Henri VI Lankaster

Henri VI
Henri VI
Lični podaci
Datum rođenja	(1421-12-06)6. decembar 1421.
Mesto rođenja	Dvorac Vindzor, Berkšir, Engleska
Datum smrti	21. maj 1471.(1471-05-21) (49 god.)
Mesto smrti	London tauer, Engleska
Grob	Dvorac Vindzor, Berkšir
Porodica
Supružnik	Margareta Anžujska
Potomstvo	Edvard od Vestminstera
Roditelji	Henri V Lankaster Katarina od Valoa
Dinastija	Lankaster
Kralj Engleske
Period	1. septembar 1422 − 4. mart 1461. 3. oktobar 1470 − 11. april 1471.
Prethodnik	Henri V Lankaster
Naslednik	Edvard IV Jork

Henri VI (engl. Henry VI of England; 6. decembar 1421 — 21/22. maj 1471), engleski kralj, poslednji monarh iz dinastije Lankaster, koji je nasledio krunu 1422, kada je imao osam meseci. Vladavinu mu je obeležila feudalna anarhija, pošto se bavio samo crkvenim pitanjima. Svrgnut u dinastičkim borbama, Ratu dve ruže, a ubijen je u maju 1471. u londonskom zatvoru London Tauer. Bolovao je od šizofrenije.

Poreklo, dolazak na presto i feudalna anarhija

Henri je bio sin prethodnog engleskog kralja Henrija V Lankastera i Katarine od Valoa, rodio se 6. decembra 1421. godine.

Na presto je došao kada je njegov otac umro, 31. avgusta sledeće godine. Pošto Henri tada nije imao ni godinu dana, počela je borba najkrupnijih feudalaca za uticaj i vlast. U toj borbi su se isticali ministar Hamfri (vojvoda od Glostera), Henri (kardinal Bofora) i Vilijam de la Pole (vojvoda od Safoka). Borba se nastavila i posle Henrijevog punoletstva 1437. godine.

Godine 1449. Vilijam de la Pole je smaknut i pojavili su se novi uzurpatori Edmund, vojvoda od Samerseta i proslavljeni vojskovođa Ričard, vojvoda od Jorka.

Stogodišnji rat

Nastavak rata

Henri prema ugovoru iz Troja, po dolasku na presto, preuzima vlast u Francuskoj. Legitimni francuski kralj Šarl VII Pobednik ne prihvata ugovor iz Troja i sebe smatra legitimnim kraljem, pa se povlači na jug, preko Loare i nastavlja borbu protiv Engleza. Pošto više nije postojala organizovana francuska vojska, Englezi su uz pomoć Burgundije lako pobeđivali ostatke nekad slavne francuske vojske. Tada se u Francuskoj javljaju dva kralja: na severu Henri VI a na jugu Šarl VII. Borba između Francuza i Engleza nastavljana je s promenljivim uspesima.

Opsada Orleana

1428. godine Englezi su sa znatnim snagama preduzeli novu ofanzivu i opseli u oktobru te godine Orlean, koji je predstavljao ključ za jug Francuske. Oko Orleana zametnuta je uporna borba. Pojava Jovanke Orleanke je predstavljala prekretnicu u ratu sa Englezima.

Oko Jovanke Orleanke nastalo je mnogo legendi. Njenu su delatnost čas idealizovali, kao što je to činila crkveno-monarhiska tradicija, čas predstavljali na satiričan način da bi razbili katoličke legende, kao što je činio Volter. Ali, danas su izvori za tu epohu tako dobro proučeni da možemo stvoriti jasnu predstavu ko je ona bila i kakvu je istorijsku ulogu odigrala.

Jovanka Orleanka bila je seljanka iz Istočne Francuske, iz sela Domremija koje je ležalo između Šampanje i Lotaringije. Njena istorijska pojava predstavljala je simptom raspoloženja koje je u to vreme vladalo među francuskim seljaštvom, strašno opustošenim pljačkanjem engleskih najamnika kao i borbom francuskih feudalnih klika, posebno akcijama burgundaca. Seljaci su tada polagali nadu u kraljevsku vlast koja je imala da protera Engleze i da prekine s metežom u Francuskoj.

