Pređi na sadržaj

Henrik I Flandrijski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Henrik Flandrijski
Henrik Flandrijski prikazan na vitražnom prozoru katedrale u gradu Troa.
Lični podaci
Datum rođenja1174.
Mesto rođenjaValansjen, Eno
Datum smrti11. jun 1216.(1216-06-11) (41/42 god.)
Mesto smrtiSolun, Solunska kraljevina
Porodica
SupružnikAgnesa od Monferata,
Marija od Bugarske
PotomstvoIzabela
RoditeljiBalduin V od Enoa
Margareta Flandrijska
DinastijaEno
latinski car
Period1206—1216
PrethodnikBalduin I
NaslednikPetar

Henrik Flandrijski[a] (fr. Henri de Flandre, lat. Henricus Flandriae, grč. Ερρίκος της Φλάνδρας; Valansjen, 1174 — Solun, 11. jun 1216) bio je regent Latinskog carstva (1205—1206), a zatim car (1206—1216). Bio je sin Balduina V od Enoa i Margarete Flandrijske. Vlast nad Latinskim carstvom preuzeo je od brata Balduina I, kada je carstvo bilo ozbiljno ugroženo od strane Bugara. Međutim, svojom mudrom politikom, Henrik je uspeo da iskoristi prilike koje su mu se pružile i da učvrsti novoformirano carstvo, koje će postojati još nešto više od pola veka. Bio je najveći vladar Latinskog carstva.

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Henrik je rođen oko 1174. godine u Valansjenu kao sin Balduina V, grofa Enoa, i Margarete, grofice Flandrije.

Ulazak krstaša u Konstantinopolj, ulje na platnu Ežena Delakroe iz 1840. godine.

Godine 1198. papa Inoćentije III je počeo da propoveda Četvrti krstaški rat. Pozivu se prvo odazvali šampanjski grof Teobald III, a zatim Henrik zajedno sa svojim bratom Balduinom, tada grofom Flandrije i Enoa.[1] Kako krstaška vojska skupljena u Veneciji 1202. godine nije imala sredstava da plati prevoz do Svete zemlje, Mletačka republika joj je ponudila da zarad njenih interesa napadne Zadar.[1][2][3][4][5][6] Zatim je po mletačkom zaposedanju grada tu došao vizantijski pretendent Aleksije Anđel, nudeći basnoslovne nagrade, i cela ekspedicija se okrenula protiv Vizantije.[1][2][7][8][4][5][6][9] Pošto novoustoličeni Aleksije nije mogao da ispuni svoja obećanja, krstaška vojska je 1204. godine osvojila Konstantinopolj i srušila Vizantijskom carstvo osnivajući na njegovom prostoru brojne državice.[10][2][11][7][12][13][14][15][6][16] Uloga zamene Vizantije pripala je Latinskom carstvu, kome su ostale krstaške države kroz čitav sistem vazalstava priznavale nominalnu vrhovnu vlast.[17][11][13][18][15][6][16] Za prvog latinskog cara izabran je Henrikov brat Balduin.[17][11][13][18][5][9]

Henriku su pripale manje uloge u pohodu. On je u Konstantinopolju zaposeo dvorac Vlaherna sa svim njegovim blagom. Zatim je krajem 1204. godine prešao u Malu Aziju da tamo proširi latinsku vlast Latinskog carstva praćen vitezovima grofa Luja od Bloa, kome je po ugovoru bila dodeljena Nikeja.[19] Male i neorganizovane romejske[b] snage predvođene despotom Teodorom Laskarisom bile su poražene kod Pojmanenona i Henrik je uspeo da ovlada većinom gradova u Bitiniji. Zatim je naneo još teži poraz Romejima u bici kod Adramitiona 19. marta 1205. godine, posle čega je delovalo da će romejski otpor u Anadoliji biti lako slomljen.[19][20]

Regentstvo[uredi | uredi izvor]

