Pređi na sadržaj

Hester Stanhoup

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hester Stanhoup
Datum rođenja(1776-03-12)12. mart 1776.
Mesto rođenjaČivning, Velika Britanija
Datum smrti23. jun 1839.(1839-06-23) (63 god.)
Mesto smrtiselo Juon, pored Sidona, Osmansko carstvo
RoditeljiCharles Stanhope, 3rd Earl Stanhope
Hester Stanhope, Viscountess Mahon

Hester Lusi Stanhoup (Čivning, 12. mart 1776 – selo Juon, pored Sidona, 23. jun 1839) bila je britanska avanturistkinja, spisateljica, antikvar i jedna od najpoznatijih putnika svog doba. Njeno iskopavanje Askalona 1815. smatra se prvim u kome su korišćeni savremeni arheološki principi, a njena upotreba srednjovekovnog italijanskog dokumenta opisana je kao „jedna od najranijih upotreba tekstualnih izvora od strane terenskih arheologa“.[1][2] Njena pisma i memoari učinili su je poznatom kao istraživačem.[3]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Hester Stanhoup je bila najstarije dete Čarlsa Stanhoupa, trećeg grofa Stanhoupa i njegove prve žene, ledi Hester Pit. Rođena je u sedištu svog oca u Čivningu i tamo je živela do početka 1800. godine, kada je poslata da živi sa svojom bakom, Hester Pit, groficom od Četama, u Barton Pinsentu.[4]

U avgustu 1803. preselila se u kuću svog ujaka, Vilijama Pita Mlađeg, da bi upravljala njegovim domaćinstvom i bila njegova domaćica. Na svom mestu britanskog premijera, Pitu, koji je bio neoženjen, bila je potrebna pomoć u političkom društvenom životu. Ledi Hester je sedela na čelu njegovog stola i pomagala mu da dočeka goste; postala je poznata po svojoj lepoti i veštini razgovora. Kada je Pit bio van kancelarije, služila je kao njegova privatna sekretarica.[4] Ona je takođe bila glavni inicijator uređenja vrtova u zamku Volmer tokom njegovog mandata kao Lorda upravnika pet luka. Britanija joj je dodelila godišnju penziju od 1200 funti nakon Pitove smrti u januaru 1806.

Nakon što je neko vreme živela na trgu Montagju u Londonu, preselila se u Vels, a zatim zauvek napustila Veliku Britaniju u februaru 1810. nakon smrti brata. Niz romantičnih razočaranja možda je podstakao njenu odluku da ode na dugo putovanje morem. Njen bivši ljubavnik Granvil Leveson-Gauer, prvi grof Granvil, oženio se drugom ženom 1809. godine, a njena nećaka (Vilhelmina Poulet, vojvotkinja od Klivlenda) sumnjala je na nju i general-potpukovnika ser Džona Mura - sa kojim je Stanhoupova uživala u toploj prepisci dok se borio u Španskom ratu za nezavisnost.[5] - možda je razmišljao o braku pre svoje smrti u bici iste godine.[6]

Život u inostranstvu[uredi | uredi izvor]

U februaru 1810, Stanhoupova je napustila Portsmut sa svojim bratom Džejmsom Hamiltonom Stanhoupom, koji ju je pratio sve do Rodosa. Među njenom pratnjom bili su njen lekar i kasniji biograf Čarls Luis Merion i njene sluškinje Elizabet Vilijams i En Fraj. Na Rodosu je upoznala Majkla Brusa, avanturistu i kasnije poslanika, koji je postao njen ljubavnik i saputnik. Tvrdi se da je, kada su stigli u Atinu, pesnik lord Bajron, Brusov prijatelj sa univerziteta, zaronio u more da ih pozdravi. Bajron je kasnije opisao Stanhoupovu kao „tu opasnu stvar, žensku duhovitost“.[7] Kasnije je tvrdio da je odlučio da se ne upušta u debatu o ženskim pravima sa Stanhoupovom.[8] Iz Atine, grupa Hester Stanhoup je otputovala u Konstantinopolj (današnji Istanbul), glavni grad Otomanskog carstva. Nameravali su da nastave ka Kairu, tek nedavno izašlom iz haosa nakon Napoleonove invazije na Egipat i međunarodnih sukoba koji su usledili.

