Hipocitraturija
| Hipocitraturija | |
|---|---|
 | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | Patologija |
| MKB-10 | E83.5 |
| MKB-9-CM | 275.40 |
| DiseasesDB | 6220 |
| eMedicine | med/1069 ped/1063 |
| MeSH | D053565 |
Hipocitraturija je poremećaj u kome je izlučivanje citrata iz organizma manje od 1,7 mmol na dan. Citrat je organski anjon koji predstavlja intermedijalni produkt metabolizma svih ćelija u organizmu[1]. Javlja se u približno 50% bolesnika sa kalcijumskim kamencima u mokraćnom sistemu[2].
Etiologija[uredi | uredi izvor]
Kod većine bolesnika uzrok hipocitraturije je nepoznat. Kao mogući i osnovni uzrok hipocitraturije navodi se acidoza ili retencija kiselina. Ovi mehanizmi su odgovorni za hitocitraturiju:[3]:
- Distalna bubrežna acidoza
- Hronična dijareja (proliv)
- Hipokalemija uzrokovana tiazidima
- Stanja posle dugotrajne fizčke aktivnosti (laktatna acidoza)
- Infekcija mokraćnih puteva
Hipocitraturija može biti i posledica velikog unosa natrijuma, hranom ili infuzijama što dovodi do metaboličke acidoze i redukcije ekskrecije citrata.
Obilan unos proteina životinjskog porekla može doprineti opterećenju kiselim produktima čime se snižava ekskrecija citrata.[4].
Patofiziologija[uredi | uredi izvor]
Kao inhibitor kristalizacije citrat sa kalcijumom stvara rastvorljivo jedinjenje i sprečava vezivanje kalcijuma sa fosfatima i oksalatima[5][6]
Citrat dospeva glomerularnom filtracijom u proksimalni tubul bubrega gde se 75% njegove količine reapsorbuje na nivou proksimalnih tubula bubrega[2].
Citrat se sekretuje kao normalan sastojak mokraće u količini do 3 mmol na dan[2].
Mehanizam inhibitornog dejstva citrata sastoji se u vezivanju jona (Ca2+) (kalcijuma) tako da se 70% kalcijuma (Ca) u mokraći isključuje iz kristalizacije ili inhibira nukleacija kristala kalcijum-oksalata (CaC2O4) i kalcijum-fosfata (Ca3(PO4)2)[7][8].
Извори[uredi | uredi izvor]
- ^ McMurry John E. (1992). Fundamentals of Organic Chemistry (3rd изд.). Belmont: Wadsworth. ISBN 0-534-16218-5.
- ^ a b v Anoia, EJ; Paik, ML; Resnick, MI (2009). „Chapter 7: Anatrophic Nephrolithomy”. Ur.: Graham, SD; Keane, TE. Glenn's Urologic Surgery (7th izd.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. str. 45—50. ISBN 9780781791410.
- ^ Moe, OW (2006). „Kidney stones: pathophysiology and medical management” (PDF). The Lancet. 367 (9507): 333—44. PMID 16443041. doi:10.1016/S0140-6736(06)68071-9. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 08. 2011. g. Pristupljeno 16. 01. 2012.
- ^ Coe, FL; Evan, A; Worcester, E (2005). „Kidney stone disease”. The Journal of Clinical Investigation. 115 (10): 2598—608. PMC 1236703
. PMID 16200192. doi:10.1172/JCI26662.
- ^ Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- ^ Morrison Robert Thornton; Boyd Robert Neilson (2006). Organic chemistry. Engelwood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 8120307658.
- ^ Coe, FL; Evan, A; Worcester, E (2008). „Chapter 114: Kidney stone disease”. Ur.: Marks, AR; Neill, US. standardni broj knjige|ISBN%5d%5d %5b%5bSpecial:BookSources/0-7637-5083-2|0-7637-5083-2%5d%5d Science in medicine: the JCI textbook of molecular medicine Proverite vrednost parametra
|url=(pomoć). Part II: Kidney and urinary tract (1st izd.). Sudbury, Massachusetts: Jones and Bartlett Publishers. str. 898—908. ISBN 9780763750831. - ^ Hoppe, B; Langman, CB (2003). „A United States survey on diagnosis, treatment, and outcome of primary hyperoxaluria”. Pediatric Nephrology. 18 (10): 986—91. PMID 12920626. doi:10.1007/s00467-003-1234-x.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Anoia, EJ; Paik, ML; Resnick, MI (2009). „Chapter 7: Anatrophic Nephrolithomy”. Ur.: Graham, SD; Keane, TE. Glenn's Urologic Surgery (7th izd.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. str. 45—50. ISBN 9780781791410.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