Car Balduin je pretrpeo težak poraz od bugarskog cara Kalojana kod Hadrijanopolja 14. aprila 1205. godine i bio je zarobljen, kasnije pogubljen.[17][21][19][22][20] Posle ove katastrofe, Henrik je bio primoran da se povuče iz Male Azije da bi održao iz osnova pokolebano novostvoreno carstvo i u Konstantinopolju je izabran za regenta.[23][20] Osim velikih teritorijalnih gubitaka u Evropi, posledice poraza su se osetile i u azijskom delu. Odatle se povukla celokupna latinska vojska, zadržavši svoju posadu samo u gradu Pege.[24] Novonastalu situaciju iskoristio je Teodor Laskaris, koji se učvrstio u zapadnoj Maloj Aziji, izabravši Nikeju za svoju prestonicu.[25][20]

Latinski car: Između Bugara i Nikejaca[uredi | uredi izvor]

Teritorijalni gubici Bugarske posle bitke kod Filipopolja 1208. godine. Latinsko carstvo je na jugoistoku potpuno potislo Bugare iz Trakije.

Henrik je bio izabran za novog latinskog cara, a zatim krunisan 20. avgusta 1206. godine.[17][23][22][20] Odmah se sa mnogo energije i veštine posvetio svojoj novoj ulozi. Uspeo je da ponovo ojača poljuljanu latinsku vladavinu u Trakiji.[23] Sporazumeo se sa Bugarima, doduše na kratko, a, nasuprot Balduinu, zauzeo prema Grcima pomirljiv stav i uspeo je da jedan deo grčkog plemstva pridobije za sebe.[23][26] To mu je omogućilo da već krajem 1206. godine na čelu latinske vojske upadne u Bitiniju.[23][20] Srušiti novi vizantiski centar, čije formiranje nije uspeo da spreči, bilo je za njega pitanje od vitalne važnosti. Međutim, novi Kalojanovi napadi primorali su ga da prekine borbu i da u proleće 1207. godine sklopi sa Teodorom Laskarisom primirje na dve godine.[23]

Dana 8. oktobra 1207. godine, Kalojana je u opsadi Soluna ubio jedan bugarski boljar i usledilo je smanjenje pritiska na Latinsko carstvo s evropske strane.[17][21][23][22][20] Henrik je zatim krenuo u napad i kod Filipopolja 2. avgusta 1208. godine je novom bugarskom caru Borilu naneo težak poraz.[27][28] Ovoj pobedi svakako je dosta doprinelo to što je jedan deo boljara težio da sa Henrikom postigne sporazum.[21] Međutim, da bolje iskoristi pobedu cara su sprečili sukobi sa njemu podređenim državama.[28]

Obnova primata među latinskim državama[uredi | uredi izvor]

Henrik je zvanično imao kao svoje vazale: Solunsku kraljevinu, Atinsko vojvodstvo koje je bilo vazal prethodnog i kneževinu Ahaju.[29][30][20] Međutim, usled nemoći carstva u prethodnom periodu, one su sada bile faktički nezavisne. Pošto je uticajni solunski kralj Bonifacije Monferatski poginuo u sukobu sa Kalojanom 1207. godine, na vlasti u ovoj najznačajnijoj vazalnoj državi carstva našao se njegov maloletni sin Dimitrije. Henrik je ušao u sukob sa lombardskim plemićima predvođenim Obertom II od Bijandrata. Voljom latinskog cara Dimitrije je 6. januara 1209. godine bio krunisan za kralja, a regent mu je postao carev brat Justas. Papa i većina plemstva su priznali ovaj čin, ali je još uvek postojala jaka opozicija. Henrik je, ipak, umesnom odlučnošću uspeo da 1209. godine nametne svoju vlast Solunu.[20] Vrhovnu vlast latinskog cara prihvatio je tom prilikom i epirski despot Mihailo I Komnin Duka, ozvaničivši je udajom svoje kćeri Marije za Justasa Flandrijskog.[28] Tada je i trećina Mihailovih poseda, kao miraz, došla pod Justasovu kontrolu. Međutim, ovo vazalstvo nije bilo dugog veka i Epir je ubrzo ušao u sukob sa kraljevinom u Solunu.