Putovanje na Bliski i Srednji istok[uredi | uredi izvor]

Na putu za Kairo, brod je naišao na oluju i doživeo je brodolom na Rodosu. Pošto im je nestalo sve imovine, pozajmili su tursku odeću. Stanhoupova je odbila da nosi hidžab, birajući odeću turskog muškarca: ogrtač, turban i papuče. Kada ih je britanska fregata odvela u Kairo, nastavila je da nosi odeću koja je bila krajnje neobična za jednu Engleskinju: kupila je ljubičasti ogrtač od somota, vezene pantalone, prsluk, jaknu, sedlo i sablju. U ovoj nošnji otišla je da pozdravi pašu. Iz Kaira je nastavila svoja putovanja po Bliskom istoku. U periodu od dve godine posetila je Gibraltar, Maltu, Jonska ostrva, Peloponez, Atinu, Konstantinopolj, Rodos, Egipat, Palestinu, Liban i Siriju. [9] Odbila je da nosi veo čak i u Damasku. U Jerusalimu je crkva Svetog groba ispražnjena od posetilaca i ponovo otvorena u njenu čast.

Saznavši od gatara da je njena sudbina bila da postane nevesta novog mesije, napravila je bračne korake sa Ibn Saudom, poglavarom Arapa vehabija (kasnije vođom Prve saudijske države).[10] Odlučila je da poseti grad Palmiru, iako je put išao kroz pustinju sa potencijalno neprijateljskim beduinima.[11] Obukla se kao beduin i povela sa sobom karavan od 22 kamile da ponesu njen prtljag. Emir Mahanah el Fadel ju je primio i postala je poznata kao "Kraljica Hester".

Arheološka ekspedicija[uredi | uredi izvor]

Prema Čarlsu Merionu, došla je u posed srednjovekovnog italijanskog rukopisa prepisanog iz zapisa jednog manastira negde u Siriji. Prema ovom dokumentu, veliko blago je sakriveno ispod ruševina džamije u lučkom gradu Tel Askalonu, koji je bio u ruševinama 600 godina.[9] Godine 1815, na osnovu ove karte, otputovala je do ruševina Askalona na obali Sredozemnog mora severno od Gaze,[12] i ubedila osmanske vlasti da joj dozvole da iskopa to mesto. Guverneru Jafe, Muhamedu Abu Nabutu, naređeno je da je prati. To je rezultiralo prvim arheološkim iskopavanjima u Palestini.

Ledi Stanhoup i Merion su ispravno analizirali istoriju strukture u Askalonu pre nego što su metode savremenih arheoloških analiza bile poznate ili korišćene.

— ArchyFantasies, Lady Hester Lucy Stanhope: The First Modern Excavator of the Holy Land

U onome što bi se s pravom moglo nazvati prvom stratigrafskom analizom arheološkog nalazišta, Merion je izvestio da „postoje svi razlozi da se veruje da je, sa promenama gospodara Askalona, mesto na kome smo sada kopali prvobitno bilo paganski hram, zatim crkva, pa džamija“. Mora se imati na umu da su se u isto vreme u Grčkoj, kopači blaženo neupućeni u stratigrafiju hvalili samo kvantitetom i umetničkim kvalitetom svojih nalaza.

— Silberman, Restoring the Reputation of Lady Hester Lucy Stanhope, Neil Asher Silberman, BAR 10:04, Jul-Aug 1984.