Jovanka Orleanka je bila ubeđena da se njena misija sastoji u tome da oslobodi Orlean opsade i da Šarla VII kruniše u Remsu. U tome je ona videla izvršenje božje volje. Oma je verovala da su joj sam bog i njegovi svetitelji ukazali na njenu misiju. Jovanka Orleanka je uspela da dobije audijenciju kod Šarla VII i da navede tog neodlučnog i slabog čoveka na energičnu akciju. Omogućili su joj da se stavi na čelo vojske ili, tačnije, da se pridruži trupama koje su išle u pomoć Orleanu. Tvrdila je da je dobila božje vizije i da joj božji glas govori da protera Engleze. Uz nju su, doduše, bili iskusni komandanti, ali je ona neposredno učestvovala u bitkama. Navukla je na sebe ritersku ratnu opremu, i njena pojava na čelu vojske silno je oduševljavala borce. Njoj je pošlo za rukom da oslobodi Orlean opsade. Jovanki Orleanki je pomogla donekle okolnost što se položaj Engleza u Francuskoj u to doba pogoršao . Uspela je podići moral francuske vojske u Orleanu, prisilivši Engleze 1429. da odustanu od opsade.

Porazi

Inspirisani Jovankom Orleankom Francuzi zauzimaju nekoliko jakih engleskih uporišta u Loari.

Posle toga 8.000 francuskih vojnika pobeđuje 3.000 Engleza 1429. u bici kod Pataja. To je bila prva velika francuska pobeda, posle koje se Šarl VII Pobednik svečano kruniše za kralja 17. jula 1429. u katedrali u Remsu.

Posle toga Jovanka Orleanka je smatrala da je izvršila svoju misiju. Kako kaže Marks:

ona ... je pala pred noge životinje Šarla VII, molila ga da je otpusti... ali ju je on zadržao da bi je i ubuduće iskoristio.

Pogubljenje Jovanke Orleanke

Međutim, francuski dvorani nezadovoljni porastom uticaja proste seljačke devojke, požurili su da je se otresu. U bici kod Kompijenja, gde je Jovanka Orleanka morala da sa svojim odredom odstupi ka gradskoj kapiji, našla se pred zatvorenim vratima. Burgundci su je zarobili i prodali Englezima (1430. godine).

Englezi su obrazovali protiv nje crkveni sud u kome je uzelo učešća francusko sveštenstvo, prvenstveno parisko. Suđeno joj je u Ruanu, glavnom gradu Normandije. Na čelu tog suda bio je episkop Košon (Cauchon; francuska reč cochon, koja se isto izgovara, znači svinju. Zato Marks i naziva predsednika suda zbilja svinjom). Jovanku su optužili za čarobnjaštvo i lažna proročanstva. Možda su je stavili i na muke. Osuđena je na smrtnu kaznu i spaljena u Ruanu 1431. godine.

Ta smrtna kazna, ipak, nikakve koristi nije donela Englezima. Njihova je stvar u Francuskoj bila izgubljena.

Opštenarodni polet koji je tako živo došao do izražaja u delatnosti Jovanke Orleanke zbio je oko kralja Šarla VII i seljaštvo i plemstvo i buržoaziju.

Francuska od 1429. do 1453.

Novi porazi

Sjajno započeti rat u Francuskoj uzimao je sada za Engleze sve gori obrt. Strašna pustošenja kojima su Englezi izložili nesrećnu zemlju izazvala su opštu pobunu protiv osvajača. Plemstvo, buržoazija i seljaštvo zbili su se oko kralja Šarla VII. Burgundski vojvoda, koji je svojim savezom toliko olakšao Englezima njihove prve uspehe, raskinuo je savez sa Engleskom 1435. godine zbog engleskih pokušaja da zauzmu Nizozemsku i stupio u savez s Šarlom VII. To označava veliku prekretnicu u ratu. Pariz je dotad bio pod kontrolom Burgundije, pa se time vraća Francuskoj. Englezi time gube najjačeg saveznika, a Francuzi ga dobijaju. Time se već naslućuje ishod rata, koji će trajati još 19 godina posle toga. Burgundija je finansijski znatno doprinela kasnijim francuskim uspesima.