Posle Soluna Henrik je posetio Atinu, gde se sastao sa atinskim vojvodom Otom de la Rošom, svojim saveznikom protiv odmetnutih solunskih feudalaca. Iskoristivši smrt ahajskog kneza Vilijama I Šamplita, latinski car je postavio za njegovog naslednika Žofrou Vilerdena čime se kneževina našla pod njegovom neposrednom vrhovnom vlašću. Na saboru u Ravenci 1210. godine, Henrik je ozvaničio novonastali odnos snaga. Latinski vladari u Grčkoj su ga priznali za sizerena, njima se pridružilo i novostvoreno Egejsko vojvodstvo sa centrom na Naksosu, sređeni su i odnosi između pravoslavnih i katoličkih crkvenih velikidostojnika. Međutim, atinske vojvode i ahajski kneževi su ubrzo prestali da se brinu o poslovima carstva i postali ponovo nezavisni.[20]

Latinsko carstvo (tamnija žuta) sa svojim vazalima (svetlija žuta) i države u njihovom neposrednom okruženju 1214. godine. Mletački posedi obeleženi su svetlozelenom bojom.
Latinsko carstvo (tamnija žuta) sa svojim vazalima (svetlija žuta) i države u njihovom neposrednom okruženju 1214. godine. Mletački posedi obeleženi su svetlozelenom bojom.

Rat protiv Nikeje[uredi | uredi izvor]

Posredstvom Mlečana, Henrik je 1209. godine sklopio tajni savez sa seldžučkim ikonijskim sultanom Kejhusrevom I protiv Nikeje.[23] Međutim, malobrojna nikejska vojska, čije je jezgro sačinjavao odred od 800 latinskih najamnika, pobedila je tursku vojsku u bici kod Antiohije na Meandru u proleće 1211. godine. Sultan je poginuo u bici, a njegov naslednik Kejkavus I je sklopio mir sa Nikejom.[31]

Posle toga Latinsko carstvo je ponovo povelo rat protiv, sada cara, Teodora Laskarisa. Sam Henrik rat opravdava u pismu upućenom na Zapad iz svog logora kod Pergama 13. januara 1212. godine, koje govori o opasnosti od Teodorovog napada na sam Konstantinopolj.[31][26] Latinski car se povezao sa Trapezuntskim carstvom, rivalom Nikeje u pravu na nasleđe Vizantije.[26] Došlo je do manjih borbi u Miziji i Bitiniji u kojima je latinski car imao više uspeha.[31][26] Henrik je odneo pobedu na Rindaku 15. oktobra 1211. godine, posle čega je prodro sve do Pergama i Nimfeja. Međutim, vođen na jednoj i na drugoj strani sa vrlo malim snagama, rat nije mogao da dovede do odlučujućih rezultata. Zamoreni ratom, protivnici su sklopili mir u Nimfeju krajem 1214. godine. Ugovorom je povučena granica između Latinskog i Nikejskog carstva: severozapadni deo Male Azije do Adramitiona na jugu pripao je Latinima, dok je celu ostalu teritoriju do seldžučke granice zadržala Nikeja.[31] Na taj način su obe države dejure priznale jedna drugu i za druže vreme je došlo do ravnoteže snaga i mira u zapadnoj Maloj Aziji.[32]

Savez sa Bugarima i sukobi sa Srbijom[uredi | uredi izvor]

Papinim posredovanjem, najverovatnije 1211. godine, Henrik se izmirio sa bugarskim carem Borilom. Usledilo je čak sklapanje saveza između dvojice vladara, koji je učršćen brakom između Henrika i Kalojanove kćerke Marije. Dvojica saveznika, Henrik i Boril, krenuli su 1214. godine protiv srpskog velikog župana Stefana Nemanjića, zato što je on pružao podršku Borilovim protivnicima izbeglim iz Bugarske. Noćnim napadom u blizini Niša, saveznici su bili primorani na povlačenje. Da bi osvetili poraz i postigli sigurniji uspeh, saveznici su počeli bolje da se spremaju. Obećanjima su na svoju stranu privukli Streza, moćnog gospodara Proseka i dotadašnjeg Borilovog neprijatelja. Međutim, kako je Strez uskoro bio ubijen, ovu oblast su podelili Solunska kraljevina, koja je zavladala samim Prosekom sa njegovom neposrednom okolinom, i Epirska despotovina.

Henrik I Flandrijski, Promptuarium Iconum Insigniorum Gijoma Rujea iz XVI veka.