Iako nije pronašla blago od tri miliona zlatnika koje je navodno tamo zakopano, kopači su iskopali mermernu statuu od sedam stopa bez glave. U akciji koja bi se mogla činiti u suprotnosti sa njenim pedantnim iskopavanjima, Stanhoupova je naredila da se statua razbije na „hiljadu komada“ i baci u more.[9] Ona je to učinila kao gest dobre volje prema osmanskoj vladi, kako bi pokazala da je njeno iskopavanje imalo za cilj da povrati dragoceno blago za njih, a ne da opljačka kulturne relikvije za otpremu nazad u Evropu, kao što su mnogi njeni sunarodnici radili.[13]

Statua koju je iskopala ledi Hester u Askalonu bila je opasno primamljiva nagrada. Iako bez glave i fragmentarna, to je bio prvi grčko-rimski artefakt ikada iskopan u Svetoj zemlji, što je čak i dr Merion prepoznao. Merion je bio presrećan zbog ovog otkrića, i pretpostavio je da je to statua „obožavanog kralja“, možda jednog od naslednika Aleksandra Velikog ili čak samog Iroda. Ali ledi Hester nije delila antikvarni entuzijazam svog lekara, jer je ona lično imala mnogo toga na kocki. Plašila se da će, ako posveti previše pažnje na to, „zlonamerni ljudi mogli reći da sam došla da tražim statue za svoje sunarodnike, a ne za blago za Uzvišenu Portu“, uobičajena fraza za opisivanje palate samog sultana.

— Neil Asher Silberman, Restoring the Reputation of Lady Hester Lucy Stanhope

Život među Libancima[uredi | uredi izvor]

Mapa Druza Libana iz 1844. koja prikazuje rezidenciju ledi Hester u donjem levom uglu.

Ledi Hester se nastanila u blizini Sidona, grada na obali Sredozemnog mora u današnjem Libanu, otprilike na pola puta između Tira i Bejruta. Prvo je živela u napuštenom manastiru Mar Elias u selu Abra, a zatim u drugom manastiru. Njena saputnica, gospođica Vilijams, i medicinski radnik, dr Čarls Merion, ostali su sa njom neko vreme; ali gospođica Vilijams je umrla 1828, a Merion je otišao 1831, vraćajući se samo u poslednju posetu od jula 1837. do avgusta 1838.[4] Kada je Merion otišla u Englesku, ledi Hester se preselila u udaljeni napušteni manastir u Jounu, selu osam milja od Sidona, gde je živela do svoje smrti. Njena rezidencija, poznata među seljanima kao Dahr El Sit, bila je na vrhu brda.[14] Merion je nagovestila da joj se ova kuća dopada zbog svoje strateške lokacije, „kuće na vrhu kupastog brda, odakle se svi posetioci mogu videti sa svake strane“.

U početku ju je dočekao emir Bašir Šihab II, ali je tokom godina dala utočište stotinama izbeglica iz međuklanovskih i međuverskih sukoba Druza i stekla njegovo neprijateljstvo. U svom novom okruženju, imala je skoro apsolutnu vlast nad okolnim okruzima i postala de fakto vladar regiona.[15] Njena kontrola nad lokalnim stanovništvom bila je dovoljna da navede Ibrahim-pašu od Egipta, kada se spremao da izvrši invaziju na Siriju 1832. godine, da traži njenu neutralnost. Njena nadmoć je održavana njenim zapovedničkim karakterom i verovanjem da poseduje dar proricanja.[4] Vodila je prepisku sa važnim ljudima i primala radoznale posetioce koji su se trudili da je posete.

Našavši se duboko u dugovima, iskoristila je penziju iz Engleske da bi isplatila svoje poverioce u Siriji. Od sredine 1830-ih ona se sve više povlačila iz sveta, a njene sluge su počele da kradu njenu imovinu, jer je sve manje mogla da upravlja svojim domaćinstvom u svom usamljeničkom stanju. Stanhoup je možda patila od teške depresije; sugeriše se da je, alternativno, postala prerano senilna. U svakom slučaju, poslednjih godina nije primala posetioce do mraka, a i tada bi puštala da vide samo njene ruke i lice. Nosila je turban preko obrijane glave.