Kraj rata

Englezi su i dalje bili superiorniji u bitkama, pa zato Šarl VII sprovodi izbegavanje velikih bitaka tj. fabijansku strategiju i napada se uglavnom gerilski. Englezi su imali mnogo manje vojnika od Francuza, a držanje velikih teritorija im je vezalo mali broj vojnika na mnogo mesta. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom i malo pomalo izgubili sve što su osvojili u Francuskoj. U samoj Engleskoj kraljevska je vlast bila u punom opadanju; oko prestola vođena je dvorska borba između feudalnih klika za vlast, što je pogoršalo stvar.

U međuvremenu je francuska vojska postajala i taktički bolja, jer se sve više transformisala u stajaću vojsku, koja je bila mnogo snažnija i moćnija od feudalnih vojski.

Francuzi su uspeli 1449. zauzeti Ruan, a Šerbur i Bordo 1451. godine. Englezi pokušavaju pri kraju rata da povrate Gaskonju, ali bezuspešno. Konačno pobeđuju Francuzi 1453. u poslednjoj bici kod Kastijona. Time je bio završen Stogodišnji rat, a Francuska oslobođena. Jedino je grad Kale ostao u rukama Engleza.

Nezadovoljstvo

Dok su ratni uspesi Henrija V privremeno zadržavali narodno nezadovoljstvo, bezobzirno gospodarenje feudalaca, prekomerno povišavanje poreza, pljačkanje državne kase i sramni neuspesi u Francuskoj za vreme njegovog naslednika izazivali su sve veće roptanje. Riteri, buržoazija i gornji sloj seljaka želeli su jaku vlast koja bi učinila kraj feudalnoj anarhiji.

Nasuprot lankasterskoj dinastiji, za čije su vladavine bezobzirno gospodarili feudalci, riteri i građani počeli su da podržavaju predstavnike Jorške dinastije, krupne zemljoposednike u Engleskoj. Daleki rođak kraljevskog roda vojvoda Ričard Jorški bio je popularan kao sposoban vojskovođa, koji je jedno vreme popravio položaj Engleza u Francuskoj. Široki engleski krugovi objašnjavali su sve vojne neuspehe njegovim opozivanjem, do koga je došlo zbog intriga njegovih protivnika na dvoru. Opšte nezadovoljstvo dovelo je do ustanka koji je zahvatio jug Engleske. Centar ustanka postala je grofovija Kent.

Ustanak Džeka Keda

Izbijanje ustanka

Ustanak, kome je stao na čelo Džek Ked, iskusan vojnik, dobio je organizovan karakter. Parohije su slale oružane odrede; u nekim mestima vlasti su skupljale narodnu vojsku formalnim naredbama. Osnovnu masu ustanika činili su seljaci, ali im se pridružilo i mnogo ritera. Među njihovim pristalicama bilo je i nekoliko barona. Na čelu armije od 20 hiljada ljudi Džek Ked je krenuo na London.

Kedov manifest

Ked je imao manifest koji je sadržavao niz tužbi i zahteva. Kedov manifest protestovao je protiv teških poreza i globa, protiv iznuđivanja od strane kraljevskih činovnika, osobito pri ubiranju poreza, protiv nezakonitog pritiska na izbore i niza drugih zloupotreba, a isto tako i protiv neuspešnog vođenja rata u Francuskoj. Manifest je tražio da se uklone sva ta zla, da se kralju vrate kraljevski posedi koje su razneli feudalci, da se uklone rđavi savetnici i da se na vlast pozove vojvoda jorški. Sve su to bili politički zahtevi. Samo je jedan zahtev imao socijalni karakter — zahtev da se ukine radničko zakonodavstvo.

Preovlađivanje političkih zahteva i njihov umereni karakter pokazuju da je rukovodeću ulogu na tom stadiju pokreta uzeo gornji društveni sloj ustanika, riteri, koji su nastojali da istaknu program u kome bi se na neki način mogli složiti svi društveni slojevi koji su učestvovali u ustanku. Osnovna masa seljaka i naročito seljački gornji sloj mogli su se u prvo vreme zadovoljiti tim programom, jer se feudalna eksploatacija nije pojavljivala u to vreme toliko u obliku neposrednog povećavanja feudalne rente koliko u obliku iskorišćavanja državnog poreskog aparata da bi feudalne klike opljačkale narod. Zato je politička reforma bila najvažnija i za seljaštvo.