Henrik je stupio u kontakt sa ugarskim kraljem Andrijom II. Dvojica vladara su videli Srbiju kao prepreku svojim političkim planovima neposrednije saradnje. U proleće 1216. godine dogovorili su se da se sa vojskama sastanu u Nišu. Očito, pohod je spreman samo protiv Srbije, jer su sa Bugarskom bili u dobrim odnosima. Sam Stefan Nemanjić piše da im je namera bila da ga prognaju i da podele njegovu zemlju.[27][33] Poziv na sastanak je upućen i Stefanu, ali je on odlučio da rastavi saveznike.[33] U aprilu on se sastao u Ravnom sa kraljem Andrijom i uspeo da izgladi odnose sa njim,[34][33] posle čega su zajedno otišli u Niš.[33] Pun gneva i jarosti, Henrik nije hteo odstupiti, tražio je jedan, makar i mali, deo Srbije. Odbijajući sve ove zahteve, Stefan je poseo sve klance oko Niša, verovatno i grdeličke i sićevačke, da onemogući latinskom caru povratak i natera ga na popuštanje. Henriku u tom trenutku nije bilo do borbe. U Solunskoj kraljevini je došlo do većih problema i regentkinja Margareta, sestra kralja Andrije, pozivala ga je u pomoć. Posredstvom ugarskog kralja, caru je omogućeno nesmetano povlačenje i on je krenuo prema Solunu.[35][33]

Smrt i posledice[uredi | uredi izvor]

Henrik je umro pod misterioznim okolnostima u Solunu 11. juna 1216. godine.[35][36][33][26] Vrlo verovatno je bio otrovan od strane Oberta od Bijandrata, zbog čije zavere ga je kraljica-majka Margareta i zvala u pomoć. Njegovom smrću nastupilo je propadanje Latinskog carstva.[36][26] Mesto regenta preuzela je Henrikova sestra Jolanda,[37] a za novog cara je izabran njen suprug Petar II Kurtene. Petar nikad nije ni stigao do Konstantinopolja, jer je na putu bio zarobljen od strane epirskog despota i kasnije ubijen.[35][36][38] Smrt cara Henrika dovela je i do pada cara Borila, koga je 1218. godine sa prestola zbacio Jovan Asen II.[35][38] Iako Henrikova vladavina nije ostavila dubljeg traga, njegovi uspesi su u velikoj meri doprineli produženju života Latinskog carstva, koje će prestati da postoji 1261. godine.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Henrik se ženio dva puta. Prva supruga mu je bila Agnesa, kćer Bonifacija Monferatskog, jednog od najuticajnijih vođa Četvrtog krstaškog rata. Brak je sklopljen 1206. godine da bi se učvrstio savez dvojice vladara protiv Kalojana. Sva je prilika da je Agnesa umrla na porođaju 1207. godine zajedno sa svojom novorođenom kćerkom. Godine 1211. Henrik se oženio Kalojanovom kćerkom Marijom, zaključujući na taj način mir sa Bugarskom. Marija je 1216. godine takođe bila osumnjičena za carevu smrt i njoj se potom gubi svaki trag. Henrik je imao jednu vanbračnu kćer po imenu Izabela ili Margareta, koju je udao za svog vazala i pobunjenog bugarskog boljara Aleksija Slovena.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Prva strana Istorije cara Henrika koja prikazuje Henrika pred zidinama Konstantinopolja. Delo Henrika od Valansjena naručeno upravo od strane cara Henrika.
    Prva strana Istorije cara Henrika koja prikazuje Henrika pred zidinama Konstantinopolja. Delo Henrika od Valansjena naručeno upravo od strane cara Henrika.
  • Car Henrik na prestolu, pečat objavljen 1890. godine u Pečatima latinskog istoka (fr. Sceau de l'Orient latin) Gistava Šlumbergera.
    Car Henrik na prestolu, pečat objavljen 1890. godine u Pečatima latinskog istoka (fr. Sceau de l'Orient latin) Gistava Šlumbergera.
  • Pečat koji prikazuje Henrika Flandrijskog na konju, iz Pečata latinskog istoka.
    Pečat koji prikazuje Henrika Flandrijskog na konju, iz Pečata latinskog istoka.
  • Dva pečata cara Henrika. Prvi prikazuje cara na prestolu, drugi njegov grb. Slika iz Pečata latinskog istoka.
    Dva pečata cara Henrika. Prvi prikazuje cara na prestolu, drugi njegov grb. Slika iz Pečata latinskog istoka.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Balduin II, grof Enoa
 