Ledi Hester je umrla u snu 1839. Umrla je siromašna; Endrju Bonar i Robert Marej M'Čejn, koji su nekoliko sedmica kasnije posetili regiju, izvestili su da nakon njene smrti „u kući nije pronađen nikakav novac“.[16]

Memoari[uredi | uredi izvor]

Godine 1846, nekoliko godina nakon njene smrti, dr Merion je objavio tri toma Memoara ledi Hester Stanhoup koje je sama ispričala u Razgovorima sa svojim lekarom, a sledeće godine su usledila tri toma Putovanja ledi Hester Stanhoup, formirajući Završetak njenih memoara koje je ispričao njen lekar.[4]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Silberman, Neil Asher (Jul—Aug 1984). „Restoring the Reputation of Lady Hester Lucy Stanhope”. Biblical Archaeology Review. 10: 68–75. Pristupljeno 23 May 2014.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  2. ^ „VEILED PROPHETESS... Career of Englishwoman”. The Australian Women's Weekly. I (27). Australia. 9. 12. 1933. str. 17. Pristupljeno 10. 5. 2018 — preko National Library of Australia. 
  3. ^ Ellis, Kirsten (19. 10. 2017). Star of the morning : the extraordinary life of Lady Hester Stanhope. London. ISBN 978-0-00-828020-8. OCLC 1029561571. 
  4. ^ a b v g d Chisholm 1911, str. 775.
  5. ^ Kirsten Ellis, Star of the Morning: The Extraordinary Life of Lady Hester Stanhope (2008), p. 100–113
  6. ^ Cleveland 1914.
  7. ^ Theroux, Marcel (2020-05-17). „Lady Hester Stanhope: meet the trailblazing Queen of the Desert”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2020-07-15. 
  8. ^ Kirsten Ellis, Star of the Morning: The Extraordinary Life of Lady Hester Stanhope (2008) p. 131
  9. ^ a b v Silberman, Neil Asher (Jul—Aug 1984). „Restoring the Reputation of Lady Hester Lucy Stanhope”. Biblical Archaeology Review. 10: 68–75. Pristupljeno 23 May 2014.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  10. ^ Stanhope, Hester Lucy, Lady; Meryon, Charles Lewis (1846). Travels of Lady Hester Stanhope; forming the completion of her memoirs. London: Henry Colburn. Pristupljeno 23. 5. 2014. 
  11. ^ Musil, Alois (1978). Arabia deserta : a topographical itinerary (1st AMS izd.). New York: AMS Press. ISBN 0404602320. 
  12. ^ The Leon Levy expedition to Ashkelon Arhivirano 2013-06-12 na sajtu Wayback Machine
  13. ^ Lady Hester Lucy Stanhope: The First Modern Excavator of the Holy Land by ArchyFantasies
  14. ^ Stanhope, Hester Lucy, Lady; Meryon, Charles Lewis (1845). Memoirs of the Lady Hester Stanhope, as related by herself in conversations with her physician. London: Henry Colburn. Pristupljeno 23. 5. 2014. 
  15. ^ „Charles Stanhope, 3rd Earl Stanhope | British politician and scientist”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-07-15. 
  16. ^ Harman, Allan, ur. (1996). Mission of Diiscovery: The Beginnings of Modern Jewish Evangelism. Christian Focus Publications. str. 203. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kirsten Ellis - (2008). Star of the Morning, The Extraordinary Life of Lady Hester Stanhope. 
  • Lorna Gibb - (2005). Lady Hester: Queen of the East. 
  • Virginia Childs - (1990). Lady Hester Stanhope. 
  • Doris Leslie - The Desert Queen (1972)
  • Joan Haslip - Lady Hester Stanhope (1934)
  • A. W. Kinglake - Eothen: Traces of Travel Brought Home from the East (esp. Chap. VIII) (1844)
  • Paule Henry-Bordeaux - The Circe of the Deserts London (1925)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хестер_Станхоуп&oldid=27833409”