hikokuroa — trojicu samuraja koji su prinudili Motomea na samoubistvo. Kada su glasnici poslati da ih pozovu, sva trojica odbijaju da dođu, pri čemu svaki tvrdi da je previše bolestan da bi došao.
Nakon što ih je nasmejao nazivajući bušido fasadom, Hanširo prepričava svoju životnu priču okupljenim samurajima, počevši od priznanja da je poznavao Motomea. Godine 1619. Šogun je ukinuo njegov klan. Njegov gospodar je odlučio da izvrši sepuku i, kao njegov najstariji samuraj, Hanširo je planirao da umre zajedno sa njim. Da bi to sprečio, Hanširoov najbliži prijatelj je zauzeo njegovo mesto, ostavljajući Hanširoa odgovornim za svog sina tinejdžera, Motomea. Da bi izdržavao Motomea i sopstvenu ćerku Miho, Hanširo je iznajmio kolibu u sirotinjskim četvrtima Edoa, radeći kao zanatlija za lepeze i kišobrane, dok je Motome postao učitelj. Shvativši ljubav između Motomea i Miho, Hanširo je organizovao njihov brak. Ubrzo nakon toga dobili su sina Kinga.
Kada je Miho obolela od tuberkuloze, Motome nije mogao da podnese pomisao da je izgubi i učinio je sve da prikupi novac kako bi platio lekara. Kada se i Kingo razboleo, Motome je jednog jutra otišao, rekavši da planira da podigne kredit od lihvara. Kasnije te večeri, Hajato, Umenosuke i Hikokuro su doneli Motomeovo unakaženo telo kući i ismevali njegovu smrt, nakon čega su otišli. Nekoliko dana kasnije, Kingo je umro, a Miho je izgubila volju za životom i preminula, ostavljajući Hanširoa bez ikoga. Završavajući svoju priču, Hanširo objašnjava da je njegova jedina želja da se pridruži Motomeu, Miho i Kingu u smrti. Objašnjava, međutim, da imaju puno pravo da pitaju da li je za njihovu smrt zadovoljena pravda. Stoga, Hanširo pita Saitoa da li ima bilo kakvu izjavu o žaljenju koju bi mogao preneti Motomeu, Miho i Kingu. Objašnjava da će, ako Saito to učini, umreti bez reči.
Saito odbija to da učini, nazivajući Motomea „iznuđivačem” koji je zaslužio da umre. Hanširo tada otkriva poslednji deo svoje priče. Pre nego što je došao na imanje Iji, ušao je u trag Hajatu i Umenosukeu i odsekao im kike. Hikokuro je tada posetio Hanširoovu kolibu i, sa velikim poštovanjem, izazvao ga na dvoboj. Posle kratke, ali napete borbe mačevima, Hikokuro trpi dvostruku sramotu: njegov mač je slomljen, a takođe mu je oteta i kika. Kao dokaz svoje priče, Hanširo vadi njihove označene kike iz svog kimona i baca ih pred sebe. Zatim se ruga klanu Iji, govoreći da ako su ljudi koje je ponizio pravi samuraji onda se ne bi skrivali od sramote. Štaviše, on dovodi u pitanje čast klana, ističući da oni nemaju pravo da sude Motomeu kada nisu uspeli da istraže razlog zašto je tražio da počini sepuku.
Pošto je sada veoma okaljao obraz, pobesneli Saito naziva Hanširoa ludakom i naređuje stražarima da ga ubiju. U žestokoj borbi, Hanširo ubija četvoricu samuraja, rani osmoricu i prezrivo razbija starinski oklop koji simbolizuje slavnu istoriju kuće Iji. Konačno, klan sabija Hanširoa u ćošak i sprema se da ga ubije ne mačevima, već sa tri pištolja na fitilj. Dok Hanširo počinje da vrši sepuku, istovremeno ga upucavaju sva trojica naoružanih napadača. Užasnut da će klan Iji biti ukinut ako se pročuje da je „polu izgladneli ronin” ubio toliko njegovih pristalica, Saito objavljuje da će se sve smrti koje je prouzrokovao Hanširo objasniti „bolešću”. U isto vreme, javlja se glasnik koji izveštava da se Hikokuro ubio dan ranije, dok Hajato i Umenosuke još uvek glume da su bolesni. Saito ljutito naređuje da Hajato i Umenosuke budu primorani da izvrše sepuku kao iskupljenje za gubitak svojih kika.