 
 
 
 
 
 
8. Balduin III, grof Enoa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ida od Levena
 
 
 
 
 
 
 
4. Balduin IV, grof Enoa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Gerhard Flaminijus od Vasenberga
 
 
 
 
 
 
 
9. Jolanda od Vasenberga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Klementija od Poatua
 
 
 
 
 
 
 
2. Balduin V, grof Enoa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Albert III, grof Namira
 
 
 
 
 
 
 
10. Žofroa I, grof Namira
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ida od Saksonije
 
 
 
 
 
 
 
5. Alisa od Namira
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Konrad I, grof Luksemburga
 
 
 
 
 
 
 
11. Ermezinda od Luksemburga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Klementija Akvitanska
 
 
 
 
 
 
 
1. Henrik Flandrijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Gerhard, vojvoda Lorene
 
 
 
 
 
 
 
12. Teodorik II od Lorene, vojvoda Lorene
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Hedviga od Namira
 
 
 
 
 
 
 
6. Tijeri od Alzasa, grof Flandrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Robert I, grof Flandrije
 
 
 
 
 
 
 
13. Gertruda Flandrijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Gertruda od Saksonije
 
 
 
 
 
 
 
3. Margareta I, grofica Flandrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Fulk IV, grof Anžua
 
 
 
 
 
 
 
14. Fulk I, kralj Jerusalima
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Bertrada od Monforta
 
 
 
 
 
 
 
7. Sibila Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Eli I, grof Mena
 
 
 
 
 
 
 
15. Ermengarda Anžujska, grofica Mena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Matilda od Šato di Loara
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Navodi se i kao Henrik od Enoa ili Henrik od Angra. Stefan Nemanjić ga po grčkom naziva Jeris Filander.
  2. ^ Vizantinci su sami sebe nazivali Romejima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Ćorović 1933, str. 114.
  2. ^ a b v Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 209.
  3. ^ Ostrogorski 1969, str. 389.
  4. ^ a b Ćorović 1989, str. 138.
  5. ^ a b v Pejnter 1997, str. 62.
  6. ^ a b v g Pejnter 1997, str. 249.
  7. ^ a b Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 353.
  8. ^ Ostrogorski 1969, str. 389-390.
  9. ^ a b Dil 1933, str. 86.
  10. ^ Ćorović 1933, str. 114-115.
  11. ^ a b v Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 210.
  12. ^ Ostrogorski 1969, str. 390.
  13. ^ a b v Ostrogorski 1969, str. 396.
  14. ^ Ćorović 1989, str. 138-139.
  15. ^ a b Pejnter 1997, str. 62-64.
  16. ^ a b Dil 1933, str. 86-87.
  17. ^ a b v g d Ćorović 1933, str. 115.
  18. ^ a b Ćorović 1989, str. 139.
  19. ^ a b v Ostrogorski 1969, str. 400.
  20. ^ a b v g d đ e ž z i Dil 1933, str. 89.
  21. ^ a b v Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 357.
  22. ^ a b v Ćorović 1989, str. 140.
  23. ^ a b v g d đ e ž Ostrogorski 1969, str. 402.
  24. ^ Ostrogorski 1969, str. 400-401.
  25. ^ Ostrogorski 1969, str. 401.
  26. ^ a b v g d đ Dil 1933, str. 90.
  27. ^ a b Ćorović 1933, str. 116.
  28. ^ a b v Ćorović 1989, str. 141.
  29. ^ Ostrogorski 1969, str. 398.
  30. ^ Dil 1933, str. 87.
  31. ^ a b v g Ostrogorski 1969, str. 403.
  32. ^ Ostrogorski 1969, str. 403-404.
  33. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 142.
  34. ^ Ćorović 1933, str. 116-117.
  35. ^ a b v g Ćorović 1933, str. 117.
  36. ^ a b v Ostrogorski 1969, str. 404.
  37. ^ Ostrogorski 1969, str. 406.
  38. ^ a b Ćorović 1989, str. 143.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенрик_I_Фландријски&oldid=27748957”