Privremeni uspeh

Ustanak uperen protiv krupnih feudalaca imao je u početku znatnog uspeha. Vladine vojne snage pokazale su se nesigurne; ustanici su stigli do prestonice koja im je otvorila kapije. Džek Ked je predao sudu i pogubljenju u narodu najomraženije kraljevske savetnike koje su uspeli da uhvate u Londonu. Ali, sporazum s londonskom buržoazijom nije trajao dugo. Kao i u vreme Vata Tejlora, londonska je sirotinja ustala protiv svojih ugnjetača i zajedno sa seljacima počela da pljačka kuće i radnje bogatih trgovaca i gradskih vlasti. Tada se londonska buržoazija, na čelu s predsednikom opštine, latila oružja i uz pomoć tauerskog garnizona potisla ustanike iz grada.

Gušenje ustanka

Kedov pokušaj da se silom vrati u London nije uspeo; ustanici su neodlučno stajali pred prestonicom. Tada su kenterberiski nadbiskup i drugi crkveni prelati istupili kao posrednici. U ime kralja i njegovog veća obećali su ustanicima punu amnestiju ako se odmah raziđu. Ked, videći da se njegove pristalice kolebaju, raspustio je svoje odrede, posle čega je vlada odmah ukinula amnestiju. Ked je bio uhvaćen i pogubljen, a po čitavom Kentu su bila podignuta vešala. Pojedinačni pokušaji ustanka u drugim grofovijama brzo su bili ugušeni.

Ratovi ruža

Početak sukoba

Poraz Kedovog ustanka i klasni sukobi koji su nastali u vreme tog ustanka primorali su buržoaziju i novo plemstvo da napuste nadu u široki narodni pokret, kao u sredstvo borbe protiv vladavine feudalaca. Sada oni polažu sve svoje nade u jorškog vojvodu i promenu dinastije. Vojvoda se pored toga oslanjao na feudalce koji su s njim bili u rodbinskim vezama kao i na feudalne grupe koje su bile potisnute s vlasti i uticaja na dvoru. Obe strane počele su se pripremati za oružani sukob. U maju 1455. godine došlo je do prve bitke kod Sent Olbansa između pristalica Jorške dinastije i Lankasteraca. U bici su pobedili Jorkisti. To je bio početak dugog građanskog rata, koji je u istoriji dobio naziv rata Crvene i Bele ruže: u grbu Lankastera bila je crvena, a u grbu Jorka — bela ruža. Zemlja se podelila na pristalice crvene i pristalice bele ruže. Uz Lankastere je stala većina krupnih feudalaca, naročito feudalci severa koji su se navikli na političku samostalnost i koji su imali velike oružane snage. Uz Jorke je bio jedan deo krupnih feudalaca ekonomski razvijenijeg juga, a isto tako većina novog plemstva i buržoazije koji su težili zavođenju jake kraljevske vlasti. Uostalom, za mnoge feudalce taj je rat bio samo izgovor za pljačku, razbojništvo i jačanje svoje političke samostalnosti. Oni su prelazili s jedne strane na drugu prema tome kakva im se gde korist ukazivala, prema ličnim vezama ili zavadama. Kraj Stogodišnjeg rata ojačao je vojne odrede feudalaca popunjavane najamnicima koji su ostali bez posla. Rat dveju ruža bilo je vreme najvećeg pirovanja feudalne svojevolje i bezakonja.

Iako su pobedili u bici kod Sent Olbansa Jurkisti nisu dobili ništa jer je njihovu moć podrivala kraljica Margareta. Sukob je obnovljen 1459. godine i u bici kod Nortempona u julu 1460. godine Henri je zarobljen i da bi se oslobodio morao je da se odrekne sina Edvarda.

Pad s vlasti

Vojvoda Ričard Jorški izgubio je glavu posle poraza kod Vejkfilda 30. decembra 1460. godine. Na čelo jorkista stao je njegov sin Edvard, devetnaestogodišnji mladić, koji je pokazao sposobnosti izvanrednog vojskovođe. 1461. godine on je zauzeo London, pošto je zarobio Henrija u bici kod Sent Olbansa 17. februara 1461. godine. Lordovi koji su bili s Edvardom proglasili su ga za kralja 4. marta, a građani su s radošću podržavali taj izbor. Uz pomoć ritera i bogatog seljaštva na jugu Engleske Edvard je naneo odlučan poraz pristalicama Lankastera u bici kod Tautona 29. marta, završivši ga strašnim pokoljem pobeđenih. Edvard je bio krunisan u Vestminsteru.

