Hartri-Fokova metoda

Hartri-Fokova metoda ili metod samousaglašenog polja (engl. SCF self-consistent field method) je varijaciona metoda kojom se traži minimum energije poboljšavanjem talasnih funkcija. Hartri-Fokovom metodom se dolazi do Hartri-Fokovih jednačina.

Primena

Hartri-Fokova metoda je približna metoda i kao takva se koristi za rešavanje problema koji se ne mogu rešiti egzaktno ili kod kojih je takvo rešavanje previše složeno. Za većinu problema koje se rešavaju Hartri-Fokovom metodom danas se koriste računari.

Ova metoda se primenjuje u mnogim oblastima. Najšire primenjena je kompjuterska tehnika u atomskoj i molekulskoj fizici. Pomoću nje se približno računaju efekti ukupne međusobne elektronske interakcije i egzaktno se računa interakcija između elektrona i jezgara. Paulijev princip se uračunava preko Slejterovih determinanti, a jedini efekat koji se ne uračunava kada se molekuli posmatraju u nerelativističkom smislu, je korelaciona energija, tendencija međusobnog izbegavanja elektrona.

Molekulske orbitale samousaglašenog polja

Za dobijanje orbitala dvoatomskog molekula u prvoj aproksimaciji se kombinuju samo orbitale istih glavnih i orbitalnih kvantnih brojeva. Međutim, za preciznije rezultate kod homonuklearnih dvoatomskih molekula pokazalo se da je potrebno da se kombinuju sve orbitale kod kojih je magnetni kvantni broj m održan, što se kod MO svodi na kombinovanje svih orbitala sa za koje je λ jednako. Za određivanje koeficijenata doprinosa određenih AO u jednoj takvoj MO koristi se varijacioni princip, a jedna varijanta je korišćenje Hartri-Fokovog metoda.

Minimizacija energije da bi se dobili koeficijenti koji će određivati doprinos atomskih orbitala u molekulskoj, naziva se metod usaglašenog polja - linearna kombinacija atomskih orbitala - molekulskih orbitala (metod SCF-LCAO-MO). Jedan od jednostavnijih načina primene ovog metoda koji daje dobre rezultate je putem odabira minimalnog bazisni skupa atomskih funkcija koje učestvuju u izgradnji molekulske orbitale. Ransil je 1966. godine za taj skup odabrao unutrašnje popunjene i valentne orbitale N atoma. Problem kod korišćenja ovog metoda javlja se zbog postojanja konfiguracija kod kojih su različiti energetski nivoi bliskih vrednosti energija, što se naziva problemom interakcija konfiguracija.

Literatura

• Belić, Dragoljub (2000). Fizika molekula. Beograd. str. 88—93.