Dok se oklop čisti i ponovo postavlja, saznaje se za novi dodatak u zvaničnim zapisima kuće Iji. Hanširo je proglašen mentalno nestabilnim, a za njega i Motomea je navedeno da su umrli od harakirija. Kaže se da je Šogun izdao ličnu pohvalu gospodaru klana Iji za to kako su se njegovi savetnici nosili sa samoubilačkim blefovima Motomea i Hanširoa. Na kraju svog pisma, Šogun hvali kuću Iji i njihove samuraje kao primere bušidoa. Dok radnici peru krv sa zemlje klanskog imanja, jedan od njih pronalazi odsečeni čvor i stavlja ga u svoju radnu kantu.
Uloge[uredi | uredi izvor]
| Glumac | Uloga |
|---|---|
| Tacuja Nakadai | Cugumo Hanširo |
| Rentaro Mikuni | Saito Kageju |
| Akira Isihama | Čidživa Motome |
| Sima Ivasita | Cugumo Miho |
| Tecuro Tamba | Omodaka Hikokuro |
| Ičiro Nakatani | Jazaki Hajato |
| Masao Misima | Inaba Tango |
| Kei Sato | Fukušima Masakacu |
| Jošio Inaba | Čidživa Džinai |
| Joširo Aoki | Kavabe Umenosuke |
Teme[uredi | uredi izvor]
Kada su ga pitali o temi njegovog filma, Kobajaši je izjavio: „Svi moji filmovi... bave se otporom ukorenjenoj moći. O tome je Harakiri, naravno, i Pobuna. Pretpostavljam da sam uvek izazivao autoritet”.[2]
Odi Bok opisuje temu Harakirija kao „nehumanost ovog zahteva za one koji su ga se poslušno pridržavali, i licemerje onih koji su sprovodili ovu praksu”.[3] Film ne izaziva toliko praksu sepukua; nego naglašava slučaj kada se to dogodilo u kaznenom i licemernom okruženju. Pojmovi časti i hrabrosti povezani sa tim mogu biti lažni front, kako to protagonista kaže, služeći više kao sredstvo za očuvanje reputacije nego za stvarno iskupljenje za zločin ili zlodela.
Prazan oklop, prikazan na početku, simbolizuje prošlu slavu klana Iji i prema njemu se odnose sa poštovanjem. Međutim, samuraji iz kuće Iji se ponašaju kao kukavice u borbi sa Cugumom, koji podrugljivo pokušava da iskoristi oklop kao štit pre nego što ga razbije o zemlju. Kobajaši ovde ističe da se ispostavlja da je ovaj simbol vojne veštine prazan.[4]
Kobajaši takođe napada još dva važna atributa samurajskog ranga: mač i kiku. Čidživa shvata da mu mačevi ne koriste ukoliko ne može da izdržava svoju porodicu i zato ih prodaje da bi platio medicinsku negu svog sina. Kada se Cugumo osveti trojici muškaraca koji su bili saučesnici u Čidživinoj smrti, bira da ih liši njihovih kika, a ne da ih ubije. U to vreme, gubljenje kika bilo je isto što i gubljenje mača, a smrt je smatrana časnijom od takve sramote. Međutim, samo jedan od trojice samuraja, Omodaka, zapravo počini sepuku, dok su druga dvojica primorana od strane klana da sebi oduzmu život. Stoga je način na koji se Cugumo sveti veoma suptilan: on čini da klan postupa po pravilima za koja tvrde da ih se pridržavaju i koja su koristili da kazne Čidživu.[5]
Dnevni zapis klana koji se pojavljuje na početku i na kraju filma „predstavlja zabeležene laži istorije”. Cugumova smrt je lažno označena kao samoubistvo, za trojicu samuraja i ljude koje je ubio se kaže da su umrli prirodnom smrću, a ne nasiljem, a cela priča o njegovom izazovu klanu je gurnuta pod tepih kako bi zaštitila fasadu „nepravedne strukture moći” koju predstavlja klan Iji.[6]
Premijera[uredi | uredi izvor]
Harakiri je premijerno prikazan u Japanu 1962. godine. Shochiku Film of America je izdao film sa engleskim titlovima u Sjedinjenim Državama u decembru 1963. godine.