Između dve vladavine

Stupanjem na presto Edvarda IV rat ruža nije završen. Ratne akcije su obnovljene. Lankasteri su pretrpeli nov poraz, mnogi baroni-lankasterci su poginuli na gubilištu, a njihova imanja bila konfiskovana. Ali, Edvard nije imao poverenja ni u barone-jorkiste i nastojao je da stvori novu aristokratiju, privlačeći k sebi ljude iz redova srednjih ritera i deleći im titule i posede.

Za to vreme se Henri sa sinom i suprugom skrivao u Škotskoj kod kralja Džejmsa III od Škotske. Godine 1464. neuspešno je pokušao da se vrati na presto i na kraju je zarobljen u blizini Klithiroa u julu 1465. godine i zatvoren u London taueru.

Ekonomski razvitak Engleske

Bez obzira na sve političke razdore i ratne neuspehe, ekonomski razvitak Engleske za vreme Henrijeve vladavine išao je brzim koracima napred. Razume se, feudalni neredi teško su se odrazili na narodnoj privredi, a ratni neuspesi nepovoljno su uticali na englesko zanatstvo i trgovinu. Ipak za vreme njegove vladavine zapažamo u Engleskoj opšti porast proizvodnih snaga i duboki društveni preobražaj.

U poljoprivredi u drugoj polovini XV veka gotovo iščezava kuluk. Kopiholder plaća novčanu rentu. Riter i seljak-kulak vode svoje gazdinstvo pomoću najamnih radnika. Diferencijacija seljaštva i odvajanje seoskog lumpenproletarijata teče brzim tempom.

U to vreme arenda u poljoprivredi počinje da igra sve veću ulogu. Likvidacija domena na zemlji krupnih feudalaca stvorila je za nju naročito povoljne uslove. Druga karakteristična pojava na engleskom selu postaje prelaženje jednog dela obogaćenih kulaka, koji su nakupovali znatne deonice zemlje, u redove plemstva. Često stiču zemlju i trgovci, zelenaši, zanatlije težeći ne samo da unosno ulože svoj novac, već da steknu i politički uticaj koji je bio vezan s posedovanjem zemlje. Istrebljenjem feudalne aristokratije u Ratu dveju ruža pojačano je sticanje zemlje od strane buržoazije. Redovi novog plemstva brzo rastu, osobito u njegovoj drugoj polovini. Prodaja i kupovina zemlje dovodi do pojave posrednika i do špekulacije zemljom. Cena zemlje skače. Potrošivši znatne sume novca da bi došli do zemlje, novi zemljoposednici nastoje da iz nje izvuku što veći profit. Jedna od prepreka tome bilo je staro feudalno seljaštvo — kopiholderi, koji su plaćali utvrđene novčane rente. Novo plemstvo nastoji da se oslobodi seljaka-kopiholdera, da bi ga zamenilo farmerom čija se arenda mogla povećavati prema unosnosti poljoprivrede. Često se seljačke deonice pretvaraju u široke pašnjake za ovce. Za vreme jorške dinastije već počinje proces ograđivanja.

Plemstvo koje je reorganizovalo svoje gazdinstvo na novim osnovama, novi zemljoposednici i gornji sloj bogatog seljaštva bili su zainteresovani za jaku kraljevsku vlast.

Do krupne promene dolazi u oblasti zanatstva. XIV i XV vek bili su doba preustrojstva gradskih esnafa. Osobito u XV veku vidimo oštro raslojavanje u esnafu, otežavanje ulaska u redove majstora, pretvaranje kalfi u stalne najamne radnike. Ujedno s tim počinju da nastaju i savezi kalfi. Niz malih esnafskih majstora faktički gubi svoju samostalnost pa je primoran da radi za krupne majstore i trgovce. U gradskom se zanatstvu sve više zaoštrava klasna borba. Gradska uprava se zatvara u uzak krug, usretsređuje u rukama esnafskih vrhova. U borbi za obuzdavanje i potčinjavanje pretproletarijata još neojačaloj gradskoj buržoaziji takođe je bila potrebna podrška jake centralne vlasti.

Ali glavna linija razvitka engleskog zanatstva tekla je mimo gradova. Nova forma zanatske organizacije — manufaktura — izgrađuje se na selu. Grad sa svojim esnafskim ograničenjima i monopolima ne predstavlja za nju povoljnu osnovicu. Masa seoskih kućnih zanatlija sve se više potčinjava bogatim trgovcima-manufakturistima. Tu se stvaraju prvobitni oblici kapitalističke eksploatacije, kojoj je bila potrebna energična državna podrška.

1422. godine trgovci Hanze izvezli su iz Londona 4.464 trube (peče) sukna, a 1500. godine već 21.289. Sem toga, i engleski trgovci počinju da izvoze tkanine. Napred je bilo reči o postanku društva trgovaca-avanturista. Engleska sve više prelazi na aktivnu trgovinu, na osvajanje novih tržišta. U XV veku stvara se kod engleskih trgovaca čvrsto ubeđenje da moć Engleske leži na moru. 1436 g. pojavio se Pamflet o engleskoj politici, u kome se zastupala misao da je sama priroda predodredila Engleeku za pomorsku trgovinu i gospodarenje morem; moć Engleske i engleska trgovina međusobno su povezani.

Lični život

Henri je bio pobožan i samotnjak, a postoje i tvrdnje da je u detinjstvu bio tvrdoglav i neposlušan. Najviše se bavio crkvenim pitanjima i obrazovanjem, pa je podigao Koledž Iton (1440) i Kings koledž u Kembridžu (1441). Aprila 1445. Henri se oženio Margaretu Anžujsku.

Imao je period mentalnog poremećaja od jula 1453. do decembra 1454. godine tokom koga je Ričard od Jorka bio lord zaštitnik. Za vreme ovog mentalnog poremećaja Henriju se 13. oktobra 1453. godine rodio sin Edvard Vestminsterski, ali pošto Ričard nije hteo da mu vrati vlast, on je skupio vojsku i razbio ga u bici kod Samerseta 1455. godine i tako vratio vlast. Bitka kod Samerseta je bila povod za ratove ruža.

Druga vladavina i smrt

Međutim, sukob između Edvarda IV i Ričarda Nevila, grofa od Vorika, doveo je do Henrijevog izbavljenja iz London tauera i njegovog povratka na presto uz pomoć Ričarda Nevila u oktobru 1470, a Edvard je pobegao iz zemlje, ali uskoro se vratio, ubio Ričarda Nevila i uništio vojsku kraljice Margarete u bici kod Tevkesberija 4. maja 1471. godine.

Smrt princa Edvarda u toj bici je zapečatila Henrijevu sudbinu, a Henri je ubijen u London taueru 21. ili 22. maja 1471. godine.

Porodično stablo

16. Edvard III Plantagenet

8. Džon od Genta

17. Filipa od Enoa

4. Henri IV Lankaster

18. Henri od Grosmonta, 1. vojvoda od Lankastera

9. Blanš od Lankastera

19. Izabela Bomon

2. Henri V Lankaster

20. William de Bohun, 1st Earl of Northampton

10. Humphrey de Bohun, 7th Earl of Hereford

21. Elizabeth de Badlesmere

5. Meri Bohun

22. Richard FitzAlan, 10th Earl of Arundel

11. Joan FitzAlan

23. Eleanor of Lancaster

1. Henri VI Lankaster

24. Žan II Dobri

12. Šarl V Mudri

25. Bona Češka

6. Šarl VI Ludi

26. Pjer I, vojvoda od Burbona

13. Joanna of Bourbon

27. Izabela Valoa

3. Katarina od Valoa

28. Štefan II, vojvoda Bavarske

14. Štefan III, vojvoda Bavarske

29. Elizabeth of Sicily

7. Izabela Bavarska

30. Bernabo Viskonti

15. Taddea Visconti

31. Beatrice della Scala

Literatura

• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka I. Beograd. 
• Encyclopedia Britannica.