Prijem[uredi | uredi izvor]
U savremenoj recenziji, Monthly Film Bulletin je naveo da Kobajašijeva „spora, odmerena kadenca savršeno odgovara njegovoj temi” i da je „sama priča lepo konstruisana”. Recenzija je pohvalila nastup Tacuje Nakadaija kao „briljantnu izvedbu nalik Mifuneu” i navela da je film „povremeno bio brutalan, posebno u strašnoj agoniji mladog samuraja sa mačem od bambusa” i da iako su „neki kritičari primetili [...] da to što je krvav nije najbolji način da se žali bezobzirno krvoproliće, Harakiri i dalje izgleda sjajno sa svojim odmerenim snimcima praćenja, svojim sporim zumiranjem, svojim reflektujućim snimcima dvorišta iznad glave i svojom čestom nepomičnom nepokretnošću.”[7] Recenzent novina The New York Times, Bosli Krauter, nije bio impresioniran „mučenom ljudskom dramom u ovom filmu”, ali je dodao da „gospodin Kobajaši radi odlične stvari sa arhitektonskim kompozicijama, pokretnim formama i povremeno turbulentnim rotacijama figura koje se bore na ekranu veličine CinemaScope-a. On postiže neku vrstu vizuelne hipnotizacije koja odgovara radoznalom raspoloženju iz noćne more”.[8] Sid Korman napisao je za Film Quarterly da se „lepota filma čini uglavnom zbog Kobajašijeve temeljne čvrstine koncepcije i preovlađujućeg duha, zbog nenametljive brige za kinematografske vrednosti”.[9]
Donald Riči nazvao ga je rediteljevim „najboljim filmom” i citirao je Kobajašijevog mentora Keisukea Kinošitu koji ga je svrstao među pet najboljih japanskih filmova svih vremena.[10] Odi Bok je napisao: „Harakiri izbegava sentimentalnost nekih od njegovih ranijih filmova, kao što je Ljudsko stanje, kroz novi naglasak na vizuelno-audijnu estetiku sa hladnom formalnošću kompozicija i Takemicuovom elektronskom partiturom. Ali nijedan od Kobajašijevih socijalnih protesta nije umanjen u konstrukciji filma – to je kružnost nalik Mizogučiju koja gorko uskraćuje svaku nadu u ljudski napredak”.[11] Rodžer Ibert je dodao Harakiri na svoju listu „Sjajnih filmova”, napisavši u svojoj recenziji iz 2012. godine: „Samurajski filmovi, kao i vesterni, ne moraju biti poznate žanrovske priče. Mogu se proširiti tako da sadrže priče o etičkim izazovima i ljudskoj tragediji. Harakiri, jedan od najboljih od njih je o starijem lutajućem samuraju koji odvoji vreme da stvori neodgovornu dilemu za starešinu moćnog klana. Igrajući striktno u skladu sa pravilima Bušido kodeksa koji reguliše ponašanje svih samuraja, on namami moćnog lidera u situaciju u kojoj ga čista ogoljena logika ostavlja poniženim pred svojim slugama”.[12]
Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting od 100% na osnovu osam kritika kritičara, sa prosečnom ocenom od 7,33/10.[13]
Nagrade[uredi | uredi izvor]
Film je ušao u takmičarsku kategoriju na Filmskom festivalu u Kanu 1963. godine. Izgubio je Zlatnu palmu od Leoparda, ali je dobio specijalnu nagradu žirija.[14]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ John Berra (2012). Japan 2. Intellect Books. str. 151—153. ISBN 978-1-84150-551-0.
- ^ Hoaglund, Linda (1994-05-01). „A Conversation with Kobayashi Masaki”. Positions (na jeziku: engleski). 2 (2): 393. ISSN 1067-9847. doi:10.1215/10679847-2-2-382.
- ^ Bock, Audie (1985). Japanese film directors. Tokyo: Kodansha International. str. 254. ISBN 0-87011-714-9. OCLC 12250480.
- ^ Bock, str. 256
- ^ Bock, str. 257–258
- ^ Bock, str. 257
- ^ „Seppuku (Harakiri), Japan, 1962”. Monthly Film Bulletin. sv. 32 br. 372. London: British Film Institute. 1965. str. 71—72.
- ^ Crowther, Bosley (1964-08-05). „Screen: Samurai With Different Twist: Kobayashi's 'Harakiri' Arrives at Toho”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2019-12-02.
- ^ Corman, Cid (proleće 1964). „Harakiri”. Film Quarterly. 17 (3): 49 — preko JSTOR.
- ^ Richie, Donald (2002). A hundred years of Japanese film (1st izd.). Tokyo: Kodansha International. str. 164—165. ISBN 4-7700-2682-X. OCLC 47767410.
- ^ Bock, str. 258
- ^ Ebert, Roger (23. 2. 2012). „Honor, morality, and ritual suicide”. Chicago Sun-Times. Arhivirano iz originala 30. 01. 2013. g. Pristupljeno 2. 3. 2012.
- ^ „Harakiri (1962)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 9. 9. 2016.
- ^ „Festival de Cannes: Harakiri”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 2013-12-04. g. Pristupljeno 2009-02-27.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Galbraith IV, Stuart (1996). The Japanese Filmography: 1900 through 1994. McFarland. ISBN 0-7864-0032-3.